Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko deset godina i dosuđuje naknadu nematerijalne štete. U preostalom delu, žalba protiv meritornih odluka je odbačena kao očigledno neosnovana.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Milan Stanić , mr Tomislav Stojković , Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, u postupku po ustavnoj žalbi Z. M. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. novembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Z. M . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 21628/13 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Z. M. iz Beograda podnela je Ustavnom sudu, 1 8. februara 201 5. godine, preko punomoćnika I. S, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu, dopunjenu podnescima od 4. novembra 2015. godine i 27. maja 2016. godine, protiv presuda Drugog osnovnog suda u Beogradu P. 21628/13 od 14. februara 201 4. godine, Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3713/14 od 2. oktobra 201 4. godine i Vrhovnog kasacionog suda Gzz1. 59/15 od 9. jula 2015. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. U stava. Ustavnom žalbom se ističe i povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku u kom e su donet i osporen i akti.

Podnositeljka ustavne žalbe ističe da joj je pravo na pravično suđenje povređeno navodno pogrešnim zaključkom sudova da se na poravnanju koje je bilo predmet spora nalazi autentičan potpis pok. L. B, te propustom sudova da utvrde da li su, osim navedenog, postojali drugi razlozi za ništavost poravnanja. S tim u vezi dodaje da nije izveden dokaz saslušanjem stranaka na okolnost postojanja razloga za utvrđenje ništavosti , kao i to da joj je propuštanjem urednog pozivanja i neodlučivanjem o predlogu za izvođenje dokaza onemogućeno da raspravlja pred sudom. Naime, podnositeljka tvrdi da nije bila uredno pozvana na ročište koje je održano 14. februara 2014. godine, na kome je trebalo da bude saslušana, jer na ročištu održanom 20. maja 2013. godine nije bila upozorena na posledice izostanka sa ročišta, te da sud nije odlučio o predlogu njenog punomoćnika da se suprotnoj strani naloži da dostavi imena određenih lica čije bi saslušanje ona predložila. Ostalim navodima ustavne žalbe ukazuje na razloge zbog kojih je po njenom mišljenju sporno poravnanje ništavo (zaključeno u vanparničnom, a ne u parničnom postupku, nepokretnostima raspolagano suprotno Zakonu o prometu nepokretnosti zaključenjem poravnanja, a ne putem ugovora overenog pred sudom, učestvovalo mal. lice koje je zastupao otac koji se na taj način pojavio u dve procesne uloge itd.), dok u odnosu na presudu Vrhovnog kasacionog suda ističe da taj sud nije razmotrio sve razloge zbog kojih je izjavila zahtev za zaštitu zakonitosti koji su propisani članom 414. Zakona o parničnom postupku. Zbog činjenice da je postupak trajao 11 godina smatra da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi joj pravo na naknadu štete zbog povrede ustavnih prava i prizna joj troškove na ime sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Drugog osnovnog suda u Beogradu P. 21628/13, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilja Z. M, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je 11. marta 2004. godine Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužen ih S. B. i M. B , radi utvrđenja ništavosti poravnanja zaključenog 11. aprila 1984. godine pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1014/84 . Navedena tužba podneta je kao protivtužba u predmetu P. 4021/96, a rešenjem suda od 30. novembra 2005. godine naloženo je da se izdvoji iz tih spisa i da se po njoj formira poseban predmet.

Tužba je dostavljena na odgovor tuženima u decembru 2005. godine, a prvo ročište u novoformiranom predmetu P. 8805/05 zakazano je i održano 23. maja 2006. godine.

Do polovine maja 2008. godine, od još ukupno šest zakazanih ročišta, dva nisu održana na molbu tužiljinog punomoćnika, a jedno zbog sprečenosti sudije.

Na predlog tužiljinog punomoćnika, postupak je rešenjem od 15. maja 2008. godine prekinut do pravnosnažnog okončanja krivičnog postupka koji se vodio protiv okr. S. B. zbog krivičnog dela falsifikovanje isprave.

Tuženi S. B. je u prilogu podneska od 29. juna 2010. godine dostavio dokaz da je predmetni krivični postupak pravnosnažno okončan drugostepenom presudom od 4. maja 2010. godine uz napomenu da time ne traži nastavak postupka.

Po tužiljinom predlogu od 30. decembra 2011. godine postupak je nastavljen na ročištu održanom 26. januara 2012. godine, a rešenjem Višeg suda u Beogradu od 12. decembra 2012. godine odbijena je žalba tuženog protiv odluke o nastavku postupka.

Na sledećem ročištu koje je održano 28. marta 2013. godine, kome je prisustvovala tužilja, sud je usvojio predlog njenog punomoćnika da se izvede dokaz saslušanjem stranaka.

Kako na naredno ročište, koje je održano 20. maja 2013. godine, nije došao tuženi M. B, na predlog tužiljinog punomoćnika, sud nije saslušao nju i tuženog S. B, koji su upozoreni da će na sledećem ročištu biti izveden navedeni dokaz.

U daljem toku postupka, od još ukupno tri zakazana ročišta, dva nisu održana – jedno zbog nedostatka dokaza o pozivanju tuženog M. B, a drugo zbog sprečenosti sudije. Tužilja je na ročište zakazano za 14. februar 2014. godine pozvana pozivom za stranku, koji joj je uručen 27. novembra 2013. godine, a prema rečima njenog punomoćnika, sa ročišta je izostala zbog zdravstvenih razloga. Ovo ročište je održano u njenom odsustvu, a na predlog punomoćnika tuženih otklonjeno je izvođenje dokaza saslušanjem stranaka. Osim predloga da se stranke saslušaju, tužiljin punomoćnik nije stavio druge dokazne predloge.

Osporenim presudama Drugog osnovnog suda u Beogradu P. 21628/13 od 14. februara 2014. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3713/14 od 2. oktobra 2014. godine pravnosnažno je odbijen tužiljin zahtev za utvrđenje ništavosti predmetnog poravnanja, sa obrazloženjem da nisu ispunjeni uslovi propisani članom 103. Zakona o obligacionim odnosima iz razloga što je utvrđeno da se na spornom poravnanju nalazi autentičan potpis pok. L. B, a koja činjenica je utvrđena na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka grafologa datog u krivičnom postupku vođenom protiv S. B. U prvostepenoj presudi je takođe navedeno da je izvođenje dokaza saslušanjem stranaka otklonjeno iz razloga što je sud ocenio da je konkretna pravna stvar dovoljno razjašnjena i da bi stoga izvođenje pomenutog dokaza vodilo odugovlačenju postupka.

Protiv navedenih presuda tužilja je izjavila zahtev za zaštitu zakonitosti u kome je navela razloge zbog kojih smatra da je poravnanje ništavo, a koji su identični razlozima navedenim u ustavnoj žalbi – da je ono zaključeno u vanparničnom, a ne u parničnom postupku, da je raspolagano nepokretnostima suprotno Zakonu o prometu nepokretnosti, da je u zaključenju poravnanja učestvovalo mal. lice koje je zastupao otac, koji je i sam bio učesnik u postupku. Takođe je navedeno da je ovaj pravni lek izjavila i zbog apsolutno bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12) Zakona o parničnom postupku, kao i zbog toga što je poravnanje zasnovano na nedozvoljenom raspolaganju stranaka, te da stoga smatra da su ispunjeni uslovi propisani odredbama člana 361. stav 2. tačka 5) i člana 414. Zakona o parničnom postupku.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Gzz1. 59/15 od 9. jula 2015. godine odbijen je kao neosnovan tužiljin zahtev za zaštitu zakonitosti uz ocenu da tužilja bezuspešno pokušava da izjavljeni pravni lek upodobi procesnim razlozima zbog kojih se on može izjaviti, te da se samo formalno i usput poziva na nedozvoljeno raspolaganje iz člana 3. stav 3. Zakona o parničnom postupku, a da u suštini zahtev zasniva na pogrešno i nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu ukazuje podnositeljka u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li je postupak vođen u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak do pravnosnažnog okončanja trajao preko deset godina, što bi samo po sebi moglo da ukazuje da nije okončan u okviru standarda razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je razumna dužina trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja koje u sporu treba raspraviti, ponašanja podnositeljke ustavne žalbe, postupanja nadležnih sudova koji su vodili postupak, kao i značaja prava o kome se raspravljalo za podnositeljku, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanj a postupka.

Po nalaženju Ustavnog suda, predmetni postupak se ne može okarakerisati kao složen, imajući u vidu da radi utvrđivanja činjenica bitnih za presuđenje nije sprovođen obiman dokazni postpak.

Razmatrajući značaj predmeta spora za podnositeljku ustavne ža lbe, Ustavni sud je ocenio da je podnositeljka imala legitiman interes za okončanje postupka u što kraćem roku. Međutim i pored legitimnog interesa za okončanje postupka u kratkom roku, Ustavni sud je utvrdio da je podnosi teljka u određenoj meri doprinela dužini trajanja postupka. Naime, dva ročišta nisu održana na predlog njenog punomoćnika, a na jednom, koje je održano, ona i tuženi S. B. po predlogu njenog punomoćnika nisu saslušani. Taj predlog je obrazložen postupanjem u skladu sa načelom procesne ekonomije, budući da je sa ročišta izostao drugi tuženi. Dalje, Ustavni sud konstatuje da je na predlog podnositeljkinog punomoćnika predmetni parnični postpak prekinut do pravnosnažnog okončanja krivičnog postuka koji je vođen protiv S. B, te da podnositeljka po okončanju tog postupka nije odmah tražila da se parnični postupak nastavi, već je to učinila tek posle nešto manje od godinu i po dana, predlogom od 30 novembra 2011. godine. U pogledu činjenice da je predmetni postupak bio u prekidu, Ustavni sud podseća na praksu Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP ) prema kojoj će postojati povreda prava na suđenje u razumnom roku ukoliko je do dugog trajanja postupka došlo zbog odluke o njegovom prekidu kako bi se sačekao ishod drugih postupaka u slučaju da je i u tim drugim postupcima bilo neopravdnog odugovlačenja i kašnjenja koje se može pripisati nacionalnim sudovima i organima (videti presudu Smoje protiv Hrvatske, od 11. januara 2007. godine, stav 45, broj predstavke 28074/03). Međutim, po nalaženju Ustavnog suda, pomenuta praksa ESLjP, ne može se primeniti na konkretan slučaj, iz dva razloga - prvog, jer su okolnosti zbog kojih je prekid određen trajale dve godine, i drugog, jer je prekid određen upravo na podnositeljkin predlog kako bi se sačekao ishod krivičnog postupka, čijoj dužini podnositeljka ne prigovara, niti dužinu tog postupka dovodi u vezu sa trajanjem parničnog .

Analizirajući na kraju postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud konstatuje da je tek nakon godinu dana i osam meseci od podnošenja predmetne protivtužbe naloženo da se ona izdvoji iz spisa predmeta postupka koji je vođen protiv ovde podnositeljke i da se po njoj formira poseban predmet, te da je tek tada i dostavljena tuženima na odgovor. Dalje, Ustavni sud konstatuje da dva ročišta nisu održana zbog sprečenosti sudije, te da je u periodu od maja 2006. do maja 2008. godine zakazano šest ročišta tj. da su ročišta u proseku zakazivana u intervalima od četiri meseca.

Polazeći od prethodno iznetog, Ustavni sud je, imajući u vidu da se nije radilo o složenom postupku, i pored određenog doprinosa na strani podnositeljke ustavne žalbe, zaključio da je postupanje prvostepenog suda prevashodno dovelo do toga da je predmetni parnični postupak trajao preko 11 godina. Stoga je Ustavi sud utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 , 99/11 , 18/13 Odluka – US, 40/15 –dr. zakon i 103/15), u ovom delu usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrp ela podnosi teljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju za njeno određivanje , posebno dužinu trajanja postupka, značaj predmeta spora, okolnost da se ne radi o naročito složenom postupku, činjenicu da je postupak bio u prekidu zbog vođenja krivičnog postupka, ali i podnositeljkin doprinos njegovoj ukupnoj dužini trajanja pri čemu je naročito imao u vidu da je podnositeljka predlog za nastavak postupka stavila tek nakon godinu i po dana po okončanju krivičnog postupka koji je vođen po njenom optužnom aktu nakon odustanka javnog tužioca. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu svoju postojeću praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnos iteljka ustavn e žalbe pretrpela zbog nedelotvornog postupanja prvostepenog suda.

7. Imajući u vidu razloge na kojma podnositeljka zasniva tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud, pre svega, ukazuje da član 32. stav 1. Ustava ne garantuje pravo da svi dokazni predlozi stranaka budu prihvaćeni. Obaveza redovnih sudova je da ocene značaj dokaznih predloga koje stranke ističu u cilju utvrđivanja činjenične građe. S tim u vezi, Ustavni sud podseća na praksu ESLjP prema kojoj član 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda zahteva samo da sud navede razloge zbog kojih je odlučio da ne izvodi predložene dokaze (videti presudu ESLjP Vidal protiv Belgije, od 22. aprila 1992. godine, broj predstavke 12351/86, stav 33.). U kontekstu iznetog, Ustavni sud primećuje da je prvostepeni sud u svojoj presudi obrazložio zašto je na ročištu na kome je glavna rasprava zaključena otklonio izvođenje dokaza saslušanjem stranaka. Prema stanovištu prvostepenog suda, konkretna pravna stvar je bila dovoljno razjašnjena i izvođenje pomenutog dokaza, bi vodilo odugovlačenju postupka. Sledom izloženog, Ustavni sud smatra da, u konkretnom slučaju, ništa ne ukazuje da je podnositeljki na bilo koji način onemogućeno da ravnopravno učestvuje u postupku i daje dokazne predloge, a činjenica da jedan od dokaza za koje je smatrala da će joj ići u korist nije izveden, ne može se sm atrati argumentovanom tvrdnjom o povredi prava na pravično suđenje u situaciji kada za to postoji dovoljno jasno i logično obrazloženje suda i kada su činjenice bitne za presuđenje, na kojima je bila zasnovana tvrdnja o osnovanosti tužbenog zahteva, utvrđene iz pismenih dokaza.

U pogledu navoda podnositeljke da joj je označeno pravo povređeno neurednim pozivanjem na ročište na kome je rasprava zaključenja i neodlučivanjem o predlogu da se tuženima naloži da dostave imena određenih lica, čije bi saslušanje ona predložila, Ustavni sud konstatuje da ovi navodi ne odgovaraju činjenicama. Naime, u sprovedenom postupku je utvrđeno da je podnositeljka bila uredno pozvana na ročište pozivom za stranku, da je njen punomoćnik izjavio da je sa ročišta izostala zbog zdravstvenih razloga i da osim navoda da ostaje kod predloga za saslušanje stranaka, nije stavio drugi dokazni predlog, što je sve kons tatovano na zapisniku na koji podnositeljkin punomoćnik nije imao primedbi. Stoga, navodi ustavne žalbe, koji ne odgovaraju činjenicama, ne mogu se smatrati ustavnopravnim razlozima za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje.

Što se pak tiče razloga zbog kojih podnositeljka smatra da joj je označeno pravo povređeno presudom Vrhovnog kasacionog suda, Ustavni sud podseća da se garancije prava na pravično suđenje odnose i na obavezu sudova da obrazlože svoje odluke na taj način što će navesti jasne i razumljive razloge na kojima je ta odluka zasnovana, pri čemu mera u kojoj ova obaveza postoji zavisi od prirode odluke (videti presud u ESLjP Ruiz Torija protiv Španije, od 9. decembra 1994. godine , broj predstavke 18390/91). Ustavni sud nalazi da se iz obrazloženja osporene presude Vrhovnog suda nedvosmisleno može utvrditi iz kojih razloga je taj sud izveo zaključak da podnositeljka bezuspešno pokušava da vanredni pravni lek upodobi razlozima zbog kojih se on može izjaviti saglasno zakonskim odredbama, posebno imajući u vidu da su i razlozi ustavne žalbe u većoj meri identični (učestvovalo mal. lice koje je zastupao otac i nije učestvovala podnositeljka koja je suvlasnik čijim udelom nije raspolagano poravnanjem). Stoga se ni u ovom delu izneti navodi ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje.

Prethodna ocena se odnosi i na ostale navode ustavne žalbe kojima se u suštini dovodi u pitanje pravilnost prvostepene i drugostepene odluke i iskazuje nezadovoljstvo ishodom spora.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu kojim se ističe povreda prava na pravično suđenje u odnosu na osporene akte, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. U pogledu zahtev a za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na stanovište koje je izraženo u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na: www.ustavni.sud.rs).

9. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti