Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu u delu koji se odnosi na povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko deset godina. Podnosiocima je dosuđena naknada nematerijalne štete, dok je žalba u preostalom delu odbačena.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Jovan Ćirić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. M, D . S, M . K, G . D, D . Č, T . P, B . K . i A . S , svih iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. oktobra 2020. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. M, D . S, M . K, G . D, D . Č, T . P, B . K . i A . S . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 3178/11 povređeno pravo podnosi laca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. M, D . S, M . K, G . D, D . Č, T . P, B . K . i A . S, svi iz Beograda, podneli su Ustavnom sudu, 4. decembra 2017. godine, preko punomoćnika A. R, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 3178/11 , kao i protiv presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1290/16 od 17. maja 2017. godine, Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2144/15 od 12. februara 2016. godine i Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 3178/11 od 30. marta 2015. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je postupak u sporu radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu, koji je hitne prirode, trajao punih deset godina ; da podnosioci ustavne žalbe svojim ponašanjem ni su doprine li prekomernoj dužini trajanja postupka; da je proizvoljan stav sudova po kome tuženi nije bio u obavezi da prilikom utvrđivanja tehnološkog viška primeni kriterijume koje je sam predvideo Programom rešavanja viška zaposlenih; da to iz razloga što su sudovi prevideli činjenicu da je čak 12 zaposlenih iz Sektora za opšte poslove, koji je izmenom sistematizacije ukinut, a u kome su podnosioci ustavne žalbe do otkaza radili, zadržano u radnom odnosu, iz čega proizlazi da tuženi bez primene navedenih kriterijuma nije mogao doneti pobijana rešenja; da je takvo stanovište podnosilaca ustavne žalbe „potvrđeno“ u više istovetnih predmeta u kojima su tužioci takođe bivši zaposleni kod tuženog, koji su radili u istoj organizacionoj jedinici, na koji način je, pored prava iz člana 32. stav 1, podnosiocima ustavne žalbe povređeno i pravo iz člana 36. stav 1. Ustava.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporene akte i podnosiocima ustavne žalbe prizna pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise parničnog predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 3178/11 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosioci ustavne žalbe i Č . N . su 21. marta 200 7. godine, u svojstvu tužilaca, podneli Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog Društva „P .“ d.o.o. Beograd, radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu od 20. decembra 2009. godine, vraćanja na rad i raspoređivanja na odgovarajuće poslove . Predmet je zaveden pod brojem P1. 226/07.

Tuženi je odgovor na tužbu dostavio 14. maja 200 7. godine. Prvo ročište za glavnu raspravu u dva navrata nije moglo biti održano. Najpre, zbog štrajka zaposlenih u sudovima (7. novembar 2007. godine), a potom, jer punomoćnik tužilaca nije bio uredno pozvan (3. januar 2008. godine). Zbog neblagovremene predaje podneska od strane punomoćnika tužilaca (na samom ročištu), prvo ročište za glavnu raspravu, koje je bilo zakazano za 8. april 2008. godine, moralo je biti odloženo. S tim u vezi, ovo ročište je održano tek 13. juna 2008. godine. Sud je tada najavio odluku povodom predloga punomoćnika tužilaca za donošenje presude zbog propuštanja (tvrdnja da odgovor na tužbu nije sadržao sve zakonom propisane elemente). Naredno ročište ( 23. septembra 2009. godine) nije održano, ali razlog za to nije sadržan u zapisniku. Rešenjem od 24. septembra 2008. godine, koje je doneto van ročišta, odbijen je predlog punomoćnika tužilaca za donošenje presude zbog propuštanja. Ročište zakazano za 15. oktobar 2008. godine je odloženo, jer rešenje od 24. septembra 2008. godine još uvek nije postalo pravnosnažno. Na ročištu održanom 2. decembra 2008. godine određeno je izvođenje prvih dokaza, pa je na narednom ročištu – 6. februara 2009. godine obavljeno saslušanje dvojice tužilaca i jednog svedoka.

U periodu do prvog presuđenja zakazano je i održano još tri ročišta za glavnu raspravu (23. marta, 18. maja i 10. septembra 2009. godine) . Saslušano je još petoro svedoka.

Prvi opštinski sud u Beogradu je doneo presudu P1. 226/07 od 10. septembra 20 09. godine, kojom su tužbeni zahtev i tuži laca u celini odbijeni kao neosnovani. Ova presuda je parničnim strankama otpravljena 22. decembra 2009. godine.

Spisi parničnog predmeta su 10. maja 2010. godine prosleđeni Apelacionom sudu u Beogradu, radi donošenja odluke o žalbi tužilaca. Rešenjem Gž1. 5155/10 od 28. juna 201 1. godine navedena prvostepena presuda je ukinuta i predmet je 5. jula 201 1. godine vraćen na ponovni postupak.

U ponovnom postupku predmetu je dodeljen broj P1. 3178/11. Nadležnost Prvog opštinskog suda u Beogradu, u međuvremenu, preuzeo je Prvi osnovni sud u Beogradu. Glavna rasprava je zakazana pet meseci nakon vraćanja predmeta iz drugostepenog suda. Do narednog presuđenja je zakazano još 18 ročišta za glavnu raspravu. Vremenski intervali između ročišta kretali su se od jednog do čak šest mesec i, s tim da je najčešće taj interval iznosio dva meseca, a u dva navrata je sud ročište zakazao za dve nedelje. U spisima nedostaju zapisnici sa tri ročišta. Tokom štrajka advokata (druga polovina 2014. godine), zakazano je jedno ročište – 7. oktobra 2014. godine. Što se dokaznog postupka tiče, ponovljeno je saslušanje jednog svedoka , čiji je boravak u inostranstvu bio razlog odlaganja dva ročišta. Izvršen je uvid u predmet tog suda P1. 14280/10. U odnosu na tužioca Č. N . je određen prekid postupka zbog smrti (rešenje od 30. decembra 2013. godine), a kasnije je tužba u odnosu na njegovog pravnog sledbenika povučena. Navedeni prekid nije imao uticaja na tok postupka kada su ostali tužioci u pitanju. Glavna rasprava je zaključena 30. marta 201 5. godine.

Osporenom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 3178/11 od 30. marta 2015. godine tužbeni zahtevi tuži laca su u celini odbijeni kao neosnovani. Ova presuda je parničnim strankama otpravljena 18. maja 2015. godine.

Tužioci su 5. juna 201 5. godine godine izjavili žalbu protiv prvostepene presude , na koju je tuženi odgovorio podneskom od 3 0. juna 201 5. godine. Spisi parničnog predmeta su Apelacionom sudu u Beogradu prosleđeni 17. avgusta 201 5. godine. Osporenom presudom Gž1. 2144/15 od 12. februara 201 6. godine potvrđena je prvostepena presuda u delu kojim su odbijeni tužbeni zahtevi tužilaca za poništaj rešenja i vraćanje na rad, dok je u delu kojim su tužioci tražili raspoređivanje na odgovarajuće poslove,prvostepena presuda ukinuta i tužba (u tom delu) odbačena .

Tužioci su 4. maja 201 6. godine izjavili reviziju protiv presude Apelacionog suda , na koju je tuženi odgovorio podneskom od 29. juna 2016. godine. Vrhovni kasacioni sud je reviziju odbio kao neosnovanu osporenom presudom Rev2. 1290/16 od 17. maja 201 7. godine. Osporena revizijska presuda je punomoćniku tužilaca uručena 3. novembra 2017. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09, 36/11 – dr.zakon i 53/13 – Odluka US), koji se u konkretnom slučaju primenjivao, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja, te da u složenijim predmetima sud može odložiti pismenu izradu presude za još 15 dana (član 341. stav 1.) ; da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 21. marta 200 7. godine, podnošenjem tužbe Prvom opštinskom sudu u Beogradu, i da je okončan donošenjem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1290/16 od 17. maja 2017. godine, koja je punomoćniku podnosilaca ustavne žalbe uručena 3. novembra 2017. godine.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj postupak trajao 10 godina i sedam meseci. Napred izneto samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Imajući to u vidu, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca – složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, trajanje postupka u sporu koji je hitne prirode od deset godina i sedam meseci ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca, a što se u najvećoj meri može pripisati nedovoljnoj efikasnosti prvostepenog suda. Činjenice da je prvo ročište za glavnu raspravu zakazano sedam i po meseci nakon podnošenja tužbe, a u ponovnom prvostepenom postupku pet meseci nakon vraćanja predmeta iz drugostepenog suda , da prilikom zakazivanja i ostalih ročišta evidentno nije poštovano načelo hitnosti u rešavanju ove vrste spora , da su prvi dokazi u postupku izvedeni skoro dve godine nakon podnošenja tužbe, da je u ponovnom prvostepenom postupku izveden dokaz saslušanjem samo jednog svedoka, pri čemu je ta faza postupka trajala skoro četiri godine i da je kod pismene izrade prvostepene presud e oba puta vidno prekoračen zakonom propisani rok, po oceni Ustavnog suda, nesumnjivo potvrđuju da prvostepeni sud ni je postupa o u skladu sa načelima efikasnosti i hitnosti koja karakterišu ovu vrstu spora.

Međutim, Ustavni sud ima u vidu da su štrajk zaposlenih u sudovima u drugoj polovini 2007. godine, kao i štrajk advokata u drugoj polovini 2014. godine, objektivno uticali na ukupnu dužinu trajanj a predmetnog parničnog postupka, kao i to što se jedan od svedoka nalazio u inostranstvu, a što je imalo za posledicu odlaganje dva ročišta. Kada je reč o ponašanju podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud smatra da je njihov doprinos neznatan, budući da je jedno ročište odloženo zbog toga što je njihov punomoćnik podnesak predao na samom ročištu.

Iz navedenih razloga, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr.zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog povrede ustavnog prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju su podnosi oci ustavne žalbe pretrpe li, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, ne samo dužinu trajanja parničnog postupka, objektivne okolnosti koje su na to utical e i neznatni doprinos podnosi laca ustavne žalbe, već i ekonomsko-socijalne prilike, kao i činjenicu da će dosuđena naknada mnogo brže biti isplaćena nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava (ovakav stav je Ustavni sud prvi put izrazio u Odluci Už-2936/2016 od 24. maja 2018. godine).

Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu i praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine, kao i presude donete nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa praksom Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud je odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju su podnosi oci ustavne žalbe pretrpe li zbog neefikasnog postupanja sud a.

7. Što se tiče navod a o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je, uvidom u osporene presude, utvrdio da one sadrže jasna i detaljno argumentovana obrazloženja, zasnovana na ustavnopravno prihvatljivoj primeni člana 179. tačka 9) Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05 i 61/05), kao i oceni da tuženi, zbog činjenice da je izmenom sistematizacije ukinut organizacioni deo – Sektor opštih poslova u kome su podnosioci ustavne žalbe do otkaza radi li, nije bio dužan da primen i kriterijum e iz Programa rešavanja viška zaposlenih od 2 2. novembra 20 06. godine.

Ustavni sud nije posebno cenio navod da je tuženi zadržao u radnom odnosu 12 zaposlenih iz ukinutog organizacionog dela, a što sudovi kod donošenja osporenih presuda nisu uzeli u obzir, jer iz obrazloženja tih akata, kao i celokupne sadržine spisa parničnog predmeta, proizlazi da na tu okolnost tokom postupka nije izveden nijedan dokaz, sem ukazivanja podnosilaca ustavne žalbe na drugi predmet u kome je to utvrđeno, a koji je, prema njihovoj tvrdnji, bio činjenično i pravno identičan . Ustavni sud posebno konstatuje da čak ni podnosioci ustavne žalbe koji su u dokaznom postupku saslušani u svojstvu parnične stranke (S. M . i D . S .), u svojim iskazima nisu ukazali na navedenu okolnost. Naprotiv, istakli su da je 12 zaposlenih iz ukinutog organizacionog dela primljeno u radni odnos u specijalizovano privredno društvo kome je tuženi, po osnovu komercijalnog ugovora, ustupio vršenje pojedinih poslova iz delokruga ukinutog Sektora opštih poslova.

Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u odnosu na osporene akte odbacio kao očigledno neosnovanu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Budući da podnosioci ustavn e žalb e do donošenja ove odluke ni su dostavili dokaze o različitom postupanju suda poslednje instance (ustavnom žalbom i podneskom od 27. marta 2018. godine su samo nagovestili da će to učiniti) , Ustavni sud navode o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 3 6. stav 1. Ustava nije posebno razmatrao.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti