Poništena presuda Vrhovnog kasacionog suda zbog povrede načela pravne sigurnosti

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i poništio presudu Vrhovnog kasacionog suda. Utvrđena je povreda prava na pravično suđenje, jer je revizijski sud doneo dve suprotstavljene odluke o vlasništvu nad istom nepokretnosti, čime je narušio načelo pravne sigurnosti.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), u postupku po ustavnoj žalbi R. M . iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. juna 2023. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba R. M . i utvrđuje da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Prev. 36/18 od 12. decembra 2018. godine, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Vrhovnog kasacionog suda Prev. 36/18 od 12. decembra 2018. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o reviziji izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 6363/16 od 9. novembra 2017. godine.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. R. M . iz Novog Sada podneo je Ustavnom sudu, 28. oktobra 2019. godine, preko punomoćnika V. A, advokata iz Inđije, ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 36/18 od 12. decembra 2018. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i prava na imovinu, iz člana 32. stav 1, čl . 36. i 58. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac je, u ustavnoj žalbi, između ostalog istakao: da je pred Privrednim sudom u Sremskoj Mitrovici u predmetu P. 67/17 vodio parnični postupak protiv tuženih „B.“ doo Inđija u stečaju i M.R. i drugih (tužilja u ovoj parnici) ra di utvrđenja prava svojine na nepokretnosti, stanu broj D …, površine 49,06m2, lamela D, stambeno poslovnog objekta u Inđiji, ulica J. broj …, koji je sagrađen na katastarskoj parceli broj …/1 KO Inđija 1 deo 3; da je navedeni parnični postupak okončan presudom Vrhovnog kasacionog suda Prev. 74/18 od 5. jula 2018. godine, te da je podnosiocu utvrđeno pravo svojine u 1/1 delovima na predmetnom stanu; da u ovom parničnom postupku nije bio parnična stranka već da je u parnicu u predmetu Privrednog suda u Sremskoj Mitrovici P. 237/14 stupio u svojstvu umešača na strani tuženog „B .“ doo Inđija u stečaju; da je u odgovoru na reviziju predložio da se revizija tužilaca odbaci kao nedozvoljena iz razloga što je vrednost predmeta spora 10.000,00 dinara, a da povodom njegovog predloga Vrhovni kasacioni sud nije odlučio, a nije ni dao obrazloženje zbog čega je prihvatio da odlučuje o posebnoj reviziji, preinači nižestepene presude i usvoji tužbeni zahtev tuži lja čime je povređeno pravo iz člana 36. Ustava; da je osporenu presudu donelo isto veće revizijskog suda na osnovu istih činjenica koje je donelo i presudu Prev. 74/18 od 5. jula 2018. godine, kojom je podnosilac stavljen u diskriminatorski položaj u pogledu njegovih stečenih imovinskih prava; da se u konkretnom slučaju revizijski sud nije rukovodio načelom res iudicata, s obzirom na to da je presudom Prev. 74/18 od 5. jula 2018. godine konačno presudio o istoj stvari. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu presudu, a istakao je i zahtev za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Privrednog suda u Sremskoj Mitrovici P. 237/14 i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

3.1. Činjenice i okolnosti koje se odnose na parnični postupak P. 237/14

Presudom Privrednog suda u Sremskoj Mitrovici P. 237/14 od 4. maja 2014. godine je, u stavu prvom izreke odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tuži lja M.R , J.N, S.K, B.V, M.M i S.S. kojim su tražile da se utvrdi da su stekl e pravo svojine sa određenim udelima na stanu broj …, površine 49,06m2, na prvom spratu stambeno-poslovnog objekta u Inđiji u ul. J . broj …, izgrađenom na parceli broj …/1, upisanoj u listu nepokretnosti broj … KO Inđija 1 deo 3, te da je tuže ni „B.“ doo Inđija u stečaju dužan da trpi da se po pravnosnažnosti ove presude tužilje uknjiže u RGZ SKN Inđija i da se obaveže tuženi da tužiljama naknadi troškove parničnog postupka ; stavom drugim izreke presude odbačena je tužba u delu kojim su tražile da se naloži RGZ SKN Inđija da na osnovu presude izvrši upis prava svojine u korist tužilja na navedenom stanu ; stavom trećim izreke obavezane su tužilje da umešaču na strani tuženog (ovde podnosiocu) naknad e tro škove parničnog postupka u iznosu od 31.500,00 dinara; stavom četvrtim izreke je odbijen kao neosnovan zahtev umešača na strani tuženog za naknadu troškova postupka preko dosuđenog iznosa i stavom petim izreke je odbijen kao neosnovan zahtev tuži lja za naknadu troškova parničnog postupka.

Iz obrazložena navedene presude, pre svega, proizlazi da su 4. avgusta 2014. godine R . M . i I. M . podneli izjavu o stupanju u parnicu u svojstvu umešača na strani tuženog ističući da imaju direktan pravni interes da se u ovom postupku pojave kao umešači, s obzirom na to da su sa tuženim zaključili ugovor o kupoprodaji nepokretnosti od 29. juna 2012. godine, Ov. br. 22977/12, te da se pred istim sudom već vodi parnični postupak radi utvrđenja prava svojine na istom stanu po tužbi, podnosioca ustavne žalbe protiv „B .“ doo Inđija u stečaju i tuženih (tužilja u ovoj parnici) u predmetu P. 278/14 .

Na ročištu održanom 19. februara 2015. godine doneto je rešenje kojim se dozvoljava stupanje u parnicu umešača R . M, ovde podnosioca ustavne žalbe i I. M . na strani tuženog .

U toku postupka umešač na strani tuženog je predlagao prekid ove parnice do okončanja parnice koja se vodi pred istim sudom u predmetu P. 278/14 , a koj a predstavlja prethodno pravno pitanje za ovaj parnični postupak, ali je na ročištu od 22. septembra 2015. godine odbijen predlog umešača.

Takođe je, podneskom od 27. januara 2016. godine predložio da se prekine postupak u ovoj parnici do pravnosnažnog okončanja parničnog postupka koji se vodi pred istim sudom u predmetu P. 281/15 radi pobijanja pravnih radnji stečajnog dužnika i tužilje, što takođe predstavlja prethodno pitanje za ovaj parnični postupak, ali je i ovaj predlog odbijen na ročištu od 29. januara 2016. godine.

Umešač na strani tuženog je na ročištu od 29. januara 2016. godine predložio da se ovaj postupak spoji sa postupkom P. 278/14 radi vođenja jedinstvenog postupka, s obzirom na stav izražen u rešenju Privrednog apelacionog suda Pž. 8392/15 od 13. januara 2016. godine, ali je i ovaj predlog odbijen na istom ročištu.

U toku dokaznog postupka utvrđeno je: da je 25. novembra 2009. godine zaključen ugovor o kupoprodaji nepokretnosti Ov. br. 10557/09 između B. R . i M . R . kao kupaca i „ B.k.“ doo Inđija kao prodavca; da je u ugovoru konstatovano da je prodavac investitor na izgradnji stambeno-poslovnog objekta u Inđiji u ul. J . broj …, da prodavac nije podneo zahtev za prijavu početka radova na izgradnji predmetnog objekta, kao i da kupci kupuju stan u izgradnji, i to svako sa ½ idealnog dela; da je predmet prodaje stan u izgradnji po sistemu „ključ u ruke“, koji se nalazi u Inđiji, ul. J. broj …, lamela D, drugi sprat, stan broj …, površine 49,06m2 za cenu od 42.190 evra; da se stan preda kupcu najkasnije do 31. maja 2010. godine, a da će prodavac plaćati penale na ime kašnjenja u izgradnji počev od 1. januara 2010. godine do dana stupanja kupca u posed stana, i to mesečno u visini od 150 eva; da je ugovorom potvrđeno da je kupac platio iznos od 32.300 evra u dinarskoj protivvrednosti, tako da se obavezuje da ostatak kupoprodajne cene od 9.890 evra isplati prodavcu najkasnije do izgradnje predmetnog stana i stupanja kupca u njega.

Dalje je utvrđeno: da je „B.k.“ doo Inđija privredno društvo koje je osnovano 10. februara 1993. godine; da su osnivači ovog privrednog društva bili Lj. B, N . B . i O . B, a da je „B .“ doo Inđija privred no društvo u stečaju koje osnovano 7. maja 2008. godine; da su osnivači navedenog privrednog društva bili O. B . i „ B.k.“ doo Inđija sa udelom od 99,73% i unetim novčanim kapitalom (na dan 17. juna 2009. godine) , upravo spornom parcelom broj …/1, ZKUL 1177 KO Inđija-građevinsko neizgrađeno zemljište od 62a i 94m2 u ul. J, blok 42; da je izmenama akta o osnivanju od 25. juna 2009. godine konstatovano da „B.k.“ doo Inđija unosi nenovčani kapital , i to sporno građevinsko zemljište koje na dan procene vredi 1.792.714,00 evra; da se potom ugovorom o promeni osnivača od 21. decembra 2009. godine, takođe konstatuje da je „ B.k.“ doo preneo svoja prava i osnivački ulog u vidu nenovčanog kapitala upisanog i unetog u procentu od 99,73% na osnivača N . B . kao direktora i zastupnika „B .“ doo i na osnovu koga su se saglasili da N . B . bude osnivač sticalac, umesto „B.k.“ doo Inđija sa udelom prenetim na njega ovim ugovorom; dok je aneksom ugovora o izmenama akta o osnivanju od 22. decembra 2009. godine, izvršena promena osnivača te je „B.k.“ doo brisan kao osnivač, a kao osnivač sticalac je upisan N . B . i na njega je prenet ceo kapital koji je u „B .“ doo Inđija uneo „ B.k.“ doo Inđija.

Pored navedenog, utvrđeno je : da je 27. oktobra 2010. godine „ B.k.“ doo Inđija kao prodavac sa B . R . i M . R . kao kupcima zaključio Aneks ugovora o kupoprodaji nepokretnosti od 25. novembra 2009. godine Ov. br. 10557/09 kojim je konstatovano da su se ugovorne strane saglasile da se izmeni član 2. osnovnog ugovora , tako da je predmet ugovora kupoprodaja stana u izgradnji po sistemu „ključ u ruke“ koji se nalazi u Inđiji u ul. J. broj …, u lameli D, da se radi o dvosobnom stanu od 49,06m2 koji se nalazi na prvom spratu sa oznakom D 102, a da u ostalom delu ugovor ostane nepromenjen.

U dokaznom postupku je, takođe , utvrđeno : da je 29. juna 2012. godine zaključen ugovor o kupoprodaji nepokretnosti-stana u izgrad nji Ov. br. 22977/12 između „B.“ doo Inđija kao prodavca i I. M . i R . M, ovde podnosioca ustavne žalbe , kao kup aca; da je u ugovoru konstatovano da je prodavac investitor na izgradnji stambeno-poslovnog objekta u Inđiji, u ul. Jug Bogdana 3-7, sa odobrenjem za izgradnju br. 02-351-1-113/2009-102 od 15. jula 2009. godine, kao i da kupci kupuju stan u izgradnji u predmetnom stambeno-poslovnom objektu u Inđiji, i to svako od njih sa po ½ idealnog dela, po sistemu „ključ u ruke“ koji se nalazi u Inđiji, ul. J. …, lamela D, prvi sprat, stan broj …, površine 49,06m2, po ceni od 38.890 evra; da je ugovoreno da se stan preda kupcu najkasnije do 28. februara 2013. godine, a da će prodavac plaćati penale na ime kašnjenja u izgradnji počev od 1. marta 2013. godine do dana stupanja kupaca u posed, i to mesečno u visini od 140 evra, a ugovorom je potvrđeno da su kupci ugovorenu cenu isplatili u celosti.

Iz sadržine zapisnika od 28. januara 2014. godine sačinjenog od strane tuženog „B .“ doo Inđija i tužilje M.R , utvrđeno je da je na strani M. R. kao kupca preostala ob aveza u iznosu od 9. 890 evra koja je imajući u vidu nedovršene radove od strane prodavca umanjena na iznos od 2.200 evra, a istim je konstatovano da je „B.“ doo Inđija dužan da zaključi aneks sa „M .“ gde će oni izabrati drugi stan.

U toku postupka je utvrđeno da je „B.“ doo Inđija 3. februara 2014. godine kupcima B . i M . R . dao klauzulu intabulandi u odnosu na stan sa oznakom …, površine 49,06m2, na prvom spratu lamele D.

Prema nalaženju prvostepenog suda sporno pravno pitanje je da li je zaključenjem ugovora o promeni osnivača tuženi preuzeo obavezu prema tužiocima po osnovu ugovora o kupoprodaji nepokretnosti od 25. novembra 2009. godine i anek su ugovora od 27. oktobra 2010. godine. Prvostepeni sud zauzeo je stanovište da zaključenje ugovora o promeni osni vača nije statusna promena privrednih društava po Zakonu o privrednim društvima (spajanje, pripajanje) koj om se prenose prava i obaveze sa jednog na drugo privredno društvo, a koje statusne promene utiču na gubitak subjektiviteta privrednih društava. Stoga je našao da zaključenje ugovora o promeni osnivača ne utiče na subjektivitet privrednih društava i ona i dalje egzistiraju sa svojim pravima i obavezama prema trećim licima. Kako su tužioci zaključili ugovor o kupoprodaji nepokretnosti od 25. novembra 2009. godine i aneks ugovora od 26. oktobra 2010. godine sa privrednim društvom „ B.k.“, a ne sa tuženim „B.“, to po nalaženju prvostepenog suda tuženi nema obaveze prema tužiljama u pogledu tužbenog zahteva koji je postavljen u ovoj parnici.

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 6363/16 od 9. novembra 2017. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilja i potvrđena prvostepena presuda. Iz obrazloženja presude proizlazi: da su prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilja i pravni sledbenici pok. B. R . stan kupili od nevlasnika, jer u momentu zaključenja ugovora o kupoprodaji, vlasnik nepokretnosti nije bio „B.k.“ doo; da je tuženi prihvatio ugovore zaključene sa „B.k.“ kao svoje tokom 2014. godine, ali u momentu kada je isti stan već prodao umešaču, dakle prevarnim radnjama, a radi izvlačenja ostatka kupoprodajne cene od tužilaca i da su tužioci i sam aneks ugovora tokom 2010. godine zaključili sa nevlasnikom i istim izvršili promenu predmeta obaveze, što ukazuje da nisu upotrebili pažnju dobrih domaćina u smislu člana 18. Zakona o obligacionim odnosima. Drugostepeni sud je istakao da je na osnovu ugovora o izmeni osnivačkog akta na tuženog prešla imovinska celina, odnosno parcela na kojoj je građena sporna nepokretnost, i to pre zaključenja ugovora i aneksa ugovora sa tužiocima, te da se umešač na strani tuženog pojavljuje kao savesna strana u zaključenju ugovora o kupoprodaji tokom 2012. godine, jer zaključuje ugovor sa vlasnikom sporne parcele i investitorom izgradnje stanova. Takođe, drugostepeni sud ukazuje i na t o da su u trenutku potpisivanja zapisnika o primopredaji stana tokom 2014. godine, tužioci očigledno znali da je sporni stan ponovo prodat, sada od strane tuženog, jer je samim zapisnikom konstatovano da je tuženi dužan da zaključi aneks sa „M.“ ovde umešačima, gde će oni izabrati drugi stan, na koji način su dve strane ugovorile zaključenje ugovora na teret trećeg, što je pravno neprihvatljivo. U pogledu ocene savesnosti kupca, kome je stvar predata u državinu, treba uzeti u obzir i ponašanje razumnog kupca u konkretnim okolnostima, a savestan kupac je onaj koji pored pouzdanja u zemljišne knjige utvrdi i stanje poseda kupljene nepokretnosti, a pre svega i na koga glasi građevinska dozvola ukoliko kupuje stan u izgradnji, a u konkretnom slučaju je investitor izgradnje bio tuženi sa odobrenjem za izgradnju od 15. jula 2009. godine. Prema nalaženju drugostepenog suda, tačno je da se radi o povezanim pravnim licima, ali navedeno ne utiče na pravilnost presuđenja, jer na strani tužilaca nije upotrebljena dužna pažnja pa se ne mogu smatrati savesnim kupcima, a sama činjenica povezivanja pravnih lica i mešanja imovine osnivača i osnovanih utiče eventualno na pravo tužilaca na isplatu štete od strane odgovarajućih lica.

Tužilje su 27. decembra 2017. godine izjavile reviziju protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 6363/16 od 9. novembra 2017. godine na osnovu člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku, istovremeno navodeći da pravo na izjavljivanje revizije zasnivaju i na odredbi člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku, jer je predmet tužbenog zahteva utvrđenje prava svojine tužilja na predmetnom stanu po osnovu ugovora o kupoprodaji čija je prodajna cena bila 42.190 evra. Dalje su istakle da činjenica da je kao vrednost predmeta spora označen iznos od 10.000,00 dinara čini grešku koju je sud morao odmah da ispravi i naloži tužiljama da urede tužbu, tako što će odrediti stvarnu vrednost predmeta spora od 42.190 evra, a kako je prvostepeni sud to propustio da raspravi nesporno je da iz vrednosti kupoprodajne cene nepokretnosti proizlazi pravo na izjavljivanje revizije.

Umešač na strani tuženog je podneskom od 16. januara 2018. godine u odgovoru na reviziju istakao da drugostepenom presudom nije preinačena prvostepena presuda, niti ukinuta i odlučeno o tužbenim zahtevima stranaka, već je drugostepeni sud potvrdio prvostepenu presudu što isključuje mogućnost izjavljivanja revizije. Dalje je istakao da je vrednost predmeta spora koju su tužioci opredelili tužbom 10.000,00 dinara, pri čemu ta vrednost predmeta spora nije promenjena do pravnosnažnosti presude. Ukazao je i na to da i kada bi vrednost predmeta spora predstavlja vrednost iz ugovora o kupoprodaji nepokretnosti, iznos od 42.190 evra ne bi bio dovoljan za izjavljivanje revizije, jer je izjavljivanje revizije u privrednim sporovima dozvoljeno samo ukoliko vrednost predmeta pobijanog dela pravnosnažne presude prelazi iznos od 100.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe. Predložio je da Vrhovni kasacioni sud odbaci reviziju tužilja kao nedozvoljenu.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Prev. 36/18 od 12. decembra 2018. godine dozvoljena je revizija tužilja i preinačena presuda Privrednog apelacionog suda Pž. 6363/16 od 9. novembra 2017. godine u delu stava prvog izreke i presuda Privrednog suda u Sremskoj Mitrovici P. 237/14 od 4. maja 2016. godine u stavu prvom izreke i presuđeno tako što je usvojen tužbeni zahtev tužilja i utvrđeno da su stekle pravo svojine sa određenim udelima na nepokretnosti, stanu broj …, površine 49,06m2, na prvom spratu stambeno-poslovnog objekta u Inđiji, u ulici J. broj …, izgrađenom na katastarskoj parceli broj …/1, upisanoj u listu nepokretnosti broj … KO Inđija 1 deo 3, na osnovu ugovora o kupoprodaji Ov. br. 10557/09 od 25. novembra 2009. godine, aneksa ugovora o kupoprodaji Ov. br. 8012/10 od 26. oktobra 2010. godine i izjave-klauzule intabulandi Ov. br. 1090/14 od 3. februara 2014. godine i rešenja O. 2432/12 od 8. novembra 2012. godine, te je tuženi „B .“ doo Inđija u stečaju dužan da trpi da se po pravnosnažnosti ove presude tužilje uknjiže u RGZ SKN Inđija; stavom drugim izreke je odbijena revizija izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 6363/16 od 9. novembra 2017. godine u delu stava prvog izreke kojim je odbijena žalba i potvrđena presuda u stavu drugom izreke presude Privrednog suda u Sremskoj Mitrovici P. 237/14 od 4. maja 2016. godine ; stavom trećim izreke je obavezan tuženi da tužiljama naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 151.400,00 dinara.

Vrhovni kasacioni sud prethodno konstatuje da su tužilje izjavile blagovremenu i dozvoljenu reviziju iz razloga pogrešne primene materijalnog prava, te da je ispitao revizijom pobijanu drugostepenu presudu na način propisan članom 408. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni kasacioni sud u osporenoj presudi ističe da je pri osnivanju pravnog lica „B.“, „B. k .“ kao jedan od osnivača, kao svoj osnivački ulog uneo pravo korišćenja na spornoj parceli na kojoj je izgrađen objekat u kome se nalazi stan koji je predmet ugovora o kupoprodaji, te da je po zaključenju ugovora o unošenju nenovčanog kapitala 19. juna 2009. godine nosilac prava korišćenja na navedenom zemljištu „B .“ osnovano privredno društvo i da je u tom delu pravilan zaključak nižestepenih sudova da je ugovor između tužilaca i „B . k .“ kojim su oni kupili stan u objektu koji je trebalo graditi na navedenoj parceli, kupovina stana od nevlasnika.

Međutim, revizijski sud, dalje nalazi da su zapisnikom koji je zaključen između tužilaca i tuženog „B.“ od 28. januara 2014. godine konstatovani iznosi preostalog duga koji tužioci moraju platiti pre predaje stana. Imajući u vidu navedeno, revizijski sud je zaključio da je tuženi prihvatio kao svoje ugovore zaključene između tužioca i „B . k .“, odnosno da je stupio na mesto „B. k .“ upravo iz razloga što je nepokretnost na kojoj je nosilac prava korišćenja bio „B. k .“ i na kojoj je izgrađen objekat u kome se nalazi stan „B. k .“ i uneo kao svoj osnivački ulog pri osnivanju „B.“, a što je bio osnov za dobijanje njegove dozvole za izgradnju na navedenoj parceli, čime je tuženi stupio na mesto „B. k .“ u spornom ugovoru. Navedeno je potvrdio i prijemom preostalog iznosa neizmirenog dela cene od strane tužioca, a ovlašćena lica tuženog su tužiocu omogućila ulazak u posed stana koji je predmet ugovora o prodaji. Kako je tuženi stupio na mesto „B . k .“ u navedenom spornom ugovoru koji je osnov tužiočevog sticanja prava svojine na stanu, to revizijski sud nalazi da ugovor između parničnih stranaka proizvodi pravno dejstvo od dana zaključenja. Revizijski sud ističe da nije od značaja da li je sam tuženi u kasnijoj fazi otuđio stan drugim licima, ovde umešaču, jer je tuženi preuzeo obavezu da tom licu obezbedi drugi stan. Prema shvatanju revizijskog suda, tuženi je stupio na mesto prodavca „B . k.“ primajući izvršenje od strane tužilaca, ali i prihvatajući da ispune sve ugovorne obaveze u pogledu završetka radova i predaje stana tužiocima, te stoga tužioci imaju valjan pravni osnov za sticanje prava svojine na spornom stanu.

3.2. Činjenice i okolnosti koje se odnose na parnični postupak P. 67/17

Ustavni sud je iz dokumentacije priložene uz ustavnu žalbu utvrdio da je pred Privrednim sudom Sremskoj Mitrovici vođen parnični postup ak po tužbi tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe protiv tuženih; „B.“ doo Inđija u stečaju i M.R, J.N, S.K, B.V, M.M i S.S, radi utvrđenja da je tužilac po osnovu ugovora o kupoprodaji nepokretnosti, stana u izgradnji Ov. br. 22977/12 od 29. juna 2012. godine, stekao pravo svojine na 1/1 delova na stanu …, površine 49,86m2, lamel a D, stambeno-poslovnog objekta „A .“ koji je sagrađen na parceli br. …/1 KO Inđija 1 deo 3, u ul. J . ….

Presudom Privrednog suda u Sremskoj Mitrovici P. 67/17 od 6. jula 2017. godine je, u stavu prvom izreke , usvojen tužbeni zahtev tužioca, a ovde podnosioca ustavne žalbe i utvrđeno da je po osnovu ugovora o kupoprodaji nepokretnosti, stana u izgradnji Ov. br. 22977/12 od 29. juna 2012. godine, stekao pravo svojine u 1/1 delova na stnu …, površine 49,86m2, lamela D, stambeno-poslovnog objekta „A.“ koji je sagrađen na parceli br. …/1 KO Inđija 1 deo 3, u ul. J . …, te da su tuženi (tužilje u ovoj parnici) dužne priznati tužiocu navedeno pravo svojine i trpeti da se tužilac na osnovu ove presude, upiše u javni registar nepokretnosti koji se vodi kod Službe za katastar nepokretnosti Inđija, kada se za to steknu uslovi; stavom drugim izreke je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se iz stečajne mase tuženog „B.“ doo Inđija izluči predmetni stan i utvrdi da isti ne ulazi u stečajnu masu ovog tuženog, što je dužan da trpi ; stavom trećim izreke presude je utvrđeno da svaka parnična stranka snosi svoje parnične troškove.

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 5928/17 od 6. decembra 2017. godine, u stavu prvom izreke , odbijena je kao neosnovana žalba tuženih i potvrđena presuda Privrednog suda u Sremskoj Mitrovici P. 67/17 od 6. jula 2017. godine u stavu prvom izreke; stavom drugim izreke je usvojena žalba tužioca i preinačena prvostepena presuda u stavu drugom izreke, tako što se usvaja tužbeni zahtev tužioca i izlučuje iz stečajne mase tuženog „B .“ doo Inđija predmetni stan i utvrđuje da isti ne ulazi u stečajnu masu tuženog „B .“ doo Inđija; stavom trećim izreke presude su obavezani tuženi da tužiocu solidarno naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 612.750,00 dinara.

Presudom Vrhovnog kasacionog suda Prev. 74/18 od 5. jula 2018. godine , odbijena je kao neosnovana revizija tuženih M.R, J.N, S.K, B.V, M.M i S.S. izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 5928/17 od 6. decembra 2017. godine i odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova revizijskog postupka.

Iz obrazloženja revizijske presude Prev. 74/18 od 5. jula 2018. godine, proizlazi da je pravilno zaključivanje nižestepenih sudova da tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe ima valjani pravni osnov za sticanje prava svojine na predmetnom stanu. Naime, nakon što je „B . k .“ doo Inđija pristupanjem u svojstvu osnivača u tuženo privredno društvo „B .“ doo Inđija u vidu nenovčanog uloga uneo neizgrađenu katastarsku parcelu br. …/1, ista je postala imovina „B.“ doo Inđija, a tuženi „B.“ je investitor izgradnje stambeno poslovnog objekta na toj parceli u kome se nalazi sporni stan. Prema nalaženju sudova, koje je prihvatio i revizijski sud tužilac u odnosu na tužena fizička lica ima jači pravni osnov jer poseduje ugovor o kupoprodaji nepokretnosti koji je zaključen sa investitorom, overen u sudu i sadrži klauzulu intabulandi, plaćena je kupoprodajna cena u celosti i prvi je podneo zahtev za upis objekta u javne knjige. Prihvata i zauzeto stanovište nižestepenih sudovi da tuženi nemaju valjani pravni osnov za sticanje prava svojine jer je ugovor i aneks ugovora zaključen sa nevlasnikom, odnosno sa prodavcem „B. k .“ koji nije imao pravo da zaključi ugovor o kupoprodaji stana u izgradnji i aneks ugovora. Takođe, nalazi i da tužena M.R. nije bila savesna, jer nije izvršila uvid u rešenje o odobrenju za izgradnju od 15. jula 2009. godine, a prema tom rešenju njen prodavac nije bio investitor objekta već izvođač radova koji nije ovlašćen da raspolaže nepokretnostima. Pored navedenog, revizijski sud ističe da su u sporu za utvrđenje prava svojine na nepokretnosti bitne činjenice: da li je kupac nepokretnost kupio od vlasnika i da li je savestan. Savestan sticalac ima jači pravni osnov u odnosu na nesavesnog sticaoca i u slučaju kada je nepokretnost predata u državinu nesavesnom sticaocu. Kod višestrukog otuđenja što je u konkretnom slučaju, savesnost kao moralna i pravna činjenica može predstavljati odlučujući kriterijum za rešavanje sukoba pravnih osnova, jer savesnost predstavlja osnovni princip u nastajanju, izvršenju i prestanku obligacionih odnosa. Takođe, iz sadržine navedene presude proizlazi da je pravilno zaključivanje drugostepenog suda u delu u kome je preinačena prvostepena presuda i usvojen tužbeni zahtev za izlučenje predmetnog stana, jer je stečajni upravnik izvršio popis imovine stečajnog dužnika , odnosno popis svih stanova u lameli D u kojoj se nalazi i sporni stan i iz razloga što tuženi „B .“ doo Inđija nikada nije izneo tvrdnju da predmetni stan nije deo stečajne mase.

4. Odredbom Ustava, na čiju se povredu ustavnom žalbom ukazuje , je utvrđeno da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) propisano je: da ugovor stvara prava i obaveze za ugovorne strane (član 148. stav 1.); da se ugovorom o prodaji obavezuje prodavac da prenese na kupca pravo svojine na prodatu stvar i da mu je u tu svrhu preda, a kupac se obavezuje da plati cenu u novcu i preuzme stvar (član 454. stav 1.).

Zakonom o osnovama svojinskopravnih odnosa („Službeni list SFRJ“, br. 6/80 i 36/90, „Službeni list SRJ“, br. 29/96 i „Službeni glasnik RS“, broj 115/05) je propisano : da se pravo svojine stiče po samom zakonu, na osnovu pravnog posla i nasleđivanjem i da se pravo svojine stiče i odlukom državnog organa, na način i pod uslovima određenim zakonom (član 20.); da se na osnovu pravnog posla pravo svojine na nepokretnosti stiče upisom u javnu knjigu ili na odgovarajući način određen zakonom (član 33.) ; da lice koje je pribavilo individualno određenu stvar po pravnom osnovu i na zakonit način, a nije znalo i nije moglo znati da nije postao vlasnik (pretpostavljeni vlasnik) ima pravo da zahteva njen povraćaj i od savesnog držaoca kod koga se ta stvar nalazi bez pravnog osnova ili po slabijem pravnom osnovu, kada se dva lica smatraju pretpostavljenim vlasnicima iste stvari, jači pravni osnov ima lice koje je stvar steklo teretno u odnosu na lice koje je stvar steklo besteretno, a ako su pravni osnovi ovih lica iste jačine, prvenstvo ima lice kod koga se stvar nalazi i da pravo na podnošenje tužbe iz stava 1. ovog člana ne zastareva (član 41.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-Odluka US, 74/13-Odluka US, 55/14 i 87/18) je propisano da protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, stranke mogu da izjave reviziju u roku od 30 dana od dana dostavljanja presude (član 403. stav 1. ); da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti grđana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (po sebna revizija), da o dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava 1. ovog člana odlučje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija (član 404.); da Vrhovni kasacioni sud ispituje pobijanu presudu samo u ovom delu u kome se pobija revizijom i u granicama razloga navedenih u reviziji, pazeći po službenoj dužnosti na bitnu povredu iz člana 374. stav 2. tačka 2) ovog zakona i na pravilnu primenu materijalnog prava (član 408.); da revizija u privrednim sporovima nije dozvoljena, ako vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude ne prelazi dinarsku protivvrednost od 100.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe (član 485.).

5. Razmatrajući sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac svoje tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, zasniva pre svega na tome da revizijski sud nije dao obrazloženje zbog čega je prihvatio da odlučuje o reviziji tužilja kao posebnoj, a ukazuje i na to da je isto veće revizijskog suda neposredno pre donošenja osporene presude donelo i presudu Prev. 74/18 od 5. jula 2018. godine kojom je utvrđeno njegovo pravo svojine na spornom stanu .

Ustavni sud konstatuje da je, u konkretnom slučaju, revizijski sud u stavu prvom izreke osporene presude dozvolio reviziju tužilja , dok u obrazloženju samo konstatuje da su tužilje izjavile blagovremenu i dozvoljenu reviziju iz razloga pogrešne primene materijalnog prava, te da je Vrhovni kasacioni sud ispitao revizijom pobijanu drugostepenu presudu na način propisan članom 408. Zakona o parničnom postupku.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud primećuje da je u konkretnom slučaju izostalo obrazloženje revizijskog suda u pogledu ocene dozvoljenosti posebne revizije, odnosno da li postoji potreba za razmatranjem pravnog pitanja koje je važno za pravnu sigurnost ili za razvoj prava kroz sudsku praksu, tj. da li se radi o razmatranju pravnog pitanja od opšteg interesa ili pravnog pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse ili je potrebno novo tumačenje prav a. Osim toga, Ustavni sud takođe primećuje da je osporena revizijska presuda doneta u veću od troje sudija, iako je odredbom člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku propisano da o dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava 1. istog člana odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Razmatrajući dalje ustavnu žalbu u delu kojim se osporava presuda Vrhovnog kasacionog suda Prev. 36/18 od 12. decembra 2018. godine, a polazeći od toga da podnosilac povredu prava na pravično suđenje obrazlaže i time da je isto veće revizijskog suda, odstupajući od pravnog stanovišta zauzetog u presudi Prev. 74/18 od 5. jula 2018. godine kojom je utvrdio njegovo pravo svojine na spornom stanu, pet meseci kasnije doneo presudu kojom je utvrdio pravo svojine tužilja na istom stanu, Ustavni sud, pre svega, ukazuje da je prema stavu Evropskog suda za ljudska prava, jedan od osnovnih aspekata vladavine prava princip pravne sigurnosti. Postojanje različitih odluka suda poslednje instance u istim slučajevima može dovesti do povrede principa pravne sigurnosti u odsustvu mehanizma koji bi osigurao jednobraznost u odlučivanju (videti presudu Beian protiv Rumunije , predstavka broj 30658/05, od 6. decembra 2007. godine, st. 36-39). Međutim, zahtev pravne sigurnosti dopušta određena odstupanja u tumačenju koja se prihvataju kao sastavni deo svakog pravosudnog sistema. Takve razlike se mogu javiti u okviru istog suda, i to se samo po sebi ne mora smatrati uvek povredom označenog prava (videti rešenja Ustavnog suda Už-9621/2012 od 23. septembra 2012. godine i Už-4911/2011 od 11. jula 2014. godine, kao i presudu Evropskog suda za ljudska prava u slučaju Tudor Tudor protiv Rumunije , predstavka broj 21911/13, od 24. marta 2009. godine, pasus 29 .).

Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje, Ustavni sud ukazuje da je u svojoj dosadašnjoj praksi prilikom ispitivanja postojanja povrede prava na pravnu sigurnost upoređivao odluke sudova poslednje instance kojima je u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji odlučeno o pravima i obavezama različitih podnosilaca ustavnih žalbi, ali ne i povodom upoređivanja odluka sudova poslednje instance vođenim među istim strankama sa obrnutim procesnim ulogama i istim predmetom spora – utvrđenje prava svojine na istoj nepokretnosti. Ustavni sud podseća da je Evropski sud za ljudska prava u presudi Vusić protiv Hrvatske, od 1. jula 2010. godine, broj predstavke 48101/07, stav 45. utvrdio povredu načela pravne sigurnosti zbog postojanja dve različite odluke Vrhovnog suda u pogledu dozvoljenosti revizije, koje su donete u istom postupku, zaključivši da je Vrhovni sud donošenjem novog rešenja o istom pitanju u istom postupku, suprotnom od prethodno donetog, sam postao izvor nesigurnosti. Identično stanovište Evropski sud za ljudska prava je izneo i u presudi Balažoski protiv Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije , od 25. aprila 2013. godine, broj predstavke 45117/08. U pomenutoj presudi Evropski sud je utvrdio da je Vrhovni sud, praktično ukidajući svoje prethodne odluke, uopšte se ne pozivajući na njih, niti iznoseći suprotno obrazloženje, prekršio načelo pravne sigurnosti, koje je inherentno u članu 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda , jer je u datom slučaju sam postao izvor pravne nesigurnosti time što je doneo različite odluke o istom pitanju u jednom istom postupku (videti Odluku Ustavnog suda Už-2622/2013 od 22. oktobra 2015. godine).

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud je ispitivao da li su stanovišta izneta u osporenoj presudi suprotna zaključcima koje je taj isti sud ranije zauzeo u presudi Prev. 74/18 od 5. jula 2018. godine na podlozi istog činjeničnog stanja.

S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je u postupku po tužbi tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe protiv tuženih, ovde tužilja i „B.“ doo Inđija u stečaju koji se vodio pred Privrednim sudom u Sremskoj Mitrovici P. 67/17, Vrhovni kasacioni sud u presudi Prev. 74/18 od 5. jula 2018. godine zauzeo stanovište da tužilac ima valjani pravni osnov za sticanje prava svojine na predmetnom stanu, dok tuženi nemaju valjani pravni osnov za sticanje prava svojine jer su ugovor i aneks ugovora zaključen i sa nevlasnikom, odnosno sa prodavcem „B. k .“ koji nije imao pravo da zaključi ugovor o kupoprodaji stana u izgradnji i aneks ugovora, te da savestan sticalac ima jači pravni osnov u odnosu na nesavesnog sticaoca i u slučaju kada je nepokretnost predata u državinu nesavesnom sticaocu. Kod višestrukog otuđenja, što je ovde slučaj , savesnost kao moralna i pravna činjenica može predstavljati odlučujući kriterijum za rešavanje sukoba pravnih osnova, jer savesnost predstavlja osnovni princip u nastajanju, izvršenju i prestanku obligacionih odnosa.

Međutim, revizijski sud u osporenoj presudi po tužbi, tužilja protiv tuženog „B.“ doo Inđija u stečaju i umešača na strani tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, i pored prihvatanja kao pravilnog zaključka nižestepenih sudova da je ugovor zaključen između tužilaca i „B. k .“ kojim su oni kupili stan u objektu koji je trebalo graditi na navedenoj parceli, kupovina stana od nevlasnika, tumačenjem sadržine zapisnika zaključenog između tužilaca i tuženog „B .“ od 28. januara 2014. godine, zaključuje da je tuženi stupio na mesto „B. k .“ u spornim ugovorima, čime zapravo konvalidira ugovor o kupoprodaji i aneks ugovora koji su tužioci zaključili sa „B . k .“ doo Inđija (iako on u trenutku zaključenja nije bio investitor izgradnje, niti vlasnik građevinske parcele) i utvrđuje da tužioci imaju valjan pravni osnov za sticanje prava svojine na spornom stanu.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud nalazi da se iz obrazloženja osporene revizijske presude ne mogu utvrditi razlozi zbog kojih je Vrhovni kasacioni sud, na podlozi istovetnih činjenica , u istom sastavu veća u oba postupka, došao do suprotnih zaključaka u pogledu istog predmeta spora , utvrđenja prava svojine na istom stanu. Kako je uloga Vrhovnog kasacionog suda upravo da ujednačava sudsku praksu, odnosno da izbegava razmimoilaženja i osigura jedinstvenu primenu zakona, to je osporena presuda postala izvor pravne nesigurnosti za podnosioca ustavne žalbe, kome je ranije utvrđeno pravo svojine na predmetnom stanu i usvojen zahtev za izlučenje istog iz stečajne mase tuženog.

Konačno, Ustavni sud je imao u vidu i da je Vrhovni kasacioni sud presudom Prev . 74/18 od 5. jula 2018. godine utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe, stekao pravo svojine u smislu člana 20. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa.

Pored navedenog, Ustavni sud ocenjuje da stav Vrhovnog kasacionog suda da se tumačenjem sadržine zapisnika od 28. januara 2014. godine, zaključenog između tužilaca i tuženog „B.“, može doći do zaključka da je tuženi stupio na mesto „B . k .“ u spornim ugovorima, bez ocene savesnosti tužilja i tuženog, iskazuje kao proizvoljan , naročito kod činjenice da i sam sud u obe revizijske presude ističe da su tužioci kupili stan od nevlasnika.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je u konkretnom slučaju podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravnu sigurnost kao element prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, te je saglasno odredbi člana 89. stav. 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US , 40/15 – dr. zakon, 103/15 i 10/23), usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud smatra da se štetne posledice nastale povredom prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, mogu otkloniti jedino poništajem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 36/18 od 12. decembra 2018. godine, kako bi taj sud doneo novu odluku o reviziji izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 6363/16 od 9. novembra 2017. godine, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud nije posebno razmatrao navode podnosioca ustavne žalbe o povredi prava iz člana 36. i člana 58. Ustava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i da je odredio otklanjanje štetnih posledica utvrđene povrede prava .

7. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, a da u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.). Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 3. izreke.

8. Saglasno svemu izloženom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Poništena presuda Vrhovnog kasacionog suda zbog povrede načela pravne sigurnosti

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti