Odbijanje ustavne žalbe zbog predloga za izmenu nakon okončanog izvršenja

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu izvršnog dužnika podnetu protiv rešenja izvršnog suda. Zahtev za otklanjanje nepravilnosti i izmenu pojedinačnog akta na osnovu neustavnog propisa o obračunu kamate nije mogao biti razmatran jer je izvršni postupak već bio pravnosnažno okončan.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije M ilan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. M . P . iz Subotice , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. maja 2017. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba D. M . P . izjavljena protiv rešenja Osnovnog suda u Subotici Ipv (I). 217/2013 od 12. septembra 2013. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. M . P . iz Subotice je , 7. februara 2014. godine, preko punomoćnika N . K . R, advokata iz Subotice, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv rešenja Osnovnog suda u Subotici Ipv (I). 217/2013 od 12. septembra 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava.

Podnositeljka ustavne žalbe navodi da je izvršni sud u ovom predmetu obračunao zakonsku zateznu kamatu primenom konformne metode iz člana 3. stav 1. Zakona o visini stope zatezne kamate, a za koji je odlukom Ustavnog suda utvrđeno da nije u saglasnosti sa Ustavom, pa da je ona na osnovu odredaba člana 61. Zakona o Ustavnom sudu podnela predlog za izmenu pojedinačnog akta i da je postupajući sud samo ocenio da je obračun kamate izvršen u skladu sa zakonom koji je bio na snazi u vreme sprovođenja izvršenja. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu navedenih ustavnih prava i pravo podnositeljke na naknadu materijalne i nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Subotici I. 3386/10, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Pravnosnažnom i izvršnom presudom Opštinskog suda u Subotici P. 2555/08 od 13. aprila 2009. godine je obavezana tužena D. M . P, ovde podnositeljka ustavne žalbe, da isplati tužiocu Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje novčani iznos od 5.828,90 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana podnošenja tužbe, kao i troškove parničnog postupka u iznosu od 6.316,00 dinara.

Izvršni poverilac Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje je 18. juna 2010. godine podneo Osnovnom sudu u Subotici predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika D. M . P, ovde podnositeljke ustavne žalbe, na osnovu navedenog izvršnog naslova, tražeći da se izvršenje sprovede plenidbom ½ zarade koju dužnik ostvaruje kod njenog poslodavca.

Pravnosnažnim rešenjem Osnovnog suda u Subotici I. 3386/10 od 21. juna 2010. godine je usvojen predlog izvršnog poverioca i određeno prinudno izvršenje protiv izvršnog dužnika.

Izvršni dužnik je podneskom od 21. novembra 2012. godine predložila izmenu rešenja o prinudnom izvršenju Osnovnog suda u Subotici I. 3386/10 od 21. juna 2010. godine u skladu sa odredbama člana 61. Zakona o Ustavnom sudu, ističući da je zakonska zatezna kamata obračunata po konformnoj metodi iz člana 3. stav 1. Zakona o visini stope zatezne kamate, a za koji je Ustavni sud Odlukom IUz 82/2009 od 12. jula 2012. godine utvrdio da nije u saglasnosti sa Ustavom, pa da je prema nalazu veštaka ekonomsko -finansijske struke ona po navedenoj metodi platila veći iznos na ime duga nego što poveriocu pripada, odnosno još 187.828,14 dinara više nego da je kamata obračunata metodom prostog interesnog računa.

Osnovni sud u Subotici je 19. marta 2013. godine doneo rešenje I. 3386/10, kojim je obustavio ovaj izvršni postupak, ukazujući da je izvršni dužnik dostavila dokaz da je potraživanje izvršnog poverioca namireno u ovom predmetu. S obzirom na to da izvršni dužnik nakon prijema navedenog rešenja nije podnela prigovor, rešenje o obustavljanju prinudnog izvršenja je postalo pravnosnažno.

Izvršni dužnik je podneskom od 1. jula 2013. godine tražila da sud otkloni nepravilnosti pri sprovođenju izvršenja, napominjući da je platila veće novčane iznose na ime kamate obračunate primenom neustavne konformne metode.

Osnovni sud u Subotici je rešenjem I. 3386/10 od 16. jula 2013. godine odbio kao neosnovan zahtev izvršnog dužnika za otklanjanje nepravilnosti pri sprovođenju izvršenja, nalazeći da je odredbama člana 78. Zakona o izvršenju i obezbeđenju propisan način na koji izvršni dužnik može od izvršnog poverioca potraživati novčani iznos koji je dobio prinudnom naplatom potraživanja.

Izvršni dužnik je 23. jula 2013. godine podnela prigovor protiv prvostepenog rešenja, ističući da je podnela predlog za izmenu pojedinačnog akta donetog na osnovu neustavnog propisa o kome postupajući izvršni sud nije odlučio.

Odlučujući o prigovoru izvršnog dužnika, Osnovni sud u Subotici je 12. septembra 2013. godine doneo osporeno rešenje Ipv (I). 217/2013, kojim je odbio kao neosnovan prigovor i potvrdio prvostepeno rešenje. Drugostepeno veće je ocenilo da su navodi prigovora izvršnog dužnika bez uticaja na pravilnost sprovedenog izvršenja, imajući u vidu da je izvršenje sprovedeno po obračunu kamatne stope prema propisima važećim u vreme sprovođenja, a da se u drugom odgovarajućem postupku može tražiti vraćanje imovine izvršnog dužnika koja je prešla u imovinu izvršnog poverioca po osnovu koji je kasnije otpao.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu u ustavnoj žalbi ukazuje, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega ( član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Odredbama člana 61. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, propisano je da svako kome je povređeno pravo konačnim ili pravnosnažnim pojedinačnim aktom, donetim na osnovu zakona ili drugog opšteg akta, za koji je odlukom Ustavnog suda utvrđeno da nije u saglasnosti s Ustavom, opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima ili zakonom, ima pravo da traži od nadležnog organa izmenu tog pojedinačnog akta, u skladu sa pravilima postupka u kome je pojedinačni akt donet, te da se predlog za izmenu konačnog ili pravnosnažnog pojedinačnog akta, donetog na osnovu zakona ili drugog opšteg akta, za koji je odlukom Ustavnog suda utvrđeno da nije u saglasnosti s Ustavom, opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima ili zakonom, može podneti u roku od šest meseci od dana objavljivanja odluke u “Službenom glasniku Republike Srbije“, ako od dostavljanja pojedinačnog akta do podnošenja predloga ili inicijative za pokretanje postupka nije proteklo više od dve godine.

Odredbama Zakona o izvršenju i obezbeđenju (“Službeni glasnik RS“, br. 31/11, 99/11-dr. zakon, 109/13-Odluka US, 55/14 i 139/14), koje su važile u vreme donošenja osporenog rešenja i koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, bilo je propisano: da stranka i učesnik mogu podneskom zahtevati od suda, odnosno izvršitelja da otklone nepravilnosti učinjene u toku i povodom sprovođenja izvršenja, te da će se stranka ili učesnik u postupku, ako izvršitelj ne postupi po zahtevu iz stava 1. ovog člana u roku od pet radnih dana, obratiti nadležnom sudu i da za htev za otklanjanje nepravilnosti ne zadržava sprovođenje izvršenja, pa da će sud, ako nađe da je zahtev iz stava 1. ovog člana osnovan, rešenjem utvrditi, a ako je to moguće otkloniti, odnosno naložiti otklanjanje nepravilnosti nastalih odlukama i radnjama sudskog izvršitelja ili izvršitelja (član 74. st 1, st. 2. i st. 5.); da se izvršni postupak okončava obustavom ili zaključenjem (član 75.); da se po namirenju izvršnog poverioca donosi odluka o zaključenju izvršnog postupka (član 77.); da će se postupci izvršenja i obezbeđenja u kojima je do dana početka primene ovog zakona započeto sprovođenje izvršenja okončati po odredbama ovog zakona (član 358. stav 1.).

5. Razmatrajući navode podnositeljke ustavne žalbe o povredi njenog prava na pravično suđenje u predmetnom izvršnom postupku, Ustavni sud je zaključio da podnositeljka svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava zasniva na tome da je postupajući izvršni sud praktično prešao preko činjenice da je ona podnela predlog za izmenu rešenja o prinudnom izvršenju Osnovnog suda u Subotici I. 3386/10 od 21. juna 2010. godine u skladu sa odredbama člana 61. Zakona o Ustavnom sudu, te da drugostepeno veće nije razmotrilo njene navode iz prigovora da je navedenim rešenjem obračunata kamata primenom konformne metode koja je proglašena neustavnom.

U vezi sa tim, Ustavni sud ističe da se garancije prava na pravično suđenje odnose i na obavezu sudova da obrazlože svoje odluke. Ova obaveza, međutim, ne znači da se u odluci moraju dati odgovori na sva postavljena pitanja i sve iznete argumente. Mera u kojoj ova obaveza postoji zavisi od prirode odluke, pa stoga, odluke sudova treba da sadrže razloge koji su dovoljni da odgovore na suštinski relevantne činjenične i pravne argumente stranaka. U navedenom kontekstu, Ustavni sud je pre svega imao u vidu da podnositeljka ustavne žalbe u konkretnom slučaju osporava drugostepeno rešenje kojim je odbijen kao neosnovan njen prigovor i potvrđeno prvostepeno rešenje kojim je odbijen kao neosnovan zahtev podnositeljke za otklanjanje nepravilnosti pri sprovođenju izvršenja. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je konstatovao da je odredbama člana 74. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine de facto proširena paleta pravnih sredstava koja stoje na raspolaganju strankama radi zaštite njihovih prava u izvršnom postupku na taj način što je predviđen zahtev za otklanjanje nepravilnosti pri sprovođenju izvršenja kao novo pravno sredstvo. Ovaj zahtev je, kao specifično pravno sredstvo izvršne procedure koje može da se izjavi tokom sprovođenja izvršenja, postao univerzalni supstitut žalbe, koji ima za cilj pobijanje faktičkih radnji suda ili izvršitelja i kojim izvršni poverilac i izvršni dužnik mogu izraziti svoje protivljenje, odnosno nezadovoljstvo načinom na k oji se odvija izvršni postupak. Zahtevom za otklanjanje nepravilnosti pri sprovođenju izvršenja mogu se pobijati rešenja i zaključci suda ili izvršitelja, kao i faktičke izvršne radnje koje preduzimaju kako sud tako i izvršitelj. Dakle, Zakon o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine je pojačao pravnu zaštitu stranaka u izvršnom postupku, predviđajući novo pravno sredstvo kojim su se mogle osporavati akti i radnje koji su doneti, odnosno preduzeti u jednom specifičnom stadijumu izvršnog postupka kao što je faza sprovođenja izvršenja. Međutim, Ustavni sud naglašava da iz odredaba člana 74. pomenutog procesnog zakona proizlazi da su stranke mogle da podnesu zahtev za otklanjanje nepravilnosti pri sprovođenju izvršenja samo do okončanja izvršnog postupka.

Sa druge strane, Ustavni sud ističe da je Zakon o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine, koji se primenjivao od 17. septembra 2011. godine na predmetni izvršni postupak u kome je doneto osporeno drugostepeno rešenje, poznavao dve vrste odluka na osnovu kojih je mogao da se okonča postupak prinudnog izvršenja, a to su odluka o zaključenju postupka, koja se donosila u slučaju potpunog namirenja potraživanja izvršnog poverioca, kao i odluka o obustavljanju postupka, koja se donosila u slučaju postojanja bilo kog razloga koji sprečava prinudno izvršenje (ukidanje, preinačenje, poništenje ili stavljanje van snage izvršne isprave na osnovu koje je pokrenut izvršni postupak, smrt stranke koja nema naslednika, propast predmeta izvršenja, nepostojanje imovine na kojoj se može sprovesti izvršenje itd.).

Polazeći od svega navedenog, a uzimajući u obzir da je ovaj izvršni postupak pravnosnažno okončan (izvršni sud je greškom doneo rešenje o obustavljanju izvršenja uprkos postojanju razloga za zaključenje postupka, a podnositeljka ustavne žalbe nije podnela prigovor protiv tog rešenja, imajući u vidu da izvršni sud nije odlučio o njenom predlogu za izmenu pojedinačnog akta – rešenja o prinudnom izvršenju, koji je podnet na osnovu odredaba člana 61. Zakona o Ustavnom sudu) pre nego što je podnositeljka ustavne žalbe podnela zahtev za otklanjanje nepravilnosti pri sprovođenju izvršenja, Ustavni sud smatra da su neosnovane tvrdnje podnositeljke prema kojima je Osnovni sud u Subotici u konkretnom slučaju morao da ceni osnovanost njenog zahteva za izmenu pojedinačnog akta donetog na osnovu zakona koji je proglašen neustavnim. Pri tome, Ustavni sud nalazi da činjenica da je postupajući izvršni sud pogrešno doneo rešenje o odbijanju zahteva podnositeljke ustavne žalbe za otklanjanje nepravilnosti pri sprovođenju izvršenja umesto rešenja o odbačaju navedenog pravnog sredstva, nije dovela u pitanje pravičnost predmetnog izvršnog postupka po podnositeljku. Iz tih razloga, Ustavni sud je ocenio da osporenim drugostepenim rešenjem nije povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Takođe, Ustavni sud je utvrdio da ustavna žalba ne sadrži nijedan navod kojim bi se obrazložila tvrdnja podnositeljke da je u predmetnom izvršnom postupku povređeno njeno pravo na jednaku zaštitu prava i pravno sredstvo iz člana 36. Ustava.

Ispitujući navode podnositeljke ustavne žalbe o povredi njenog prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava u drugostepenom izvršnom postupku, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljka povredu ovog prava izvodi iz povrede prava na pravično suđenje. Kako je Ustavni sud prethodno zaključio da osporenim rešenjem nije povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe iz člana 32. stav 1. Ustava, to su neosnovane tvrdnje podnositeljke o povredi njenog prava na imovinu.

Imajući u vidu sve iznete razloge, Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.

6. Saglasno izloženom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42 b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.