Odluka Ustavnog suda o povredi prava na hitno odlučivanje o pritvoru

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio da je podnosiocu povređeno pravo na hitno sudsko preispitivanje zakonitosti lišenja slobode, jer je apelacioni sud o žalbi na rešenje o produženju pritvora odlučivao nesrazmerno dugo, u periodu od 24 dana.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša B. Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Đorđa Vojnovića iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 8. septembra 2011. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvaja se ustavna žalba Đorđa Vojnovića i utvrđuje da je u postupku po žalbi na rešenje Okružnog suda u Novom Sadu K. 773/08 od 7. decembra 2009. godine povređeno Ustavom garantovano pravo podnosioca iz člana 27. stav 3. Ustava Republike Srbije, dok se u ostalom delu ustavna žalba odbija kao neosnovana.

2. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Đorđe Vojnović iz Novog Sada, preko punomoćnika Ilije Gostovića, advokata iz Novog Sada, podneo je Ustavnom sudu 27. januara 2010. godine ustavnu žalbu protiv rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Kž. 25/10 od 13. januara 2010. godine, zbog povrede prava na slobodu i bezbednost i prava na ograničeno trajanje pritvora, zajemčenih odredbama člana 27. st. 1. i 3. i člana 31. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da mu je u krivičnom postupku koji se pred Okružnim sudom u Novom Sadu vodio protiv njega i drugih lica, zbog krivičnog dela neovlašćeno stavljanje u promet opojnih droga, nakon okončanog glavnog pretresa i izricanja presude, rešenjem tog suda K. 773/09 od 7. decembra 2009. godine, na osnovu člana 142. stav 1. tačka 3) ZKP produžen pritvor do pravnosnažnosti presude, a najduže do isteka vremena trajanja kazne zatvora od četiri godine, izrečene u navedenoj presudi. Kako je Apelacioni sud u Novom Sadu, rešavajući o njegovoj žalbi, rešenjem Kž. 25/10 od 13. januara 2010. godine potvrdio prvostepeno rešenje o produženju pritvora, smatra da su sudovi postupili protivno zakonu kada su raniju osuđivanost podnosioca smatrali činjenicom koja ukazuje na njegovu sklonost ka vršenju krivičnih dela, jer se ne radi o istovrsnim krivičnim delima. Time su sudovi, po mišljenju podnosioca, povredili njegova ustavna prava iz člana 31. Ustava, koja garantuju da se trajanje pritvora svodi na najkraće neophodno vreme. Podnosilac takođe navodi da mu je povređeno i pravo na slobodu i bezbednost iz člana 27. st. 1. i 3. Ustava, time što je drugostepeni sud o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv rešenja o produženju pritvora odlučivao tek nakon 30 dana od dana njenog izjavljivanja. Predloženo je da Ustavni sud osporeno rešenje „proglasi nezakonitim“ i da podnosiocu ukine pritvor, odnosno da ga „pusti da se u daljem toku krivičnog postupka brani sa slobode“.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, iz navoda ustavne žalbe i izvršenim uvidom u osporena rešenja utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovom ustavnosudskom predmetu:

Pred Okružnim sudom u Novom Sadu protiv podnosioca ustavne žalbe i još 13 lica vođen je krivični postupak u predmetu K. 773/08, zbog krivičnih dela iz člana 246. Krivičnog zakonika (neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga), člana 23. stav 2. Zakona o javnom redu i miru (ometanje ovlašćenog službenog lica u obavljanju poslova bezbednosti i održavanja javnog reda i mira) i člana 348. stav 1. Krivičnog zakonika (nedozvoljeno držanje oružja i eksplozivnih materija). Podnosiocu ustavne žalbe je pritvor određen rešenjem istražnog sudije Okružnog suda u Novom Sadu Kri. 765/08 od 10. jula 2008. godine, a koji mu se računa od 8. jula 2008. godine, kada je lišen slobode. Pritvor je podnosiocu više puta produžavan, a pre završetka glavnog pretresa poslednji put rešenjem veća Okružnog suda u Novom Sadu Kv. 975/09 od 19. oktobra 2009. godine iz razloga predviđenih članom 142. stav 1. tačka 5) Zakonika o krivičnom postupku.

Predmetni krivični postupak je nepravnosnažno okončan donošenjem presude kojom je podnosilac ustavne žalbe oglašen krivim za krivično delo iz člana 246. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika i izrečena mu je kazna zatvora u trajanju od četiri godine. Po izricanju presude, sudeće veće je 7. decembra 2009. godine donelo rešenje K. 773/08 kojim je okrivljenom – podnosiocu ustavne žalbe produžilo pritvor do pravnosnažnosti presude, ali najduže dok ne istekne vreme trajanja kazne izrečene u prvostepenoj presudi. Pritvor je produžen na osnovu odredbe člana 142. stav 1. tačka 3) Zakonika o krivičnom postupku, jer je prvostepeni sud zaključio da ranija višestruka osuđivanost okrivljenog predstavlja osobitu okolnost koja ukazuje da bi boravkom na slobodi mogao ponoviti krivično delo, imajući u vidu da su dela za koja je ranije osuđivan izvršena u poslednjih nekoliko godina.

Rešavajući o podnetim žalbama protiv ovog rešenja, Apelacioni sud u Novom Sadu doneo je 13. januara 2010. godine osporeno rešenje Kž. 25/10 kojim je, između ostalog, žalbu okrivljenog odbio kao neosnovanu. Drugostepeni sud je smatrao da je pravilno primenjena odredba člana 142. stav 1. tačka 3) Zakonika o krivičnom postupku, jer ranija osuđivanost okrivljenog, u konkretnom slučaju, ukazuje na njegovu sklonost ka vršenju krivičnih dela.

4. Odredbama člana 27. Ustava utvrđeno je: da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost, a da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom (stav 1.); da svako ko je lišen slobode ima pravo žalbe sudu, koji je dužan da hitno odluči o zakonitosti lišenja slobode i da naredi puštanje na slobodu, ako je lišenje slobode bilo nezakonito (stav 3. ).

Članom 30. Ustava utvrđeno je: da lice za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo može biti pritvoreno samo na osnovu odluke suda, ako je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka (stav 1.); da ako nije saslušano prilikom donošenja odluke o pritvoru ili ako odluka o pritvoru nije izvršena neposredno po donošenju, pritvoreno lice mora u roku od 48 časova od lišenja slobode da bude izvedeno pred nadležni sud, koji potom ponovo odlučuje o pritvoru (stav 2.); da se pismeno i obrazloženo rešenje suda o pritvoru uručuje pritvoreniku najkasnije 12 časova od pritvaranja i da odluku o žalbi na pritvor sud donosi i dostavlja pritvoreniku u roku od 48 časova (stav 3.).

Odredbama člana 31. Ustava, na čiju povredu se ustavnom žalbom poziva, utvrđeno je: da trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora, da pritvor određen odlukom prvostepenog suda traje u istrazi najduže tri meseca, a viši sud ga može, u skladu sa zakonom, produžiti na još tri meseca, kao i da se okrivljeni pušta na slobodu ako do isteka ovog vremena ne bude podignuta optužnica (stav 1.); da posle podizanja optužnice trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom (stav 2.); da se pritvorenik pušta da se brani sa slobode čim prestanu razlozi zbog kojih je pritvor bio određen (stav 3.).

Članom 133. Zakonika o krivičnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 70/01 i 68/02 i "Službeni glasnik RS", br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09 i 72/09) (u daljem tekstu: ZKP) propisano je: da mere koje se mogu preduzeti prema okrivljenom za obezbeđenje njegovog prisustva i za nesmetano vođenje krivičnog postupka jesu poziv, dovođenje, zabrana napuštanja boravišta, jemstvo i pritvor (stav 1.); da će se nadležan sud pridržavati uslova određenih za primenu pojedinih mera, vodeći računa da se ne primenjuje teža mera ako se ista svrha može postići blažom merom (stav 2.); da će se ove mere ukinuti i po službenoj dužnosti kad prestanu razlozi zbog kojih su preduzete, odnosno zameniće se drugom blažom merom kad za to nastupe uslovi (stav 3.).

Odredba člana 142. stav 1. tačka 3) ZKP propisuje da se pritvor može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo – ako osobite okolnosti ukazuju da će ponoviti krivično delo, ili dovršiti pokušano krivično delo, ili da će učiniti krivično delo kojim preti.

Odredbama člana 358. ZKP je propisano: da će veće, kad izrekne presudu na kaznu zatvora ispod pet godina, optuženom koji se brani sa slobode odrediti pritvor ako postoje razlozi iz člana 142. stav 1. tač. 1) i 3) ovog zakonika, a optuženom koji se nalazi u pritvoru ukinuće pritvor ako za pritvor više ne postoje razlozi zbog kojih je bio određen (stav 1.); da ako se optuženi već nalazi u pritvoru, a veće nađe da još postoje razlozi zbog kojih je pritvor bio određen ili da postoje razlozi iz člana 142. stav 1. tačka 6) i stava 1. ovog člana, doneće posebno rešenje o produženju pritvora, da veće posebno rešenje donosi i kad treba odrediti ili ukinuti pritvor, kao i da žalba protiv rešenja ne zadržava izvršenje rešenja (stav 5.); da pritvor koji je određen ili produžen po odredbama prethodnih stavova može trajati do upućivanja optuženog, odnosno osuđenog u ustanovu za izdržavanje kazne, ali najduže dok ne istekne vreme trajanja kazne izrečene u prvostepenoj presudi (stav 6.).

Član 246. Krivičnog zakonika ("Službeni glasnik RS", br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 i 111/09), između ostalog, propisuje: da će se onaj ko neovlašćeno proizvodi, prerađuje, prodaje ili nudi na prodaju ili ko radi prodaje kupuje, drži ili prenosi ili ko posreduje u prodaji ili kupovini ili na drugi način neovlašćeno stavlja u promet supstance ili preparate koji su proglašeni za opojne droge, kazniti zatvorom od tri do dvanaest godina (stav 1.); da će se učinilac, ako je delo iz stava 1. ovog člana izvršeno od strane grupe, ili je učinilac ovog dela organizovao mrežu preprodavaca ili posrednika, kazniti zatvorom od pet do petnaest godina (stav 3.).

5. Ustavni sud ukazuje da je u više donetih odluka (videti, pored ostalih, odluke u predmetima: Už-226/2008, Už-687/2008 i Už-1429/2008) dao tumačenje prava zaštićenih odredbama čl. 27. i 31. Ustava i zauzeo stav o kriterijumima na osnovu kojih se utvrđuje da li povreda ovih prava postoji ili ne, pa su, u ovom ustavnosudskom predmetu, u postupku ocene, primenjeni već zauzeti stavovi.

6. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi, a polazeći od sadržine odredaba člana 27. st. 1. i 3. Ustava, kojima se garantuje pravo na slobodu i bezbednost, odnosno pravo na žalbu sudu svakom licu koje je lišeno slobode, Ustavni sud ukazuje da, pored ostalog, ove ustavne odredbe upućuju da su sudovi dužni da hitno odluče o zakonitosti lišenja slobode. Takođe, i odredbom člana 141. stav 2. Zakonika o krivičnom postupku nalaže se svim organima koji učestvuju u krivičnom postupku da postupaju sa naročitom hitnošću, ako se okrivljeni nalazi u pritvoru. Odredbom člana 30. stav 1. Ustava i odredbom člana 142. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku utvrđeni su uslovi pod kojima nekom licu za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo može biti određen pritvor. U tom smislu, odredbe člana 30. Ustava se odnose na donošenje inicijalnog rešenja o određivanju pritvora od strane istražnog sudije ili nadležnog krivičnog veća suda, a ne i na produženje pritvora. Nesumnjivo je, prema stavu Ustavnog suda, da se rok od 48 časova za donošenje i dostavljanje odluke o žalbi na pritvor iz člana 30. stav 3. Ustava i člana 143. ZKP odnosi na rešenje o određivanju pritvora, a ne i na odluku o žalbi na rešenje o produženju pritvora, te da za odluku o žalbi na rešenje o produženju pritvora takvo vremensko ograničenje ne postoji. Međutim, Ustavni sud ocenjuje da ovako jasno postavljen rok od 48 sati za donošenje i dostavljanje odluke o žalbi na rešenje o određivanju pritvora upućuje da i svaka sledeća odluka o žalbi na rešenje o produženju pritvora mora biti doneta u što kraćem vremenskom periodu, poštujući zahtev ''naročite hitnosti''. Ovo proizlazi i iz odredbe člana 5. stav 4. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kojom je propisano da svako ko je lišen slobode ima pravo da pokrene postupak u kome će sud hitno ispitati zakonitost lišenja slobode i naložiti puštanje na slobodu ako je lišenje slobode nezakonito.

U konkretnom slučaju, žalba branioca okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe protiv osporenog rešenja o produženju pritvora Okružnog suda u Novom Sadu K. 773/09 od 7. decembra 2009. godine, podneta je, preko tog suda, Vrhovnom sudu Srbije 21. decembra 2009. godine. Apelacioni sud u Novom Sadu, koji je 1. januara 2010. godine preuzeo nadležnost u toj materiji od Vrhovnog suda Srbije, rešavajući o ovoj žalbi je 13. januara 2010. godine doneo rešenje Kž. 25/10 i dostavio ga 14. januara 2010. godine prvostepenom, sada Višem sudu u Novom Sadu. Podnosilac ustavne žalbe nije dostavio Ustavnom sudu dokaz o datumu prijema osporenog drugostepenog rešenja donetog po žalbi na rešenje o produženju pritvora. Stoga je Ustavni sud ocenjivao period od 21. decembra 2009. godine, kada je žalba podneta, do 14. januara 2010. godine, kada je osporeno drugostepeno rešenje najranije moglo biti dostavljeno podnosiocu ustavne žalbe, i utvrdio da taj period iznosi 24 dana.

Ustavni sud je ocenio da osporenim rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Kž. 25/10 od 13. januara 2010. godine, žalba podnosioca izjavljena protiv rešenja o produženju pritvora Okružnog suda u Novom Sadu K. 773/09 od 7. decembra 2009. godine, nije bila ''hitno'' razmotrena, kako to izričito nalaže odredba člana 27. stav 3. Ustava. Sud ocenjuje da rok od 24 dana za donošenje odluke o žalbi na rešenje o produženju pritvora i dostavljanje ove odluke podnosiocu ustavne žalbe, predstavlja nesrazmerno dug period za preispitivanje zakonitosti odluke o produženju pritvora od strane drugostepenog suda.

Iz iznetih razloga, Ustavni sud je utvrdio da je u postupku po žalbi na rešenje Okružnog suda u Novom Sadu K. 773/08 od 7. decembra 2009. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe zajemčeno odredbom člana 27. stav 3. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", broj 109/07), ustavnu žalbu u tom delu usvojio kao osnovanu i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

7. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredaba člana 31. Ustava, Ustavni sud, kao prvo, ukazuje da se pozivanje podnosioca ustavne žalbe na povredu prava iz člana 31. stav 1. Ustava ne može dovesti u pravnu vezu sa osporenim rešenjima, jer se navedenom ustavnom odredbom jemče prava okrivljenog na ograničeno trajanje pritvora do podizanja optužnice. Kako je u konkretnom slučaju osporeno rešenje Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim je potvrđeno rešenje Okružnog suda u Novom Sadu o produženju pritvora podnosiocu ustavne žalbe, doneto nakon izricanja prvostepene presude, Ustavni sud nalazi da se pitanje postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe može postaviti samo u odnosu na prava garantovana odredbama st. 2. i 3. člana 31. Ustava, kojima se utvrđuje da trajanje pritvora posle podizanja optužnice sud svodi na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom, odnosno da se pritvorenik pušta da se brani sa slobode čim prestanu razlozi zbog kojih je pritvor bio određen.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je prvo ispitivao da li je osporeni pojedinačni akti donet u skladu sa zakonom, što je preduslov da sudska odluka kojom se nekom licu produžava pritvor ne povređuje njegova Ustavom zajemčena prava. U tom smislu, Sud ocenjuje da su osporeno rešenje Apelacionog suda u Novom Sadu Kž. 25/10 od 13. januara 2010. godine, kao i rešenje Okružnog suda u Novom Sadu K. 773/09 od 7. decembra 2009. godine, doneti saglasno odredbama člana 358. st. 1. i 5. ZKP, kojima je propisano da će sudeće veće, kad izrekne presudu na kaznu zatvora ispod pet godina, doneti posebno rešenje o produženju pritvora optuženom koji se već nalazi u pritvoru, ako postoje, između ostalih, i razlozi iz člana 142. stav 1. tačka 3) ZKP. Ovi razlozi su, prema oceni nadležnih sudova, sadržani u činjenici da je podnosilac ustavne žalbe više puta osuđivan, i to 2003. godine za produženo krivično delo prikrivanje, a 2004. godine za krivična dela prevara, krađa i falsifikovanje isprave, što, po mišljenju ovih sudova, odražava njegov subjektivan odnos prema vršenju krivičnih dela uopšte, odnosno ukazuje na sklonost podnosioca ustavne žalbe ka vršenju krivičnih dela. Stoga, razloge iz člana 142. stav 1. tačka 3) ZKP, koje u obrazloženju prvostepenog rešenja daje Okružni sud u Novom Sadu, a Apelacioni sud u Novom Sadu u osporenom rešenju prihvata, odnosno da sve navedeno predstavlja osobite okolnosti koje ukazuju da bi okrivljeni boravkom na slobodi mogao ponoviti krivično delo, Ustavni sud smatra na zakonu zasnovanim i ustavnopravno prihvatljivim, nezavisno od činjenice da se pređašnje osude podnosioca ne odnose na krivično delo neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga, za koje je nepravnosnažno osuđen u predmetnom krivičnom postupku.

Ustavni sud je iz navedenog utvrdio da su osporena rešenja doneta u postupku koji je sproveden na osnovu odredaba važećeg procesnog zakona i da se zasnivaju na Zakonom propisanim razlozima, iz čega sledi i ocena da je postojao zakonski osnov da se prema podnosiocu ustavne žalbe zadrži na snazi mera pritvora i posle izricanja prvostepene presude.

Pored navedenog, a polazeći od toga da je pravo na slobodu jedno od osnovnih ljudskih prava, Ustavni sud je cenio da li je osporenim pojedinačnim aktima podnosiocu ustavne žalbe povređena ustavna garancija da posle podizanja optužnice sud trajanje pritvora svodi na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom. U tom smislu, Ustavni sud ukazuje da ocena da li je trajanje pritvora svedeno na najkraće neophodno vreme, u svakom konkretnom slučaju, zavisi ne samo od vremenskog perioda u kome se neko lice nalazilo ili se nalazi u pritvoru, već, pre svega, od toga da li razlozi zbog kojih se to lice nalazilo ili se nalazi u pritvoru čine neophodnim trajanje ove mere, odnosno njeno zadržavanje na snazi. Analizirajući samo vreme trajanja prvostepenog krivičnog postupka i vreme za koje se podnosilac ustavne žalbe tokom ovog postupka nalazio u pritvoru, Ustavni sud je ocenio da dotadašnje postupanje nadležnih sudova u pogledu dužine trajanja krivičnog postupka ne ukazuje da je pritvor prema podnosiocu ustavne žalbe trajao duže nego što je to neophodno. Ovo iz razloga što je krivični postupak pred Okružnim sudom u Novom Sadu započeo maja 2008. godine (podnosiocu ustavne žalbe pritvor je određen 10. jula 2008. godine rešenjem istražnog sudije tog suda Kri. 765/08, koji mu se računa od dana lišenja slobode – 8. jula 2008. godine), a prvostepena presuda je doneta decembra 2009. godine, dakle posle nešto više od godinu i po dana od donošenja rešenja o sprovođenju istrage, pri čemu je postupak vođen protiv 14 lica kojima je stavljeno na teret izvršenje više krivičnih dela. Navedene činjenice ukazuju na ažurno i efikasno postupanje prvostepenog suda u periodu do donošenja presude, zbog čega se ne mogu prihvatiti tvrdnje podnosioca da mu je povređeno pravo na ograničeno trajanje pritvora iz člana 31. stav 2. Ustava.

8. U odnosu na odredbu člana 31. stav 3. Ustava, koja utvrđuje da se pritvorenik pušta da se brani sa slobode čim prestanu razlozi zbog kojih je pritvor bio određen, i navode podnosioca da mu je pravo garantovano ovom odredbom Ustava povređeno ili uskraćeno, Ustavni sud podseća na svoj već iskazan stav da se pritvor okrivljenom može produžiti i po drugom osnovu u odnosu na osnov po kome mu je pritvor prethodno bio određen ili produžen (videti odluke u predmetima: Už-34/2008 od 10. marta 2011. godine i Už-226/2008 od 23. aprila 2009. godine).

Stoga, činjenica da je okrivljenom (podnosiocu ustavne žalbe) pritvor nakon izricanja prvostepene presude zakonito produžen na osnovu odredbe člana 142. stav 1. tačka 3) ZKP, umesto na osnovu odredbe člana 142. stav 1. tačka 5) ZKP, koja više nije mogla da bude osnov za dalje zadržavanje podnosioca u pritvoru, po oceni Ustavnog suda, ne ukazuje na povredu ili uskraćivanje prava zajemčenog odredbom člana 31. stav 3. Ustava.

9. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe osporenim rešenjima nisu povređena prava iz člana 27. stav 1. i člana 31. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u tom delu odbio kao neosnovanu, i odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

10. Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da se pravično zadovoljenje zbog utvrđene povrede prava podnosioca ustavne žalbe u ovom slučaju ostvaruje objavljivanjem Odluke Ustavnog suda u „Službenom glasniku Republike Srbije“, pa je odlučio kao u tački 2. izreke.

11. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević