Odluka Ustavnog suda o zahtevu za isplatu razlike u zaradi

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu civilnih lica u vojsci, potvrđujući stav Vrhovnog suda Srbije. Zakonitost pojedinačnog akta o visini plate, koji ima karakter upravnog akta, mora se osporavati u upravnom postupku, a ne u parnici za naknadu štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Ninoslava Svilengaćanina iz Rume i Veljka Ivanovića iz Smedereva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 24. februara 2010. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Ninoslava Svilengaćanina i Veljka Ivanovića izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. II 101/07 od 7. februara 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ninoslav Svilengaćanin iz Rume i Veljko Ivanović iz Smedereva podneli su Ustavnom sudu 30. aprila 2008. godine, preko punomoćnika Milana Cvetkovića, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. II 101/07 od 7. februara 2008. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na pravnu zaštitu i na pravno sredstvo iz člana 32. i 36. Ustava Republike Srbije. Podnosioci ustavne žalbe su naveli: da su kao civilna lica u Vojsci Jugoslavije podneli nadležnom starešini-komandantu Vojne pošte u kojoj su bili zaposleni, zahtev za usklađivanje plate i naknadu štete, koji je bio odbačen zbog nenadležnosti; da je po izjavljenoj žalbi, drugostepeni nadležni starešina odbio žalbu kao neosnovanu; da su nakon toga pokrenuli upravni spor pred Vrhovnim vojnim sudom koji je odbio tužbu kao neosnovanu, sa obrazloženjem da se o njihovom zahtevu ne može raspravljati u upravnom već samo u parničnom postupku. Podnosioci ustavne žalbe su detaljno obrazložili utvrđeno činjenično stanje u parnici koju su vodili radi isplate razlike zarade i naveli da su osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije neosnovano preinačene nižestepene presude kojima je bio usvojen njihov tužbeni zahtev.

2. Saglasno odredbama člana 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje Zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva netaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporenu presudu i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Presudom Opštinskog suda u Rumi P1. 401/03 od 23. novembra 2005. godine, po tužbi ovde podnosilaca ustavne žalbe protiv tužene Državne zajednice Srbija i Crna Gora - Ministarstvo odbrane, radi isplate razlike neto plate, usvojen je tužbeni zahtev i obavezana je tužena da tužiocima, na ime razlike između isplaćenog i pripadajućeg iznosa neto plate za vremenski period od 1. januara 2000. godine do 19. novembra 2004. godine, isplati taksativno određene novčane iznose za konkretni vremenski period, sa zakonskom zateznom kamatom. U obrazloženju ove presude je navedeno: da su tužioci 29. septembra 2003. godine podneli tužbu radi sticanja bez osnova garantovane neto zarade od strane tužene zbog nepravilnog utvrđivanja vrednosti boda od strane nadležnog državnog organa prilikom obračuna i isplate plate; da su okviri za utvrđivanje plata civilnim licima u Vojsci utvrđeni odredbama čl. 75. i 137. Zakona o Vojsci Jugoslavije i odlukom Savezne Vlade od 5. januara 2000. godine; da je prema toj odluci Savezna Vlada propisala da koeficijent za utvrđivanje ukupnog iznosa sredstava za plate profesionalnih vojnika iznosi 3,00 prema neto zaradi po zaposlenom, isplaćenoj za prethodni mesec, a za civilna lica 2,1 prema toj zaradi. Prvostepeni sud je našao da su na osnovu tih propisa, vojni organi u upravnom postupku doneli upravni akt kojim su odredili visinu plate profesionalnim vojnicima i civilnim licima, pa samim tim i tužiocima, izraženu u koeficijentima a ne u novčanom iznosu.

Dalje je navedeno da je prema članu 52. Uredbe o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Jugoslavije, koju je donela Savezna Vlada na osnovu člana 87. Zakona o Vojsci Jugoslavije, Savezna Vlada u smislu člana 75. (za vojna lica) i člana 137. (za civilna lica) Zakona o Vojsci Jugoslavije određivala koeficijent za utvrđivanje ukupnog iznosa sredstava za plate profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci. Po nalaženju prvostepenog suda, Savezna Vlada je prilikom utvrđivanja ukupnog iznosa sredstava bila dužna da sredstva za plate predvidi tako da plata profesionalnih oficira nije mogla biti manja od tri prosečne plate u privredi Republike Srbije, a za podoficire 70% od ove plate, a ukoliko to nije učinila, to je predstavljalo nepravilan i nezakonit rad državnog organa na koji su tužioci sa pravom ukazivali u tužbi. Takođe, u presudi je navedeno da je odredbama člana 52. stav 2. te Uredbe propisano da ministar odbrane u okviru ukupnog iznosa novčanih sredstava donosi odluku o vrednosti boda, odnosno vrednosti koeficijenta za obračunavanje plata i drugih novčanih primanja profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci. Dakle, ministar odbrane je bio vezan ukupnim iznosom novčanih sredstava koja su utvrđena članom 75. Zakona, tako da je i odluka o vrednosti boda, odnosno koeficijenta morala biti usklađena sa navedenom zakonskom odredbom. Prvostepeni sud je utvrdio da tužena nije postupala u skladu sa navedenim propisima, a pre svega da vrednost boda, odnosno koeficijenta nije pravilno obračunata, što je dovelo do razlike između plate koja je tužiocima isplaćena i one koja im je pripadala.

Kod takvog stanja stvari prvostepeni sud je obavezao tuženu da tužiocima isplati zaradu koja je utvrđena Zakonom, a kako tužena istu zaradu nije isplatila, po nalaženju suda pričinila je štetu tužiocu za koju je odgovorna u smislu odredaba člana 172. Zakona o obigacionim odnosima, jer je do štete došlo zbog nepravilnog rada državnog organa koji nije utvrdio vrednost boda i koeficijenta u skladu sa odredbom člana 52. Uredbe, a što je imalo za posledicu da se tužiocima isplati plata u manjem iznosu.

Presudom Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici Gž1. 769/06 od 24. avgusta 2006. godine navedena prvostepena presuda je potvrđena, a žalba tužene odbijena kao neosnovana.

Odlučujući o reviziji tužene, Vrhovni sud Srbije je presudom Rev. II 101/07 od 7. februara 2008. godine preinačio prvostepenu i drugostepenu presudu, tako što je odbio tužbeni zahtev tužilaca.

U obrazloženju osporene presude Vrhovnog suda Srbije navedeno je: da su nižestepeni sudovi na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenili materijalno pravo usvajanjem tužbenog zahteva; da je pojedinačno rešenje nadležnog starešine o visini plate imalo svojstvo upravnog akta; da je njime utvrđeno pravo na platu i obim tog prava (visina plate), a da se zakonitost tih upravnih akata i pravilnost obračuna visine plate, odnosno kontrola pravilne primene odredaba pozitivnih propisa ocenjivala u upravnom postupku, pred nadležnim organima, i u upravnom sporu, dok isplata plata u skladu sa pravnosnažnim pojedinačnim aktom nije predstavljala nepravilan i nezakonit rad državnog organa, da bi država kao pravno lice bila odgovorna za naknadu štete po članu 172. Zakona o obligacionim odnosima.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu se poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave; da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.).

Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta sadržine Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnosioci pozivaju, Ustavni sud je utvrdio da su o zahtevu podnosilaca ustavne žalbe za utvrđivanje prava na naknadu materijalne štete u vidu manje isplaćene zarade odlučivali Ustavom i zakonom ustanovljeni sudski organi, koji su u postupku sprovedenom u skladu sa zakonom utvrdili činjenično stanje od značaja za donošenje odgovarajuće odluke i odlučili o pravu podnosilaca ustavne žalbe primenom materijalnih propisa kojima su tada ta prava bila uređena. Po oceni Ustavnog suda, utvrđeno činjenično stanje, kao i obrazloženje zauzetog pravnog stava u ovoj stvari, predstavljaju ustavnopravno utemeljen osnov za donošenje pobijane presude Vrhovnog suda Srbije. Iz navedenih razloga osporenom presudom, po shvatanju Ustavnog suda, nije povređeno Ustavom garantovano pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje i na pravnu zaštitu. Stoga su navodi podnosilaca ustavne žalbe da su razlozi navedeni u osporenoj revizijskoj presudi bez ikakvih argumenata i proizvod dogovora državnih organa, izraz njihove subjektivne ocene o pogrešnoj primeni materijalnog prava, ali ne i stvarni dokaz o učinjenoj povredi Ustavom zajemčenih prava navedenih u ustavnoj žalbi.

Po oceni Ustavnog suda, zakonitost odluka o isplati plata, kao i pravilnost obračuna visine plata se ne ocenjuje u parničnom postupku. Naime, podnosiocima ustavne žalbe je plata redovno isplaćivana u visini utvrđenoj odlukom nadležnog organa, pa stoga proizlazi da isplata koja je vršena u skladu sa pravosnažnim pojedinačnim aktom ne predstavlja nepravilan i nezakonit rad državnog organa. Takva odgovornost bi, nasuprot tome, mogla postojati samo u situaciji kada bi nadležni organ bez zakonskih razloga uskratio isplatu plate, odnosno na drugi način nepravilno, nezakonito ili selektivno postupao u izvršenju pojedinačnih rešenja.

Ustavni sud nalazi da je osporena presuda obrazložena, te da ocena Vrhovnog suda data u toj presudi, nije posledica proizvoljnog tumačenja ili neprihvatljive primene merodavnog materijalnog prava, te u tom smislu Sud zaključuje da je predmetni postupak vođen na način kojim je podnosiocima bilo omogućeno pravo na pravično suđenje i pravo na pravnu zaštitu.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba neosnovana, te je saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07), ustavnu žalbu odbio.

5. S obzirom na izneto, Ustavni sud je na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odluka Ustavnog suda o zahtevu za isplatu razlike u zaradi

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti