Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao osam godina. Podnosiocu je dodeljena naknada nematerijalne štete od 800 evra, dok je žalba u ostalom delu odbačena.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić , dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i Miroslav Nikolić , u postupku po ustavnoj žalbi P . M . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Sr bije, na sednici Veća održanoj 5. marta 2020. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba P. M . i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 24962/15, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje .

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. P. M . iz Beograda izjavio je Ustavnom sudu, 1. decembra 2017. godine, preko punomoćnika I . K, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3489/16 od 4. oktobra 2017. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 24962/15.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi , pored ostalog, naveo da su sudovi pogrešno utvrdili činjenično stanje, jer su pogrešno ocenili sporni dokaz – priznanicu o dugu, što je posledično dovelo do toga da i materijalno pravo bude primenjeno na njegovu štetu. Podnosilac ustavne žalbe iz istih razloga smatra da je došlo i do povrede prava na jednaku zaštitu prava. Takođe smatra da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, jer je dužina trajanja predmetnog parničnog postupka prevazišla razumn i okvir. U ustavnoj žalbi je istaknut i zahtev za naknadu nematerijalne štete nastale povredom prava na suđenje u razumnom roku, kao i zahtev za naknadu advokatskih troškova nastalih pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dostavljenu dokumentaciju i spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 24962/15 (u daljem tekstu: Osnovni sud) , te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 2. oktobra 2009. godine tužbu Trgovinskom sudu u Beogradu, sa primarnim i eventualnim tužbenim zahtevima, kojima je tražio da sud obaveže tuženog S. P . iz Beograda , d a mu isplati određeni novčani iznos, po osnovu s ticanja bez osnova.

Tuženi je 13. novembra 2009. godine odgovorio na tužbu, pored ostalog, ist ičući prigovor stvarne nenadležnosti Trgovinskog suda , koji je rešenjem istog suda od 25. novembra 2009. godine odbijen.

Nakon što su pred Privrednim sudom u Beogradu (u daljem tekstu: Privredni sud) održana tri ročišta za glavnu raspravu – 4. marta , 7. aprila i 26. maja 2010. godine, isti sud se rešenjem od 25. maja 2010. godine oglasio stvarno nenadležnim za postupanje u toj pravnoj stvari i odredio da se po pravnosnažnosti spisi predmeta dostave Osnovnom sudu, kao stvarno i mesno nadležnom.

Tužilac je 3. avgusta 2010. godine izjavio žalbu protiv navedenog rešenja. Godinu dana kasnije tužilac je podneo urgenciju Privrednom sudu, jer spisi predmeta nisu bili dostavljeni drugostepenom sudu na postupanje po izjavljenoj žalbi.

Privredni apelacioni sud je rešenjem od 27. oktobra 2011. godine odbio žalbu kao neosnovanu i potvrdio prvostepeno rešenje.

Tužilac je podneskom od 8. marta 2012. godine upućenim Osnovnom sudu, urgirao zakazivanje ročišta za glavnu raspravu. Prvo ročište za glavnu raspravu pred Osnovnim sudom je održano 22. juna 2012. godine, a do kraja 2012. godine je održano još jedno ročište.

Nakon ročišta za glavnu raspravu održanog 22. februara 2013. godine, postupajući sudija je zatražio da se predmetu združe spisi predmeta Privrednog suda P. 3862/01 i I. 1201/04. Spisi izvršnog predmeta I. 3862/01 su dostavljeni 5. marta 2013. godine, a naredno ročište je održano 25. aprila, kada su dostavljeni i spisi parničnog predmeta P. 3862/01 (spisi parničnog predmeta su 30. oktobra 2013. godine vraćeni Privrednom sudu). Ročište zakazano za 11. septembar 2013. godine nije održano zbog nedolaska tuženog, dok je naredno ročište održano 28. novembra, na kome su saslušane parnične stranke.

Postupajući sudija je dopisom od 31. marta 2014. godine zatražio da se ovom predmetu ponovo hitno združe spisi predmeta Privrednog suda P. 3862/11, te kako nisu združeni, dopis identične sadržine je 5. maja ponovljen. Spisi traženog predmeta su dostavljeni 15. maja 2104. godine , ali je utvrđeno da je trebalo tražiti spise predmeta P. 3862/01, a ne P. 3862/11, pa su konačno dopisom od 20. maja 2014. godine od Privrednog suda zatraženi spisi predmeta P. 3862/01. Ročište zakazano za 2. jun 2014. godine nije održano, zbog „nedostatka procesnih pretpostavki“, a kako traženi parnični spisi nisu dostavljeni, postupajući sudija je 22. jula dopisom ponovo zatražio spis e predmeta P. 3862/01 na uvid. Naredna četiri zakazana ročišta nisu održana „zbog obustave rada Advokatske komore Srbije i Beograda“.

Ročišta za glavnu raspravu zakazana za 5. mart i 20. april 2015. godine nisu održana zbog nedolaska tuženog, te kako na ročište za glavnu raspravu zakazano za 26. maj 2015. godine stranke nisu došle, a bile su uredno pozvane , Osnovni sud je doneo rešenje P. 2073/12 kojim je konstatovao da se tužba smatra povučenom. Na ročištu održanom povodom predloga za vraćanje u pređašnje stanje, Osnovni sud je 7. oktobra 2015. godine doneo rešenje kojim je dozvolio vraćanje u pređašnje stanje.

Nakon ročišta održanog 2. decembra 2015. godine, na kome je zaključena glavna rasprava, Osnovni sud je istoga dana doneo presudu P. 24962/15, kojom je odbio kao neosnovan e tužben e zahtev e (primarni i eventualni) tužioca kojima je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime sticanja bez osnova isplati utužen e iznos e, sa pripadajućom zateznom kamatom.

Postupajući po žalbi tužioca, Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž. 3489/16 od 4. oktobra 2017. godine odbio žalbu kao neosnovanu i potvrdio presudu Osnovnog suda P. 24962/15 od 2. decembra 2015. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povred u ustavnom žalbom ukazuje , je utvrđeno da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud konstatuje da je predmetni parnični postupak pokrenut 2. oktobra 2009. godine, podnošenjem tužbe Trgovinskom sudu u Beogradu, a da je okončan 4. oktobra 2017. godine, donošenjem osporene pravnosnažne presude. Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak trajao osam godina, što prima facie ukazuje da nije okončan u razumnom roku.

Ipak, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja nadležnih sudova, kao i od značaja prava o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da je predmet spora u određenoj meri bio složen, jer su sudovi morali da odluče o primarnom i eventualnom tužbenom zahtevu .

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud smatra da je on ima o legitiman pravni interes da se o njegovom tužbenom zahtevu, odluči u razumnom roku.

Ustavni sud ukazuje da je podnosilac ustavne žalbe svojim ponašanjem doprineo odugovlačenju postupka za četiri meseca , jer je nedolaskom na ročište za glavnu raspravu koje je bilo zakazano za 26. maj 2015. godine, prouzrokovao da sud donese rešenje kojim se tužba smatra povučenom, da bi sud 7. oktobra 2015. godine, postupajući po predlogu podnosioca, dozvolio vraćanje u pređašnje stanje, čime je omogućeno dalje vođenje parnice.

Ipak i pored navedenog, osnovni razlog dugog trajanj a parničnog postupka je postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak okonča efikasno i bez nepotrebnog odugovlačenja. Ustavni sud posebno ukazuje na činjenicu da je o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv rešenja kojim se Privredni sud u Beogradu oglasio stvarno nenadležnim za postupanje, odlučeno nakon godinu i po dana, i to tek nakon urgencije punomoćnika podnosioca, a prvo ročište pred Osnovnim sudom je bilo zakazano sedam meseci nakon donošenja drugostepenog rešenja.

Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio u prvom delu tačke 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu, kao i određeni doprinos podnosioca ustavne žalbe dužini trajanja postupka . Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosi lac ustavne žalbe pretrpeo. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine, i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosi lac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja sudova.

7. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3489/16 od 4. oktobra 2017. godine, Ustavni sud je , imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe i osporene presude, našao da se navodi podnosioca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao sud treće instance oceni zakonitost osporen og akta. Vezano za navode kojima se izražava nezadovoljstvo načinom na koji je ocenjen sporni dokaz, Ustavni sud podseća da se u postupku po ustavnoj žalbi ne vrši kontrola ocene dokaza, niti načina na koji je utvrđeno činjenično stanje, osim u slučajevima kada su dokazi očigledno cenjeni na štetu stranke koja je izjavila ustavnu žalbu, a što se iz obrazloženja osporenog akta i dostavljene dokumentacije u ovom slučaju ne čini evidentnim.

Što se tiče navodne povrede prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenog odredbom člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnosilac tu povredu prava zasniva na identičnim navodima kojima obrazlaže i povredu prava na pravično suđenje, te kako nisu prihvatljivi navodi podnosioca o tome da mu je osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje, to ne postoje ni ustavnopravni razlozi koji bi bili osnov za tvrdnju da je došlo do povrede prava na jednaku zaštitu prava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3489/16 od 4. oktobra 2017. godine , jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Što se tiče zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu advokatskih troškova nastalih pokretanjem postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da nema osnova za određivanje tražene naknade troškova, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti, pored drugih, Odluku Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine).

9. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti