Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi protiv presuda u krivičnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije Kzp. 77/08 kao neosnovanu, a odbacuje je u delu protiv nižestepenih presuda kao neblagovremenu. Potvrđeno je da podnosiocu nisu povređena prava na pravično suđenje i odbranu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Vlade Bojinovića, na izdržavanju kazne u Kazneno-popravnom zavodu Požarevac, Zabela, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 22. jula 2010. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Vlade Bojinovića izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije Kzp. 77/08 od 6. novembra 2008. godine.

2. Odbacuje se ustavna žalba Vlade Bojinovića izjavljena protiv presude Okružnog suda u Beogradu K. 1914/06 od 22. februara 2007. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Kž. 1089/07 od 28. juna 2007. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Vlada Bojinović iz Beograda, koji se nalazi na izdržavanju kazne u Kazneno-popravnom zavodu Požarevac, Zabela, podneo je Ustavnom sudu 9. septembra 2008. godine, preko Uprave za izvršenje zavodskih sankcija KPZ Požarevac – Zabela, ustavnu žalbu protiv presude Okružnog suda u Beogradu K. 1914/06 od 22. februara 2007. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Kž. 1089/07 od 28. juna 2007. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje garantovanog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i povrede prava na odbranu garantovanog odredbom člana 33. stav 5. Ustava.

Tokom trajanja postupka pred Ustavnim sudom, podnosilac je dopunom ustavne žalbe od 11. decembra 2008. godine osporio i presudu Vrhovnog suda Srbije Kzp. 77/08 od 6. novembra 2008. godine kojom je odlučeno o zahtevu za ispitivanje zakonitosti pravnosnažne presude.

Podnosilac navodi da mu je u krivičnom postupku koji je protiv njega vođen povređeno pravo na odbranu i pravično suđenje, budući da mu nije bilo dozvoljeno da iznese svoju odbranu kako bi dokazao da nije izvršio krivično delo za koje je osporenim presudama pravnosnažno osuđen. Podnosilac tvrdi da nijedan od dokaza koje je on predložio nije uvažen od strane suda, niti je o njima u osporenim presudama dato bilo kakvo obrazloženje. Posebno ukazuje na njegov predlog da se izvede dokaz rekonstrukcijom događaja na okolnost međusobnog položaja njegovog tela i žrtve u momentu kada su žrtvi nanete smrtonosne povrede, koji je predložen u prigovoru na optužnicu i ponovljen na glavnom pretresu, a koji prvostepeni sud nije razmatrao tokom glavnog pretresa, niti je u obrazloženju prvostepene presude naveo razloge zbog kojih o tom predlogu nije odlučivao. Podnosilac ukazuje i da sud nije prihvatio i druge dokazne predloge odbrane, posebno suočenje okrivljenog sa svedocima, kao i saslušanje određenih svedoka. Smatra da je izreka prvostepene presude nepotpuna i nerazumljiva, kao i da u obrazloženju osporene presude nije navedeno na osnovu kojih činjenica i dokaza je sud utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe „sa umišljajem“ izvršio krivično delo za koje je kasnije pravnosnažno osuđen. U odnosu na izrečenu krivičnu sankciju, podnosilac navodi da je prvostepeni sud prilikom odmeravanja kazne „neosnovano“ naveo da olakšavajućih okolnosti nema. Podnosilac dalje navodi i da su i osporenom drugostepenom presudom i presudom po vanrednom pravnom sredstvu takođe povređena naznačena ustavna prava.

Od Ustavnog suda traži da poništi osporene presude i „obnovi“ postupak, u kojem će mu biti omogućeno da iznese svoju odbranu.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Članom 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), koji je stupio na snagu 6. decembra 2007. godine, propisano je da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akata, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

Odredbama člana 113. Zakona o Ustavnom sudu je propisano da se ustavna žalba može izjaviti i protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojim je povređeno ili uskraćeno ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom, ako je taj akt ili radnja izvršena od dana proglašenja Ustava do dana stupanja na snagu ovog zakona (stav 2.) i da se ustavna žalba u slučaju iz stava 2. ovog člana može izjaviti u roku od 30 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona (stav 3.).

3. U postupku ispitivanja postojanja procesnih pretpostavki za odlučivanje, Ustavni sud je, saglasno zauzetim pravnim stavovima, konstatovao sledeće: da se pre izjavljivanja ustavne žalbe pravna sredstva u krivičnom postupku iscrpljuju donošenjem odluke o žalbi protiv prvostepene presude, odnosno protiv drugostepene presude, ili po žalbi protiv rešenja; da ukoliko je ustavna žalba izjavljena protiv odluke Vrhovnog suda Srbije donete po zahtevu za ispitivanje zakonitosti pravnosnažne presude, kao i protiv sudskih odluka koje su prethodile tom zahtevu, Ustavni sud može meritorno odlučivati samo o odluci donetoj povodom izjavljenog vanrednog pravnog sredstva, dok će ustavnu žalbu u delu u kome se osporavaju odluke nižestepenih sudova odbaciti kao neblagovremenu (ako je podneta po proteku roka utvrđenog Zakonom o Ustavnom sudu), ili nedopuštenu (ako su osporeni akti doneti pre Ustava).

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je u konkretnom postupku utvrdio da je ustavna žalba izjavljena protiv prvostepene presude Okružnog suda u Beogradu K. 1914/06 od 22. februara 2007. godine i drugostepene presude Vrhovnog suda Srbije Kž. 1089/07 od 28. juna 2007. godine, te da je nakon toga podnosilac izjavio zahtev za ispitivanje zakonitosti pravnosnažne presude, o kome je odlučeno osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Kzp. 77/08 od 6. novembra 2008. godine.

Stoga je Ustavni sud ocenio da je ustavna žalba neblagovremena u odnosu na osporene presude Okružnog suda u Beogradu K. 1914/06 od 22. februara 2007. godine i Vrhovnog suda Srbije Kž. 1089/07 od 28. juna 2007. godine. Naime, podnosilac ustavne žalbe je osporenu drugostepenu presudu Vrhovnog suda Srbije Kž. 1089/07 od 28. juna 2007. godine primio 28. septembra 2007. godine, a ustavnu žalbu je izjavio 9. septembra 2008. godine, dakle nakon isteka roka iz člana 113. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, pa je, saglasno odredbi člana 36. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio.

U pogledu zahteva za ispitivanje zakonitosti pravnosnažne presude, Ustavni sud je konstatovao da je ovaj zahtev vanredni pravni lek koji se može podneti samo u određenim slučajevima propisanim Zakonikom o krivičnom postupku. Kako je podnosilac ustavne žalbe 19. oktobra 2007. godine izjavio i ovo pravno sredstvo, o kome je odlučeno u toku trajanja postupka pred Ustavnim sudom osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Kzp. 77/08 od 6. novembra 2008. godine, Ustavni sud je ocenio da je dopunjena ustavna žalba u odnosu na ovu presudu dopuštena i blagovremena, te je u odnosu na nju meritorno odlučivao o zahtevu ustavne žalbe za utvrđivanje povrede prava na pravično suđenje i prava na odbranu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili ukraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

4. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporenu presudu Vrhovnog suda Srbije Kzp. 77/08 od 6. novembra 2008. godine i drugu dostavljenu dokumentaciju i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Okružnog suda u Beogradu K. 1914/06 od 22. februara 2007. godine podnosilac ustavne žalbe je oglašen krivim zbog izvršenja krivičnog dela ubistvo u pomaganju iz člana 113. u vezi sa članom 35. Krivičnog zakonika i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 12 godina.

Odlučujući u postupku po žalbi, Vrhovni sud Srbije je osporenom presudom Kž. 1089/07 od 28. juna 2007. godine odbio kao neosnovane žalbe branioca okrivljenih i punomoćnika oštećenih i potvrdio presudu Okružnog suda u Beogradu K. 1914/06 od 22. februara 2007 godine.

Osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Kzp. 77/08 od 6. novembra 2008. godine odbijeni su kao neosnovani zahtevi osuđenog Vlade Bojinovića, ovde podnosioca ustavne žalbe, i njegovog branioca za ispitivanje zakonitosti pravnosnažne presude Okružnog suda u Beogradu K. 1914/06 od 22. februara 2007. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Kž. 1089/07 od 28. juna 2007. godine. U obrazloženju osporene presude je, pored ostalog, navedeno da „nije učinjena povreda prava na odbranu osuđenog... jer sud nije u obavezi da izvede sve dokaze koje stranka predloži, ali ga to ne oslobađa obaveze da i sam izvede dokaze za koje smatra da su nužni, a po slobodnom sudijskom uverenju izvešće one dokaze za koje nađe da su nužni radi razjašnjenja činjeničnog stanja, što je sud i učinio u konkretnom slučaju u redovnom postupku“. U obrazloženju presude se dalje navodi i da prvostepeni sud nije izveo rekonstrukciju događaja, ali da je nakon glavnog pretresa na kojem je izvođenje ovog dokaza predloženo, pretres počeo iznova, da odbrana nije stavila ponovo predlog da se ovaj dokaz izvede, te da su prilikom zaključenja glavnog pretresa 23. februara 2007. godine, stranke saglasno izjavile da nemaju novih dokaznih predloga za dopunu dokaznog postupka. Vezano za navode osuđenog i njegovog branioca koji se odnose na osporavanje činjeničnog stanja, odnosno pravilnosti ocene izvedenih dokaza, Vrhovni sud Srbije je našao da osporavanje činjeničnog stanja nije zakonski osnov za izjavljivanje ovog vanrednog pravnog leka, ali i da tvrdnje osuđenog i njegovog branioca ne izazivaju sumnju, pa time ni znatnu sumnju u pogledu istinitosti odlučnih činjenica na kojima je zasnovana pravosnažna presuda protiv koje je zahtev podignut.

5. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Odredbama člana 33. Ustava stav 5. Ustava utvrđeno je da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da sam ili preko branioca iznosi dokaze u svoju korist, ispituje svedoke optužbe i da zahteva da se, pod istim uslovima kao svedoci optužbe i u njegovom prisustvu, ispituju i svedoci odbrane.

Za odlučivanje Ustavnog suda po podnetoj ustavnoj žalbi od značaja su odredbe Zakonika o krivičnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 70/01 i 68/02 i "Službeni glasnik RS", br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07 i 122/08), kojima je propisano: da su sud i državni organi koji učestvuju u krivičnom postupku dužni da istinito i potpuno utvrde činjenice koje su od važnosti za donošenje zakonite odluke i da su sud i državni organi dužni da s jednakom pažnjom ispituju i utvrde kako činjenice koje terete okrivljenog, tako i one koje mu idu u korist (član 17.); da izvedene dokaze koji su od značaja za donošenje sudske odluke sud ocenjuje po slobodnom sudijskom uverenju, da presudu ili rešenje koje odgovara presudi sud može zasnovati samo na činjenicama u čiju je izvesnost potpuno uveren i da se sudske odluke ne mogu zasnivati na dokazima koji su sami po sebi ili prema načinu pribavljanja u suprotnosti sa Ustavom ili potvrđenim međunarodnim ugovorom, ili su ovim zakonikom ili drugim zakonom izričito zabranjeni (član 18. st. 1. i 2.); da se prilikom saslušanja treba okrivljenom omogućiti da se u neometanom izlaganju izjasni o svim okolnostima koje ga terete i da iznese sve činjenice koje mu služe za odbranu (član 89. stav 5.); da radi proveravanja izvedenih dokaza ili utvrđivanja činjenica koje su od značaja za razjašnjenje stvari, organ koji vodi postupak može odrediti rekonstrukciju događaja (član 111. stav 1.); da glavni pretres koji je odložen mora početi iznova ako se izmenio sastav veća, s tim što veće može odlučiti, po uzimanju izjava od stranaka, da se svedoci i veštaci ne ispituju ponovo, nego da se pročitaju njihovi iskazi dati na ranijem glavnom pretresu (član 309. stav 1.); da stranke i oštećeni mogu do završetka glavnog pretresa predlagati da se izvide nove činjenice i pribave novi dokazi, a mogu ponoviti i one predloge koje je predsednik veća ili veće ranije odbilo (član 326. stav 4.); da će po završenom dokaznom postupku, predsednik veća upitati stranke i oštećenog imaju li kakve predloge za dopunu dokaznog postupka i da ako niko ne predloži dopunu dokaznog postupka ili predlog bude odbijen, a veće smatra da je stanje stvari izviđeno, predsednik će objaviti da je dokazni postupak završen (član 340.); da će se u pogledu zahteva za ispitivanje zakonitosti pravnosnažne presude shodno primenjivati odredbe člana 422. st. 1, 2. i 5, čl. 423. 424. 425. stav 1. i čl. 426. i 427. ovog zakonika (član 432.); da će ako se prilikom rešavanja o zahtevu za zaštitu zakonitosti koji je podnet u korist okrivljenog pojavi znatna sumnja u pogledu istinitosti odlučnih činjenica utvrđenih u odluci protiv koje je zahtev podignut, pa zbog toga nije moguće odlučiti o zahtevu za zaštitu zakonitosti, sud presudom kojom rešava o zahtevu za zaštitu zakonitosti ukinuti tu odluku i narediti da se održi novi glavni pretres pred istim ili drugim stvarno nadležnim prvostepenim sudom (član 426.).

Krivičnim zakonikom ("Službeni glasnik RS", br. 85/05, 88/05 i 107/05) je propisano: da ko drugom sa umišljajem pomogne u izvršenju krivičnog dela, kazniće se kaznom propisanom za to krivično delo, ili ublaženom kaznom (član 35. stav 1.); da ko drugog liši života, kazniće se zatvorom od pet do petnaest godina (član 113.).

6. Prilikom ocene navoda i razloga ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je pošao od odredbe člana 32. stav 1. Ustava i konstatovao da se ovim pravom okrivljenom u krivičnom postupku garantuje da će postupak protiv njega biti vođen i okončan u razumnom roku od strane nadležnog, nezavisnog i nepristrasnog suda, obrazovanog na osnovu zakona, koji će (po pravilu) javno raspraviti i odlučiti o osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka i o optužbama protiv njega.

Ustavni sud, s tim u vezi, ukazuje na svoj stav da u okviru ocene postojanja povrede prava na pravično suđenje u krivičnom postupku, nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, postojanja krivičnog dela, niti da zalazi u pitanje celishodnosti odluke redovnih sudova pri izboru izrečene krivične sankcije. Zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u tom postupku, sprovedenom od strane nadležnih sudova, eventualno došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava i da li je primena zakona bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Iz navedenih odredaba Ustava i zakona, Ustavni sud je utvrdio da je dužnost krivičnih sudova da po službenoj dužnosti istražuju i utvrđuju potpuno i istinito činjenično stanje u predmetu, koristeći se pri tome svim činjenicama i dokaznim sredstvima koja su im dostupna, a koja su istovremeno od značaja za donošenje zakonite odluke, te da je pitanje načina na koji se dokazni postupak sprovodi kao i pitanje prihvatljivosti i ocene dokaza, nadležnost redovnih sudova. Ustavni sud je takođe konstatovao i da sud na osnovu načela slobodne ocene dokaza nije vezan, ni ograničen, niti na bilo koji zakonom propisan način uslovljen posebnim formalnim dokaznim pravilima, te da je, po slobodnom sudijskom uverenju, pravo redovnih sudova da nakon sprovedenog dokaznog postupka ocene kojim će izvedenim dokazima pokloniti poverenje i koje će činjenice uzeti za utvrđene.

Imajući u vidu sadržinu garancija koje se prema članu 32. stav 1. Ustava jemče okrivljenom, Ustavni sud je ocenio da se ovom ustavnom odredbom ne daje stranci neograničeno pravo da predlaže saslušanje svedoka i izvođenje drugih dokaza pred sudom, niti se garantuje okrivljenom pravo da svi predlozi odbrane budu prihvaćeni, pa dakle i predlog da se izvrši rekonstrukcija događaja. S druge strane, Ustavni sud je ocenio da su sudovi, u okviru garancija prava na pravično suđenje, dužni savesno da ocene sve dokaze pojedinačno i u vezi sa ostalim dokazima, pa onda, na osnovu takve brižljive ocene, da izvedu zaključak o tome da li je neka činjenica dokazana ili ne. Po oceni Ustavnog suda, zadatak je i obaveza sudova i da navedu razloge zbog kojih su odlučili da ne izvode dokaze koje je optuženi u svojoj odbrani izričito zahtevao. Poštovanje ovog principa prvenstveno omogućava optuženom da kasnije delotvorno i efikasno koristi raspoložive pravne lekove.

U konkretnom slučaju, uvidom u dostavljenu dokumentaciju, Ustavni sud je utvrdio da je u predmetnom krivičnom postupku prvostepeni sud izveo veliki broj dokaza, da je za sve dokaze koje je prihvatio, kao i za one koje nije, dao jasno i razumljivo obrazloženje, kao i da je sud u svojoj presudi u potpunosti opisao postupak pojedinačne ocene dokaza, njihovog dovođenja u međusobnu vezu i izvođenje zaključka o dokazanosti da je podnosilac učinio krivično delo koje mu je stavljeno na teret. Tako su sudovi u dve instance, nakon sprovedenog dokaznog postupka, utvrdili da je podnosilac ustavne žalbe kriv za izvršenje krivičnog dela ubistvo u pomaganju iz člana 113. u vezi sa članom 35. Krivičnog zakonika, zbog čega je osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 12 godina. Ustavni sud je ocenio da su krivični sudovi u obrazloženjima osporenih presuda dali jasne, razumljive i logične razloge za svoja stanovišta. Okolnost da sudovi nisu prihvatili neke predloge dokaza koje je tokom glavnog pretresa dala odbrana, Ustavni sud je doveo u vezu sa zakonskim ovlašćenjima redovnih sudova da utvrde činjenice za koje oni smatraju da su bitne za donošenje odluke, te sa njihovim pravom da izvrše ocenu koje će činjenice prihvatiti kao dokazane, a koje ne.

Ustavni sud je posebno cenio navode ustavne žalbe koji se odnose na predlog podnosioca da se tokom glavnog pretresa izvede dokaz rekonstrukcijom događaja i utvrdio da su i ovi navodi podnosioca neosnovani. Naime, Ustavni sud je ocenio da prvostepeni sud nije bio dužan da formalno obrazloži razlog neizvođenja dokaza od koga je podnosilac ustavne žalbe prećutno odustao, budući da je, prema utvrđenom činjeničnom stanju u predmetu, nakon glavnog pretresa na kojem je izvođenje ovog dokaza predloženo, pretres počeo iznova, a odbrana nije stavila ponovo predlog da se ovaj dokaz izvede. Ustavni sud je ocenio da je zbog ponovnog počinjanja glavnog pretresa i tokom njegovog trajanja odbrana mogla i morala ponoviti predlog za izvođenje ovog dokaza, naročito ukoliko je smatrala da joj izvođenje ovog dokaza ide u korist. Samo u tom slučaju prvostepeni sud bi morao da odluči o ovom predlogu i u obrazloženju presude navede razloge za njegovo eventualno neprihvatanje.

S tim i vezi, Ustavni sud je konstatovao da određivanje rekonstrukcije događaja ne predstavlja obavezno dokazno sredstvo, već mogućnost koja će se koristiti po predlogu stranke ili po službenoj dužnosti, onda kada je to potrebno radi proveravanja izvedenih dokaza ili utvrđivanja činjenica koje su od značaja za razjašnjenje stvari. Kako je u konkretnom slučaju prvostepeni sud na osnovu sprovedenog ukupnog dokaznog postupka, ceneći svaki dokaz posebno i dovođenjem u vezu sa ostalim dokazima, našao da je činjenično stanje potpuno i istinito utvrđeno, takvo postupanje toga suda, po oceni Ustavnog suda, ne predstavlja nepravično suđenje, već postupanje u okviru zakonom utvrđenih ovlašćenja i nadležnosti.

Po oceni Ustavnog suda, i obrazloženje osporene presude Vrhovnog suda Srbije po vanrednom pravnom leku sadrži dovoljno jasne i obrazložene stavove. Ocenjujući navode iz zahteva za ispitivanje zakonitosti pravosnažne presude o povredi prava na odbranu, Vrhovni sud je utvrdio da postupajući sud nije u obavezi da izvede sve dokaze koje stranka predloži, ukazujući da ga to ne oslobađa obaveze da i sam izvede dokaze za koje smatra da su nužni, kao i da će po slobodnom sudijskom uverenju izvesti one dokaze za koje nađe da su nužni radi razjašnjenja činjeničnog stanja, što je sud i učinio u konkretnom slučaju u redovnom postupku. Vrhovni sud je utvrdio i da je prvostepeni sud izveo sve dokaze koji su neophodni za rasvetljavanje kritičnog događaja i utvrđivanje činjeničnog stanja, te na osnovu nalaza i mišljenja komisije veštaka, kao i na osnovu iskaza saslušanih svedoka, zaključio da se događaj odigrao onako kako je opisano u izreci prvostepene presude. Ustavni sud je ocenio da je prihvatljiv zaključak Vrhovnog suda Srbije da tvrdnje osuđenog i njegovog branioca ne izazivaju sumnju, pa time ni znatnu sumnju u pogledu istinitosti odlučnih činjenica na kojima je zasnovana pravnosnažna presuda protiv koje je zahtev podignut.

Ustavni sud je, sagledavajući sprovedeni postupak kao jedinstvenu celinu, ocenio da u postupanju redovnih sudova ne postoji nikakva arbitrernost i proizvoljnost, niti ima elemenata koji bi ukazali na to da je zloupotrebljen dokazni postupak na štetu podnosica ustavne žalbe, niti da je materijalno i procesno pravo proizvoljno ili nepravično primenjeno, te utvrdio da je postupak bio vođen na način koji je podnosiocu ustavne žalbe obezbedio pravično suđenje.

Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 33. stav 5. Ustava, Ustavni sud je ocenio da osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije nije povređeno ustavno pravo podnosioca ustavne žalbe garantovano ovom odredbom. Naime, navedenom odredbom Ustava, kao jedno od posebnih prava koje se garantuje okrivljenom u krivičnom postupku, izričito je utvrđeno pravo na odbranu, i to: pravo okrivljenog da sam ili preko branioca iznosi dokaze u svoju korist, ispituje svedoke optužbe i da zahteva da se, pod istim uslovima kao svedoci optužbe i u njegovom prisustvu, ispituju i svedoci odbrane. Ustavni sud je odlučujući o osnovanosti ustavne žalbe u delu koja se odnosi na povredu prava na pravično suđenje, analizirao navode i razloge ustavne žalbe koji se odnose i na istaknutu povredu prava na odbranu zajemčenog članom 33. stav 5. Ustava. U tom smislu, Ustavni sud nije našao ništa što bi ukazalo da je podnosiocu ustavne žalbe na bilo koji način onemogućeno da ravnopravno učestvuju u postupku, odnosno da iznosi svoje dokaze i ispituje svedoke optužbe. Ustavni sud smatra da su sudovi dali prihvatljive razloge zašto su tokom postupka odbijeni neki od predloga podnosioca da se saslušaju određeni svedoci, te da takve procesne odluke nisu dovele u pitanje pravo na odbranu. Sledom iznetog, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe u krivičnom postupku koji je protiv njega vođen bilo obezbeđeno pravo na odbranu.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Vrhovnog suda Srbije Kzp. 77/08 od 6. novembra 2008. godine i odlučio kao u tački 1. izreke.

7. Na osnovu navedenog i odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08), Sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi protiv presuda u krivičnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti