Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 14 godina. Postupak se odnosio na neosnovano obogaćenje. Deo žalbe koji se tiče povrede prava na imovinu je odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dragoslava Kovačevića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 4. februara 2016. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Dragoslava Kovačevića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 4296/99, kasnije pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 82295/10, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dragoslav Kovačević iz Beograda je, 18. decembra 2013. godine, preko punomoćnika Aleksandra Žeželja, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 82295/10 od 26. marta 2012. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5102/12 od 25. septembra 2013. godine, zbog povrede prava na imovinu zajemčenog članom 58. st. 1. i 2. Ustava Republike Srbije i povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, kao i članom 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

U ustavnoj žalbi se navodi: da je osporenom pravnosnažnom presudom tužbeni zahtev tužioca – ovde podnosioca ustavne žalbe delimično odbijen, uprkos izvedenom dokazu – nalazu komisije veštaka Građevinskog fakulteta u Beogradu; da je komisija veštaka stručno i savesno obavila svoj zadatak, koji joj je poveren od strane suda, ali očito ne i vrednovan na adekvatan način; da je podnosilac ustavne žalbe pravo svojine na placu i kući stekao po osnovu zakona, ali niti je mogao da mirno uživa u svojini na nepokretnosti koju je stekao, niti je njegovo pravo svojine bilo čim ograničeno, već dan danas sa porodicom živi u nedovršenom i neuslovnom objektu; da je parnični postupak u kome su donete osporene presude trajao preko 15 godina, iako u ovom postupku nije bilo izuzetno složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja bi zahtevala obiman i dugotrajan dokazni postupak, a značaj prava o kome se raspravljalo za podnosioca trebalo je da deluje na sud da efikasno i mnogo brže sprovodi postupak i donosi odluke. Predlaže se da Ustavni sud utvrdi povredu označenih prava podnosioca, poništi stav treći izreke presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 82295/10 od 26. marta 2012. godine i usvoji deo tužbenog zahteva koji je navedenim delom izreke presude odbijen, te da podnosiocu dosudi troškove postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 82295/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je, 15. oktobra 1999. godine, Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu podneo tužbu protiv tuženog Ljubiše Bećirovića iz Beograda, sa predlogom da sud, pod jedan, obaveže tuženog da tužiocu na ime neosnovanog obogaćenja isplati novčani iznos sa zakonskom zateznom kamatom kao u petitumu i pod dva, da mu na ime duga isplati novčani iznos sa zakonskom zateznom kamatom kao u petitumu, kao i da mu naknadi troškove parničnog postupka. U toku parničnog postupka, tužbeni zahtev je više puta preciziran, a poslednji put 17. januara 2006. godine, kada je tužilac predložio da sud obaveže tuženog da mu na ime neosnovanog obogaćenja isplati iznos od 14.444,00 DEM, preračunato u evre iznos od 7.410,23 evra, sa domicilnom kamatom na iznos od 14.444,90 DEM počev od 17. jula 1998. pa do 31. decembra 2001. godine, a počev od 1. januara 2002. godine pa do konačne isplate sa domicilnom kamatom koju poslovne banke plaćaju na devizne štedne uloge po viđenju na valutu evro prema mestu plaćanja, sve u dinarskoj protivvrednosti, kao i da obaveže tuženog da mu na ime duga isplati iznos od 11.000 DEM, preračunato u evre iznos od 5.643 evra, sa domicilnom kamatom na iznos od 11.000 DEM počev od 17. jula 1998. pa do 31. decembra 2001. godine, a od 1. januara 2002. godine pa do konačne isplate sa domicilnom kamatom koju poslovne banke plaćaju na devizne štedne uloge po viđenju na valutu evro prema mestu plaćanja, sve u dinarskoj protivvrednosti.

Prva prvostepena presuda u ovom sporu je doneta 16. juna 2007. godine, tj. posle sedam godina i osam meseci od podnošenja tužbe.

Pripremna ročišta pred prvostepenim sudom održana su 11. januara, 13. marta i 29. maja 2000. godine, a do zaključenja glavne rasprave zakazano je još 18 ročišta (3. oktobra i 27. novembra 2000, 23. februara, 23. aprila i 3. decembra 2001, 17. februara i 7. maja 2003, 13. maja 2004, 23. novembra i 23. decembra 2005, 17. februara, 15. septembra, 17. novembra i 26. decembra 2006, te 9. marta, 15. maja i 15. juna 2007. godine), od kojih je održano 13, a nije održano pet ročišta – jedno iz tehničkih razloga, tri zbog toga što su se spisi predmeta nalazili kod veštaka i jedno na molbu tuženog.

Nakon što je saslušao četiri svedoka, saslušao tužioca i tuženog u svojstvu parnične stranke i izveo suočenje stranaka, prvostepeni sud je na ročištu 23. aprila 2001. godine, na predlog tužioca, saslušao veštaka građevinske struke Lj. Đ. koji je veštačio u predmetu R3. 782/99 po predlogu za određivanje privremene mere, a zatim na predlog tužioca, rešio da se izvede novo građevinsko veštačenje.

Rešenjem od 25. maja 2001. godine određeno je veštačenje putem sudskog veštaka građevinske struke M. B. na okolnosti da li je tuženi u potpunosti ispunio ugovornu obavezu iz člana 2. predugovora po pitanju kvadrature, po pitanju obima radova i kvaliteta izvedenih radova, zatim šta podrazumeva pojam „grubih radova pod krov“, kao i na okolnosti kolika je vrednost izvedenih radova od strane tuženog u vreme izvršenja radova izražena u dinarima i protivvrednost u DEM, te da navede šta je prema važećim standardima bruto i neto površina. Kako veštak M. B. nije bio u mogućnosti da prihvati obavezu veštačenja, određeno je veštačenje putem veštaka V. P, koji je svoj nalaz i mišljenje dostavio prvostepenom sudu 14. septembra 2001. godine.

Tužilac i tuženi su svoje primedbe na nalaz sudskog veštaka V. P. izneli u podnescima od 15. novembra, odnosno 28. novembra 2001. godine, a na ročištu održanom 3. decembra 2001. godine, na predlog tuženog, kome se tužilac nije protivio, određeno je veštačenje od strane Građevinskog fakulteta u Beogradu.

Rešenje o određivanju veštačenja je dostavljeno Građevinskom fakultetu 16. januara 2002. godine, a 5. aprila 2002. godine prvostepenom sudu su dostavljeni nalaz i mišljenje veštaka J. T. iz Instituta za materijale i konstrukcije pri Građevinskom fakultetu u Beogradu.

Četvrti opštinski sud u Beogradu je 17. aprila 2002. godine primio izjašnjenje veštaka V. P. na primedbe parničnih stranaka od 15, odnosno 28. novembra 2001. godine.

Nakon toga, obe stranke su stavile primedbe na nalaze veštaka (podnesci od 24. i 26. aprila 2002. godine), a veštak J. T. je 19. avgusta 2002. godine dostavio pismeno izjašnjenje o primedbama na njegov nalaz.

Na ročištu održanom 7. maja 2003. godine saslušani su veštaci V. P. i J. T. i određeno dopunsko veštačenje od strane oba veštaka na okolnosti iz zapisnika sa ročišta. Veštak V. P. je dostavio dopunsko izjašnjenje 24. juna 2003. godine, a veštak J. T. dopunski nalaz 13. oktobra 2003. godine.

Nakon primedbi obeju parničnih stranaka na dopunsko izjašnjenje, odnosno dopunski nalaz veštaka (podnesci od 12. novembra i 3. decembra 2003. godine), veštak J. T. je dostavio pismeni odgovor 26. februara 2004. godine, a veštak V. P. – 26. aprila 2004. godine.

Pošto je sekretar Građevinskog fakulteta u Beogradu obavestio Četvrti opštinski sud u Beogradu da je dekan fakulteta nezadovoljan nalazom veštaka J. T. i da je predložio da se izvrši novo veštačenje od strane komisije veštaka, na ročištu održanom 13. maja 2004. godine prvostepeni sud je, uz saglasnost punomoćnika parničnih stranaka, odlučio da odredi dopunsko veštačenje od strane Građevinskog fakulteta u Beogradu. Rešenje o određivanju veštačenje je doneto 23. juna 2004. godine, a Građevinski fakultet je 9. novembra 2004. godine doneo rešenje o obrazovanju komisije veštaka.

Komisija veštaka je 24. januara 2005. godine dostavila prvostepenom sudu svoj nalaz sa mišljenjem, a 12. septembra 2005. godine izjašnjenje na primedbe tuženog od 15. marta 2005. godine.

Veštaci D. O. i M. P. iz sastava komisije veštaka su saslušani na ročištu 23. decembra 2005. godine, a tuženi je podneskom od 5. januara 2006. godine predložio usaglašavanje nalaza veštaka.

Na ročištu 17. februara 2006. godine određen je zastoj postupka radi sprovođenja postupka medijacije, a kako ovaj postupak nije uspeo, glavna rasprava je nastavljena na ročištu održanom 15. septembra 2006. godine, kada je prvostepeni sud odlučio da od Građevinskog fakulteta zatraži da izvrši usaglašavanje nalaza komisije veštaka od 24. januara 2005. godine sa nalazom veštaka J. T. od 5. aprila 2002. godine, a prema primedbama tuženog iz podneska od 5. januara 2006. godine.

Dopunski nalaz Građevinskog fakulteta je primljen u prvostepenom sudu 19. marta 2007. godine, a na ročištu 15. juna 20007. godine je zaključena glavna rasprava.

Četvrti opštinski sud u Beogradu je presudom P. 4296/99 od 15. juna 2007. godine delimično usvojio, a delimično odbio tužbeni zahtev tužioca.

Protiv navedene prvostepene presude tuženi je izjavio žalbu 1. novembra 2007. godine, a tužilac 17. decembra 2007. godine. Naredba za dostavljanje spisa predmeta sa žalbama Okružnom sudu u Beogradu je data 16. januara 2008. godine.

Apelacioni sud u Beogradu je, rešenjem Gž. 1553/10 od 18. avgusta 2010. godine ukinuo ožalbenu presudu Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 4296/99 od 15. juna 2007. godine i spise predmeta vratio Prvom osnovnom sudu u Beogradu na ponovno suđenje, jer je našao da je prvostepena presuda zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka, s obzirom na to da su dati razlozi o odlučnim činjenicama nepotpuni i nejasni, te sadrže takve nedostatke zbog kojih se ne može ispitati.

U ponovnom prvostepenom postupku pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu, koji je trajao nešto više od 17 meseci, zakazano je šest ročišta (15. oktobra 2010, 18. januara, 18. maja, 6. oktobra i 23. decembra 2011. i 26. marta 2012. godine), od kojih su četiri ročišta održana, a dva nisu (zbog štrajka zaposlenih u pravosuđu i iz razloga na strani veštaka).

Prvostepeni sud je izveo dokaze saslušanjem tužioca i tuženog u svojstvu parničnih stranaka, saslušanjem svedoka Lj. K. i G. M. i njihovim suočenjem sa tuženim.

Nakon prijema podneska Građevinskog fakulteta u Beogradu 26. oktobra 2011. godine da povlači nalaz i mišljenje veštaka J. T. i u celosti ostaje pri nalazu i mišljenju komisije veštaka od 20. januara 2005. godine, prvostepeni sud je na ročištu 23. decembra 2011. godine odlučio da zatraži od Građevinskog fakulteta da se izjasni zbog čega su isključili nalaz veštaka J. T. i u čemu se sastoje propusti koji su dati u njegovom nalazu i mišljenju. Građevinski fakultet je dostavio izjašnjenje 18. januara 2012. godine.

Osporenom presudom P. 82295/10 od 26. marta 2012. godine, stavom prvim izreke, Prvi osnovni sud u Beogradu je delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženog da tužiocu isplati iznos od 3.847,05 evra kao protivvrednost 7.500 DEM, sa kamatom kao u izreci, a sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate; stavom drugim izreke delimično je usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženog da tužiocu na ime duga isplati iznos od 5.643 evra, kao protivvrednost 11.000 DEM, sa kamatom kao u izreci, a sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate; stavom trećim izreke delimično je odbio tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da mu tuženi isplati na ime duga iznos preko dosuđenih 3.847,05 evra kao protivvrednost 7.500 DEM, sa domicilnom kamatom kao u izreci, a do traženog iznosa od 7.410,23 evra, kao protivvrednost 14.444,09 DEM, sa kamatom kao u izreci, kao i u delu tužbenog zahteva koji se odnosi na potraživanje domicilne kamate na iznos od 11.000 DEM počev od 17. jula 1998. pa do 14. oktobra 1999. godine, kao neosnovan; stavom četvrtim izreke obavezao je tuženog da tužiocu isplati na ime troškova parničnog postupka iznos od 398.750 dinara.

Protiv navedene prvostepene presude, tužilac je izjavio žalbu 21. maja 2012. godine, a tuženi 4. juna 2012. godine.

Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž. 5102/12 od 25. septembra 2013. godine, stavom prvim izreke, odbio kao neosnovane žalbe tužioca i tuženog i potvrdio prvostepenu presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 82295/10 od 26. marta 2012. godine, u stavovima prvom, drugom i trećem njene izreke, a stavom drugim izreke preinačio rešenje o troškovima postupka iz stava četvrtog izreke prvostepene presude tako što je obavezao tuženog da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 362.000 dinara. Apelacioni sud u Beogradu je ocenio: da žalba tužioca nije osnovana, a da je žalba tuženog delimično osnovana; da u prvostepenom postupku nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti, niti je učinjena povreda postupka propisana odredbom člana 361. stav 1. tačka 12) Zakona o parničnom postupku na koju se neosnovano ukazuje žalbom tužioca, jer presuda nema nedostataka zbog kojih se ne može ispitati; da je polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud pravilnom primenom materijalnog prava odlučio kao u izreci prvostepene presude. U obrazloženju ove presude se, pored ostalog, navodi: da se neosnovano žalbama parničnih stranaka osporava pravilnost i potpunost utvrđenog činjeničnog stanja u pobijanoj presudi; da je prvostepeni sud ocenom izvedenih dokaza – saslušanih svedoka i parničnih stranaka, te pisanih dokaza, a posebno imajući u vidu nalaz i mišljenje komisije veštaka Građevinskog fakulteta u Beogradu od 24. januara 2005. godine, njihovu dopunu od 19. marta 2007. godine, kao i izjašnjenja od 26. oktobra 2011. i 18. januara 2012. godine (navedena komisija je povukla nalaz i mišljenje dipl. inž. građ. J. T, u to vreme zaposlenog na Građevinskom fakultetu, iz razloga što nisu dati u skladu sa tada važećim tehničkim propisima i standardima koji važe za oblast građevinarstva, s obzirom na to da taj veštak prilikom utvrđivanja izgrađene korisne površine objekta nije primenio odredbe propisanih standarda), sve u smislu člana 8. ZPP, pravilno i potpuno utvrdio činjenično stanje u konkretnom slučaju (sam tuženi je prilikom saslušanja na ročištu od 23. februara 2001. godine izjavio da je pri zaključenju ovog pravnog posla na licu mesta postignut dogovor oko izmene stepeništa, zidova, dogradnje terasa, zidanja na spratnu visinu sa sedam blokova na 12 blokova, da bi se dobio tavanski prostor koji može da se pretvori u potkrovlje, da površina kuće bude ukupno od 140 do 160 m2, da je nakon potpisivanja ugovora preuzeo cenu od 50.000 DEM, a da je od tužioca zatražio 12.000 DM bez komentara iz kojih razloga taj novac potražuje); da neosnovano tužilac žalbom osporava pobijanu presudu u delu kojim je odbijen njegov tužbeni zahtev preko dosuđenih 3.847,05 evra do traženog iznosa od 7.410,23 evra, kao i zateznu kamatu; da je pravilno prvostepeni sud utvrdivši da je tuženi izgradio kuću tužiocu manjeg obima i kvaliteta nego što je među parničnim strankama dogovoreno (ukupno 15%), zaključio da je tuženi u obavezi da tužiocu isplati ukupno 3.487,50 evra kao protivvrednost 7.500 DEM (15% od 50.000 DEM), i to sa kamatom kako je navedeno u stavu prvom izreke pobijane presude, s obzirom na to da je tužilac tek podnošenjem tužbe pozvao tuženog da isplati dugovani novčani iznos (član 324. stav 2. ZOO); da je drugostepeni sud cenio i ostale navode žalbe i nalazi da se istima ne dovodi u sumnju pravilnost odluke sadržane u stavovima prvom, drugom i trećem izreke pobijane presude, pa ih posebno ne obrazlaže, te je primenom člana 375. ZPP odučeno kao u stavu prvom izreke.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 58. st. 1. i 2. Ustava se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona i utvrđuje da p ravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne.

Kako su odredbama člana 32. Ustava zajemčena prava koja su po svojoj sadržini u osnovi istovetna pravima iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, to Ustavni sud postojanje povrede ovih prava u postupku ustavnosudske kontrole ceni u odnosu na Ustav Republike Srbije.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 59/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji se primenjivao u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji se u ovom postupku primenjivao od 23. februara 2005. godine, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.). Odgovarajuća odredba je sadržana i u članu 10. važećeg Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe pokrenuo parnični postupak podnošenjem tužbe Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu 15. oktobra 1999. godine, a da je postupak okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu 25. septembra 2013. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je osporeni postupak trajao 14 godina, što znači da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja parničnog postupka prihvaćenih u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu. Međutim, Ustavni sud je i u ovom slučaju pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, koje je potrebno proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca.

U vezi s tim, Ustavni sud je ocenio da je rešavanje ovog spora nesumnjivo bilo od značaja za podnosioca ustavne žalbe, koji je potraživao značajne novčane iznose od tuženog po osnovu ugovora o kupoprodaji i izgradnji nepokretnosti i ugovora o zajmu.

Ustavni sud je takođe konstatovao da se u konkretnom slučaju radilo, pre svega, o činjenično veoma složenom sporu, ali da činjenična i pravna pitanja o kojima je sud trebalo da zauzme stav, koja su nalagala da se u okviru dokaznog postupka izvede i građevinsko veštačenje, što samo po sebi produžuje trajanje postupka, ne mogu predstavljati opravdanje za ovoliko trajanje parničnog postupka.

Razmatrajući postupanje nadležnog suda u ovom predmetu, Ustavni sud je ocenio da je osnovni uzrok dugog trajanja prvostepenog postupka složenost i dugo trajanje više građevinskih veštačenja određenih u cilju utvrđenja spornog činjeničnog stanja. Tačnije, sud je izveo tri veštačenja, a u svakom od njih, pored osnovnog nalaza i mišljenja, veštaci su davali i dopunske nalaze i izjašnjenja i bili saslušani. Potreba za izvođenjem više građevinskih veštačenja i dopunskih izjašnjenja veštaka je jednim delom proistekla iz odredaba samog predugovora u kome je obaveza tuženog određena kao obaveza prodavca da kupcu na predmetnom placu „izgradi kuću na dva nivoa ukupne površine cc 140 -160 m2, i to grube radove pod krov“, a što ne predstavlja definisani građevinski standard, niti u odsustvu bilo kakve projektne dokumentacije predstavlja precizno definisanu ugovornu obavezu. Međutim, bez obzira na navedene okolnosti, po oceni Ustavnog suda ne može se smatrati prihvatljivim da postupak pred prvostepenim sudom traje sedam godina i osam meseci. Pri tome, Ustavni sud ukazuje da se na teret prvostepenog suda ne može staviti period zastoja postupka radi sprovođenja postupka medijacije koji je trajao sedam meseci. Osim toga, Ustavni sud je ocenio da odluka po žalbama parničnih stranaka protiv presude P. 4296/99 od 15. juna 2007. godine, kojom je ukinuta prvostepena presuda i predmet vraćen na ponovno suđenje, a koja je doneta posle dve godine i sedam meseci od dostavljanja spisa predmeta drugostepenom sudu, nije doneta u prihvatljivom roku.

Polazeći od napred navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u postupku koji je vođen pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 4296/99, kasnije pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 82295/10, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakoni 103/15), u tom delu ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u prvom delu izreke.

S obzirom na to da podnosilac u ustavnoj žalbi nije stavio zahtev za utvrđivanje nematerijalne štete, Ustavni sud je, krećući se u okviru navoda i zahteva ustavne žalbe, na osnovu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava ostvari samim utvrđenjem povrede ovog prava.

6. U vezi sa navodima ustavne žalbe koji se odnose na povredu prava podnosioca na imovinu iz člana 58. st. 1. i 2. Ustava učinjenu osporenim presudama Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 82295/10 od 26. marta 2012. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5102/12 od 25. septembra 2013. godine, Ustavni sud je utvrdio da se navodima ustavne žalbe osporava činjenično stanje utvrđeno u sudskom postupku koji je prethodio osporenim presudama kojima je delimično odbijen tužbeni zahtev podnosioca po osnovu neosnovanog obogaćenja, jer nadležni sud „nije adekvatno vrednovao“ nalaz komisije veštaka Građevinskog fakulteta u Beogradu, čime se u stvari ukazuje na povredu prava podnosioca na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, iz čega se izvodi povreda prava podnosioca na imovinu.

Ustavni sud ukazuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da ustavna žalba sadrži navode koje je podnosilac ustavne žalbe već iznosio u žalbi protiv prvostepene presude, a o kojima se nadležni sud izjasnio u obrazloženju osporene drugostepene presude. Po oceni Ustavnog suda, Apelacioni sud u Beogradu je, kao i prethodno prvostepeni sud, dao dovoljne, jasne i argumentovane razloge za svoju odluku, a u kojima je obrazložio i svoju ocenu veštačenja komisije veštaka na koje se ukazuje u ustavnoj žalbi, a takvo obrazloženje Ustavni sud ne smatra arbitrernim, niti proizvoljnim. Stoga je Ustavni sud ocenio da ustavna žalba ne sadrži razloge koji bi opravdali tvrdnju da postoji povreda označenog ustavnog prava podnosioca, već se njome, u suštini, traži od Ustavnog suda da kao revizijski parnični sud još jednom oceni zakonitost i pravilnost osporenih presuda.

S obzirom na napred navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u odnosu na osporene presude odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema zakonskih uslova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić