Odluka Ustavnog suda o razumnom roku i prekluziji u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko devet godina i dosudio naknadu štete. Deo žalbe koji osporava presudu Vrhovnog kasacionog suda o prekluziji zahteva za utvrđenje radnog odnosa odbijen je.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i Vesna Ilić Prelić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi N. Č . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 27. aprila 2023. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba N. Č . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 1574/14 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija kao neosnovana.

2. Utvrđuje se pravo N. Č . na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. Č . iz Beograda je , 1. oktobra 2018. godine, preko punomoćnika P . Ć, advokata iz Novog Sada, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 1574/14, kao i protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1248/17 od 18. aprila 2018. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 60. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je postupak u parnici iz radnog odnosa, koji nije bio ni činjenično, ni pravno složen, trajao duže od devet godina; da je podnosiocu, koji svojim ponašanjem nije doprineo dužini trajanja postupka, time učinjena povreda prava na suđenje u razumnom roku; da je osporena revizijska presuda očigledan primer proizvoljnog i arbitrernog presuđenja na štetu podnosioca kao zaposlenog; da zahtev za utvrđenje postojanja radnog odnosa na neodređeno vreme ne podleže zastarevanju; da se u obrazloženju osporene presude konstatuje da je podnosilac faktičkom radnjom prestanka rada kod tuženog (nakon ukidanja Direkcije za regionalni razvoj) i prestankom isplate zarade počev od marta 2003. godine, saznao za povredu prava, od čijeg saznanja je počeo da teče prekluzivni rok iz člana 122. tada važećeg Zakona o radu; da Vrhovni kasacioni sud uopšte nije naveo o povredi kog prava je reč; da faktička radnja prestanka radnog odnosa nije bila propisana odredbama čl. 97. i 98. Zakona o radu, kao vid prestanka radnog o dnosa, dok je odredbom člana 105. istog zakona eksplicitno bilo određeno da se otkaz od strane poslodavca može dati isključivo u pisanom obliku, dostavljanjem rešenja sa pravnom poukom; da je postojanje radnog odnosa rešeno kao prethodno pravno pitanje u parnici Prvog opštinskog suda u Beogradu, koja je vođena u predmetu P. 8088/04; da je tuženi u toj parnici pravnosnažno obavezan da podnosiocu naknadi štetu u visini izgubljenih zarada za period od aprila 2003. do februara 2006. godine, jer nikada nije donet akt o prestanku potrebe za njegovim radom, odnosno zbog činjenice da podnosilac, iako u radnom odnosu, bez sopstvene krivice nije radno angažovan; da se povreda prava na jednaku zaštitu prava ogleda u dobro ustanovljenoj praksi najvišeg suda da zahtev za utvrđenje postojanja radnog odnosa na neodređeno vreme ne podleže zastarevanju, o kojoj svedoče brojne odluke, pri čemu je jednu od njih donelo veće kojom je predsedavao isti sudija kao i u osporenoj presudi; da postoje i odluke apelacionih sudova, u kojima je, pored navedenog, izražen i stav o nezastarivosti zahteva za uplatu doprinosa za obavezno socijalno osiguranje; da time što ga tuženi nije rasporedio na neke od sistematizovanih poslova, niti na pravno valjan način proglasio viškom, tretirajući ga kao „strano telo“, podnosiocu je povređeno i Ustavom zajemčeno pravo na rad.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporenu presudu Vrhovnog kasacionog suda i podnosiocu prizna pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 3.000 evra, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise parničnog predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 1574/14 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je, 10. decembra 2008. godine, u svojstvu tužioca, podneo Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog Fonda za razvoj Republike Srbije, radi vraćanja na rad i naknade štete u visini izgubljenih zarada za period od 1. marta 2006. godine do vraćanja na rad, kao i regresa za korišćenje godišnjeg odmora za 2006, 2007. i 2008. godinu, uz uplatu doprinosa za obavezno socijalno osiguranje na iznose zarada isplaćene po pravnosnažanoj presudi istog suda P. 8088/04 od 3. oktobra 2006. godine (period od aprila 2003. do februara 2006. godine), kao i na iznose zarada za period za koji se tužbom potražuje naknada štete. Predmet je zaveden pod brojem P1. 692/08.

Tuženi je odgovor na tužbu dostavio 14. januara 2009. godine, u kome je istaknut protivtužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti sporazuma od 18. juna 1998. godine, kojim je tužilac preuzet u Direkciju za regionalni razvoj u Prištini, počev od 1. jula iste godine. Protivtužba je zavedena pod brojem P1. 119/09.

Prvo ročište za glavnu raspravu održano je 4. marta 2009. godine. Tada je izvršeno spajanje postupaka po tužbi i protivtužbi. U periodu do prvog presuđenja zakazano je još 19 ročišta za glavnu raspravu, od kojih samo jedno nije održano, i to zbog sprečenosti postupajućeg sudije, dok je jedno ročište odloženo na molbu punomoćnika tužioca – protivtuženog. Najduži vremenski interval između ročišta iznosio je čak devet meseci, pri čemu to nije bilo u periodu uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji, dok je u najvećem broju slučajeva taj vremenski interval iznosio od dva do tri meseca.

Nakon 1. januara 2010. godine, predmet je prešao u nadležnost Prvog osnovnog suda u Beogradu. Zaveden je pod brojem P1. 1307/10.

U dokaznom postupku obavljeno je saslušanje dva svedoka, kao i parničnih stranaka, s tim da je tužilac – protivtuženi dva puta davao iskaz. Izveden je i dokaz ekonomsko-finansijskim veštačenjem. Tužilac – protivtuženi je podneskom od 18. jula 2011. godine preinačio tužbu, tako što je, pored postojećih, istakao i tužbeni zahtev za utvrđenje da je u radnom odnosu kod tuženog počev od 1. jula 1998. godine. Predlog tužioca – protivtuženog za određivanje privremene mere (vraćanje na rad do okončanja spora, podnesak od 8. novembra 2010. godine) odbijen je kao neosnovan rešenjem od 25. novembra 2010. godine, koje je protekom roka za žalbu postalo pravnosnažno. Glavna rasprava zaključena je na ročištu održanom 20. septembra 2013. godine.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 1307/10 od 20. septembra 2013. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca – protivtuženog, a usvojen protivtužbeni zahtev tuženog – protivtužioca.

Tužilac – protivtuženi je 16. oktobra 2013. godine podneo žalbu. Spisi parničnog predmeta su Apelacionom sudu u Beogradu, kao nadležnom drugostepenom sudu, dostavljeni sredinom novembra 2013. godine. Presudom Gž1. 6976/13 od 9. jula 2014. godine delimično je preinačena navedena prvostepena presuda, tako što je odbijen kao neosnovan protivtužbeni zahtev tuženog – protivtužioca, dok je u preostalom delu ista ukinuta i predmet je 24. jula 2014. godine vraćen na ponovni postupak.

Predmet je u ponovnom postupku zaveden pod brojem P1. 1574/14. Sudija kome je predmet dodeljen u rad izjavila je 12. septembra 2014. godine prigovor predsedniku neposredno višeg suda, koji je odbijen kao neosnovan rešenjem od 30. decembra 2014. godine. Nakon jednog ročišta za glavnu raspravu, koje je održano 18. februara 2015. godine, a na kome je izveden dokaz ponovnim saslušanjem tužioca u svojstvu parnične stranke, glavna rasprava je zaključena.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 1574/14 od 18. februara 2015. godine tužbeni zahtev tužioca je usvojen u celini.

Tuženi je 25. marta 2015. godine izjavio žalbu, na koju je tužilac odgovorio podneskom od 23. aprila 2015. godine.

Spisi parničnog predmeta su 3. juna 2015. godine dostavljeni Apelacionom sudu u Beogradu, koji je presudom Gž1. 1314/15 od 18. septembra 2015. godine prvostepenu presudu potvrdio, osim u pogledu odluke o tužbenom zahtevu za raspoređivanje tužioca na odgovarajuće poslove, u kom delu je prvostepena presuda ukinuta, a tužba odbačena.

Spisi parničnog predmeta su 28. septembra 2015. godine vraćeni prvostepenom sudu. Tuženi je 3. novembra 2015. godine izjavio reviziju protiv drugostepene presude, a istog dana podneo je i predlog za ponavljanje postupka, zbog novih dokaza u vezi sa istaknutim prigovorom nepostojanja pasivne legitimacije. Tužilac je 21. i 22. januara 2016. godine dostavio odgovore na vanredne pravne lekove tuženog.

Nakon ročišta održanog 9. marta 2016. godine, prvostepeni sud je odbio kao neosnovan predlog za ponavljanje postupka. Postupajući po žalbi tuženog od 12. aprila 2016. godine, na koju je tužilac odgovorio podneskom od 15. juna 2016. godine, Viši sud u Beogradu je doneo rešenje Gž1. 379/16 od 17. februara 2017. godine, kojim je žalbu odbio i navedeno prvostepeno rešenje u celini potvrdio.

Predmet je iz drugostepenog suda vraćen 17. marta 2017. godine, a 8. maja iste godine prosleđen je Vrhovnom kasacionom sudu, radi donošenja odluke o reviziji tuženog.

Vrhovni kasacioni sud je osporenom presudom Rev2. 1248/17 od 18. aprila 2018. godine usvojio reviziju i nižestepene presude preinačio, tako što je tužbeni zahtev tužioca u celini odbio kao neosnovan.

U obrazloženju osporene revizijske presude je, pored ostalog, navedeno: da je, prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac do 30. juna 1998. godine bio u radnom odnosu kod poslodavca „J.“ a.d. Kosovska Mitrovica; da je Sporazumom o preuzimanju radnika od 18. juna 1998. godine, zaključenim između direktora navedene banke i direktora organizacione jedinice tuženog – Direkcije za regionalni razvoj u Prištini, tužilac zasnovao radni odnos na neodređeno vreme u Direkciji za regionalni razvoj u Prištini, gde je obavljao poslove pomoćnika direktora; da je Direkcija za regionalni razvoj u Prištini imala ukupno četvoro zaposlenih, koji su tokom agresije NATO snaga na Saveznu Republiku Jugoslaviju svoj rad nastavili da obavljaju u Kosovskoj Mitrovici, a od juna meseca 1999. godine u Beogradu; da je tužiocu tokom 1999. godine vraćena radna knjižica; da je Direkcija za regionalni razvoj u Prištini ukinuta Odlukom o izmenama i dopunama Statuta tuženog broj 329 od 27. februara 2002. godine, na koju je Vlada Republike Srbije dala saglasnost, što je objavljeno u „Službenom glasniku Republike Srbije“, broj 12, od 11. marta 2002. godine; da nakon ukidanja Direkcije za regionalni razvoj u Prištini tuženi nije ponudio tužiocu obavljanje drugih poslova, niti je doneo rešenje o prestanku radnog odnosa, pa ni nakon što mu se tužilac pismeno obratio 28. februara 2003. godine, sa zahtevom za rešavanje svog radno-pravnog statusa; da je tužiocu isplaćivana umanjena zarada do marta 2003. godine; da je tužilac podneo tužbu radi isplate izostale zarade, u kom sporu je pravnosnažnom presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 8088/04 od 3. oktobra 2006. godine usvojen njegov tužbeni zahtev za isplatu naknade štete zbog izostale zarade za period od 1. aprila 2003. do 28. februara 2006. godine; da je, nakon toga, tužilac podneo tužbu u ovom radnom sporu, dana 10. decembra 2008. godine; da tužilac, nakon faktičkog prekida radnog odnosa, nije zasnivao radni odnos kod drugog poslodavca, a od 15. septembra 2008. godine obavljao je poslove generalnog direktora kod drugog pravnog lica, po ugovoru o dopunskom radu do 1/3 punog radnog vremena, sve do 30. juna 2009. godine, kada je raskinuo ugovor, za koji mu nije isplaćivana novčana naknada; da je, polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, a posebno od činjenice da tuženi nije doneo pisanu odluku kojom bi tužiocu regulisao prestanak radno-pravnog statusa, tačnije, nije doneo rešenje o otkazu ugovora o radu iz razloga tehničkih, organizacionih i ekonomskih promena, u smislu člana 101. stav 1. tačka 8) Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 70/01 i 73/01), koji je važio u vreme ukidanja Direkcije za regionalni razvoj u Prištini, odnosno, faktičkog prestanka rada, nižestepeni sudovi su zaključili da tuženi, kao pravni sledbenik Direkcije, nije postupio u skladu sa zakonom, jer nije rešio tužiočev radno-pravni status; da su nižestepeni sudovi dalje zaključili da je, u nedostatku pisane odluke, tužilac u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme počev od 1. jula 1998. godine, kada je preuzet navedenim punovažnim sporazumom, te da je tuženi u obavezi da mu, u smislu člana 108. Zakona o radu, isplati traženu naknadu štete, na ime izgubljene zarade, doprinosa za obavezno socijalno osiguranje i naknade za neisplaćeni regres u označenom periodu, nakon faktičkog prestanka radno-funkcionalne veze; da su, pritom, nižestepeni sudovi imali u vidu da tužilac u znatnom delu tog vremenskog perioda nije zasnovao radni odnos kod drugog poslodavca, niti je ostvario novčanu naknadu u vreme zaključenog ugovora o dopunskom radu sa drugim poslodavcem.

U obrazloženju osporene presude je dalje navedeno: da se izloženo pravno stanovište nižestepenih sudova ne može prihvatiti, jer tuženi osnovano ističe u reviziji da je tužiocu izostala zarada počev od marta 2003. godine, zbog čega je i podneo tužbu za naknadu štete u predmetu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 8088/04, a nešto pre toga se obratio direktoru tuženog pismenim zahtevom za rešavanje svog radnopravnog statusa, kao i da mu je 1999. godine vraćena radna knjižica; da u toj situaciji, a imajući u vidu da je tužilac tužbu za zaštitu svog radnopravnog statusa u ovoj pravnoj stvari podneo 10. decembra 2008. godine, to su osnovani revizijski navodi da je on prekludiran za zaštitu svog radno-pravnog statusa, zbog isteka roka iz člana 122. Zakona o radu, računajući od dana dostavljanja odluke, odnosno od dana saznanja za povredu prava; da je tužilac faktičkom radnjom prestanka rada kod tuženog (nakon ukidanja Direkcije za regionalni razvoj u Prištini 2002. godine) i prestankom isplate zarade počev od marta 2003. godine, po stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, saznao za povredu svog radnog prava i da je neblagovremenim podnošenjem tužbe u ovoj pravnoj stvari (posle pet godina) prekludiran za ostvarenje zaštite, u smislu člana 122. Zakona o radu; da je posledično neosnovan i njegov tužbeni zahtev za naknadu štete na ime neisplaćene zarade, regresa za godišnji odmor i uplate doprinosa za obavezno socijalno osiguranje.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ustavnom žalbom ukazuje, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom (član 60. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09, 36/11 – dr.zakon i 53/13 – Odluka US), koji se primenjivao u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10); da kad odluka suda zavisi od prethodnog rešenja pitanja da li postoji neko pravo ili pravni odnos, a o tom pitanju još nije doneo odluku sud ili drugi nadležni organ (prethodno pitanje), sud može sam rešiti to pitanje ako posebnim propisima nije drugačije određeno, da odluka suda o prethodnom pitanju ima pravno dejstvo samo u parnici u kojoj je to pitanje rešeno (član 12.); da tužilac može u tužbi tražiti da sud samo utvrdi postojanje, odnosno nepostojanje nekog prava ili pravnog odnosa, ili istinitost, odnosno neistinitost neke isprave, te da se ovakva tužba može podići kada je to posebnim propisima predviđeno, kad tužilac ima pravni interes da sud utvrdi postojanje, odnosno nepostojanje nekog spornog prava ili pravnog odnosa, pre dospelosti zahteva za činidbu iz istog odnosa ili istinitost odnosno neistinitost neke isprave, ili kad tužilac ima neki drugi pravni interes (član 188.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.). Bitno slične odredbe sadrži i Zakon o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US i 55/14), koji se u konkretnom slučaju primenjivao nakon ukidanja presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 1307/10 od 20. septembra 2013. godine.

Odredbama člana 101. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 70/01 i 73/01) (u daljem tekstu: ZOR), koji se primenjivao u vreme nastanka spornog pravnog odnosa, bilo je propisano: da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca, između ostalog, ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla (stav 1. tačka 8)); da otkaz ugovora o radu iz stava 1. tačka 8) ovog člana poslodavac može dati zaposlenom samo ako ne može da mu obezbedi obavljanje drugih poslova, odnosno da ga osposobi za rad na drugim poslovima (stav 3.). Odredbama člana 105. ZOR bilo je propisano: da se otkaz ugovora o radu daje u pismenom obliku i obavezno sadrži obrazloženje i pouku o pravnom leku (stav 1.); da je akt iz stava 1. ovog člana konačan danom dostavljanja zaposlenom (stav 2.). Odredbama člana 122. ZOR bilo je propisano: da protiv odluke kojom je povređeno pravo zaposlenog ili kad je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni ili sindikat ako ga zaposleni ovlasti, može da pokrene spor pred nadležnim sudom (stav 1.); da je rok za pokretanje spora 15 dana od dana dostavljanja odluke, odnosno saznanja za povredu prava (stav 2.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 10. decembra 2008. godine, podnošenjem tužbe Prvom opštinskom sudu u Beogradu, i da je okončan donošenjem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1248/17 od 18. aprila 2018. godine.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak trajao devet godina i četiri meseca, što može ukazivati na to da nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom ocene postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog zahteva za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da je u ovom predmetu bilo složenijih činjeničnih i pravnih pitanja, posebno u periodu kada je vođen jedinstveni postupak po tužbi i protivtužbi, ali da nisu bila takve prirode da bi predstavljala opravdan razlog za višegodišnje trajanje postupka.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe imao izuzetan interes da sud o njegovim zahtevima odluči u okviru standarda razumnog roka, posebno zbog činjenice da je vođenje postupka bilo usmereno na rešavanje njegovog radno-pravnog statusa kod tuženog.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da se njegov neznatni doprinos ogleda u odlaganju jednog ročišta za glavnu raspravu.

Po mišljenju Ustavnog suda, odgovornost za utvrđeno trajanje osporenog parničnog postupka prevashodno snosi prvostepeni sud. Činjenice da prilikom zakazivanja ročišta, pre svega, u periodu do prvog presuđenja, evidentno nije poštovano načelo hitnosti u rešavanju ove vrste spora, pri čemu je jedan vremenski interval između ročišta iznosio čak devet meseci, da je prva presuda u predmetu doneta nakon četiri godine i deset meseci od podnošenja tužbe, da je za sve vreme trajanja postupka pred prvostepenim sudom izveden samo dokaz saslušanjem četvoro lica i obavljeno jedno veštačenje, te da je o prigovoru sudije, kome je u ponovnom prvostepenom postupku predmet dodeljen u rad, odlučeno nakon skoro četiri meseca, čime je prolongirano zakazivanje glavne rasprave u ponovnom postupku, po oceni Ustavnog suda, ukazuju da prvostepeni sud nije postupao efikasno, niti u skladu sa načelom hitnosti koje karakteriše ovu vrstu spora.

Uzimajući u obzir napred izneto, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je, primenom odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15 i 10/23 ), odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog povrede ustavnog prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, ne samo dužinu trajanja parničnog postupka, relativnu složenost predmeta spora i neznatni doprinos podnosioca, već i ekonomsko-socijalne prilike, kao i činjenicu da će dosuđena naknada mnogo brže biti isplaćena nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava (ovakav stav je Ustavni sud prvi put izrazio u Odluci Už-2936/2016 od 24. maja 2018. godine).

Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu i praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine, kao i presude donete nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa praksom Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud je odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neefikasnog postupanja sudova.

7. Razmatrajući navode o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da podnosilac ustavne žalbe povredu ovog prava suštinski temelji na tvrdnji da je Vrhovni kasacioni sud arbitrerno primenio odredbu člana 122. stav 2. ZOR na konkretan slučaj, nalazeći da je on za povredu svog radnog prava saznao faktičkom radnjom prestanka rada kod tuženog (nakon ukidanja Direkcije za regionalni razvoj u Prištini 2002. godine) i prestankom isplate zarade počev od marta 2003. godine. To iz razloga što Vrhovni kasacioni sud nije naveo o povredi kog (radnog) prava je reč, kao i zbog toga što zahtev za utvrđenje postojanja radnog odnosa ne podleže prekluziji, pri čemu je to pitanje, u konkretnom slučaju, već rešeno kao prethodno u parnici Prvog opštinskog suda u Beogradu u predmetu P. 8088/04.

Stoga Ustavni sud smatra da, prilikom ocene osnovanosti navoda o povredi prava na pravično suđenje, zapravo treba sagledati sprovedeni parnični postupak kao jedinstvenu celinu i oceniti da li je on bio vođen na način koji je podnosiocu ustavne žalbe osigurao pravo na pravično suđenje garantovano članom 32. stav 1. Ustava, odnosno da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili arbitrarna, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Ustavni sud polazi od činjenice da je organizacioni deo tuženog – Direkcija za regionalni razvoj u Prištini, u kome je podnosilac ustavne žalbe bio zaposlen počev od 1. jula 1998. godine, ukinut Odlukom o izmenama i dopunama Statuta tuženog broj 329 od 27. februara 2002. godine, na koju je Vlada Republike Srbije dala saglasnost, što je objavljeno u „Službenom glasniku Republike Srbije“, broj 12, od 11. marta 2002. godine. Podnosilac ustavne žalbe je u tom trenutku bio jedini preostali zaposleni. Uprkos tome, on je nastavio da dobija (umanjenu) zaradu sve do marta 2003. godine, kada je isplata prestala, zbog čega je podneo tužbu u predmetu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 8088/04. Podnosilac ustavne žalbe ne dovodi u pitanje činjenicu da posle marta 2003. godine uopšte nije radio kod tuženog, niti je dolazio na posao, već da je sve vreme čekao da mu tuženi reši radno-pravni status. Prema tome, bez obzira što Vrhovni kasacioni sud nije u obrazloženju osporene revizijske presude eksplicitno naglasio koje je pravo podnosioca povređeno, Ustavni sud smatra da time nije narušena pravičnost predmetnog parničnog postupka, kako to tvrdi podnosilac u ustavnoj žalbi. Naime, njegova pozicija nakon ukidanja Direkcije za regionalni razvoj u Prištini proizlazi iz relevantnih odredaba ZOR, a to je ono što i nižestepeni sudovi konstatuju u okviru iznete argumentacije – da tuženi nije doneo pisanu odluku kojom bi podnosiocu ustavne žalbe regulisao radno-pravni status, tačnije, rešenje o otkazu ugovora o radu iz razloga tehnoloških, organizacionih i ekonomskih promena, u smislu člana 101. stav 1. tačka 8) ZOR. S tim u vezi, Ustavni sud smatra da je ustavnopravno prihvatljivo stanovište Vrhovnog kasacionog suda po kome se saznanje za povredu prava, koju u okolnostima konkretnog slučaja predstavlja nedonošenje rešenja o otkazu ugovora o radu iz razloga tehnoloških, organizacionih i ekonomskih promena, može vezati za ukidanje Direkcije za regionalni razvoj u Prištini, ali i za prestanak isplate zarada podnosiocu.

Kada je reč o tvrdnji da zahtev za utvrđenje postojanja radnog odnosa ne podleže prekluziji, Ustavni sud konstatuje da se deklaratornom tužbom, u smislu člana 188. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine i člana 194. važećeg Zakona o parničnom postupku, pored ostalog, može tražiti utvrđenje postojanja nekog pravnog odnosa. Tačno je da nijedan od navedenih procesnih zakona ne sadrži odredbu o roku u kome se takva tužba može podneti. Međutim, kada se, kao u konkretnom slučaju, tužbom traži utvrđenje postojanja radnog odnosa, po shvatanju Ustavnog suda, to podrazumeva da između zaposlenog i poslodavca postoji spor, koji prati tvrdnja zaposlenog da mu je poslodavac svojim činjenjem (npr. kontinuiranim produžavanjem radnog odnosa na određeno uz prekoračenje zakonskog limita za takvu vrstu radnog angažovanja) ili nečinjenjem (npr. obavljanje poslova bez zaključenog ugovora o radu) povredio pravo iz radnog odnosa, što je dovelo do uspostavljanja radnog odnosa na neodređeno vreme, pa zaposleni ovom tužbom traži utvrđenje (deklaraciju) tog odnosa. Tužbi za utvrđenje postojanja radnog odnosa, dakle, neminovno prethodi (navodna) povreda prava zaposlenog, iz čega dalje sledi da se kod takve tužbe primenjuje specijalna odredba sadržana u ZOR, koja pravo na sudsku zaštitu vremenski ograničava i vezuje za momenat saznanja za povredu prava, u situaciji kada ne postoji odluka poslodavca o radnopravnom statusu zaposlenog. S tim u vezi, Ustavni sud nalazi da se podnosilac ustavne žalbe neosnovano poziva na nezastarivost zahteva za utvrđenje postojanja radnog odnosa, u smislu relevantnih odredaba Zakona o parničnom postupku, imajući u vidu specijalnu normu sadržanu u ZOR, na koju se i Vrhovni kasacioni sud pozvao u obrazloženju osporene revizijske presude.

Ustavni sud smatra da je bez uticaja ukazivanje podnosioca da je postojanje njegovog radnog odnosa kod tuženog rešeno kao prethodno pitanje u parnici Prvog opštinskog suda u Beogradu u predmetu P. 8088/04, imajući u vidu da odluka suda o prethodnom pitanju ima pravno dejstvo samo u parnici u kojoj je to pitanje rešeno.

7.1. Kada je reč o pravu na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud podseća da do uskraćivanja ovog prava, pre svega, može doći zbog nejednakog postupanja suda najviše instance u istim činjeničnim i pravnim situacijama.

Ustavni sud konstatuje da priložena rešenja Vrhovnog kasacionog suda RevII. 146/10 od 7. aprila 2010. godine i Rev2. 235/11 od 18. maja 2011. godine, kojima su ukinute nižestepene odluke i predmeti vraćeni sudovima radi ponovnog suđenja, a priori ne predstavljaju dokaz o povredi prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

Priložene presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 614/15 od 2. decembra 2015. godine i Rev2. 2089/16 od 6. aprila 2016. godine, takođe, ne predstavljaju dokaz za iznetu tvrdnju, s obzirom na to da je tužilac u prvom od navedenih slučajeva faktički obavljao rad kod tuženog (bez zaključenog ugovora o radu) u periodu za koji traži utvrđenje postojanja radnog odnosa i o zahtevu u tom predmetu je odlučeno na osnovu Zakona o radnim odnosima („Službeni glasnik RS“, br oj 45/91), dok u drugom slučaju pitanje blagovremenosti tužbe uopšte nije bilo predmet raspravljanja. Uz ustavnu žalb u je dostavljena i presuda nekadašnjeg Vrhovnog suda Srbije Rev2. 689/06 od 12. septembra 2006. godine, ali ni taj predmet nije činjenično uporediv sa konkretnim slučajem, imajući u vidu da je tamošnjem tužiocu radnopravni status u jedinici lokalne samouprave rešen u odgovarajućem upravnom postupku, a tužilac sudsku kontrolu organa uprave nije tražio.

Međutim, čak i ukoliko se prihvati kao osnovana teza da su Vrhovni kasacioni sud, a prethodno i Vrhovni sud Srbije, imali izraženo pravno stanovište o nezastarivosti tužbe kojom se traži utvrđenje postojanja radnog odnosa, Ustavni sud je, uvidom u objavljenu praksu Vrhovnog kasacionog suda, konstatovao da je taj sud u određenom periodu evidentno napustio takvo shvatanje. Naime, u svojim odlukama koje datiraju od 2015. godine pa nadalje, Vrhovni kasacioni sud daje jedinstveno tumačenje zakona kojim afirmiše primenu prekluzivnog roka kod tužbe za utvrđenje postojanja radnog odnosa (videti npr. presude Rev2. 897/14 od 10. juna 2015. godine, Rev2. 33/15 od 18. novembra 2015. godine, Rev2. 2157/15 od 28. septembra 2016. godine, Rev2. 3870/19 od 25. marta 2021. godine, Rev2. 1508/20 od 4. novembra 2020. godine, dostupne na internet s tranici: www.vk.sud.rs/sr/sudska-praksa). Stoga Ustavni sud zaključuje da se odlukama iz ranijeg perioda ne može argumentovati tvrdnja o postojanju dubokih i dugotrajnih razlika u sudskoj praksi Vrhovnog kasacionog suda.

Što se tiče presuda apelacionih sudova koje su priložene uz ustavne žalbe, one ne mogu predstavljati dokaz za iznetu tvrdnju, jer se ne radi o sudu istog ranga u postojećoj hijerarhiji sudova.

7.2. U pogledu istaknute povrede prava na rad, Ustavni sud konstatuje da je ono zajemčeno odredbom člana 60. stav 1. Ustava, ali da se njegova bliža sadržina i način ostvarivanja uređuje zakonom. Saglasno navedenom, odredbama ZOR je u predmetnom periodu bilo bliže uređeno pravo na rad i način ostvarivanja tog prava, tačnije, prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa. Sadržinu tog prava, pored ostalog, činio je i rok u kome zaposleni može zahtevati sudsku zaštitu povređenog prava iz radnog odnosa, koji je podnosilac ustavne žalbe prekoračio, te je nastupila prekluzija. Stoga Ustavni sud zaključuje da osporenom revizijskom presudom podnosiocu ustavne žalbe nije moglo biti povređeno pravo na rad, jer zaštitu tog prava nije zatražio u skladu sa zakonom.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je našao da podnosiocu ustavne žalbe osporenim aktom nisu povređena označena Ustavom zajemčena prava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u tom delu odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o razumnom roku i prekluziji u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti