Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku i pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku zbog trajanja radnog spora od 15 godina. Takođe, utvrđena je povreda prava na pravično suđenje jer je Vrhovni kasacioni sud proizvoljno odbacio reviziju.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Jovan Ćirić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi U. D . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. oktobra 2020. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba U. D . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 939/14 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Usvaja se ustavna žalba U. D . i utvrđuje da je rešenj em Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1710/17 od 12. jula 2017. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

3. Poništava se rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1710/17 od 12. jula 2017. godine i određuje da isti sud ponovo odluči o reviziji podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1175/16 od 10. februara 2017. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. U. D . iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 5. decembra 2017. godine, preko punomoćnika O. B, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 939/14 , kao i protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1710/17 od 12. jula 2017. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu G ž1. 1175/16 od 10. februara 2017. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na pravno sredstvo i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 2. i člana 58. stav 1. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe, pored detaljne argumentacije kojom osporava stav Apelacionog suda u Beogradu o neosnovanosti tužbenog zahteva za poništaj odluke donete u disciplinskom postupku, osporava pravnu ocenu Vrhovnog kasacionog suda o nedozvoljenosti revizije u radnom sporu , pozivajući se, pored ostalog, na odredbu člana 403. stav 2. tačka 2) Zakona o parničnom postupku, kojom je propisano da je revizija uvek dozvoljena ako je drugostepeni sud preinačio presudu i odlučio o zahtevima stranaka. Takođe ističe da je predmetni parnični postupak trajao preko 15 godina, na koji način mu je povređeno i pravo na suđenje u razumnom roku.

Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporen e akt e. Naknadu nematerijalne štete nije tražio.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise parničnog predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 939/14, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je 6. novembra 2002. godine, u svojstvu tužioca, podneo Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužen e Republike Srbije – Uprava za zajedničke poslove republičkih organa, radi poništaja odluke broj 116-04-4/2002-07 od 12. septembra 2002. godine kojom je utvrđena disciplinska odgovornost tužioca zbog učinjene teže povrede radne dužnosti, izrečena novčana kazna i mera privremenog udaljenja sa rada do konačnosti odluke o disciplinskoj odgovornosti.

Zakonski zastupnik tužene je 13. decembra 2002. godine dostavio odgovor na tužbu. Prvo ročište za glavnu raspravu je održano 6. marta 2003. godine. U periodu do prvog presuđenja zakazano je još 14 ročišta za glavnu raspravu i dva ročišta povodom predloga punomoćnika tužioca za vraćanje u pređašnje stanje. Sud je dva puta odredio mirovanje postupka zbog izostanka uredno pozvanih stranaka (8. maja 2003. i 14. aprila 2004. godine). Kod drugog slučaja mirovanja postupka, punomoćnik tužioca je tražio vraćanje u pređašnje u stanje, što je sud dozvolio na ročištu održanom 30. marta 2005. godine. U okviru dokaznog postupka je saslušan tužilac u svojstvu parnične stranke, kao i dva svedoka. Glavna rasprava je zaključena 5. novembra 2008. godine.

Presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 1033/02 od 5. novembra 2008. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca, te je pobijano rešenje poništeno u delu kojim je utvrđena disciplinska odgovornost tužioca i izrečena novčna kazna, dok je tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan u delu kojim je tražen poništaj privremenog udaljenja tužioca sa rada.

Postupajući po žalbi tužene, najpre je Okružni sud u Beogradu vratio predmet prvostepenom sudu na dopunu postupka – rešenjem Gž1. 4316/09 od 30. septembra 2009. godine, kako bi se izvršila ispravka prvostepene presude. Apelacioni sud u Beogradu, koji je u međuvremenu preuzeo nadležnost Okružnog suda u Beogradu, predmet koji je na žalbeni postupak primio krajem marta 2010. godine, vratio je na dopunu postupka rešenjem Gž1. 4505/10 od 15. novembra 2011. godine, kako bi zakonski zastupnik tužene dostavio žalbu u dovoljnom broju primeraka. Predmet je Apelacionom sudu u Beogradu ponovo prosleđen 8. februara 2012. godine. Rešenjem Gž1. 921/12 od 19. februara 2014. godine ukinuta je prvostepena presuda u usvajajućem delu i predmet je vraćen na ponovni postupak i odlučivanje.

Nadležnost Drugog opštinskog suda u Beogradu je u međuvremenu preuzeo Prvi osnovni sud u Beogradu, koji je presudom P1. 939/14 od 18. decembra 2015. godine usvojio tužbeni zahtev tužioca u celini. U ponovnom prvostepnom postupku zakazano je sedam ročišta za glavnu raspravu, od kojih dva nisu održana, i to zbog štrajka advokata. U dokaznom postupku je saslušan jedan svedok.

Postupajući po žalbi tužene, Apelacioni sud u Beogradu je doneo osporenu presudu Gž1. 1175/16 od 10. februara 2017. godine, kojom je navedenu prvostepenu presudu preinačio i tužbeni zahtev tužioca u celini odbio kao neosnovan.

Tužilac je 26. aprila 2017. godine izjavio reviziju, koju je Vrhovni kasacion i sud odbacio kao nedozvoljenu o sporenim rešenjem Rev2. 1710/17 od 12. jula 2017. godine. U obrazloženju osporenog revizijskog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je odlučujući o dozvoljenosti revizije, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5) Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11…), Vrhovni kasacioni sud našao da revizija tužioca nije dozvoljena; da je članom 441. Zakona o parničnom postupku propisano da je revizija dozvoljena u parnicama o sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa; da je tužilac tužbom tražio da se poništi odluka tužene od 12. septembra 2002. godine kojom mu je izrečena disciplinska mera – novčana kazna od 10% u trajanju od tri meseca; da kako se ne radi o sporu o zasnivanj u, postojanju i prestan ku radnog odnosa, revizija, u smislu člana 441. Zakona o parničnom postupku , nije dozvoljena.

Osporeno revizijsko rešenje je punomoćniku tužioca uručeno 6. novembra 2011. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni glasnik SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme pokretanja osporenog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito pri određivanju rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 434.). Bitno slične odredbe sadrži i Zakon o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US i 55/14) (u daljem tekstu: ZPP), koji se u konkretnom slučaju primenjivao nakon ukidanja presude Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 1033/02 od 5. novembra 2008. godine.

Odredbama člana 403. ZPP je propisano: da protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, stranke mogu da izjave reviziju u roku od 30 dana od dana dostavljanja presude (stav 1.); da je revizija uvek dozvoljena ako je - 1) to posebnim zakonom propisano, 2) drugostepeni sud preinačio presudu i odlučio o zahtevima stranaka, 3) drugostepeni sud usvojio žalbu, ukinuo presudu i odlučio o zahtevima stranaka (stav 2.), da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe (stav 3.).

ZPP u glavi XXIX uređuje postupak u parnicama iz radnih odnosa, pa je tako odredbom člana 436. propisano da ako u toj glavi ne postoje posebne odredbe, u parnicama iz radnih odnosa primenjivaće se ostale odredbe ovog zakona, dok je poslednjom odredbom ove glave (član 441.) propisano da je revizija dozvoljena u parnicama o sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa.

Za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu od značaja su i druge relevantne odredbe ZPP, a koje su sve navedene u Odluci Ustavnog suda Už-5083/16 od 5. jula 2018. godine (videti na veb-stranici Ustavnog suda: www.ustavni.sud.rs).

Zaključcima usvojenim na sednicama Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 3. i 10. marta 2015. godine je, pored ostalog, utvrđeno da se Zakon o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 55/14) primenjuje ako je pravnosnažna odluka doneta u drugom stepenu posle 31. maja 2014. godine, a parnični postupak pokrenut posle 1. februara 2012. godine, odnosno ako je odluka kojom se okončava postupak ukinuta i predmet vraćen na ponovno suđenje posle 1. februara 2012. godine.

Dopunama zaključaka o dozvoljenosti revizije, usvojenim na sednicama Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda održanim 10. novembra i 8. decembra 2015. godine, određeno je: da ako je u postupku pokrenutom posle 1. februara 2012. godine, odnosno ako je prvostepena odluka kojom se okončava postupak ukinuta i predmet vraćen na ponovno suđenje posle 1. februara 2012. godine, drugostepeni sud odlukom donetom posle 31. maja 2014. godine preinačio odluku i odlučio o zahtevima stranaka ili usvojio žalbu, ukinuo odluku i odlučio o zahtevima stranaka, izuzev ako se radi o troškovima postupka ili kamati kao sporednim potraživanjima, o sporovima male vrednosti, o parnicama zbog smetanja državine ili ako je posebnim zakonom propisano da revizija nije dozvoljena, dozvoljenost revizije treba ceniti prema odredbi stava 1. tač. 2. i 3. člana 13. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku; da nije uvek dozvoljena revizija po članu 403. ZPP u slučaju preinačenja prvostepene odluke od strane drugostepenog suda, već samo u situaciji kada je reviziju izjavila stranka kojoj je zbog preinačenja prvostepene presude protiv koje nije izjavila žalbu, njeno pravo uskraćeno, odnosno smanjeno.

5. Ocenjujući period u odnosu na koji je nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe do okončanja postupka.

Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je da je od pokretanja osporenog parničnog postupka – 6. novembra 2002. godine do donošenja osporenog rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1710/17 od 12. jula 2017. godine, koje je punomoćnik podnosioca ustavne žalbe primio 6. novembra 2017. godine, proteklo 15 godina . Napred izneto samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Imajući to u vidu, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca – složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, trajanje postupka u sporu iz radnog odnosa , koji je hitne prirode, od 1 5 godina , ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca, a što se u najvećoj meri može pripisati nedovoljnoj efikasnosti sudova. Činjenice da je o tužbenom zahtevu prvi put odlučeno šest godin a nakon podnošenja tužbe, da je u dokaznom postupku za sve vreme obavljeno samo saslušanje četvoro lica (tri svedoka i tužilac u svojstvu parnične stranke), da je Apelacionom sudu u Beogradu, u prvom po redu žalbenom postupku, bilo potrebno godinu i osam meseci da uoči da žalba tužene nije dostavljena u dovoljnom broju primeraka , a nakon što je taj procesni nedostatak otklonjen, postupak pred navedenim drugostepenim sudom trajao još dve godine, po oceni Ustavnog suda, nesumnjivo potvrđuju da postupajući sudovi u ovom sporu nisu postupali u skladu sa načelima efikasnosti i hitnosti koja karakterišu ovu vrstu spora.

Međutim, Ustavni sud ima u vidu da je štrajk advokata u drugoj polovini 2014. godine onemogućio rad prvostepenog suda u periodu od šest meseci, što je objektivno uticalo na ukupnu dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka. Kada je reč o ponašanju podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud smatra da je on u određenoj meri doprineo produženju postupka, imajući u vidu da je u dva navrata doneto rešenje o mirovanju postupka .

Iz navedenih razloga, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr.zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je mišljenja da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ovom slučaju može ostvariti i samim utvrđenjem povrede prava, s obzirom na to da podnosi lac ustavne žalbe nije istak ao zahtev za naknadu nematerijalne štete.

7. Analizirajući navode ustavne žalbe u vezi sa osporenim aktima, Ustavni sud je konstat ovao da se oni prevashodno zasnivaju na tvrdnji podnosi oca ustavne žalbe da je Vrhovni kasacioni sud proizvoljno primenio merodavno procesno pravo, jer nije meritorno odlučio o izjavljenoj reviziji, iako je ona bila dozvoljena .

S tim u vezi, Ustavni sud, najpre, ističe da se pravom na pravično suđenje jemči, između ostalog, da će postupak odlučivanja o nečijim pravima i obavezama biti sproveden uz primenu i poštovanje propisanih pravila postupka. Nadalje, Ustavni sud ukazuje da je i Evropski sud za ljudska prava mišljenja da stranke uvek imaju pravo da očekuju da će se postojeća pravila primeniti na njihov slučaj (videti presudu u predmetu Sotiris i Nikos Koutras Attee protiv Grčke, broj predstavke 39442/98, od 16. novembra 2000. godine, stav 20.). Po shvatanju Ustavnog suda, izneti stav podrazumeva da se strankama u postupku tako omogućava da svoje ponašanje usklade sa postojećim procesnim pravilima, u kom slučaju na njihovoj strani postoji i legitimno očekivanje da će se na njihov slučaj postojeća pravila zaista i primeniti.

Ispitujući da li je Vrhovni kasacioni sud proizvoljno primenio procesno pravo na štetu podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim rešenjem odbačena njegova revizija u parnici o sporu iz radnog odnosa, jer je revizijski sud, pozivajući se na odredbu člana 410. stav 2. tačka 5) ZPP, ocenio da je ista nedozvoljena. Obrazlažući takvu svoju ocenu, revizijski sud je naveo da se, u konkretnom slučaju, ne radi o parnici u sporu o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa, u smislu člana 441. ZPP, kada je revizija uvek dozvoljena.

Što se tiče postupka u sporu iz radn og odnosa, kao posebnog parničnog postupka, koji je kao takav regulisan odredbama ZPP, Ustavni sud konstatuje da se u tim parnicama odlučuje o pravu, obavezi ili odgovornosti koja za zaposlenog nastaje u tom odnosu.

Ustavni sud dalje ukazuje da je dozvoljenost revizije regulisana odredbama ZPP, odnosno zakona kojim su uređena pravila postupka za pružanje sudske zaštite, po kojima se postupa i odlučuje. Dakle, revizija je ograničen pravni lek, budući da može da se izjavi samo protiv zakonom propisanih odluka i samo iz određenog broja razloga u odnosu na one koji su predviđeni za redovni pravni lek. Opšte je pravilo da revizija može da se izjavi ako vrednost predmeta spora pobijanog dela prelazi propisani revizijski cenzus. Ostali slučajevi dozvoljenosti revizije menjali su se promenama zakona koji su regulisali pravila parničnog postupka. Tako je Zakonom o parničnom postupku, koji je stupio na snagu 1. februara 2012. godine, odredbom člana 403. stav 2, bilo propisano da je revizija uvek dozvoljena kada je to posebnim zakonom propisano. Istim zakonom, odredbom člana 441, bilo je propisano da je revizija dozvoljena i u parnicama u kojima se odlučuje o zasnivanju, postojanju, odnosno prestanku radnog odnosa. Za razliku od ove druge odredbe, odnosno uslova propisanog u njoj koji su nakon noveliranja osnovnog teksta Zakona ostali nepromenjeni, odredbom člana 13. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 55/14) koji je stupio na snagu 31. maja 2014. godine, dopunjena je odredba stava 2. člana 403. Zakona, tako što je uvedena mogućnost izjavljivanja revizije i u situaciji kada je drugostepeni sud preinačio presudu i odlučio o zahtevima stranaka, odnosno kada je taj sud usvojio žalbu, ukinuo presudu i odlučio o zahtevima stranaka. Prelaznim odredbama ovih novela (član 23. stav 1.) propisno je da će se postupak koji je započet po Zakonu o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-Odluka US i 74/13-Odluka US), a nije okončan pre stupanja na snagu ovog zakona, sprovesti po odredbama ovog zakona. Zaključcima usvojenim na sednicama Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 3. i 10. marta 2015. godine, koji su dopunjeni na sednicama održanim 10. novembra i 8. decembra 2015. godine, dakle, dve godine pre donošenja osporenog rešenja, utvrđeno je, pored ostalog, da ukoliko je prvostepena odluka kojom se okončava postupak ukinuta i predmet vraćen na ponovno suđenje posle 1. februara 2012. godine, a drugostepeni sud odlukom donetom posle 31. maja 2014. godine preinačio odluku i odlučio o zahtevima stranaka ili usvojio žalbu, ukinuo odluku i odlučio o zahtevima stranaka, izuzev ako se radi o troškovima postupka ili kamati kao sporednim potraživanjima, o sporovima male vrednosti, o parnicama zbog smetanja državine ili ako je posebnim zakonom propisano da revizija nije dozvoljena, dozvoljenost revizije treba ceniti prema odredbi stava 1. tač. 2. i 3. člana 13. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku . Takođe, Ustavni sud ukazuje da se prema pravilima merodavnog procesnog zakona sporovi iz radnih odnosa ne smatraju sporovima male vrednosti, u smislu odredaba ovog zakona, kao i da nijednom njegovom odredbom mogućnost izjavljivanja revizije u ovoj vrsti sporova nije izričito isključena, kako je to učinjeno za neke druge vrste sporova.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud je konstatovao da je osporenim rešenjem odbačena revizija izjavljena protiv drugostepene preinačujuće presude Apelacionog suda u Beogradu donete u parnici o sporu iz radnog odnosa po stupanju na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku iz 2014. godine, gde je odluka kojom se okončava postupak ukinuta i predmet vraćen na ponovno suđenje posle 1. februara 2012. godine .

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je, u okolnostima konkretnog slučaja, ocenio da stanovište Vrhovnog kasacionog suda o nedozvoljenosti revizije izjavljene protiv drugostepene presude kojom je preinačena prvostepena presuda, tako što je tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe u parnici iz radnog odnosa u celini odbijen kao neosnovan, nije zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog procesnog zakona. Ovakvo stanovište Ustavni sud je već iskazao u Odluci Už-5083/2016 od 5. jula 2018. godine.

Stoga je Ustavni sud utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1710/17 od 12. jula 2017. godine povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu i u tom delu usvojio, odlučujući kao u tački 2. izreke.

8. Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, posledice učinjene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti poništajem osporenog revizijskog rešenja i određivanjem da Vrhovni kasacioni sud ponovo odluči o reviziji podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1175/16 od 10. februara 2016. godine, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 3. izreke.

Što se tiče prava iz člana 36. stav 2. i člana 58. Ustava, kada je reč o osporenom rešenju Vrhovnog kasacionog suda, Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe svoje tvrdnje o povredi ovih prava zasniva na istim navod ima kao i povredu prava na pravično suđenje.

Ustavni sud nije razmatrao navode podnosioca o povredi označenih ustavnih prava u vezi sa osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu, imajući u vidu da će Vrhovni kasacioni sud ponovo odlučivati o reviziji izjavljenoj protiv te presude.

9. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku i pravično suđenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti