Povreda prava na pravično suđenje zbog proizvoljnog odbacivanja revizije

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i poništava rešenje Vrhovnog kasacionog suda, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje. Vrhovni kasacioni sud je proizvoljno odbacio reviziju u radnom sporu, pogrešno tumačeći da revizija nije dozvoljena iako je drugostepeni sud preinačio presudu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Tijana Šurlan, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i dr Nataša Plavšić, članovi Veća , u postupku po ustavnoj žalbi N. K . iz Sremske Kamenice , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 2. jula 2020. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba N. K . i utvrđuje da je rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 2114/17 od 28. septembra 2017. godine podnosi ocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje , iz član a 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Poništava se rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 2114/17 od 28. septembra 2 017. godine i određuje da isti sud ponovo odluči o reviziji podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 827/17 od 3. aprila 2017. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. K . iz Sremske Kamenice je, 4. decembra 2017. godine, preko punomoćnika K. R , advokata iz Zrenjanina, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 2114/17 od 28. septembra 2 017. godine, zbog povrede načela iz čl. 18, 19. i 21. Ustava, kao i prava na pravično suđenje, zajemčenog odredb om člana 32. stav 1. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe osporava pravnu ocenu Vrhovnog kasacionog suda o nedozvoljenosti revizije u radnom sporu , pozivajući se, pored ostalog, na odredbu člana 403. stav 2. tačka 2) Zakona o parničnom postupku, kojom je propisano da je revizija uvek dozvoljena ako je drugostepeni sud preinačio presudu i odlučio o zahtevima stranaka. Smatra da je takvo postupanje revizijsk og sud a protivno članu 32. stav 1. Ustava, kao i ostalim odredbama Ustava čiju je povredu istakao.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporeni akt i podnosiocu ustavne žalbe dosudi troškove postupka po ustavnoj žalbi.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , uvidom u osporeni akt i dokumentaciju koja je priložen a uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je 9. septembra 2014. godine, u svojstvu tužioca, podneo Osnovnom sudu u Novom Sadu tužbu protiv tuženog privrednog društva „D.“ a.d. Zrenjanin, kojom je tražio da se utvrdi ništavost ugovora o radu broj 003/00656526/920210-01 od 10. juna 2014. godine, kao i da se tuženi obaveže da tužioca rasporedi na odgovarajuće radno mesto, u skladu sa njegovom stručnom spremom i sposobnostima.

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 423/16 od 20. decembra 201 6. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca u celini.

Postupajući po žalbi tuženog, Apelacioni sud u Novom Sadu je doneo presudu Gž1 . 827/17 od 3. aprila 201 7. godine, kojom je prvostepen u presud u preinačio i tužbeni zahtev tužioca u celini odbio kao neosnovan.

Osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 2114/17 od 28. septembra 2 017. godine odbačena je kao nedozvoljena revizija tužioca izjavljena protiv navedene drugostepene presude . U obrazloženju osporenog revizijskog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je odlučujući o dozvoljenosti revizije, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5) u vezi sa članom 413. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud našao da revizija tužioca nije dozvoljena; da je članom 441. Zakona o parničnom postupku propisano da je revizija dozvoljena u parnicama u sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa; da su odredbama glave XXIX Zakona o parničnom postupku propisana posebna pravila za postupak u parnicama iz radnih odnosa, dok se ostale odredbe navedenog Zakona primenjuju kada odredbama ove glave nije drugačije određeno; da je tužba u ovoj pravnoj stvari podneta 9. septembra 2014. godine; da se predmet tužbenog zahteva odnosi na utvrđenje ništavosti ugovora o radu i raspoređivanje tužioca na odgovarajuće poslove, a ne na zasnivanje, postojanje ili prestanak radnog odnosa, u smislu člana 441. Zakona o parničnom postupku .

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 403. Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US i 55/14) (u daljem tekstu: ZPP) je propisano: da protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, stranke mogu da izjave reviziju u roku od 30 dana od dana dostavljanja presude (stav 1.); da je revizija uvek dozvoljena ako je - 1) to posebnim zakonom propisano, 2) drugostepeni sud preinačio presudu i odlučio o zahtevima stranaka, 3) drugostepeni sud usvojio žalbu, ukinuo presudu i odlučio o zahtevima stranaka (stav 2.), da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe (stav 3.).

Dvadeset deveta glava ZPP uređuje postupak u parnicama iz radnih odnosa, pa je tako odredbom člana 436. propisano da ako u toj glavi ne postoje posebne odredbe, u parnicama iz radnih odnosa primenjivaće se ostale odredbe ovog zakona, dok je poslednjom odredbom ove glave (član 441.) propisano da je revizija dozvoljena u parnicama u sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa.

Za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu od značaja su i druge relevantne odredbe ZPP, a koje su sve naveden e u Odluci Ustavnog suda Už-5083/16 od 5. jula 2018. godine (videti na veb-tranici Ustavnog suda: www.ustavni.sud.rs).

5. Razmatrajući navode o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je konstat ova da podnosilac ustavne žalbe svoje navode o povredi prava zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava zasniva na tvrdnji da je Vrhovni kasacioni sud postupio protivno navedenoj odredbi Ustava, jer nije meritorno odlučio o izjavljenoj reviziji, iako je ona bila dozvoljena.

S tim u vezi, Ustavni sud, najpre, ističe da se pravom na pravično suđenje jemči, između ostalog, da će postupak odlučivanja o nečijim pravima i obavezama biti sproveden uz primenu i poštovanje propisanih pravila postupka. Nadalje, Ustavni sud ukazuje da je i Evropski sud za ljudska prava mišljenja da stranke uvek imaju pravo da očekuju da će se postojeća pravila primeniti na njihov slučaj (videti presudu u predmetu Sotiris i Nikos Koutras Attee protiv Grčke, broj predstavke 39442/98, od 16. novembra 2000. godine, stav 20.). Po shvatanju Ustavnog suda, izneti stav podrazumeva da se strankama u postupku tako omogućava da svoje ponašanje usklade sa postojećim procesnim pravilima, u kom slučaju na njihovoj strani postoji i legitimno očekivanje da će se na njihov slučaj postojeća pravila zaista i primeniti.

Ispitujući da li je Vrhovni kasacioni sud proizvoljno primenio procesno pravo na štetu podnosioca ustavne žalbe , Ustavni sud je utvrdio da je osporenim rešenjem odbačena njegova revizija u parnici u sporu iz radn og odnosa , jer je revizijski sud, pozivajući se na odredbu člana 410. stav 2. tačka 5) ZPP, ocenio da je ista nedozvoljena . Obrazlažući takvu svoju ocenu, revizijski sud je naveo da se, u konkretnom slučaju, ne radi o parnici u sporu o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa , u smislu člana 441. ZPP, kada je revizija uvek dozvoljena .

Što se tiče postupka u sporu iz radn og odnosa , kao posebnog parničnog postupka, koji je kao takav regulisan odredbama ZPP , Ustavni sud konstatuje da se u tim parnicama odlučuje o pravu, obavezi ili odgovornosti koja za zaposlenog nastaje u tom odnosu.

Ustavni sud dalje ukazuje da je dozvoljenost revizije regulisana odredbama ZPP, odnosno zakona kojim su uređena pravila postupka za pružanje sudske zaštite, po kojima se postupa i odlučuje. Dakle, revizija je ograničen pravni lek, budući da može da se izjavi samo protiv zakonom propisanih odluka i samo iz određenog broja razloga u odnosu na one koji su predviđeni za redovni pravni lek. Opšte je pravilo da revizija može da se izjavi ako vrednost predmeta spora pobijanog dela prelazi propisani revizijski cenzus. Ostali slučajevi dozvoljenosti revizije menjali su se promenama zakona koji su regulisali pravila parničnog postupka. Tako je Zakonom o parničnom postupku, koji je stupio na snagu 1. februara 2012. godine, odredbom člana 403. stav 2, bilo propisano da je revizija uvek dozvoljena kada je to posebnim zakonom propisano. Istim zakonom, odredbom člana 441, bilo je propisano da je revizija dozvoljena i u parnicama u kojima se odlučuje o zasnivanju, postojanju, odnosno prestanku radnog odnosa. Za razliku od ove druge odredbe, odnosno uslova propisanog u njoj koji su nakon noveliranja osnovnog teksta Zakona ostali nepromenjeni, odredbom člana 13. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku koji je stupio na snagu 31. maja 2014. godine, dopunjena je odredba stava 2. člana 403. Zakona, tako što je uvedena mogućnost izjavljivanja revizije i u situaciji kada je drugostepeni sud preinačio presudu i odlučio o zahtevima stranaka, odnosno kada je taj sud usvojio žalbu, ukinuo presudu i odlučio o zahtevima stranaka. Prelaznim odredbama ovih novela (član 23. stav 1.) propisno je da će se postupak koji je započet po Zakonu o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-Odluka US i 74/13-Odluka US), a nije okončan pre stupanja na snagu ovog zakona, sprovesti po odredbama ovog zakona. Takođe, Ustavni sud ukazuje da se prema pravilima merodavnog procesnog zakona, sporovi iz radnih odnosa ne smatraju sporovima male vrednosti, u smislu odredaba ovog zakona, kao i da nijednom njegovom odredbom mogućnost izjavljivanja revizije u ovoj vrsti sporova (osim opšte suspenzije u pogledu revizijskog cenzusa) nije izričito isključena, kako je to učinjeno za neke druge vrste sporova.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud je konstatovao da je osporenim rešenj em odbačena revizija izjavljena protiv drugostepene preinačujuće presude Apelacionog suda u Novom Sadu donete u parnici u sporu iz radnog odnosa po stupanju na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku iz 2014. godine, po tužbi podnosi oca ustavne žalbe podnetoj 9. septembra 2014 . godine, dakle, nakon što je 1. februara 2012. godine počeo da se primenjuje Z PP.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je, u okolnostima konkretnog slučaja, ocenio da stanovište Vrhovnog kasacionog suda o ne dozvoljenosti revizije izjavljene protiv drugostepene presude kojom je preinačena prvostepena presuda, tako što je tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe u parnici u sporu iz radnog odnosa u celini odbijen kao neosnovan , nije zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog procesnog zakona. Ovakvo stanovište Ustavni sud je već iskazao u Odluci Už-5083/2016 od 5. jula 2018. godine .

Ustavni sud ukazuje i da je Vrhovni kasacioni sud, razmatrajući isto pitanje primene noveliranih procesnih pravila i dozvoljenost revizije prema Zakonu o parničnom postupku i njegovim izmena i dopunama, na sednicama Građanskog odeljenja od 3. i 10. marta 2015. godine, usvojio zaključke kojima je, između ostalog utvrđeno da će se odredbe Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 55/14) primenjivati ako je pravnosnažna odluka doneta u drugom stepenu posle 31. maja 2014. godine, a parnični postupak pokrenut posle 1. februara 2012. godine, odnosno ako je odluka kojom se okončava postupak ukinuta i predmet vraćen na ponovno suđenje posle 1. februara 2012. godine. Ovakav stav revizijski sud zauzeo je dve godine pre donošenja osporenog rešenja, a ist i stav izrazio je i prilikom usvajanja dopunskih zaključaka od 10. novembra i 8. decembra 2015. godine.

Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe osporen im rešenj em Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 2114/17 od 28. septembra 2 017. godine povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, posledice utvrđene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti poništajem osporenog revizijskog rešenja i određivanjem da Vrhovni kasacioni sud ponov o odluči o reviziji podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 827/17 od 3. aprila 2017. godine, pa je saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

Što se tiče istaknute povrede načela iz čl. 18, 19. i 21. Ustava, Ustavni sud nalazi da se podnosilac ustavne žalbe samo formalno pozvao na povredu navedenih odredaba Ustava, ne dajući razloge za takvu tvrdnju.

U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u, smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato , pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti veb -stranicu Ustavnog suda).

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Povreda prava na pravično suđenje zbog proizvoljnog odbacivanja revizije

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti