Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom sporu koji je trajao preko dve i po godine. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete od 300 evra. Deo žalbe protiv meritorne odluke je odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Z. V. iz Sombora , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 8. novembra 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Z. V . i utvrđu je da je u upravnom sporu koji je vođen pred Upravnim sudom – Odeljenje u Novom Sadu u predmetu U. 6315/14 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Z. V . iz Sombora je , 9. februara 2017. godine, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u upravnom sporu koji j e vođen pred Upravnim sudom – Odeljenje u Novom Sadu u predmetu U. 6315/14, kao i protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 6315/14 od 18. novembra 2016. godine, zbog povrede prava iz čl. 32, 36, 58. i 70. Ustava. Podnositeljka je postavila i zahtev za naknadu štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, kao i u spise predmeta prvostepenog organa uprave, na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Postupak u ovoj pravnoj stvari je pokrenut 7. juna 2007. godine, zahtevom podnositeljke za priznavanje prava na starosnu penziju.

Ustavni sud je na sednici održanoj 25. februara 2016. godine doneo Odluku Už-643/2014 kojom je usvojena ustavna žalba podnositeljke, utvrđeno da je u upravnom sporu koji se vodio pred Upravnim sudom – Odeljenje u Novom Sadu u predmetu U. 2060/11 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava i podnositeljki utvrđeno pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naime, u postupku po ustavnoj žalbi podnositeljke podnetoj 21. januara 2014. godine, Ustavni sud je utvrdio da je sud o tužbi podnositeljke podnetoj protiv rešenja Pokrajinskog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija Pokrajinskog fonda broj 30-181.10-31695 od 12. januara 2011. godine odlučio tek presudom od 30. januara 2014. godine, tako što je tužba podnositeljke uvažena, poništeno drugostepeno rešenje i predmet vraćen nadležnom organu na ponovno odlučivanje, odnosno tek nakon skoro tri godine, što, po oceni Suda, nije bio razuman rok za odlučivanje Upravnog suda u konkretnom upravnom sporu.

Drugostepeni organ uprave je, u izvršenju presude Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 2060/11 od 30. januara 2014. godine, doneo rešenje broj 30-02/181.10-31695 od 14. marta 2014. godine.

Podnositeljka ustavne žalbe je 29. aprila 2014. godine podnela tužbu Upravnom sudu protiv rešenja Pokrajinskog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija Pokrajinskog fonda broj 30- 02/181.10-31695 od 14. marta 2014. godine.

Osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu broj U. 6315/14 od 18. novembra 2016. godine tužba podnositeljke je odbijena kao neosnovana.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu podnositeljka, pored ostalog, ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo na nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega.

Odredbom člana 2. Zakona o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/09) propisano je da u upravnom sporu sud odlučuje na osnovu zakona i u razumnom roku, na podlozi činjenica utvrđenih na usmenoj javnoj raspravi.

5. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta sadržine zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud prethodno konstatuje da je podnositeljka u ustavnoj žalbi postavila zahtev da Ustavni sud utvrdi da joj je u upravnom sporu koji je vođen pred Upravnim sudom – Odeljenje u Novom Sadu u predmetu U. 6315/14 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava. Podnositeljka ustavne žalbe je 29. aprila 2014. godine podnela tužbu nadležnom sudu protiv konačnog rešenja organa uprave, o kojoj je odlučeno osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu broj U. 6315/14 od 18. novembra 2016. godine, kojom je njena tužba odbijena kao neosnovana. Iz navedenog proizlazi da je o tužbi odlučeno nakon više od dve i po godine.

Ustavni sud ocenjuje da samo trajanje konkretnog upravnog spora može ukazivati da je prekoračen standard postupanja u razumnom roku. Polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja, ponašanja podnosi oca ustavne žalbe, postupanja nadležn ih upravnih ogana, odnosno suda u upravnom sporu, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje osporenog postupka pred Upravnim sudom.

Ustavni sud nalazi da, u konkretnom slučaju , nije bilo složenih činjeničn ih i pravnih pitanja. Upravni sud je ocenio da je zakonit konačni upravni akt na osnovu činjenica koje su utvrđene u upravnom postupku, bez održavanja usmene rasprave. Upravni sud – Odeljenje u Novom Sadu je o podnetoj tužbi odlučio tek nakon više od dve i po godine, iako je u istoj pravnoj stvari već prethodno cenio zakonitost konačnog upravnog akt a od 12. januara 2011. godine.

Sud konstatuje da je odluka u predmetnoj upravnoj stvari od značaja za podnositeljku ustavne žalbe, imajući u vidu da je predmet konkretnog upravnog spora ocena zakonitosti konačnog upravnog akta o utvrđivanju prava podnositeljki na starosnu penziju, na način i u iznosu bliže određenim u prvostepenom rešenju organa uprave. Podnositeljka nije, niti je mogla doprineti trajanju predmetnog upravnog spora.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je u predmetnom upravnom sporu povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, i usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 , 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15).

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za utvrđivanje visine ove štete, posebno dužinu trajanja predmetnog upravnog spora. Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu, pre svega, aktuelnu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine. Naime, navedenom presudom je konstatovano da se utvrđivanjem od strane Ustavnog suda da je povređeno pravo podnosilaca na suđenje u razumnom roku, priznaje povreda na koju su se žalili i da je time zadovoljen samo prvi uslov utvrđen u sudskoj praksi Evropskog suda, ali da status žrtve zavisi od toga da li je pravično zadovoljenje koje je dodeljeno - adekvatno, kako je to predviđeno članom 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Evropski sud za ljudska prava je u vezi sa ovim podsetio da se u predmetima koji se odnose na dužinu postupka, jedna o karakteristika dovoljnog obeštećenja koje može da otkloni status žrtve stranke odnosi na dodeljeni iznos, koji zavisi, posebno od karakteristika i delotvornosti pravnog leka. Da li dosuđeni iznos može da bude smatran razumnim, mora da bude ocenjeno u svetlu svih okolnosti slučaja, što uključuje ne samo trajanje konkretnog postupka, već i vrednost dosuđenog iznosa u odnosu na životni standard u državi koja je u pitanju i činjenice da će naknada na osnovu štete po osnovu nacionalnog sistema generalno biti dosuđena i isplaćena mnogo brže nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava na osnovu člana 41. Evropske konvencije. Ovakav stav Evropski sud je zauzeo i u presudama Blagojević i drugi protiv Srbije, od 24. maja 2016. godine, M.B. – MAK Čačak DOO i drugi protiv Srbije, od 27. septembra 2016. godine, Ković i drugi protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Pavlović i Pantović protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Živković protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Borović i drugi protiv Srbije, od 11. aprila 2017. godine, Bilić protiv Srbije, od 17. oktobra 2017. godine i Milovanović protiv Srbije, od 19. decembra 2017. godine. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava , Ustavni sud je odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog navedenog postupanja Upravnog suda (videti, pored drugih, Odluku Ustavnog suda Už-2936/2016 od 24. maja 2018. godine).

7. Ustavni sud konstatuje da je podnositeljka ustavnu žalbu podnela i protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 6315/14 od 18. novembra 2016. godine, zbog povrede prava iz čl. 32, 36, 58. i 70. Ustava.

Imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, a polazeći od nadležnosti Ustavnog suda i granica delovanja Ustavnog suda u ustavnosudskom postupku, Ustavni sud je ocenio da se navodima podnositeljke od Ustavnog suda suštinski traži da, postupajući kao instancioni sud, još jednom ispita zakonitost odluka donetih u prethodno vođenom upravnosudskom postupku koji je okončan osporenom presudom Upravnog suda. Ovakvu ocenu Ustavnog s uda potvrđuje i to da podnositeljka u ustavnoj žalbi uglavnom ponavlja nav ode koje je isticala u postupku koji je prethodio ustavnosudskom. S obzirom na navedeno, Ustavni sud ne može prihvatiti navode podnositeljke kao ustavnopravne razloge kojima se argumentuju tvrdnje o učinjenoj povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava .

Po oceni Ustavnog suda, u osporenoj presudi je ste obrazloženo zašto se odbija tužba podnositeljke kao neosnovana, te šta čini suštinske razloge na osnovu kojih je na taj način odlučeno. Upravni s ud je odlučio o tužbi podnositeljke na osnovu činjenica koje su utvrđene u upravnom postupku, za koje je u sprovedenom postupku ocenio da su u bitnim tačkama utvrđene, da je iz utvrđenih činjenica izveden pravilan zaključak u pogledu činjeničnog stanja i da je drugostepeni organ uprave ocenio sve žalbene navode dajući za svoju odluku potpune i detaljno obrazložene razloge.

Sud dodatno i ovom prilikom ponavlja: prvo, da podnositeljka nijednim navodom niti dostavljenim dokazom nije potkrepila istaknutu povredu prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, do koje može doći samo nejednakim odlučivanjem suda poslednje instance u istim činjeničnim i pravnim situacijama i, drugo, da je već sama osporena presuda Upravnog suda koja je doneta u upravnom sporu po tužbi podnositeljke, dokaz da je podnositeljka imala i da je iskoristila pravo zajemčeno članom 36. stav 2. Ustava, budući da se ovim pravom ne jemči pozitivan ishod postupka po izjavljenom pravnom sredstvu.

Konačno, kako povredu prava iz čl. 58. i 70. Ustava podnositeljka izvodi iz povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud polazeći od prethodno iznetog, ove navode nije posebno razmatrao.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Imajući u vidu sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.