Odbijena ustavna žalba zbog neopravdanog izostanka okrivljenog iz prekršajnog postupka

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu podnetu zbog povrede prava na pravično suđenje. Utvrđeno je da je prekršajni postupak zakonito vođen u odsustvu okrivljenog, jer je on bio uredno pozvan i upozoren na posledice, a svoj izostanak nije opravdao.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Ištvana Ripsona iz Mužlje, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 4. februara 2010. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Ištvana Ripsona izjavljena protiv rešenja Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije, Policijske uprave Zrenjanin UP. 218-20-5304/06 od 2. novembra 2006. godine i rešenja Veća za prekršaje u Novom Sadu Vp. 79/07 od 26. novembra 2007. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ištvan Ripson iz Mužlje je podneo 19. januara 2008. godine ustavnu žalbu protiv rešenja Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije, Policijske uprave Zrenjanin UP. 218-20-5304/06 od 2. novembra 2006. godine i rešenja Veća za prekršaje u Novom Sadu Vp. 79/07 od 26. novembra 2007. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje garantovanog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Podnosilac ustavne žalbe navodi da nadležni organi nisu pre donošenja osporenih rešenja pružili podnosiocu ustavne žalbe mogućnost da se u prekršajnom postupku koji je vođen protiv njega izjasni o činjenicama i dokazima koji ga terete, niti da iznese činjenice i dokaze koji mu idu u prilog. Naime, podnosilac ustavne žalbe navodi da zbog opravdanog razloga (bolesti) nije pristupio po pozivu za ispitivanje u ovom postupku, da je umesto njega u zakazano vreme pristupio njegov otac kako bi obavestio nadležni organ o izostanku sa ročišta, da svoj izostanak nije opravdao jer se od njega to nije ni tražilo, te da mu je nadležni prvostepeni organ, odlučujući bez njegovog prisustva, povredio pravo na pravično suđenje i pravo na odbranu. Podnosilac traži da Ustavni sud donese privremenu meru kojom će obustaviti od izršenja rešenje Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije, Policijske uprave Zrenjanin UP. 218-20-5304/06 od 2. novembra 2006. godine, da usvoji ustavnu žalbu i utvrdi da nadležni organi nisu postupili saglasno odredbi člana 78. Zakona o prekršajima i da poništi osporena rešenja.

2. Ustavna žalba je kao pravno sredstvo ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Saglasno članu 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Uvidom u sadržinu ustavne žalbe, osporena rešenja i drugu dostavljenu dokumentaciju, Ustavni sud je utvrdio sledeće: da je 24. septembra 2006. godine ovlašćeni radnik PU Zrenjanin, prilikom kontrole učesnika u saobraćaju, utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe učinio prekršaj iz člana 229. stav 1. tačka 34) Zakona o osnovama bezbednosti saobraćaja na putevima i da je o izvršenoj kontroli sačinjen zapisnik broj 3034980 koji je podnosilac ustavne žalbe potpisao bez primedaba. Podnosiocu ustavne žalbe je na licu mesta izrečena novčana (mandatna) kazna u iznosu od 2.000,00 dinara koju on nije platio, pa mu je uz zapisnik o izvršenoj kontroli učesnika u saobraćaju, a na osnovu odredbe člana 303. stav 2. Zakona o prekršajima, uručen poziv da istu plati u roku od 8 dana od dana uručenja zapisnika ili da dana 19. oktobra 2006. godine pristupi nadležnom organu radi vođenja prekršajnog postupka. U zapisniku je, pored ostalog, navedeno i da će, ukoliko podnosilac u navedenom roku ne plati kaznu, zapisnik protiv njega postati zahtev za pokretanje prekršajnog postupka. Istovremeno je pozivom podnosilac poučen da se u postupku može braniti sam ili uz stručnu pomoć branioca, ali je i upozoren da će se, ukoliko se ne odazove pozivu, a izostanak ne opravda, postupak saglasno članu 78. Zakona o prekršajima, okončati bez njegovog prisustva. Postupajući po zahtevu ovlašćenog lica broj 7-215-5190-3034980/06, nadležni organ je protiv podnosioca ustavne žalbe pokrenuo prekršajni postupak. Kako podnosilac ustavne žalbe nije 19. oktobra 2006. godine pristupio po pozivu prekršajnog organa, niti je svoj izostanak opravdao, isti organ je u sprovedenom dokaznom postupku utvrdio da za pravilno utvrđivanje činjeničnog stanja nije nužno ispitivanje podnosioca, budući da je on navedeni zapisnik o izvršenoj kontroli učesnika u saobraćaju potpisao bez primedaba na utvrđeno činjenično stanje. Na osnovu sprovedenog dokaznog postupka i ocenom izvedenih dokaza, nadležni prvostepeni prekršajni organ je utvrdio činjenično stanje, na osnovu kojeg je našao da su se u radnjama podnosioca ustavne žalbe stekla sva obeležja prekršaja iz člana 229. stav 1. tačka 34) Zakona o osnovama bezbednosti saobraćaja na putevima, pa je doneo osporeno rešenje UP. 218-20-5304/06 od 2. novembra 2006. godine kojim je podnosilac ustavne žalbe oglašen odgovornim za navedeni prekršaj. Rešenjem je podnosilac kažnjen novčanom kaznom u iznosu od 2.000,00 dinara i obavezan da plati troškove prekršajnog postupka u paušalnom iznosu od 300,00 dinara. Odlučujući o žalbi podnosioca ustavne žalbe, Veće za prekršaje u Novom Sadu je osporenim drugostepenim rešenjem Vp. 79/07 od 26. novembra 2007. godine odbilo izjavljenu žalbu i potvrdilo osporeno prvostepeno rešenje. U drugostepenom rešenju je, pored ostalog, navedeno da Veće ne može prihvatiti navode podnosioca kojima opravdava svoj izostanak sa zakazanog ročišta, s obzirom na to da u spisima nema dokaza da je podnosilac u navedeno vreme bio bolestan, pa se ne može smatrati ni da je izostanak opravdan. Dalje je navedeno da je podnosilac ustavne žalbe na licu mesta, prilikom kontrole, bez primedbi potpisao zapisnik o izvršenoj kontroli, čime su neosnovani njegovi navodi o pogrešno i nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu ukazuje u ustavnoj žalbi je utvrđeno: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o osnovama bezbednosti saobraćaja na putevima ("Službeni list SFRJ", br. 50/88, 63/88, 80/89, 29/90 i 11/91, "Službeni list SRJ", br. 4/92, 13/93, 24/94, 41/94, 28/96 i 3/02 i "Službeni glasnik RS", broj 101/05), koji je bio na snazi u vreme vođenja prekršajnog postupka, propisano je da će se novčanom kaznom od 2.000 dinara kazniti na licu mesta za prekršaj vozač koji u saobraćaju na putu upravlja vozilom koje nema ispravne propisane uređaje i opremu, osim uređaja za upravljanje, uređaja za zaustavljanje, uređaja za spajanje vučnog i priključnog vozila, tahografa i pneumatika (član 229. stav 1. tačka 34)).

Zakonom o prekršajima ("Službeni glasnik SRS", broj 44/89 i "Službeni glasnik RS", br. 21/90, 11/92, 6/93, 20/93, 53/93, 67/93, 28/94, 16/97, 37/97, 36/98, 44/98, 65/01 i 55/04), koji je bio na snazi u vreme vođenja prekršajnog postupka, bilo je propisano: da je prvostepeni organ za prekršaje dužan da istinito i potpuno utvrdi činjenice koje su od važnosti za donošenje zakonite odluke i da sa jednakom pažnjom ispita i utvrdi kako činjenice koje terete okrivljenog tako i one koje mu idu u korist (član 74.); da prvostepeni organ za prekršaje ocenjuje dokaze po svom slobodnom uverenju, a koje će činjenice uzeti kao dokazane, odlučuje prvostepeni organ na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza posebno i svih dokaza zajedno i na osnovu rezultata celokupnog postupka (član 77.); da će se pre donošenja rešenja o prekršaju okrivljenom pružiti mogućnost da se izjasni o činjenicama i dokazima koji ga terete i da iznese sve činjenice i dokaze koji mu idu u korist (član 78. stav 1.); da ako uredno pozvani okrivljeni ne dođe i ne opravda izostanak ili u određenom roku ne da pismenu odbranu, a njegovo ispitivanje nije nužno za utvrđivanje činjenica koje su od važnosti za donošenje zakonite odluke, rešenje o prekršaju može se doneti i bez ispitivanja okrivljenog (član 78. stav 2.); da se rešenje o prekršaju može pobijati: 1. zbog bitne povrede odredaba prekršajnog postupka; 2. zbog povrede materijalnog propisa o prekršaju; 3. zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i 4. zbog odluke o prekršajnim sankcijama, oduzimanju imovinske koristi, troškovima prekršajnog postupka i imovinsko-pravnom zahtevu (član 250.); da bitna povreda odredaba prekršajnog postupka postoji, pored ostalog, ako okrivljeni u prekršajnom postupku nije ispitan pre donošenja rešenja o prekršaju osim u slučajevima iz člana 78. stav 2. i člana 182. stav 8. ovog zakona (član 251. stav 1. tačka 3.); da se rešenje o prekršaju može pobijati zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja kad je prvostepeni organ za prekršaje neku odlučnu činjenicu pogrešno utvrdio ili je nije utvrdio, a da nepotpuno utvrđeno činjenično stanje postoji i kad na to ukazuju nove činjenice ili novi dokazi (član 253.).

5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta citiranih odredaba Ustava i zakona, Ustavni sud je utvrdio da osporenim rešenjima Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije, Policijske uprave Zrenjanin i Veća za prekršaje u Novom Sadu podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno Ustavom zajemčeno pravo na pravično suđenje.

U oceni postojanja povrede Ustavom garantovanog prava na pravično suđenje, Ustavni sud je prethodno ispitivao da li se na konkretni prekršajni postupak može primeniti član 32. stav 1. Ustava, odnosno da li su predmet konkretnog prekršajnog postupka „optužbe“ u smislu ove odredbe Ustava.

Prilikom ocene da li se osporenim prekršajnim postupkom raspravlja o „optužbama“ u smislu značenja iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je pošao od prakse Evropskog suda za ljudska prava, u kojoj se ocena da li je neka optužba „krivična“ u smislu člana 6. Evropske konvencije vrši na osnovu sledećih kriterijuma: 1) klasifikacija prekršaja shodno nacionalnom zakonodavstvu, 2) priroda prekršaja koja podrazumeva dva kumulativna potkriterijuma, i to obim prekršene norme i svrhu kazne i 3) priroda i strogost kazne (presuda Evropskog suda za ljudska prava, Engel i dr. protiv Holandije, od 8. juna 1976. godine), pri čemu navedeni kriterijumi ne moraju biti kumulativno ispunjeni.

Klasifikacija shodno domaćem zakonodavstvu je samo preliminarno polazište za ocenu primene člana 6. stav 1. Evropske konvencije, jer određeno delo iako klasifikovano kao disciplinsko, može biti i krivično delo. U konkretnom slučaju, podnosilac ustavne žalbe je osporenim rešenjima oglašen odgovornim i kažnjen zbog dela koje je kvalifikovano kao prekršaj, saglasno odredbi člana 229. stav 1. tačka 34) Zakona o osnovama bezbednosti saobraćaja na putevima. Drugim rečima, to znači da „optužba“ nije okvalifikovana kao „krivična“, što međutim, po oceni Suda, nije odlučujuće da bi se primenile proceduralne garancije iz člana 32. stav 1. Ustava.

Što se tiče prirode prekršaja, da bi se radilo o „krivičnoj“ optužbi, obim prekršajne norme mora da bude generalan, a svrha predviđene sankcije mora da bude odvraćajuća i represivna. U konkretnom slučaju, norma kojom je propisan prekršaj odnosi se na sve učesnike u saobraćaju, ona ima opšti karakter i ne primenjuje se samo na neku specifičnu grupu, profesiju ili sl. Što se tiče svrhe kazne, ona generalno u prekršajnom postupku služi radi sprečavanja radnji i delatnosti kojima se vrši povreda javnog poretka, sprečavanja učinioca da čini prekršaje i njegovog prevaspitanja, vaspitnog uticaja na druge da ne čine prekršaje, jačanja morala i uticaja na razvijanje odgovornosti i discipline građana. U konkretnom slučaju svrha kazne, saglasno Zakonu o osnovama bezbednosti saobraćaja na putevima, jeste omogućavanje bezbednosti saobraćaja na javnim putevima što je u javnom interesu, a što ukazuje da se radi o „krivičnoj“ optužbi, a ne o disciplinskoj sankciji.

S obzirom na to da je Ustavni sud na osnovu kriterijuma prirode prekršaja utvrdio da se u konkretnom slučaju prekršajni postupak može podvestio pod „optužbu“ iz člana 32. stav 1. Ustava, priroda i strogost kazne nisu više odlučujuće za ocenu primene člana 32. stav 1. Ustava na konkretan postupak, pa Ustavni sud nije ocenjivao treći kriterijum.

Imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, naročito povredu prava na koju se poziva i navedene ustavnopravne razloge, Ustavni sud je ocenio da se podnosilac ustavne žalbe u suštini žali na nemogućnost da učestvuje u prekršajnom postupku koji je protiv njega vođen, kao i da su nadležni organi doneli osporena rešenja odlučujući bez njegovog prisustva, smatrajući da mu je tako povređeno pravo na odbranu.

Ustavni sud je ocenio da jedna od garantija „pravičnog suđenja“ iz člana 32. Ustava u principu podrazumeva pravo stranke da bude prisutna na suđenju u kojem se javno raspravlja i odlučuje, pored ostalog i o osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega, odnosno u konkretnom slučaju pravo podnosioca da prisustvuje i učestvuje u prekršajnom postupku koji se protiv njega vodio. To pravo je takođe povezano sa pravom na usmeno saslušanje (presuda Evropskog suda za ljudska prava, Fredin protiv Švedske, od 23. februara 1994. godine) i pravo da može da se prati postupak (presuda Evropskog suda za ljudska prava, Stanford protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presudu od 23. februara 1994. godine). Ustavni sud je takođe konstatovao da pravo na odbranu koje je, u širem smislu, element prava na pravično suđenje podrazumeva i pravo da se okrivljeni brani sam, pravo na pravnu pomoć, uključujući i besplatnu pravnu pomoć, kao i pravo da okrivljeni prisustvuje svim radnjama u postupku.

S druge strane, Sud je konstatovao da pravo prisustva okrivljenog tokom prekršajnog postupka nije apsolutno pravo. Naime, po oceni Suda, glavni cilj i svrha prisustva okrivljenog u prekršajnom postupku jeste njegovo saslušanje i potreba da se, kroz dokazni postupak, utvrdi istinitost njegovih izjava i navoda, kako bi se pravilno i potpuno utvrdilo činjenično stanje u predmetu. Tako je navedenim odredbama Zakona o prekršajima propisano da će se pre donošenja rešenja o prekršaju, a u cilju istinitog i potpunog utvrđivanja činjenica koje su od važnosti za donošenje zakonite odluke, okrivljenom pružiti mogućnost da se izjasni o činjenicama i dokazima koji ga terete i da iznese sve činjenice i dokaze koji mu idu u korist. Međutim, navedenim Zakonom je predviđena i mogućnost donošenja rešenja o prekršaju bez ispitivanja okrivljenog, i to jedino u situaciji ako uredno pozvani okrivljeni ne dođe i ne opravda izostanak ili u određenom roku ne da pismenu odbranu, pri čemu njegovo ispitivanje nije nužno za utvrđivanje činjenica koje su od važnosti za donošenje zakonite odluke. Dakle, Zakonom je propisana mogućnost da nadležni organ donese odluku i bez prisustva okrivljenog, i to jedino u situaciji kada su kumulativno ispunjena dva uslova: prvi - neopravdano odsustvo okrivljenog i drugi - da ispitivanje okrivljenog nije nužno za istinito i potpuno utvrđivanje činjenica koje su od važnosti za donošenje zakonite odluke.

U konkretnom slučaju, a imajući u vidu prethodno navedeno, na osnovu osporenih rešenja i druge dostavljene dokumentacije, Ustavni sud je nesporno utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe lično uručen poziv da pristupi nadležnom organu radi vođenja prekršajnog postupka, da je podnosilac istovremeno poučen o pravima koje ima u prekršajnom postupku, ali i da je upozoren da će se, ukoliko se ne odazove pozivu, a izostanak ne opravda, postupak okončati bez njegovog prisustva. Stoga je Sud ocenio da su neosnovani navodi podnosioca ustavne žalbe da mu nije data mogućnost da prisustvuje i učestvuje u prekršajnom postupku koji se vodio protiv njega.

S tim u vezi, Sud je utvrdio da su neosnovani i navodi podnosioca ustavne žalbe koji, po sopstvenom priznanju, svoj nedolazak po pozivu za ispitivanje okrivljenog nije opravdao, da o ovoj obavezi nije ni bio poučen. Međutim, Sud je utvrdio da je o ovoj obavezi, a u cilju obezbeđenja prisustva okrivljenog u postupku, podnosilac ustavne žalbe bio upoznat u pozivu prekršajnog organa, koje je lično primio i potpisao, čime, je po oceni Suda, i upoznat sa obavezom „pravdanja“ eventualnog izostanka. Time je, po oceni Suda, teret dokazivanja opravdanog razloga za izostanak sa zakazanog ročišta pao na podnosioca ustavne žalbe.

U vezi navoda iz ustavne žalbe da, zbog prethodno navedenih razloga, podnosilac ustavne žalbe nije mogao da iznese svoju odbranu, tako što bi se izjasnio o činjenicama i dokazima koji ga terete i izneo sve činjenice i dokaze koji mu idu u korist, Ustavni sud je našao i da su ovi navodi neosnovani. Sud je, kao prvo, utvrdio da je podnosilac upozoren na posledice neopravdanog izostanka sa ročišta, kao i da je upozoren na mogućnost da nadležni organ, saglasno odredbi člana 78. stav 2. Zakona o prekršajima, donese odluku bez prisustva okrivljenog. Kao drugo, Ustavni sud je utvrdio da je u konkretnom slučaju bio ispunjen i drugi kumulativno postavljeni uslov za donošenje osporenog rešenja bez prisustva okrivljenog. Naime, Sud je ocenio da je time što je podnosilac ustavne žalbe zapisnik ovlašćenog lica o utvrđenom činjeničnom stanju potpisao bez primedaba na tako utvrđeno činjenično stanje, ispoštovan uslov da ispitivanje okrivljenog nije nužno za istinito i potpuno utvrđivanje činjenica koje su od važnosti za donošenje zakonitog rešenja, naročito ako se u obzir uzme i vrsta prekršaja za koju je podnosilac ustavne žalbe bio okrivljen.

U vezi navoda iz ustavne žalbe koji se odnose na nepravilnost drugostepenog postupka, zbog čega se osporava i drugostepeno prekršajno rešenje, Ustavni sud je ocenio da su i ovi navodi neosnovani. Naime, Zakonom o prekršajima propisano je da, između ostalog, bitna povreda prekršajnog postupka postoji ako okrivljeni u prekršajnom postupku nije ispitan pre donošenja rešenja o prekršaju, osim u slučajevima iz člana 78. stav 2. Zakona, a da pogrešno ili nepotpuno činjenično stanje postoji ako je prvostepeni organ za prekršaje neku odlučnu činjenicu pogrešno utvrdio ili je nije utvrdio ili kad na to ukazuju nove činjenice ili novi dokazi. Kako je u sprovedenom postupku Ustavni sud utvrdio da drugostepeni organ, odlučujući o žalbi podnosioca ustavne žalbe, pored ostalog, nije prihvatitio navode podnosioca kojima opravdava svoj izostanak sa zakazanog ročišta, s obzirom na to da u spisima predmeta nema dokaza da je podnosilac u navedeno vreme bio bolestan, ali je utvrdio i da su neosnovani njegovi navodi o pogrešno i nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju, budući da je podnosilac ustavne žalbe na licu mesta, prilikom kontrole, bez primedbi potpisao zapisnik o izvršenoj kontroli, Ustavni sud je našao da ovakav stav drugostepenog organa ne ukazuje da je došlo do povrede prava na pravično suđenje. Naime, Sud je ocenio da je obrazloženje drugostepenog organa jasno i razumljivo, te da ne postoje elementi koji bi ukazali na proizvoljnost i arbitrernost u primeni relevantnih materijalnih i procesnih zakona.

Saglasno izloženom, Ustavni sud je konstatovao da je podnosiocu ustavne žalbe bila pružena mogućnost da učestvuje u prekršajnom postupku koji je protiv njega vođen i da iznese svoju odbranu, ali da on to svoje pravo nije iskoristio, jer je sam sebe onemogućio u delotvornom ostvarivanju ovog prava.

Kako je Ustavni sud povodom ustavne žalbe doneo konačnu odluku, zahtev za privremenu obustavu izvršenja osporenog rešenja Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije, Policijske uprave Zrenjanin broj UP 218-20-5304/06 od 2. novembra 2006. godine je bespredmetan.

Takođe, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 49. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio da ovu odluku objavi u "Službenom glasniku Republike Srbije", imajući u vidu značaj koji ima za zaštitu Ustavom garantovanih ljudskih prava i građanskih sloboda.

6. Na osnovu izloženog i odredaba člana 45. tačka 9) i člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu («Službeni glasnik RS», broj 109/07), Sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odbijena ustavna žalba zbog neopravdanog izostanka okrivljenog iz prekršajnog postupka

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti