Odluka Ustavnog suda o naknadi troškova na ime sudskih taksi

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje. Poništava se deo presude Apelacionog suda kojim su podnositeljki uskraćeni troškovi za sudske takse, uz obrazloženje da u spisima nema dokaza o uplati, što je ocenjeno kao proizvoljno tumačenje prava.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Bosiljke Banjac iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 2. jula 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Bosiljke Banjac i utvrđuje da je stavom drugim izreke presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3818/12 od 17. oktobra 2013. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se stav drugi izreke presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3818/12 od 17. oktobra 2013. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi tužilje izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 84591/10 od 27. februara 2012. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Bosiljka Banjac iz Beograda je, 23. decembra 2013. godine, preko punomoćnika Milorada Popovića, advokata iz Beograda, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3818/12 od 17. oktobra 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, na jednaku zaštitu prava i na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnositeljka u ustavnoj žalbi ističe da Apelacioni sud u Beogradu nije ocenio sve navode iz njene žalbe izjavljene protiv dela prvostepene presude kojim je delimično odbijen njen tužbeni zahtev za naknadu štete po navedenim osnovima, već je samo konstatovao da se u žalbi ponavljaju navodi koji su već isticani tokom prvostepenog postupka bez jasnog obrazloženja koji su to razlozi za donošenje ovakve odluke, a na kojima se upravo i zasniva objektivnost suđenja. Takođe, podnositeljka navodi da se obrazlaganje odluke ne može zasnovati samo na citiranju zakonskih odredaba, već se one moraju upodobiti konkretnom slučaju i za to dati jasni i valjani razlozi.

Podnositeljka ističe i da joj osporenom drugostepenom presudom nisu dosuđeni troškovi postupka na ime sudskih taksi, iako je za troškove sudskih taksi propisana tarifa Zakonom o sudskim taksama, shodno čemu je Apelacioni sud u Beogradu trebalo da odmeri navedene troškove i iste joj dosudi. Podnositeljka takođe ističe da je nebitno da li se dokazi o plaćenoj sudskoj taksi nalaze u spisima predmeta, jer je odredbom člana 154. stav 2. Zakona o parničnom postupku jasno propisano da se ti troškovi dosuđuju prema taksenoj tarifi, a ne prema dokazima o plaćanju.

Tvrdnju o povredi prava na jednaku zaštitu prava, podnositeljka argumentuje presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu, kojom je, u sličnom sporu, tamošnjoj tužilji dosuđen veći iznos nematerijalne štete za pretrpljeni strah koji je trajao znatno kraće u odnosu na strah koji je trpela podnositeljka.

Podnositeljka od Ustavnog suda traži da ustavu žalbu usvoji, utvrdi povredu navedenih ustavnih prava, kao i poništi osporenu presudu i naloži Apelacionom sudu u Beogradu da donese novu odluku o njenoj žalbi.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u osporeni akt , na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Stavom šestim izreke presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 84591/10 od 2 7. februara 2012. godine, isti sud je rešio da svaka stranka snosi svoje troškove .

Stavom drugim izreke osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3818/12 od 17. oktobra 201 3. godine preinačeno je rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u stavu šestom izreke prvostepene presude, tako što je obavezan tuženi da tužilji, ovde podnositeljki ustavne žalbe, isplati na ime troškova celokupnog parničnog postupka iznos od 111.000,00 dinara. U obrazloženju ove presude je , pored ostalog, navedeno da je odlučujući o troškovima parničnog postupka, na osnovu odred aba čl. 149. i 150. Zakona o parničnom postupku , Apelacioni sud obavezao tuženog da tužilji naknadi troškove, i to: za sastav tužbe iznos od 9.000,00 dinara, za zastupanje na tri ročišta po 10.500,00 dinara, za pristup na dva neodržana ročišta po 5.250,00 dinara , za troškove veštačenja 42.000,00 dinara, za sastav žalbe 1 8.000,00 dinara, što s ve ukupno iznosi 1 11.000,00 dinara, koji troškovi su dosuđeni u skladu sa važećom Tarifom o nagradama i naknadama troškova za rad advokata. Tužilji nisu priznati troškovi na ime sudskih taksi, s obzirom na to da u spisu predmeta nema dokaz a da je tužilja imala troškove na ime takse za tužbu, prvostepenu i drugostepenu sudsku odluku i žalbu, shodno čemu joj naknada navedenih troškova nije dosuđena.

4. Odredbama Ustava, koje podnositeljka u ustavnoj žalbi označava kao povređene, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovima pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09, 36/11, 72/11 i 53/13) bilo je propisano: da je stranka koja u celini izgubi parnicu dužna da protivnoj stranci naknadi troškove (član 149. stav 1.); da će sud prilikom odlučivanja koji će se troškovi naknaditi stranci uzeti u obzir samo one troškove koji su bili potrebni radi vođenja parnice, a o tome koji su troškovi bili potrebni, kao i o visini troškova, odlučuje sud ceneći sve okolnosti, te ako je propisana tarifa za nagrade advokata ili za druge troškove, ovi troškovi odmeriće se po toj tarifi (član 150.).

Zakonom o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“, br. 28/94, 53/95, 16/97, 34/01, 9/02, 29/04, 61/05, 116/08, 31/09, 101/11, 93/12 i 93/14) je, pored ostalog, propisano: da takse propisane ovim zakonom plaćaju lica po čijem predlogu ili u čijem interesu se preduzimaju radnje u sudskom postupku, za koji je ovim zakonom utvrđeno plaćanje takse, da je za odluku prvostepenog suda taksu dužan da plati tužilac, da je za odluku drugostepenog suda, sudsku taksu dužan da plati podnosilac žalbe, da su lica iz st. 1. do 5. ovog člana takseni obveznici u smislu ovog zakona (član 2.); da obaveza plaćanja takse nastaje za podneske (tužbe, odgovore na tužbe, žalbe i druga pravna sredstva) - kada se predaju sudu, odnosno kada se izvrši obračun takse, ako njen iznos zavisi od vrednosti predmeta spora, a za podneske predate na zapisnik - kada je zapisnik sastavljen, a za sudske odluke - kada se objave, a ako stranka nije prisutna objavljivanju ili ako odluka nije javno objavljena - kada se stranci ili njenom zastupniku dostavi prepis odluke (član 3. stav 1. tač. 1) i 3)); da se taksa plaća najkasnije u roku od osam dana od dana nastanka taksene obaveze, ako ovim zakonom nije drugačije određeno (član 4.); da ako stranka prisustvuje sudskoj radnji za koju je dužna da plati taksu, a ne plati je odmah, sud će je upozoriti da je dužna da taksu plati u roku od osam dana i upozoriće je na posledice neplaćanja takse (član 40.), a na sudskom spisu će se naznačiti da je izvršeno ovo upozorenje, da će se na način iz stava 1. ovog člana postupiti i kada stranka predaje neposredno sudu podnesak koji nije taksiran ili je nedovoljno taksiran, a na podnesku i na sudskom spisu će se naznačiti da je stranka upozorena na posledice neplaćanja takse u roku, da ako stranka ne prisustvuje sudskoj radnji za koju je dužna da plati taksu, sud će joj poslati nalog da plati taksu koju duguje u roku od osam dana od dana dostave naloga i upozoriće je na posledice neplaćanja takse u roku, da će za podnesak primljen preko pošte, a za koji taksa nije plaćena ili je plaćena nedovoljno, sud podnosiocu poslati opomenu da plati taksu u roku od osam dana od dana dostave opomene i upozoriće je na posledice neplaćanja takse u roku, da će se ukoliko stranka u postupku ima punomoćnika, nalog, odnosno opomena za plaćanje takse iz st. 2, 3. i 4. ovog člana dostaviti njenom punomoćniku (član 37.); da će ako takseni obveznik ne plati taksu u roku određenom u članu 37. ovog zakona, sud u daljem roku od 15 dana o neplaćenoj taksi obavestiti organ nadležan za poslove javnih prihoda na području na kome se nalazi prebivalište, odnosno sedište taksenog obveznika, radi naplate takse prinudnim putem, a na spisu će zabeležiti da je navedeni organ obavešten o neplaćenoj taksi, uz obaveštenje sud je dužan da priloži dokaz o tome da je obvezniku dostavljen nalog, odnosno opomena o plaćanju takse, po prijemu obaveštenja u smislu st. 1. ili 2. ovog člana nadležni organ će doneti rešenje kojim će taksenom obvezniku naložiti da u roku od osam dana od dana prijema rešenja plati dugovanu taksu kao i iznos od 50% visine te takse na ime kaznene takse, a ako takseni obveznik u datom roku ne plati dugovanu i kaznenu taksu, pristupiće se prinudnoj naplati (član 40. st. 1. i 3.).

5. Ustavni sud je iz sadržine ustavne žalbe utvrdio da je podnositeljka, između ostalog, nezadovolj na odlukom drugostepenog suda u delu koj i se odnosi i na troškove postupka, te da smatra da joj je tim delom odluke, pored ostalog, povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava .

Iz Zakona o sudskim taksama proizlazi da takse plaća lice po čijem predlogu ili u čijem interesu se preduzimaju radnje u sudskom postupku, za koji je ovim zakonom utvrđeno plaćanje takse, da obaveza plaćanja takse za tužbu i žalbu nastaje kada se preda sudu, odnosno kada se izvrši obračun takse, a za sudsku odluku kada se objavi, a ako stranka nije prisutna objavljivanju, kada se stranci ili njenom zastupniku dostavi prepis odluke. Ukoliko takseni obveznik ne plati taksu u trenutku nastanka obaveze, sud će mu naložiti da to uradi u roku od osam dana i upozoriće ga na posledice neplaćanja takse. Pored toga , sud će ako takseni obveznik ne plati taksu ni u navedenom roku od osam dana, u daljem roku od 15 dana o neplaćenoj taksi obavestiti organ nadležan za poslove javnih prihoda na području na kome se nalazi prebivalište, odnosno sedište taksenog obveznika, radi naplate takse prinudnim putem, a na spisu će zabeležiti da je navedeni organ obavešten o neplaćenoj taksi.

Polazeći od citiranih zakonskih odred aba, u ovom konkretnom slučaju obveznik plaćanja taksi je podnosi teljka ustavne žalbe, jer je ona inicira la parnični postupak, i on a je bi la u obavezi da sudu plati sve troškove na ime obračunatih sudskih taksi. Pri tome, odluka o troškovima postupka zasnovana je na odredbi člana 149. Zakona o parničnom postupku, te je drugostepeni sud ceneći uspeh stranaka u postupku obavezao tuženog da podnosi teljki naknadi troškove parničnog postupka.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra da nije ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje dela osporene drugostepene presude, kojim je kao razlog zbog kojeg podnositeljki ustavne žalbe nisu priznati troškovi na ime sudskih taksi navedeno da „u spisu predmeta nema dokaz a da je tužilja imala troškove na ime takse za tužbu, prvostepenu i drugostepenu sudsku odluku i žalbu, te da joj naknada navedenih troškova nije dosuđena“. Ovo stoga što je sudska taksa zakonska obaveza koja mora da se plati i sud je dužan da do zaključenja glavne rasprave traži uplatu čak i one sudske takse za koju do tog momenta nije ni nastala obaveza plaćanja (npr. za prvostepenu sudsku odluku koja nije doneta ni objavljena), jer se zna da će postojati i da se zbog toga radi o nužnim troškovima. Ustavni sud je, stoga, ocenio da je osporena drugostepena presuda, u stavu drugom izreke, doneta proizvoljnom i arbitrernom primenom procesnog prava i da je na taj način podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. (Ovakav stav Ustavni sud je zauzeo u svojoj Odluci Už-8719/2012, usvojenoj na sednici Velikog veća održanoj 26. februara 2015. godine, videti na internet stranici: www.ustavni . sud.rs).

Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US), Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, poništio stav drugi izreke presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3818/12 od 17. oktobra 2013. godine i odredio da isti sud donese novu odluku o žalbi tužilje izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beograd u P. 84591/10 od 2 7. februara 2012. godine, te odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke i tački 2. izreke.

Imajući u vidu da je ustavnu žalbu usvojio zbog povrede prava na pravično suđenje, te osporenu presudu poništio u delu kojim je rešeno o troškovima parničnog postupka na ime sudskih taksi, to s e Ustavni sud navodima ustavne žalbe o povredi prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava nije posebno bavio.

6. Stavom prvim izreke osporene presude Apelacionog suda u Beogradu odbijena je žalba tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe i potvrđena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 84591/10 od 27. februara 2012. godine, i to: u stavu drugom izreke kojim je delimično odbijen tužbeni zahtev za naknadu štete za pretrpljeni strah; u stavu trećem izreke kojim je odbijen tužbeni zahtev za naknadu materijalne štete na ime tuđe nege i pomoći; u stavu petom izreke kojim je delimično odbijen tužbeni zahtev za isplatu dela osigurane sume i opredeljenog iznosa kamate.

Razmatrajući navod e ustavne žalbe da u osporenoj drugostepenoj presudi nije jasno obrazloženo zašto je žalba podnositeljke odbijena, Ustavni je pošao od toga da, saglasno odredbi člana 32. stav 1. Ustava, postoji obaveza sudova i drugih državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja da, između ostalog, obrazlože svoje odluke. Ova obaveza ne može biti shvaćena kao obaveza da se u odluci iznesu svi detalji i daju odgovori na sva postavljena pitanja i iznesene argumente. Mera u kojoj ova obaveza postoji zavisi od prirode odluke, ali sudovi moraju obrazložiti svoju odluku tako što će navesti jasne i razumljive razloge na kojima su tu odluku zasnovali. U presudi Van de Hurk protiv Holandije, od 19. aprila 1994. godine, Evropski sud za ljudska prava je istakao da obaveza suda da obrazloži svoju odluku i da uzme u obzir argumente stranaka ne podrazumeva da sud mora da detaljno odgovori na sve navode stranaka iznete u pravnom sredstvu o kome odlučuje, već samo one koje oceni pravno relevantnim. Ovo se pogotovo odnosi na odluke sudova viših instanci u kojima se prihvataju i koriste argumenti nižih sudova i razlozi dati u odlukama koje su osporene, jer bi u takvim okolnostima bilo neprikladno ponavljati in extenso razloge za donošenje odluke (presuda Helle protiv Finske, od 19. decembra 1997. godine).

U konkretnom slučaju, Apelacioni sud u Beogradu je, prihvatajući argumente i način na koji je prvostepeni sud ocenio izvedene dokaze, ponovio samo one razloge koje je smatrao ključnim, uz konstataciju da je prvostepeni sud pravilno odmerio visinu pravične naknade nematerijalne štete po navedenim osnovima, nalazeći da se sve (vansudske) isplate iz štetnog događaja moraju uračunati u naknadu, te da visina osigurane sume, prema polisi obaveznog osiguranja, zavisi isključivo od stepena trajnog gubitka sposobnosti povređenog putnika. Polazeći od iznetih stavova Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud nalazi da je Apelacioni sud u Beogradu dao ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje za svoju odluku, ocenjujući posebno samo one žalbene navode koje je smatrao pravno relevantnim.

S obzirom na to da je podnositeljka kao dokaz za tvrdnju o nejednakom postupanju sudova dostavila samo presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 52767/10 od 20. decembra 2011. godine, Ustavni sud je, polazeći od toga da presuda u parničnom postupku, pored ostalog, može postati pravnosnažna protekom roka za izjavljivanje žalbe, povlačenjem ili odricanjem od navedenog redovnog pravnog leka, ocenio da priložena prvostepena presuda, sama po sebi, ne predstavlja dokaz da su sudovi najviše instance doneli različite odluke povodom identične činjenične i pravne situacije, a što je neophodna pretpostavka da bi se utvrdila povreda prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

Sledom rečenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, pa je rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o naknadi troškova na ime sudskih taksi

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti