Odbacivanje ustavne žalbe u sporu o neosnovanom obogaćenju suvlasnika

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Apelacionog suda. Sud nalazi da nisu navedeni ustavnopravno relevantni razlozi koji bi ukazali na povredu prava na pravično suđenje u sporu o neosnovanom obogaćenju suvlasnika koji je koristio zajedničku nepokretnost.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1105/2011
05.05.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Ljiljane Đerić i Nikole Sladojevića, oboje iz Sremske Mitrovice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 5. maja 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Ljiljane Đerić i Nikole Sladojevića izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4493/10 od 15. decembra 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ljiljana Đerić i Nikola Sladojević, oboje iz Sremske Mitrovice, izjavili su, preko punomoćnika Zorice Cundra, advokata iz Sremske Mitrovice, Ustavnom sudu 10. marta 2011. godine ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4493/10 od 15. decembra 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 36. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da su „nižestepeni“ sudovi pravilno utvrdili da su tužioci, ovde podnosioci ustavne žalbe, kao naslednici svoje majke postali suvlasnici sa tuženim, svojim ocem, na nekretninama upisanim u list nepokretnosti br. 168. i 314, K.O. Banoštor; da su podnosioci ustavne žalbe saglasni sa delom činjeničnih navoda osporene presude, a koji se odnosi na utvrđenje da je tuženi predmetne nepokretnosti koristio tako što je zemlju davao u arendu, a kuću u zakup, ali osporavaju pravni zaključak drugostepenog suda „zasnovan na povredi načela savesnosti i poštenja, jer je kao takav zasnovan na pogrešnoj primeni materijalnog prava i na pogrešnom tumačenju instituta suvlasništva“; da nije prihvatljiv stav drugostepenog suda da su se tužioci ponašali pasivno u odnosu na tuženog, s obzirom da su zatražili deobu nepokretnosti koja je u suvlasništvu; da se drugostepenom presudom sud stavio na stranu one stranke u postupku koja se nije koristila svojim zakonskim ovlašćenjima, već pravom jačeg, što je nezakonito, nepošteno i nesavesno; da je tuženi svojim nezakonitim i nesavesnim ponašanjem za sebe stekao korist na štetu podnosilaca ove žalbe, čija je imovina umanjena. Podnosioci ustavne žalbe traže od Ustavnog suda da ustavnu žalbu usvoji i utvrdi da su povređena navedena prava, te da poništi presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4493/10 od 15. decembra 2010. godine i predmet vrati na ponovni postupak i odlučivanje ili da poništi presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4493/10 od 15. decembra 2010. godine i presudu Opštinskog suda u Sremskoj Mitrovici P. 451/07 od 22. decembra 2008. godine i utvrdi da je odluka Ustavnog suda osnov za naknadu štete, te da naredi da se otklone štetne posledice navedenih odluka tako što će podnosiocima ustavne žalbe priznati pravo na isplatu određenih iznosa sa zakonskom zateznom kamatom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.

3. Na osnovu navoda ustavne žalbe i dokaza koji su uz nju priloženi, Ustavni sud je utvrdio da je presudom Opštinskog suda u Sremskoj Mitrovici P. 451/07 od 22. decembra 2008. godine delimično usvojen tužbeni zahtev tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe i obavezan tuženi da tužiocima na ime neosnovanog obogaćenja za korišćenje parcela kč. br. 368, kč. br. 371 i kč. br. 2164, sve u K.O. Banoštor, isplati iznos od 13.504,50 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 15. septembra 2008. godine, a na ime neosnovanog obogaćenja za korišćenje nekretnina upisanih u listu nepokretnosti br. 168 K.O. Banoštor, i to porodične stambene zgrade u ul. Dunavska br. 31 i pomoćnih zgrada, isplati iznos od 80.879,39 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 2. aprila 2008. godine pa do konačne isplate (stav 1. izreke), dok je tužbeni zahtev u preostalom delu odbijen kao neosnovan (stav 2. izreke). U prvostepenoj presudi je, pored ostalog, navedeno: da su na predmetnim nepokretnostima tužioci postali suvlasnici sa tuženim, njihovim ocem, tako što su kao deca pokojne V.S. po osnovu sporazuma sa tuženim nasledili 1/2 dela koji je njoj pripadao, jer se tuženi nije prihvatio nasleđa; da se tuženi preselio nakon smrti svoje supruge i izdao zemlju i kuću u zakup, a za to nije tražio saglasnost tužilaca; da tužioci nisu imali ključ od kuće i da ga je tužilac drugog reda bez uspeha telefonom tražio od tuženog, nakon čega su pokušali da se istim zahtevom obrate tuženom pisanim putem, ali to pismeno nikada nije stiglo do tuženog; da su tužioci 28. juna 2007. godine, pre podnošenja tužbe, podneli Opštinskom sudu u Novom Sadu, Odeljenje u Beočinu, predlog za razvrgnuće suvlasničke zajednice predmetnih nekretnina, a da pre toga nisu bili aktivni u traženju načina i mogućnosti korišćenja nekretnina čiji su bili suvlasnici; da po mišljenju suda, tužiocima pripada dosuđeni novčani iznos na ime neosnovanog obogaćenja tuženog za period od 28. juna 2007. godine pa do kraja marta 2008. godine, dok za period od 31.marta 2005. godine do 28. juna 2007. godine sud nije dosudio tužiocima traženi novčani iznos, jer u tom periodu nisu bili aktivni i nisu tražili od tuženog da im preda u posed, odnosno suposed, njihove nekretnine.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4493/10 od 15. decembra 2010. godine odbijena je žalba tužilaca i potvrđena prvostepena presuda u pobijanom odbijajućem delu (stav 2. izreke prvostepene presude) i usvojena je žalba tuženog i preinačena prvostepena presuda u usvajajućem delu (stav 1. izreke prvostepene presude), tako što je odbijen tužbeni zahtev. Drugostepeni sud je u presudi naveo: da je prvostepeni sud na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje delimično pogrešno primenio materijalno pravo; da su se tužioci držali pasivno u pogledu isključivog držanja nekretnina od strane tuženog, a zahtev za predaju suposeda ili predlog za uređenje načina korišćenja jeste preduslov za ostvarivanje prava na naknadu u konkretnom slučaju; da kako se suvlasnici svojim ovlašćenjima mogu, ali i ne moraju koristiti i s obzirom na činjenicu da su predmetne nepokretnosti stvari koje se upotrebom ne troše, tužioci su tako svojim pasivnim držanjem manifestovali volju da predmetne nepokretnosti ne koriste i pravo upotrebe je prešlo na tuženog kao držaoca suvlasničke stvari; da se predlog za deobu nepokretnosti koji su tužioci podneli ne može smatrati aktom inicijative za suposed ili uređenje načina korišćenja, jer po svojoj suštini predstavlja upravo suprotno - deobu zajedničke imovine; da imajuću u vidu suštinu ovlašćenja korišćenja, odnosno nekorišćenja stvari kod instituta suvlasništva, tuženi kao suvlasnik držalac nema obavezu da naknadi vrednost koristi koju je imao od upotrebe stvari tužiocima kao suvlasnicima nedržaocima, jer privremeni eventualni prelaz koristi ima svoj osnov u pravnoj prirodi suvlasništva i to sve dok se, u konkretnom slučaju, stvari ne podele, što proizlazi i iz načela savesnosti i poštenja sa obzirom da su tužioci dužni da svoje subjektivno pravo (pravo suvlasništva) ostvaruju savesno, a ne da kod tuženog svojim pasivnim držanjem stvaraju privid odricanja od upotrebe stvari da bi potom zahtevali naknadu za korišćenje.

4. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je ocenio da podnosioci ustavne žalbe nisu naveli ustavnopravno relevantne razloge, niti pružili dokaze za svoje navode da su im osporenom presudom povređena ustavna prava označena u ustavnoj žalbi.

Apelacioni sud u Novom Sadu je u osporenoj odluci naveo detaljne razloge zbog kojih je smatrao da je prvostepeni sud nepravilno odlučio usvojivši deo tužbenog zahteva, a podnosioci ustavne žalbe nisu naveli razloge koji bi ukazivali na to da je osporena odluka doneta arbitrernim, proizvoljnim ili očigledno pogrešnim tumačenjem i primenom materijalnog prava, te da ne ispunjava zahteve pravičnosti iz člana 32. stav 1. Ustava. U odsustvu valjanih razloga iz kojih bi proizlazilo da su u postupku po žalbi povređene ustavne garancije pravičnog suđenja, Ustavni sud ne može preispitivati ocenu Apelacionog suda da je tužbeni zahtev podnosilaca neosnovan, jer bi tako postupao kao instancioni sud, što ne spada u njegovu nadležnost. Takođe, iz osporene presude i druge dokumentacije koja je priložena uz ustavnu žalbu, Ustavni sud ne može oceniti da je sud u drugostepenom postupku bio pristrasan, pa se ne mogu prihvatiti navodi podnosilaca da se sud osporenom presudom stavio na stranu druge stranke u postupku.

Ustavni sud je konstatovao da uz ustavnu žalbu podnosioci nisu dostavili dokaze za navode da im je osporenom presudom povređeno pravo na jednaku zaštitu prava. Naime, podnosioci nisu dostavili pravnosnažne presude kojima bi dokazali da su u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji sudovi usvajali tužbene zahteve, odnosno da je drugostepeni sud o istom spornom pravnom pitanju zauzeo drugačiji pravni stav.

Takođe, iz same činjenice da su podnosioci nezadovoljni pravnosnažnim ishodom parnice koju su vodili radi isplate zbog sticanja bez osnova, ne može se izvući zaključak da im je time povređeno pravo na sudsku zaštitu.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbacio, jer nisu ispunjene pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.

5. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Odbacivanje ustavne žalbe u sporu o neosnovanom obogaćenju suvlasnika

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti