Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 19 godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 1800 evra zbog neefikasnog postupanja sudova.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-11/2010
13.06.2012.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Radoša Jeremijića iz Bora, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. juna 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Radoša Jeremijića i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Okružnim sudom u Zaječaru u predmetu P. 1/07 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstvo pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Radoš Jeremijić iz Bora, preko punomoćnika Nenada Maksimovića, advokata iz Novog Sada, podneo je 30. decembra 2009. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, u postupku koji se vodio pred Okružnim sudom u Zaječaru u predmetu P. 1/07.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno da je tužba u predmetnom parničnom postupku podneta još 1992. godine, te da je do podnošenja ustavne žalbe trajao 18 godina, usled čega podnosilac smatra da su „svi rokovi presuđenja u razumnom roku odavno protekli“. Od Ustavnog suda je traženo da „dosudi“ pravičnu naknadu zbog „sporosti u rešavanju u ovoj pravnoj stvari“

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Okružnog suda u Zaječaru P. 1/07 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne, kao tužilac, podneo je 23. oktobra 1992. godine Opštinskom sudu u Boru tužbu protiv tuženog DD TIR-Topionica Bor, iz Bora, kojom je tražio da sud detaljno opisani sistem u proizvodnji proglasi tehničkim unapređenjem, a tužioca autorom te inovacije. Povodom tužbe je formiran je predmet P. 1881/92.

Prvo ročište za glavnu raspravu u ovom predmetu koje je zakazano za 2. mart 1993. godine, nije održano, zbog sprečenosti tužioca. U toku postupka pred Opštinskim sudom u Boru zakazano je još šest ročišt a (za 1. april, 11. maj, 8. jun, 26. jul i 23. septembar 1993. godine i 5. avgust 1994. godine), od kojih jedno nije održano (zakazano za 26. jul 1993. godine), jer nisu došli pozvani svedoci.

Opštinski sud u Boru je 19. septembra 1994. godine doneo rešenje P. 1881/92, kojim se oglasio stvarno nenadležnim za odlučivanje u ovoj pravnoj stvari, s obzirom na to da je tužbenim zahtevom tužilac tražio da se proglasi autorom određene inovacije, o čemu je nadležan da odlučuje okružni sud. Protiv ovog rešenja tužilac je izjavio žalbu. Okružni sud u Zaječaru je rešenjem Gž. 2030/94 od 18. oktobra 1994. godine odbio žalbu tužioca i potvrdio navedeno prvostepeno rešenje. Spisi predmeta su 14. novembra 1994. godine dostavljeni Okružnom sudu u Zaječaru na nadležnost, a predmet je dobio broj P. 4/94.

Okružni sud u Zaječaru se dopisom P. 4/94 od 31. decembra 1996. godine obratio Vrhovnom sudu Srbije, sa zahtevom za rešavanje sukoba nadležnosti, smatrajući da se u predmetnom parničnom postupku traži zaštita tehničkog unapređenja, što je u nadležnosti opštinskog suda. Vrhovni sud Srbije je rešenjem R. 229/97 od 1. oktobra 1997. godine odredio da je u predmetnoj parnici nadležan Okružni sud u Zaječaru. Spisi predmeta vraćeni su Okružnom sudu u Zaječaru 7. novembra 1997. godine, a predmet je dobio broj 3/97.

Prvo ročište u postupku pred Okružnim sudom u Zaječaru zakazano je za 14. decembar 2000. godine, ali ono nije održano, jer nije došao tužilac, a nije bilo dokaza da je uredno pozvan. Do zaključenja glavne rasprave zakazano je još 16 ročišta (za 11. januar 9. februar, 14. mart, 12. april i 24. maj 2001. godine, 4. i 22. mart i 11. decembar 2002. godine, 24. januar, 21. februar, 9. april, 22. oktobar, 17. novembar i 22. decembar 2003. godine, 20. januar i 20. februar 2004. godine), od kojih četiri nije održano. Ročišta zakazana za 4. mart i 11. decembar 2002. godine nisu održana na zahtev tužioca, a ročište zakazano za 22. decembra 2003. godine – na saglasan predlog parničnih stranaka.

Presudom Okružnog suda u Zaječaru P. 3/97 od 20. februara 2004. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca, kojim je tražio da mu se prizna pravo na tehničko unapređenje opisanog sistema, kao i deo tužbenog zahteva kojim je tužilac tražio da sud obaveže tuženog da mu na ime finansijskih efekata za opisano tehničko unapređenje u označenom periodu primene, isplati određeni novčani iznos, dok je deo ovog tužbenog zahteva preko dosuđenog, a do traženog novčanog iznosa , odbijen kao neosnovan.

Protiv ove presude obe parnične stranke su izjavile žalbe. U postupku po žalbi Vrhovni sud Srbije doneo je 17. februara 2005. godine rešenje Gž. 93/04, kojim je vratio spise prvostepenom sudu radi otklanjanja procesnih nedostataka. Nakon što su mu spisi predmeta ponovo dostavljeni, Vrhovni sud Srbije, odlučujući o žalbi tuženog, doneo je rešenje Gž. 75/05 od 23. novembra 2006. godine, kojim je usvojio žalbu i ukinuo presudu Okružnog suda u Zaječaru P. 3/97 od 20. februara 2004. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku predmet je dobio novi broj P. 1/07. U ovoj fazi postupka zakazano je deset ročišta (za 14. i 30. maj i 18. jun 2007. godine, 9. jun, 8. jul, 22. septembar, 9. i 22. oktobar 2008. godine, 25. mart i 29. april 2009. godine), od kojih tri nisu održana – dva zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a jedno (zakazano za 9. oktobar 2008. godine), na saglasan predlog parničnih stranaka.

Presudom Okružnog suda u Zaječaru P. 1/07 od 29. aprila 2009. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca. Protiv ove presude tuženi je 26. maja 2009. godine izjavio žalbu, te su spisi predmeta dostavljeni Vrhovnom sudu Srbije 2. oktobra 2009. godine.

U 2010. godini, nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji, postupak po žalbi je nastavljen pred Apelacionim sudom u Beogradu, a predmet je dobio broj Gž. 5111/10. Rešenjem Gž. 5111/10 od 11. maja 2011. godine , Apelacioni sud u Beogradu je vratio spise predmeta prvostepenom sudu, radi dopune postupka. Nakon što je prvostepeni sud postupio po nalogu, spisi predmeta su 21. juna 2011. godine ponovo dostavljeni Apelacionom sudu u Beogradu, koji je, odlučujući o žalbi tuženog, doneo presudu Gž. 3566/11 od 7. marta 2012. godine, kojom je ovu žalbu odbio kao neosnovanu i potvrdio presudu Okružnog suda u Zaječaru P. 1/07 od 29. aprila 2009. godine.

4. Članom 32. stav 1. Ustava utvrđeno je je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/2002), koji je važio u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11), koji se, saglasno odredbi člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), primenjivao do kraja postupka, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud oduči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.).

5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta citiranog člana 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čija se dužina osporava ustavnom žalbom, od podnošenja tužbe Opštinskom sudu u Boru 23. oktobra 1992. godine, do njegovog okončanja donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu 7. marta 2012. godine, trajao 19 godina i četiri i po meseca.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, koja počinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini sudskog postupka, navedena dužina sama po sebi ukazuje na to da predmetni parnični postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu. Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe u konkretnom slučaju povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumne dužine trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji su vodili postupak i prirode zahteva, odnosno značaja raspravljanog prava za podnosioca.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da je predmetni parnični postupak bio u određenoj meri složen, s obzirom na to da je sud trebalo da utvrdi da li određeno tehničko rešenje, koje je tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe osmislio, predstavlja tehničko unapređenje, kao i da utvrdi koliki je finansijski efekat za korisnika tog unapređenja, kako bi mogao da odluči o zahtevu kojim je tražena naknada za korišćenje unapređenja. Stoga je na sudu bilo da izvede više dokaza, pre svega, veštačenjem putem sudskih veštaka različitih struka, što je u bez sumnje imalo uticaj i na dužinu trajanja postupka.

Ustavni sud je ocenio da je raspravljano pravo za podnosioca imalo veliki značaj, kako moralni, tako i materijalni. Međutim, Ustavni sud je ocenio i da je sam podnosilac u određenoj meri doprineo navedenoj dužini parničnog postupka, s obzirom na to da pet ročišta nije održano na zahtev podnosioca kao tužioca, odnosno na zajednički zahtev obe parnične stranke, kao i time što je tužbu podneo stvarno nenadležnom sudu, te se žalio na rešenje kojim se taj sud oglasio nenadležnim.

Međutim, Ustavni sud je ocenio da trajanje parničnog postupka od preko 19 godina ne može biti opravdano ni navedenim doprinosom podnosioca, kao ni ukupnom složenošću postupka. Ustavni sud je, naime, ocenio da su sudovi pred kojima je vođen predmetni parnični postupak, a naročito Okružni sud u Zaječaru, izuzetno neefikasno i nedelotvorno postupali. Pri ovoj oceni Ustavni sud je imao u vidu, pre svega, da je Okružni sud u Zaječaru prvo ročište za glavnu raspravu od kako mu je Opštinski sud u Boru dostavio spise predmeta kao nadležnom sudu, zakazao tek za šest godina, izazivajući u međuvremenu sukob nadležnosti, o kojem je prethodno i sam odlučivao rešenjem Gž. 2030/94 od 18. oktobra 1994. godine, kojim je potvrdio prvostepeno rešenje, a kojim je odlučeno da je u konkretno j pravnoj stvari nadležan okružni sud.

6. Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je prilikom date ocene u ovom predmetu imao u vidu i presudu Evropskog suda za ljudska prava u slučaju „Plazonić protiv Hrvatske“ od 6. marta 2008. godine (broj aplikacije 26455/04, st. 60-63.) u kome je kritikovan stav Ustavnog suda Hrvatske, koji nije našao povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupcima u kojima su sudovi bili neaktivni ukupno godinu i po u jednom, i preko dve godine u drugom slučaju, a radilo se o postupcima koji nisu bili složeni.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstvo pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za donošenje te odluke, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, kao i doprinos podnosioca njegovom trajanju. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu neefikasnim i nedelotvornim postupanjem parničnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu praksu Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti