Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao sedam godina. Sud je naglasio da je dugo trajanje, posebno u postupcima hitne prirode, nedopustivo i dosudio naknadu nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz T amás), dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Vladan Petrov i Miroslav Nikolić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi G. Ć . iz Čačka, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. aprila 2021. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba G. Ć . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu P1. 89/16 (ranij e broj P1. 18477/10) povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. G. Ć . iz Ča čka je, 29. januara 2018. godine preko punomoćnika Z . M, advokata iz Čačka, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu P1. 89/16, kao i zbog povrede člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Kako se navedeni član Evropske konvencije sadržinski ne razlikuje od člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je postojanje povrede navedene odredbe cenio u odnosu na označenu odredbu Ustava .

Podnositeljka ustavne žalbe navodi i da ustavnu žalbu izjavljuje i protiv presuda koje su donete u predmetnom parničnom postupku, ne navodeći bilo kakve razloge s tim u vezi, pri čemu podnositeljka ni u zahtevu o kome Ustavni sud treba da odluči ne navodi pomenute presude.

Podnositeljka ustavne žalbe je detaljno obrazložila činjenično stanje, tok predmetnog parničnog postupka kao i sadržinu sudskih odluka donetih tokom postupka, navodeći: da je 2. decembra 2010. godine podnela tužbu protiv tuženog poslodavca „A.“ AD Čačak radi isplate zarade, naknade štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora i uplate doprinosa nadležnim fondovima; da je predmetni postupak okončan presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 3995/17 od 5. decembra 2017. godine; da joj je zbog dužine trajanja postupka od sedam godina, a koji za predmet ima radni spor, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Zahtevala je naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1000 evra, kao i naknadu troškova za sastav ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Čačku P1. 89/16, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je 2. decembra 2010. godine podnela tužbu Osnovnom sudu u Čačku protiv tuženog poslodavca „A.“ AD Čačak, radi isplate zarade, naknade štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora i uplate doprinosa. Predmet je dobio broj P1. 18477/10.

Prvo ročište pred prvostepenim sudom bilo je zakazano za 4. april 2011. godine i pred tim sudom bilo je ukupno održano deset ročišta na kojima su saslušane parnične stranke, izvršen je uvid u dokumentaciju iz radnog odnosa tužilje, kao i u normativna akta tuženog, saslušan je veći broj svedoka, tražen je izveštaj od blagajne tuženog na okolnost polaganja računa na ime tužilje u vezi uplate pazara za određen period, izvršeno je veštačenje i dopunsko veštačenje od strane sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke na okolnost razlike između isplaćene i pripadajuće zarade za tužilju po određenom koeficijentu i za određeni period . 21 ročište nije bilo održano, i to: tri zbog sprečenosti postupajućeg sudije, jedno zbog nedostavljanja traženog izveštaja od tuženog, jedno jer pozvani svedok nije došao, dva jer veštak nije dostavio sudu spise predmeta, pet iz procesnih razloga, tri zbog štrajka advokata, četiri jer na strani tuženog niko nije pristupio, a dva na zahtev punomoćnika tuženog.

Tužbeni zahtev je preciziran 24. juna 2014. godine.

Presudom Osnovnog suda u Čačku P1. 18477/10 od 19. maja 2015. godine, u stavu prvom izreke, obavezan je tuženi da tužilji na ime razlike između isplaćene i pripadajuće zarade, za period od 1. decembra 2007. godine, do 31. oktobra 2009. godine isplati iznos od 16.947,79 dinara, u pojedinačnim mesečnim iznosima bliže određenim ovim stavom izreke , sa zakonskom zateznom katom na svaki iznos počev od poslednjeg dana u mesecu za prethodni mesec, pa do konačne isplate; u stavu drugom izreke obavezan je tuženi da izvrši uplatu pripdajućih poreza i doprinosa po osnovu penzijskog i invalidskog osiguranja , zdravstvenog osiguranja i osiguranja za slučaj nezaposlenosti, za sve navedene iznose razlike zarade u stavu prvom izreke presude, a sve prema stopi i propisima na dan uplate; u stavu trećem izreke obavezan je tuženi da tužilji na ime naknade štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora za 2010. godinu isplati iznos od 19.176,30 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom obračunatom počev od 25. juna 2010. godine pa do konačne isplate; u stavu četvrtom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da joj se na ime pripadajućeg, a neisplaćenog iznosa na ime zarade – razlike zarade i to za period od 1. decembra 2007. do 31. oktobra 2009. godine isplate pojedinačni mesečni iznosi bliže određeni ovim stavom izreke sa zakonskom zateznom kamatom na svaki iznos počev od poslednjeg dana u mesecu za prethodni mesec, pa do isplate; u stavu petom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da joj tuženi na ime razlike između isplaćenog iznosa zarade primenom koeficijenta 1,1 i pripadajućeg iznosa zarade primenom koeficijenta 1,5 za period od 1. decembra 2007. do 1. februara 2009. godine isplati pojedinačne mesečne iznose bliže određene ovim stavom izreke sa zakonskom zateznom kamatom na svaki iznos počev od poslednjeg dana u mesecu za prethodni mesec, pa do isplate; u stavu šestom izreke obavezan je tuženi da tužilji naknadi troškove spora u iznosu od 82.960,00 dinara.

Podnositeljka je 24. juna 2015. godine izjavila žalbu protiv navedene prvostepene presude, a tuženi 22. juna 2015. godine.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 2234/15 od 9. februara 2016. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena je presuda Osnovnog suda u Čačku P1. 18477/10 od 19. maja 2015. godine u stavu četvrtom izreke; u stavu drugom izreke odba čena je kao nedozvoljena žalba tužilje protiv stava drug og izreke prvostepene presude; u stavu trećem izreke uki nuta je prvostepena presuda u stavovima 5. i 6. izreke i predmet je u ukinutim delovima vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom predmet je dobio broj P1. 89/16 i održano je jedno ročište na kome je izvršen uvid u celokupne spise predmeta, dok jedno ročište nije bilo održano zbog nepropisnog sastava suda.

Presudom Osnovnog suda u Čačku P1. 89/16 od 12. jula 2016. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje, kojim je tražila da se obaveže tuženi da joj na ime razlike između isplaćenog iznosa zarade primenom koeficijenta 1,1 i pripadajućeg iznosa zarade primenom koeficijenta 1,5 za period od 1. decembra 2007. godine do 1. februara 2010. godine isplati pojedinačne mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom, naznačeno ovim stavo m izreke; u stavu drugom izreke obavezan je tuženi da tužilji naknadi troškove spora u iznosu od 80.210,00 dinara.

Podnositeljka je 12. septembra 2016. godine izjavila žalbu protiv navedene prvostepene presude.

U postupku po žalbi, rešenjem Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 4158/16 od 13. jula 2017. godine vraćeni su spisi predmeta prvostepenom sudu radi otklanjanja procesnih nedostataka.

Dopunskom presudom Osnovnog suda u Čačku P1. 89/16 d 18. avgusta 2017. godine dopunjena je prvostepena presuda tako što je odlučeno o delu zahteva u vezi uplate pripadajućih poreza i doprinosa po osnovu penzijskog i invalidskog osiguranja, zdravstvenog osiguranja i osiguranja za slučaj nezaposlenosti za sve navedene iznose razlike zarade u stavu prvom izreke presude Osnovnog suda u Čačku P1. 89/16 od 12. jula 2016. godine o kome nije odlučeno prvostepenom presudom i određeno je da je dopunska presuda sastavni deo presude Osnovnog suda u Čačku P1. 89/16 od 12. jula 2016. godine, koja u ostalom delu ostaje neizmenjena. Protiv navedene dopunske presude nisu izjavljene žalbe tako da je ista postala pravosnažna.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 3995/17 od 5. decembra 2017. godine, u stavu prvom izreke, preinačena je presuda Osnovnog suda u Čačku P1. 89/16 od 12. jula 2016. godine, tako što je delimično usvojen tužbeni zahtev i obavezan je tuženi da na ime razlike između isplaćenih iznosa zarade primenom koeficijenta 1,1 i pripadajućeg iznosa zarade primenom koeficijenta 1,5 za period od 1. decembra 2007. godine do 1. februara 2010. godine isplati pojedinačno određene novčane iznose , sa zakonskom zateznom kamatom sa određene periode , dok je za razliku od dosuđene do pripadajuće zakonske zatezne kamate tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan; u stavu drugom izreke obavezan je tuženi da tužilji naknadi troškove spora u iznosu od 140.210,83 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate, dok je u preostalom delu odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev za isplatu kamate.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku; da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 425.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-Odluka US, 74/13-Odluka US, 55/14 i 87/18) propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku; da je sud dužan da postupak sprovede bez odugovlačenja, u skladu sa prethodno određenim vremenskim okvirom za preduzimanje parničnih radnji i sa što manje troškova; da je nepostupanje sudije u vremenskom okviru uslov za pokretanje disciplinskog postupka u skladu sa odredbama Zakona o sudijama (član 10.); da u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud posebno vodi računa o potrebi hitnog rešavanja radnih sporova (član 438.).

5. Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ustavni sud konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotovornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi nisu efikasno i delotvorno postupali kako bi se predmetni parnični postupak okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi podnositeljke odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, ukupno trajanje parničnog postupka od sedam godina, a koji za predmet ima radi spor, predstavlja njegovo nerazumno dugo trajanje kako po praksi ovog suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava i prekoračuje standard suđenja u razumnom roku.

Ustavni sud ukazuje da procesni zakon koji se primenjuje u predmetnom parničnom postupku propisuje da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova. Propisivanjem ovih procesnih normi, zakonodavac je normativno iskazao šta je bitna odlika ove vrste postupka, a to je hitnost u postupanju i odlučivanju, koja očigledno nije poštovana u konkretnom slučaju.

Ustavni sud nalazi da je pretežan doprinos nerazumno dugom trajanju postupka dao prvostepeni sud koji je meritorno odlučio nakon četiri i po godine od podnete tužbe. Prvo ročište pred tim sudom je bilo zakazano nakon pet meseci od podnete tužbe. Takođe, pet ročišta pred tim sudom nisu održana zbog procesnih nedostataka, a bez navođenja razloga za njihovo neodržavanje. Dalje, u prvom žalbenom postupku drugostepeni sud je vratio spise predmeta prvostepenom sudu radi otklanjanja procesnih nedostataka jer prvostepeni sud nije odlučio o delu tužbenog zahteva, što je takođe doprinelo produženj u postupka. Međutim, ostali postupajući sudovi su postupali redovno i odlučivali su u kratkim vremenskim razmacima. Tako je prvi žalbeni postupak trajao osam meseci, a drugi žalbeni postupak nakon otklanjanja procesnih nedostataka od strane prvostepenog suda donošenjem dopunske prvostepene presude, trajao je četiri meseca.

Ustavni sud nalazi da je predmet spora koji se odnosio na potraživanja iz radnog odnosa, nesumnjivo bio od materijalnog značaja za podnositeljku, i podnositeljka je imala legitiman interes da se postupak okonča u razumnom roku. Ispitujući ponašanje podnositeljke, Sud nalazi da ona nije doprinela produženju parnice .

Ustavni sud nalazi da predmetni postupak nije bio složen jer tokom njegovog trajanja nije bilo posebno kompleksnih činjeničnih i pravnih pitanja koje je postupajući sud trebalo da razjasni pre odlučivanja.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu P1. 89/16 (ranije pod brojem P1. 18477/10), te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15), u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja parničnog postupka, kao i životni standard u državi, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu, pre svega, aktuelnu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine ( predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine), kao i više presuda donetih nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud smatra da dosuđeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpe la.

8. Ustavni sud konstatuje da podnositeljka ustavne žalbe samo formalno osporava presude donete u predmetnom parničnom postupku, jer ustavna žalba ne sadrži bilo kakve razloge s tim u vezi, te formalno pozivanje na povredu ustavnog prava ne čini ustavnu žalbu dopuštenom. Stoga je u drugom delu tačke 1. izreke odbačena ustavna žalba u ovom delu zbog nepostojanja pretpostavki utvrđenih Ustavom za vođenje postupka, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

9. U pogledu zahteva podnositeljke za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na : www.ustavni.sud.rs).

10. Saglasno svemu iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti