Odluka Ustavnog suda o povredi prava na ograničeno trajanje pritvora

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na ograničeno trajanje pritvora, jer su redovni sudovi tokom skoro dve godine produžavali pritvor koristeći identična i stereotipna obrazloženja, bez navođenja novih relevantnih razloga, što je dovelo do proizvoljnog lišenja slobode.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragiša B. Slijepčević, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković , u postupku po ustavnoj žalbi M. M . iz Lajkovca , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 21. januara 2016. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba M. M . i utvrđuje da je rešenj em Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž2.Po1. 479/13 od 6. decembra 201 3. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe zajemčeno odredbom člana 31. stav 2. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. M . iz Lajkovca je , 16. decembra 201 3. godine, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž2.Po1. 479/13 od 6. decembra 2013. godine, zbog povrede prava zajemčenih odredbama člana 27. stav 1, člana 31, člana 32. stav 1. i člana 34. stav 3. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac u ustavnoj žalbi navodi da se pred Višim sudom u Beogradu-Posebno odeljenje protiv njega vodi krivični postupak u predmetu K.Po1. 218/10 zbog krivičnog dela zločinačko udruživanje iz člana 346. stav 3. u vezi sa stavom 2. Krivičnog zakonika i krivičnog dela teško ubistvo iz člana 114. tač. 1) i 5) u vezi sa članom 33. Krivičnog zakonika i da se u pritvoru nalazi od 9. aprila 2009. godine, po rešenju istražnog sudije Okružnog suda u Valjevu Ki. 24/09 od 9. aprila 2009. godine.

Podnosilac dalje navodi da u postupku koji se protiv njega vodi „nije izrečena prvostepena presuda“, a da pritvor “traje skoro pet godina“ i produžava mu se „zbog navodnog postojanja osnova“ iz člana 211. stav 1. tač. 3) i 4) Zakonika o krivičnom postupku.

Podnosilac ustavne žalbe smatra da pritvor prema njemu dugo traje i posebno ističe:

- da se „u konkretnom slučaju, tokom celog postupka kontrole pritvora, ponavljaju potpuno iste formulacije, tako da jedan isti pasus se prepisuje iz godine u godinu i služi kao osnov za produženje pritvora“, odnosno da se „ne obrazlaže koja su to lična svojstva podnosioca žalbe ili neke druge okolnosti koje bi, kao posebno teške, objasnile zašto je produženje pritvora neophodno“;

- da „nadležni sudovi do sada nisu ocenili da li je dužina trajanja pritvora premašila razuman rok, kao ni to da li bi se ista svrha mogla postići primenom jedne, dve ili više propisanih zakonskih mera“;

- da u odnosu na tačku 3) stav 1. člana 211. Zakonika o krivičnom postupku „nema osobitih okolnosti koje ukazuju da će u kratkom roku ponoviti krivično delo, pre svega iz razloga što ranije nije osuđivan, a pogotovo imajući u vidu činjenicu da jedino krivično delo koje može ponoviti je ovo za koje tek postoji opravdana sumnja da ga je izvršio“;

- da je Zakonikom o krivičnom postupku propisano da je „potrebno postojanje okolnosti da će okrivljeni u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo“, ukazujući da u njegovom slučaju „pritvor traje skoro pet godina“ i da je „evidentno da se ne može govoriti o kratkom vremenskom periodu u bilo kom kontekstu“;

- da se u odnosu na tačku 4) stav 1. člana 211. Zakonika o krivičnom postupku, pozivajući se na ranije doneta rešenja Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje u drugim predmetima, „postojanje uznemirenja javnosti mora utvrditi, ono objektivno mora nastupiti“, pri čemu „sud mora utvrditi da takvo uznemirenje javnosti može ugroziti nesmetano i pravično vođenje krivičnog postupka, što u konkretnom slučaju nije učinjeno, odnosno jer nije utvrđeno „koja javnost bi bila uznemirena njegovim puštanjem na slobodu, na koji način bi javnost bila uznemirena, da li do uznemirenja javnosti može doći primenom mere zabrane napuštanja stana uz elekronski nadzor ... , na koji način bi bilo ugroženo nesmetano vođenje krivičnog postupka ...“;

- da „u konkretnom slučaju redovni sudovi prilikom produženja pritvora nisu cenili čienicu da je Višem sudu u Beogradu – Posebno odeljenje 8. jula 2013. godine predata peticija stanovnika Lajkovca sa preko 700 originalnih potpisa kojima se traži ukidanje pritvora u odnosu na njega, što opet prilikom ocene postojanja uznemirenja javnosti pokazuje da čak nasuprot tome, stanovnici Lajkovca ne bi bili uznemirene činjenicom da mu pritvor bude ukinut, već se zalažu za takvu odluku suda“;

- da sud „ne može nekritički ponavljati razloge utvrđene na početku krivičnog postupka, već mora da ih preispituje u skladu sa novim relevantnim činjenicama procesnog i materijalnog karaktera do kojih dođe u toku krivičnog postupka i o tome da dovoljne i individualizovane razloge“;

- da mu je povređeno pravo na pretpostavku nevinosti, citirajući delove obrazloženja osporenog rešenja;

- da u vreme izvršenja krivičnog dela koje mu je stavljeno na teret „uopšte nije bio na teritoriji Valjeva“, a što je „potvrđeno optužnicom“;

- da je do lišenja slobode radio u Ministarstvu unutrašnjih poslova na „najodgovornijim poslovima“, da protiv njega nije podneta nijedna krivična prijava, da nikada nije krivično osuđivan, niti prekršajno kažnjavan, već da je nagrađivan od strane Ministarstva, te da je davao „svoj puni doprinos sredini u kojoj živi o čemu svedoči peticija prikupljena od strane stanovnika Lajkovca, među kojima su najugledniji ljudi opštine Lajkovac ...“.

Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih prava, poništi osporeno rešenj e i „ naloži nadležnim pravosudnim organima da mu ukinu pritvor i odmah puste na slobodu“, te donese odluku o naknadi štete“.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i odgovore Višeg suda u Beogradu, te je utvrdio sledeće činjenice od značaja za odlučivanje:

A) Činjenice i okolnosti koje se odnose na krivični postupak

Pred Višim sudom u Beogradu-Posebno odeljenje u predmetu K.Po1. 218/10, u vreme podnošenja ustavne žalbe, vodio se krivični postupak protiv podnosioca i drugih optuženih lica, po optužnici Tužilaštva za organizovani kriminal Kt.S. 7/09 od 2. oktobra 2009. godine.

Optužnica je podignuta nakon što je za šest meseci sprovedena istraga protiv podnosioca ustavne žalbe i drugih lica zbog više krivičnih dela i stupila je na pravnu snagu 26. novembra 2009. Godine, kada su odbijeni prigovori optuženih i njihovih branilaca.

Podnosiocu ustavne žalbe je stavljeno na teret krivično delo zločinačko udruživanje iz člana 346. stav 3. u vezi sa st. 2. i 1. Krivičnog zakonika i krivično delo teško ubistvo iz člana 114. tač. 1) i 5) u vezi sa članom 33. Krivičnog zakonika.

Glavni pretres je do dana podnošenja ustavne žalbe zakazivan:

- tokom 2010. godine - od 12. do 14. aprila; od 5. do 7. jula; od 18. do 20. oktobra; od 22. do 24. novembra – svaki put održan – ukupno 12 sudećih dana ;

- tokom 2011. godine – od 31. januara do 4. februara; 18. i 19. aprila; od 13. do 15. juna; 9. septembra; 3. i 4. novembra; 21. i 22. decembra – tri puta nije održan od ukupno 15 sudećih dana ;

- tokom 2012. godine – 2. i 3. februara; 1. i 2. marta; 25. i 26. aprila; 13. i 14. juna ; 15. i 16. oktobra; 7, 27. i 28. novembra – jedan dan nije održan od ukupno 13 sudećih dana (jer je na glavnom pretresu od 14. juna 2012. godine branilac okrivljenog podneo zahtev za izuzeće predsednika i članova sudećeg veća, vršioca funkcije predsednika Višeg suda u Beogradu i njegovih zamenika, vršioca funkcije predsednika Apelacionog suda u Beogradu i njegovih zamenika, te predsednika Vrhovnog kasacionog suda i njegovih zamenika, nakon čega je glavni pretres odložen na neodređeno vreme, a do donošenja odluke po navedenim zahtevima );

- tokom 2013. godine – 22. i 23. januara; 14. i 15. marta; 3, 4. i 5. juna; 10. jula; 9. i 10. septembra; 21. i 22. novembra – dva puta nije održan, od ukupno 12 sudećih dana (jer je na glavnom pretresu od 14. marta branilac prvookrivljenog podneo zahtev za izuzeće predsednika i članova sudećeg veća, vršioca funkcije predsednika Višeg suda u Beogradu i njegovih zamenika, vršioca funkcije predsednika Apelacionog suda u Beogradu i njegovih zamenika, kao i jer je 21. novembra branilac drugookrivljenog podneo zahtev za izuzeće predsednika i članova sudećeg veća, vršioca funkcije predsednika Višeg suda u Beogradu i njegovih zamenika).

Nakon podnošenja ustavne žalbe (16. decembar 2013. godine), glavni pretres je zakazan za 30. i 31. decembar iste godine, a potom, u 2014. godini ukupno 24 puta (održan četiri puta, neodržan 20 puta i to 13 puta zbog štrajka advokata, a sedam puta zbog tri podneta zahteva za izuzeće), a u 2015. godini (do 17. juna 2015. godine) ukupno 18 puta (održan sedam puta, a neodržan 11 puta i to šest puta na zahtev odbrane, pet puta zbo g 3 podneta zahteva za izuzeće).

Iz odgovora Višeg suda u Beogradu od 17. juna 2015. godine proizlazi da je na taj dan postupak u predmetu K.Po1. 218/10 i dalje bio u fazi glavnog pretresa.

U predmetu Višeg suda u Beogradu K.Po1. 218/10 krivični postupak je dva puta počeo da teče iznova, i to od 1. marta 2012. godine zbog promene Zakonika o krivičnom postupku, a 25. juna 2014. godine zbog izmene predsednika sudećeg veća.

B) Činjenice i okolnosti koje se odnose na pritvor

Podnosilac ustavne žalbe se do dana podnošenja ustavne žalbe (16. decembar 201 3. godine) nalazio u pritvoru četiri godine i osam meseci , računajući od 9. aprila 2009. godine kada je lišen slobode.

Pritvor je prema podnosiocu ustavne žalbe određen rešenjem istražnog sudije Okružnog suda u Valjevu Ki. 24/09 od 9. aprila 2009. godine, na osnovu odredbe člana 142. stav 1. tačka 1) tada važećeg Zakonika o krivičnom postupku (u daljem tekstu: ZKP).

Pritvor je podnosiocu ustavne žalbe produžavan tokom istražnog postupka i nakon podizanja optužnice.

Podnosiocu je pre izjavljivanja ustavne žalbe pritvor poslednji put produžen rešenjem Višeg suda u Beogradu - Posebno odeljenje Kv.Po1. 793/13 od 8. novembra 201 3. godine, na osnovu odredbe člana 211. stav 1. tač. 3) i 4) ZKP. Obrazlažući razloge za produženje pritvora prema podnosiocu ustavne žalbe, Viši sud u Beogradu je, pored ostalog, naveo:

- za tačku 3) stava 1. člana 211. ZKP da „postoji opravdana sumnja da su optuženi kao saizvršioci izvršili krivično delo teško ubistvo ... po prethodnom dogovoru, iz bezobzirne osvete i na podmukao način, na taj način što je prema navodima optužnice optuženi M.L. organizovao izvršenje ovog krivičnog dela, optuženi Z.J. bio neposredni izvršilac, dok je zadatak optuženog M . M . bio da obezbedi uniformu koju je posedovao kao radnik Ministarstva unutrašnjih poslova“, da „sve navedene okolnosti u svojoj međusobnoj povezanosti, n ačin izvršenja krivičnog dela teškog ubistva, koje je prema navodima optužnice izvršeno iz bezobzirne osvete i na podmukao način, po prethodnom dogovoru, posebno ceneći činjenicu da postoji opravdana sumnja da je optuženi M. M . u više navrata predavao svoju uniformu optuženom M.L. kako bi je optuženi Z.J. probao, a imajući u vidu i svojstva i ulogu svakog od ovih optuženih ponaosob, za koje postoji opr avdana sumnja da su imali u okviru organizovane kriminalne grupe i za koju postoji opravdana sumnja da je optuženi M.L. organizovao, dok su optuženi Z.J. i optuženi M. M . istoj svesno pripadali, po mišljenju veća predstavljaju osobite okolnosti koje ukazuju da bi optuženi mogli u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo ako bi se našli na slobodi“;

- za tačku 4) stava 1. člana 211. ZKP da „kako postoji opravdana sumnj a da su optuženi M.L, Z.J. i M. M . pripadnici organizovane kriminalne grupe koja se bavila vršenjem najtežih oblika krivičnih dela, da su prema opravdanoj sumnji optuženi pomenuto krivično delo počinili, tako što su prema navodima optužnice radnju izvršenja krivičnog dela unapred do detalja isplanirali, što ukazuje na dobru organizovanost učinilaca, da je krivično delo praćeno najvišim stepenom nasilja i izvršeno na krajnje bezobziran način u naseljenom delu grada , te da postoji opravdana sumnja da su optuženi nakon izvršenja dela želeli da stvore utisak da je krivično delo izvršeno od strane pripadnika policije, navedene okolnosti po oceni ovog veća ne predstavljaju samo kvalifikatorne okolnosti i elemente bića krivičnog dela za koja se optuženi terete, već upravo one okolnosti koje izvršeno krivično delo čine takvim da način izvršenja izlazi iz uobičajenog načina izvršenja ovog krivičnog dela, koje okolnosti su i dovele do uznemirenja javnosti, koje može ugroziti dalje vođenje krivičnog postupka, ako bi se navedeni optuženi našli na slobodi“ i da je „neophodno produžiti pritvor primenom i zakonskog osnova iz člana 211. stav 1. tačka 4) ZKP, a imajući u vidu i činjenicu da je za krivično delo teško ubistvo iz člana 114. tač. 1) i 5) u vezi sa članom 33. Krivičnog zakonika, koje se optuženima stavlja na teret zaprećena kazna zatvora preko 10 godina, a način izvršenja krivičnog dela to opravdava“.

Osporenim rešenjem Apelacionog suda u Beogradu-Posebno odeljenje Kž2.Po1. 479/13 od 6. decembra 201 3. godine odbijene su kao neosnovane sve izjavljene žalbe i u obrazloženju je, između ostalog, navedeno:

- da je „prvostepeni sud pravilno zaključio da u konkretnom slučaju postoje razlozi da se okrivljenima pritvor produži zbog razloga iz člana 211. stav 1. tačka 3) ZKP“, da „ iz spisa predmeta proizlazi da postoji opravdana sumnja da su imenovani okrivljeni, svako od njih ponaosob, protivpravne radnje koje im se stavljaju na teret preduzimali u okviru organizovane kriminalne grupe, za koju postoji opravdana sumnja da je organizovao upravo okrivljeni M.L, a okrivljeni Z.J. i M. M . da su istoj pristupili, kao i opravdana sumnja da je u dužem vremenskom periodu delov ala na teritoriji grada Valjeva“, da „postoji i opravdana sumnja da su ovi okrivljeni, kao pripadnici pomenute organizovane kriminalne grupe, ispoljili upornost u preduzimanju protivpravnih radnji koje im se stavljaju na teret, posebno kada se ima u vidu postojanje opravdane sumnje vezane za način izvršenja pojedinih krivičnih dela, te svojstva i uloge svakog od okrivljenih u okviru organizovane kriminalne grupe, u smislu obezbeđivanja opreme (tako postoji opravdana sumnja da je okrivljeni M. M . u više navrata predavao delove uniforme koju je dužio kao pripadnik Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije), obavljanja konkretnih zadataka itd“;

- da je „prvostepeni sud pravilno zaključio da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi da se okrivljenima M.L, Z.J. i M. M . produži pritvor i po zakonskom osnovu iz člana 211. stav 1. tačka 4) ZKP“, da su „ovi okrivljeni opravdano sumnjivi zbog krivičnog dela sa elementima nasilja za koje je zaprećena kazna zatvora preko pet godina ... čime je ispunjen prvi kumulativno postavljen uslov za primenu mere pritvora po ovom osnovu“; da „pored toga iz spisa predmeta proizlazi da je primena mere pritvora opravdana i zbog načina izvršenja i težine posledice konkretnih krivičnih dela, koji su doveli do uznemirenja javnosti koje može ugroziti nesmetano i pravično vođenje krivičnog postupka“, da „postoji opravdana sumnja da je isto izvrešeno iz bezobzirne osvete i na podmukao način, kao i opravdana sumnja da je postojao prethodni dogovor (postoji opravdana sumnja da je okrivljeni Z.J. bio neposredni izvršilac, a da je zadatak okrivljenog M . M . bio da obezbedi uniformu koju je posedovao kao policajac), pri čemu su konkretne radnje izvršenja preduzete na krajnje bezobziran način – na javnom mestu, u naseljenom delu grada, u prometnoj ulici, sa visokim stepenom nasilja, pa povrh svega se želeo stvoriti i utisak da je krivično delo izvršeno od strane pripadnika policije, što sve izlazi iz okvira uobičajenog načina izvršenja predmetne vrste krivičnih dela“;

- da „ u konkretnom slučaju meru lišavanja slobode, koja se ogleda u primeni procesne mere pritvora, za sada nije moguće zameniti nekom od alternativnih mera koje služe za obezbeđenje nesmetanog vođenja krivičnog postpka, bez obzira na dužinu trajanja pritvora u konkretnom slučaju“;

- da „činjenica da okrivljeni M. M . nije osuđivan, nije dovoljna garancija da isti, ukoliko se nađe na slobodi neće u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo“.

Podnosiocu je nakon podnošenja ustavne žalbe pritvor produžen 31. decembra 2013. godine rešenjem Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kv.Po1. 911/13 na osnovu odredaba člana 211. stav 1. tač. 3) i 4) ZKP (koje rešenje je ukinuto rešenjem Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž2.Po1. 25/14 od 24. januara 2014. godine), a u ponovnom postupku odlučivanja o pritvoru rešenjem istog suda Kv.Po1. 33/14 od 28. januara 2014. godine.

Iz odgovora Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje od 17. juna 2015. godine proizlazi da je prema podnosiocu ustavne žalbe mera pritvora zamenjena merom zabrane napuštanja stana uz elektronski nadzor.

V) Činjenice i okolnosti koje se odnose na ranije podnete ustavne žalbe podnosioca Ustavnom sudu

Podnosilac ustavne žalbe je, 3. januara 2012. godine, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Beogradu - Posebno odeljenje Kv.Po1. 635/11 od 16. decembra 2011. godine, zbog, pored ostalog, povrede prava na ograničeno trajanje pritvora, koja je zavedena pod brojem Už-213/2012.

Podnosilac ustavne žalbe je, preko punomoćnika, 26. marta 2012. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Beogradu - Posebno odeljenje Kv.Po1. 94/12 od 13. februara 2012. godine i rešenja Apelacionog suda u Beogradu - Posebno odeljenje Kž2.Po1. 89/12 od 9. marta 2012. godine, zbog, pored ostalog, povrede prava na ograničeno trajanje pritvora, koja je zavedena pod brojem Už-2814/2012.

Ustavni sud je, imajući u vidu da je u oba predmeta isti podnosilac koji osporava rešenja o produženju pritvora, koja su doneta u istom krivičnom postupku, spojio spise predmeta Už-2814/2012 sa spisima predmeta Už-213/2012, radi vođenja jedinstvenog postupka i donošenja jedne odluke.

Ustavni sud je 25. oktobra 2012. godine doneo odluku kojom je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu M. M . izjavljenu protiv rešenja Višeg suda u Beogradu-Posebno odeljenje Kv.Po1. 635/11 od 16. decembra 2011. godine, rešenja Višeg suda u Beogradu-Posebno odeljenje Kv.Po1. 94/12 od 13. februara 2012. godine i rešenja Apelacionog suda u Beogradu-Posebno odeljenje Kž2.Po1. 89/12 od 9. marta 2012. godine u odnosu na , pored ostalog, istaknutu povred u prava iz člana 31 . Ustava, dok je u preostalom delu ustavnu žalbu odbacio.

Ustavni sud je prilikom donošenja navedene odluke, budući da je podnosilac ustavne žalbe osporio rešenja o produženju pritvora koja su doneta u istom krivičnom postupku, prilikom ocene postojanja povrede prava pošao od poslednjeg donetog rešenja - rešenja Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž2.Po1. 89/1 od 9. marta 2012. godine (kojim je odbijena je kao neosnovana, pored ostalih, žalba podnosioca ustavne žalbe i njegovog branioca izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Beogradu-Posebno odeljenje Kv.Po1. 94/12 od 13. februara 2012. godine kojim mu je pritvor produžen na osnovu odredaba člana 211. stav 1. tač. 3) i 4) ZKP).

Ustavni sud je u navedenoj odluci, pored ostalog, ocenio:

- da je „prihvatljivo mišljenje krivičnog veća da u konkretnom slučaju i dalje stoji zakonski razlog za zadržavanje okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, u pritvoru predviđen odredbom člana 211. stav 1. tačka 3) ZKP, s obzirom na činjenicu da iz spisa predmeta proizlazi osnovana sumnja da je pripadao organizovanoj kriminalnoj grupi, koja je delovala u dužem vremenskom periodu, od sredine 2006. godine do 3. aprila 2009. godine i koja se u kontinuitetu bavila vršenjem krivičnih dela iznude, kao i da postoji opravdana sumnja da je kao saizvršilac izvršio krivično delo teško ubistvo, te da navedene okolnosti u svojoj međusobnoj povezanosti, imajući u vidu svojstva i ulogu svakog od optuženih ponaosob za koju postoji opravdana sumnja da su imali u okviru organizovane kriminalne grupe i za koju postoji opravdana sumnja da su joj svesno pripadali, predstavljaju osobite okolnosti koje ukazuju da će optuženi u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo ako bi se našli na slobodi“;

- da je „prihvatljiv zaključak krivičnog veća da i dalje stoji zakonski razlog za zadržavanje okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, u pritvoru i po zakonskom osnovu iz člana 211. stav 1. tačka 4) ZKP, imajući u vidu da je okrivljenom, između ostalog, stavljeno na teret izvršenje krivičnog dela teško ubistvo iz člana 114. tač. 1) i 5) Krivičnog zakonika u saizvršilaštvu u vezi sa članom 33. Krivičnog zakonika, za koje je propisana kazna zatvora u trajanju od 30 do 40 godina, a da, u konkretnom slučaju, postoje posebno teške okolnosti predmetnog krivičnog dela koje opravdavaju dalje zadržavanje okrivljenog u pritvoru, a koje okolnosti se konkretno ogledaju u tome da je okrivljeni osnovano sumnjiv da je, kao član organizovane kriminalne grupe, izvršio krivično delo koje je unapred planirano, što ukazuje na dobru organizovanost učinilaca, da je praćeno najvišim stepenom nasilja i izvršeno na krajnje bezobziran način u naseljenom delu grada, te da postoji osnovana sumnja da je sa ostalim optuženima nakon izvršenja dela želeo da stvori utisak da je krivično delo izvršeno od strane pripadnika policije, što je stvorilo osećanje nesigurnosti kod građana, odnosno da je sam način izvršenja krivičnog dela za koje se tereti doveo do uznemirenja javnosti koje može ugroziti nesmetano i pravično vođenje krivičnog postupka“;

- da „navodeći i jasno obrazlažući konkretne okolnosti koje u ovom slučaju predstavljaju osobite okolnosti koje ukazuju da će u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo, kao i iz kog razloga, pored Krivičnim zakonikom zaprećene kazne, način izvršenja i težina posledice krivičnog dela koje mu je stavljeno na teret dovode do uznemirenja javnosti, što može ugroziti nesmetano i pravično vođenje krivičnog postupka, te da je stoga opravdano produženje mere pritvora prema podnosiocu ustavne žalbe, nadležni sudovi su, po oceni Ustavnog suda, osporena rešenja zasnovali na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog procesnog prava, relevantnim i dovoljnim razlozima, te stoga Ustavni sud ne nalazi da je osporeni akt posledica arbitrernog i proizvoljnog postupanja suda“;

- da „nisu prihvatljive tvrdnje podnosioca ustavne žalbe da sud nije dao individualizovane razloge za pritvor u odnosu na sva tri okrivljena kojima je poslednjim osporenim rešenjem isti produžen i da se sud pre svega oslanjao na težinu dela koje mu je optužnicom stavljeno na teret, bez navođenja subjektivnih razloga“;

- da je „krivični postupak koji se u konkretnom slučaju vodi protiv podnosioca ustavne žalbe pred Višim sudom u Beogradu - Posebno odeljenje veoma složen, kako zbog brojnosti optuženih i brojnosti krivičnih dela, tako i zbog kompleksnosti činjeničnih i pravnih pitanja koja nadležni prvostepeni sud treba da raspravi i oceni, te na osnovu kojih potom treba da donese prvostepenu odluku. Do trenutka podnošenja ustavne žalbe krivični postupak protiv podnosioca je trajao skoro tri godine, za koje vreme je sprovedena istraga, odlučivano je o prigovorima protiv optužnice, nakon čega je optužnica stupila na pravnu snagu. Glavni pretres je zakazivan u primerenim rokovima i u kontinuitetu (2010. godine: od 1. do 14. aprila, od 5. do 7. jula, od 18. do 20. oktobra i od 22. do 24. novembra; 2011. godine: od 31. januara do 4. februara, 18. i 19. aprila, od 13. do 15. juna, 9. septembra, 3. i 4. novembra i 21. i 22. decembra; 2012. godine: 2. i 3. februara, 1. i 2. marta, 25. i 26. aprila, od 12. do 14. juna) i skoro uvek je održavan“;

- da „imajući u vidu izneto, Ustavni sud smatra da je nadležni sud sa primerenom hitnošću vodio postupak, kao i da je, u okolnostima konkretnog slučaja, osnovanost daljeg zadržavanja podnosioca ustavne žalbe u pritvoru pažljivo i svestrano razmatrana“;

- da su „sudovi u osporenim rešenjima naveli relevantne i dovoljne razloge zbog kojih su smatrali da je zadržavanje podnosioca ustavne žalbe u pritvoru bilo neophodno radi vođenja krivičnog postupka, kao i da je krivični postupak vođen sa primerenom hitnošću“.

Podnosilac se do dana podnošenja ustavne žalbe u predmetu Už-213/2012 (26. mart 2012. godine) nalazio u pritvoru skoro tri godine, računajući od 9. aprila 2009. godine, kada je lišen slobode.

G) Činjenice i okolnosti koje se odnose na pritvor od 26. marta 2012. godine do 16. decembra 2013. godine

Podnosiocu je nakon podnošenja ustavne žalbe od 26. marta 2012. godine pritvor produžavan na osnovu odredaba člana 211. stav 1. tač. 3) i 4) ZKP, i to:

- u 2012. godini pet puta, rešenjima Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje od 11. aprila, 7. juna, 2. avgusta, 28. septembra i 26. novembra (rešenja Kv.Po1. 244/12, Kv.Po1. 397/12, Kv.Po1. 514/12, Kv.Po1. 629/12 i Kv.Po1. 785/12);

- u 2013. godini šest puta, rešenjima istog suda od 21. januara, 22. marta, 20. maja, 18. jula, 13. septembra i 8. novembra (rešenja: Kv.Po1. 75/13, Kv.Po1. 245/13, Kv.Po1. 385/13, Kv.Po1. 546/13, Kv.Po1. 673/13 i Kv.Po1. 793/13).

U obrazloženju rešenja od 11. aprila 2012. godine kojima je pritvor prema podnosiocu ustavne žalbe produžen navedeno je da:

- za tačku 3) stava 1. člana 211. ZKP da „postoji opravdana sumnja da su optuženi kao saizvršioci izvršili krivično delo teško ubistvo“ i da „sve navedene okolnosti u svojoj međusobnoj povezanosti, a imajući u vidu svojstva i ulogu svakog od ovih optuženih ponaosob, za koju postoji opravdana sumnja da su imali u okviru organizovane kriminalne grupe i za koju postoji opravdana sumnja da je optuženi M.L. organizovao, dok su optuženi Z.J. i optuženi M. M . svesno pripadali, po mišljenju predstavljaju osobite okolnosti koje ukazuju da bi optuženi mogli u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo ako bi se našli na slobodi“;

- za tačku 4) stava 1. člana 211. ZKP da je za krivično delo teško ubistvo propisana kazna zatvora u trajanju od 30 do 40 godina, a „u konkretnom slučaju postoje posebno teške okolnosti pod kojima je pomenuto krivično delo izvršeno“; da se „te okolnosti, po oceni veća, ogledaju u postojanju opravdane sumnje da je optuženi M.L. pomenuto krivično delo izvršio kao organizator kriminalne grupe, čiji su članovi postali između ostalog i optuženi Z.J. i optuženi M. M, da je delo unapred planirano, što ukazuje na dobru organizovanost učinilaca, da je praćeno najvišim stepenom nasilja i izvršeno na krajnje bezobziran način u naseljenom delu grada u pomenutoj ulici, te da su optuženi nakon izvršenja dela želeli da stvore utisak da je krivično delo izvršeno od strane pripadnika policije, što je stvorilo osećanje nesigurnosti kod građana, odnosno sam način izvršenja krivičnog dela, ali i posledice tog krivičnog dela doveli su do uznemirenja javnosti koje može ugroziti nesmetano i pravično vođenje ovog krivičnog postupka, zbog čega je opravdano njihovo dalje zadržavanje u pritvoru po ovom osnovu“.

U obrazloženjima rešenja od 7. juna, 2. avgusta, 28. septembra i 26. novembra 2012. i od 24. januara, 22. marta, 20. maja, 18. jula i 13. septembra 2013. godine, kao i od 8. novembra 2013. godine (koje je potvrđeno osporenim rešenjem Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž2.Po1.) kojima je pritvor prema podnosiocu ustavne žalbe produžavan navedeno je da:

- za tačku 3) stava 1. člana 211. ZKP da postoji opravdana sumnja da su optuženi kao saizvršioci izvršili krivično delo teško ubistvo „iz bezobzirne osvete i na podmukao način, na taj način što je optuženi M.L. organizovao izvršenje ovog krivičnog dela, optuženi Z.J. bio neposredni izvršilac, dok je zadatak optuženog M. M . bio da obezbedi uniformu koju je posedovao kao radnik Ministarstva unutrašnjih poslova“ i da „sve navedene okolnosti u svojoj međusobnoj povezanosti, sam način izvršenja krivičnog dela teškog ubistva (prema navodima optužnice izvršeno iz bezobzirne osvete i na podmukao način) posebno ceneći činjenicu da postoji opravdana sumnja da je optuženi M. M . u više navrata predavao svoju uniformu optuženom M.L. kako bi je optuženi Z.J. probao, a imajući u vidu i svojstva i ulogu svakog od ovih optuženih ponaosob, za koje postoji opr avdana sumnja da su imali u okviru organizovane kriminalne grupe i za koju postoji opravdana sumnja da je optuženi M.L. organizovao, dok su optuženi Z.J. i optuženi M. M . istoj svesno pripadali, po mišljenju veća predstavljaju osobite okolnosti koje ukazuju da bi optuženi mogli u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo ako bi se našli na slobodi“;

- za tačku 4) stava 1. člana 211. ZKP da je za krivično delo teško ubistvo propisana kazna zatvora u trajanju od 30 do 40 godina, odnosno više od deset godina zatvora, a „u konkretnom slučaju postoje posebno teške okolnosti pod kojima je pomenuto krivično delo izvršeno“; da se „te okolnosti, po oceni veća, ogledaju u postojanju opravdane sumnje da je optuženi M.L. pomenuto krivično delo izvršio kao organizator kriminalne grupe, čiji su članovi postali između ostalog i optuženi Z.J. i optuženi M. M, da je (prema navodima optužnice) delo unapred planirano, što ukazuje na dobru organizovanost učinilaca, da je praćeno najvišim stepenom nasilja i izvršeno na krajnje bezobziran način u naseljenom delu grada u prometnoj ulici, te da (postoji opravdana sumnja) su optuženi nakon izvršenja dela želeli da stvore utisak da je krivično delo izvršeno od strane pripadnika policije, što je stvorilo osećanje nesigurnosti kod građana, odnosno sam način izvršenja krivičnog dela, ali i posledice (izvršenja) tog krivičnog dela doveli su do uznemirenja javnosti koje može ugroziti nesmetano i pravično vođenje ovog krivičnog postupka, zbog čega je opravdano njihovo dalje zadržavanje u pritvoru po ovom osnovu“.

Viši sud u Beogradu – Posebno odeljenje je 8. jula 2013. godine primio dopis branioca podnosioca ustavne žalbe uz koji je „dostavljena peticija sa više od 700 originalnih potpisa građana Lajkovca, koji se zalažu da se prema okrivljenom M. M . ukine pritvor u kome se nalazi već više od 4 (četiri) godine“.

Rešenjem Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kv.Po1. 627/13 od 23. avgusta 2013. godine je: odbijen predlog podnosioca ustavne žalbe od 19. avgusta 2013. godine za zamenu mere pritvora merom jemstva iz člana 202. ZKP, kao neosnovan (stav 1. izreke ); odbijen predlog podnosioca ustavne žalbe od 19. avgusta 2013. godine za izricanje mere zabrane napuštanja stana iz člana 208. ZKP u vezi sa članom 190. ZKP, kao neosnovan (stav 2. izreke ); odbijen predlog podnosioca ustavne žalbe od 19. avgusta 2013. godine za izricanje mere zabrane napuštanja boravišta iz člana 199. ZKP, kao neosnovan (stav 3. izreke ); odbijen predlog podnosioca ustavne žalbe od 19. avgusta 2013. godine za izricanje mere privremenog oduzimanja vozačke dozvole iz člana 201. ZKP, kao neosnovan (stav 4. izreke ); odbijen predlog podnosioca ustavne žalbe od 19. avgusta 2013. godine za izricanje mere zabrane prilaženja, sastajanja ili komuniciranja sa određenim licem na osnovu člana 197. ZKP, kao neosnovan (stav 5. izreke ).

4. Odredbama Ustava, na čije povred e se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost i da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom (član 27. stav 1.); da, pored ostalog, trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora, da posle podizanja optužnice trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom i da se pritvorenik pušta da se brani sa slobode čim prestanu razlozi zbog kojih je pritvor bio određen (član 31.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se svako smatra nevinim za krivično delo dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda (član 34. stav 3.).

Odredbama Zakonika o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11 121/12, 32/13 i 45/13 ) (u daljem tekstu: ZKP) propisano je: da pre donošenja pravnosnažne odluke o izricanju krivične sankcije, okrivljenom mogu biti ograničene slobode i prava samo u meri neophodnoj za ostvarenje cilja postupka, pod uslovima propisanim ovim zakonikom (član 10. stav 1.); da se pritvor može odrediti samo pod uslovima predviđenim u ovom zakoniku i samo ako se ista svrha ne može ostvariti drugom merom, da je dužnost svih organa koji učestvuju u krivičnom postupku i organa koji im pružaju pravnu pomoć da trajanje pritvora svedu na najkraće neophodno vreme i da postupaju sa naročitom hitnošću ako se okrivljeni nalazi u pritvoru i da će se u toku celog postupka pritvor ukinuti čim prestanu razlozi na osnovu kojih je bio određen (član 210. stav 1. do 3.).

Odredbama člana 211. stav 1. ZKP je propisano da se pritvor može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo ako: osobite okolnosti ukazuju da će u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo ili dovršiti pokušano krivično delo ili učiniti krivično delo kojim preti (tačka 3)); je za krivično delo koje mu se stavlja na teret propisana kazna zatvora preko deset godina, odnosno kazna zatvora preko pet godina za krivično delo sa elementima nasilja ili mu je presudom prvostepenog suda izrečena kazna zatvora od pet godina ili teža kazna, a način izvršenja ili težina posledice krivičnog dela su doveli do uznemirenja javnosti koje može ugroziti nesmetano i pravično vođenje krivičnog postupka (tačka 4)).

Članom 216. ZKP je, pored ostalog, propisano: da od predaje optužnice sudu pa do upućivanja okrivljenog na izdržavanje krivične sankcije koja se sastoji u lišenju slobode, pritvor se može odrediti, produžiti ili ukinuti rešenjem veća (stav 1.); da se rešenje o određivanju, produženju ili ukidanju pritvora donosi po službenoj dužnosti ili na predlog stranaka i branioca (stav 2.); da je veće dužno da i bez predloga stranaka i branioca ispita da li još postoje razlozi za pritvor i da donese rešenje o produženju ili ukidanju pritvora, po isteku svakih 30 dana do potvrđivanja optužnice, a po isteku svakih 60 dana nakon potvrđivanja optužnice pa do donošenja prvostepene presude (stav 3.); da protiv rešenja iz stava 2. ovog člana stranke i branilac mogu izjaviti žalbu, a javni tužilac može izjaviti žalbu i protiv rešenja kojim je odbijen predlog za određivanje pritvora, da se žalba, rešenje i ostali spisi dostavljaju odmah veću i da žalba ne zadržava izvršenje rešenja (stav 5.); da pritvor koji je određen ili produžen po odredbama st. 1. do 5. ovog člana može trajati do upućivanja okrivljenog na izdržavanje krivične sankcije koja se sastoji u lišenju slobode, a najduže dok ne istekne vreme trajanja krivične sankcije izrečene u prvostepenoj presudi (stav 6.).

Prema odredbi člana 467. stav 2. ZKP, o žalbi protiv rešenja prvostepenog suda odlučuje drugostepeni sud u sednici veća, osim ako ovim zakonikom nije drugačije određeno i o sednici veća se mogu obavestiti stranke ako sud smatra da bi njihovo prisustvo bilo korisno za razjašnjenje stvari.

Odredbama člana 114. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 i 111/09) propisano je krivično delo teško ubistvo i to tako što je za oblik ovog krivičnog dela iz tačke 1) i 5) ovog člana zaprećena kazna zatvora od najmanje deset godina ili zatvor od trideset do četrdeset godina.

5. Ustavni sud je u više svojih odluka (videti, pored ostalih, Odluku Už-4940/2010 od 31. marta 2011. godine, tačka 5. obrazloženja) zauzeo stanovište da dužina trajanja pritvora koja neće dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava iz člana 31, podrazumeva da nadležni sudovi u svojim odlukama navode relevantne i dovoljne razloge kojima opravdavaju trajanje mere pritvora i pokazuju posebnu hitnost u vođenju postupka. Imajući u vidu navedeno, kao i sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je istaknute povrede prava iz člana 27. stav 1. i člana 32. stav 1. cenio u okviru prava iz člana 31. stav 2. Ustava.

Ustavni sud ukazuje da se podnosilac do dana podnošenja ustavne žalbe (16. decembar 2013. godine) nalazio u pritvoru četiri godine i osam meseci, računajući od 9. aprila 2009. godine kada je lišen slobode.

Ustavni sud dalje ukazuje da je Odlukom Už-213/2012 od 25. oktobra 2012. godine, pored ostalog, odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu podnosioca M. M . u odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 31. Ustava, razmatrajući period trajanja pritvora od skoro tri godine (računajući od 9. aprila 2009. godine, kada je podnosilac lišen slobode, do 26. marta 2012. godine, kada je podneo ustavnu žalbu u navedenom predmetu).

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je u ovom ustavnosudskom predmetu, pre svega, ocenjivao period trajanja pritvora nakon donošenja poslednjeg osporenog rešenja pred Ustavnim sudom u predmetu Už-213/2012 (rešenje Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž2.Po1. od 9. marta 2012. godine, kojim je odbijena je kao neosnovana, pored ostalih, žalba podnosioca ustavne žalbe i njegovog branioca izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Beogradu-Posebno odeljenje Kv.Po1. 94/12 od 13. februara 2012. godine, kojim mu je pritvor produžen na osnovu odredaba člana 211. stav 1. tač. 3) i 4) ZKP).

U smislu prethodno iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je nakon 13. februara 2012. godine, pa sve do 8. novembra 2013. godine (kada je doneto rešenje Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kv.Po1. 793/13, potvrđeno osporenim rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Kž2.Po1. 479/13 od 6. decembra 2013. godine), prema podnosiocu ustavne žalbe pritvor produžavan 11 puta.

Pored postojanja opravdane sumnje da je podnosilac izvršio krivična dela koja su mu optužnicom stavljena na teret (krivično delo zločinačko udruživanje i krivično delo teško ubistvo u saizvršilaštvu), a u cilju nesmetanog vođenja krivičnog postupka, što je uslov sine qua non za postojanje ustavnosti i zakonitosti kako prilikom određivanja tako i prilikom produžavanja mere pritvora (videti, pored ostalih, Odluku Ustavnog suda Už-1429/2008 od 16. jula 2009. godine, tačka 7. obrazloženja), redovni sudovi su utvrdili da postoje osobite okolnosti koje ukazuju da će u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo, odnosno jer je za krivično delo koje mu se stavlja na teret propisana kazna zatvora preko deset godina, a način izvršenja i težina posledice krivičnog dela su doveli do uznemirenja javnosti koje može ugroziti nesmetano i pravično vođenje krivičnog postupka (član 211. stav 1. tač. 3) i 4) ZKP).

Međutim, postojanje osnovane sumnje same po sebi nije dovoljno. Stoga, kada se pritvor više puta produžava, nadležni sudovi su prilikom donošenja odluke o pritvoru, u slučaju kada utvrde da i dalje postoje razlozi za produženje ove mere, dužni da posebno obrazlože razloge za pritvor u svakom pojedinačnom slučaju. Ti razlozi moraju biti relevantni i dovoljni, odnosno ne smeju biti proizvoljni. Proizvoljno lišavanje slobode postoji onda kada nadležni organi ne obrazlože na zadovoljavajući način razloge zbog kojih je lišavanje slobode bilo neophodno (presuda Evropskog suda za ljudska prava Kay protiv Velike Britanije, od 1. marta 1994, stav 31.) ili ako sud daje stalno identične i stereotipne razloge zbog kojih je doneto rešenje o produženju pritvora, a da pri tome ne elaborira nove razloge zbog kojih je produženje pritvora neophodno (presuda Mansur protiv Turske, od 8. juna 1995, stav 55.). Takođe, nadležni sud je u obavezi da detaljno obrazloži razloge za pritvor (Kurt protiv Turske, broj 24276/94 od 25. maja 1998. godine i Bayorkina protiv Rusije, broj 69481/01 od 27. jula 2006. godine).

Ustavni sud konstatuje da su redovni sudovi konstantno, tokom celog perioda kontrole pritvora od 13. februara 2012. do 8. novembra 2013. godine, ponavljali potpuno iste formulacije (vidi tačku 3 D ove odluke), tako da je obrazloženje prepisivano iz rešenja u rešenje i služilo kao osnov za produženje pritvora tokom 21 mesec, dakle skoro dve godine. U prvostepenom rešenju, koje je potvrđeno osporenim drugostepenim ršenjem, a koje je doneto nakon što se podnosilac ustavne žalbe već četiri godine i skoro osam meseci neprekidno nalazio u pritvoru, ne menja se čak ni red reči u rečenici, već se prepisuju identični razlozi za produženje pritvora, bez navođenja novih razloga zbog kojih je produženje pritvora prema podnosiocu neophodno. Nadležni sudovi nisu uzeli u obzir činjenicu da su prvobitno navedeni opšti razlozi iako u početku relevantni, sve manje i manje dovoljni sa protekom vremena. Tačnije, nadležni sudovi su nakon proteka vremena morali da dodatno obrazlože i upotpune razloge zbog kojih smatraju da je pritvor prema podnosiocu i dalje osnovan.

Ustavni sud stoga smatra da je produženje pritvora u osporenim rešenjima jasno potvrdilo površan odnos redovnih sudova prema pritvoru podnosioca ustavne žalbe, koji je bio automatski produžen, bez konkretnih i dovoljnih činjenica, odnosno izmenjenih okolnosti koje bi mogle da se uzmu u obzir.

Ustavni sud ističe da je Evropski sud za ljuska prava u velikom broju predmeta utvrdio povredu člana 5. stav 3. Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda, jer su sudovi produžavali pritvor prema podnosiocima predstavki oslanjajući se uglavnom na ozbiljnosti optužbi i koristeći stereotipne formule bez osvrtanja na konkretne činjenice (videti: Smirnova protiv Rusije, od 24. jula 2003. godine, stav 56. i dalje; Panchenko protiv Rusije, od 8. februara 2005. godine, stav 91. i dalje; Rokhlina protiv Rusije, od 7. aprila 2005. godine, stav 63 . i dalje; Khudoiorov protiv Rusije, od 8. novembra 2005. godine, stav 172. i dalje; Dolgova protiv Rusije, od 2. marta 2006. godine, stav 38 . i dalje; Mamedova protiv Rusije, od 1. juna 2006. godine, stav 72. i dalje; Khudobin protiv Rusije, od 26. oktobra 2006. godine, stav 103 . i dalje; Belevitskiy protiv Rusije, od 1. marta 2007. godine, stav 99 . i dalje).

Polazeći od svega do sada iznetog, Ustavni sud je ocenio da je redovni sud u osporenom rešenju, propustivši da istakne konkretne činjenice i oslanjajući se isključivo na težinu krivičnog dela i posledice koje su nastupile, produžio pritvor prema podnosiocu ustavne žalbe iz razloga koji, iako u početku “relevantni“, ne mogu se smatrati i „dovoljnim“ da opravdaju trajanje pritvora.

U ovim okolnostima nije ni potrebno da Ustavni sud posebno ispituje da li su redovni sudovi pokazali posebnu revnost u vođenju postupka.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe osporenim rešenjem Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž2.Po1. 479/13 od 6. decembra 201 3. godine povređeno pravo na ograničeno trajanje pritvora, zajemčeno odredbom člana 31. stav 2. Ustava.

Ustavni sud je ocenio da je, iako je podnosilac ustavne žalbe tražio da se utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete, samo utvrđivanje povrede prava dovoljno da se postigne adekvatna pravična satisfakcija podnosiocu. Pri tom, Ustavni sud posebno naglašava da podnosilac ustavne žalbe pravo na naknadu štete može ostvar iti u posebnom postupku.

Ustavni sud osporeno rešenj e nije poništio imajući u vidu da je bilo temporalnog karaktera i da je prestal o da proizvod i pravno dejstvo donošenjem novih rešenja o produženju pritvora.

Sledom svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 89 . st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15 ), ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Ispitujući postojanje pretpostavki za odlučivanje o delu ustavne žalbe kojim podnosilac u odnosu na osporeno rešenje ističe povredu prava na pretpostavku nevinosti, kao jednog od prava kojima se, saglasno članu 34. stav 3. Ustava, jemči pravna sigurnost u kaznenom pravu, Ustavni sud je ocenio da iz sadržine osporenog rešenja nesporno proizlazi da sud nije izneo tvrdnju da je podnosilac izvršio krivična del a koj a su predmet krivičnog postupka, a navodi podnosioca u suštini predstavljaju subjektivnu ocenu razloga njegovog pritvaranja i zadržavanja u pritvoru, a ne tvrdnje zasnovane na objektivnim činjenicama.

Stoga je Ustavni sud ocenio da nisu ispunjene Ustavom i Zakonom o Ustavnom sudu utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, te je u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u drugom delu izreke.

7. Sledom svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 5), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Slični dokumenti

• Už 5664/2014: Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe zbog dužine trajanja pritvora
• Už 621/2014: Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi zbog navodne povrede prava na ograničeno trajanje pritvora
• Už 7145/2013: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na ograničeno trajanje pritvora
• Už 996/2016: Odluka Ustavnog suda o pravičnoj naknadi zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku