Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku i pasivnoj legitimaciji urednika

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete koji je trajao preko 17 godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete. Deo žalbe protiv meritornih presuda je odbijen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. J. iz Kragujevca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. maja 201 6. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. J. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Višim sudom u Kragujevcu u predmetu P1. 90/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Kragujevcu P. 4270/96) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba M. J. izjavljena protiv presude Višeg suda u Kragujevcu P1. 90/10 od 11. juna 2013. godine i presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 2962/13 od 13. novembra 2013. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. J. iz Kragujevca je, 20. decembra 2013. godine, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 2962/13 od 13. novembra 2013. godine i presude Višeg suda u Kragujevcu P1. 90/10 od 11. juna 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u postupku koji je vođen pred Višim sudom u Kragujevcu u predmetu P1. 90/10.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 2962/13 od 13. juna 2013. godine potvrđena prvostepena presuda Višeg suda u Kragujevcu P1. 90/10 od 11. juna 2013. godine, kojom je usvojen tužbeni zahtev M.J. i S.J. protiv podnosioca ustavne žalbe kao tuženog, pa je obavezan podnosilac da tužiocima na ime naknade štete isplati iznos od 789.051,19 dinara, sa pripadajućom kamatom, dok je odbijen tužbeni zahtev za ukupan iznos od 21.485.113,00 dinara; da je u osporenim presudama pogrešno utvrđeno činjenično stanje i pogrešno primenjeno materijalno pravo jer su se postupajući sudovi pozvali na primenu člana 19. ranijeg Zakona o osnovama sistema javnog informisanja prema kome ako se u javnom glasilu objavi neistinita informacija kojom se narušava ugled ili interes lica na koje se informacija odnosi, zainteresovano lice ima pravo na tužbu nadležnom sudu za naknadu štete protiv osnivača i izdavača javnog glasila; da je podnosilac ustavne žalbe u vreme podnošenja tužbe, kao i u vreme objavljivanja spornog teksta bio glavni i odgovorni urednik javnog glasila a ne njegov osnivač, pa kako je tužba podneta u vreme važenja tog Zakona, glavni i odgovorni urednik ne može odgovarati za naknadu štete već se šteta može tražiti samo od osnivača i izdavača javnog glasila; da mu je u predmetnom postupku povređeno i pravo na suđenje u razumnom roku, s obzirom na to da je predmetni postupak trajao više od 17 godina. Predloženo je da Ustavni sud utvrdi povredu navedenih ustavnih prava i poništi osporene presude. Zahtevao je i naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15) je po svojoj sadržini identična odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Višeg suda u Kragujevcu P1. 90/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje o ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužioci I. “C .” i privatna apoteka „P.“ su 4. septembra 1996. godine podneli tužbu Opštinskom sudu u Kragujevcu protiv tuženih N. i. p. „S.“, N. i. l. „J.“ i podnosioca ustavne žalbe kao glavnog i odgovornog urednika lista „S.“, radi naknade štete zbog objavljivanja informacije sa neistinitim sadržajem. Predmet je dobio broj P. 4270/96.

Tužilja M. J, vlasnik privatne apoteke „P.“, podnela je tužbu Opštinskom sudu u Kragujevcu protiv NIP „S.“ i M. J. – glavnog i odgovornog urednika NIP „S.“, radi naknade nematerijalne štete zbog objavljivanja informacija sa neistinitom sadržinom. Postupak je vođen pod brojem P. 800/97. Rešenjem Opštinskog suda u Kragujevcu P. 4270/96 od 26. marta 2008. godine određeno je da se spajaju postupci P. 4270/96 i P. 800/97 radi istovremenog suđenja, kao i da će se postupak dalje voditi pod brojem P. 4270/96.

Pred Opštinskim sudom u Kragujevcu bilo je održano šest ročišta, na kojima su saslušane parnične stranke, izvršen je uvid u određenu dokumentaciju, saslušani su svedoci, i izvršeno je veštačenje od strane veštaka ekonomske struke, dok 25 ročišta nije bilo održano, i to: jedno na zahtev prvotuženog, tri zbog nedolaska prvotuženog, dva jer na strani tužilaca niko nije došao, jedno na zahtev punomoćnika tužilaca, tri zbog procesnih nedostataka, bez navođenja razloga, četiri zbog nedolaska veštaka koji je i novčano kažnjen, jedno zbog nestanka struje u sudu, dva zbog bolesti postupajućeg sudije, osam zbog postojanja mogućnosti mirnog rešenja spora.

Rešenjem Osnovnog suda u Kragujevcu P. 39/10 od 12. maja 2010. godine, taj sud se oglasio stvarno nenadležnim i ustupio je predmet Višem sudu u Kragujevcu kao stvarno nadležnom sudu.

Zatim je pred Višim sudom u Kragujevcu održano osam ročišta, na kojima su saslušane parnične stranke, izvršen je uvid u određenu dokumentaciju, izvršeno je dopunsko veštačenje od strane veštaka ekonomske struke, i saslušan je veštak, dok 15 ročišta nije bilo održano, i to: pet zbog procesnih nedostataka, pet zbog odsustva tužilaca, tri zbog odsustva podnosioca ustavne žalbe, dva jer veštak nije dostavio sudu svoj nalaz.

Punomoćnik tužilaca je na ročištu od 18. novembra 2010. godine obavestio sud da su preduzeća I. “C . ” i privatna apoteka „P.“ likvidirani i da su osnivači tih preduzeća bili S. J. i M. J. Predložio je da sud nastavi postupak u korist M. J. i S. J, kao sledbenika navedenih preduzeća. Takođe, punomoćnik tužilaca je, postupajući po nalogu suda, otklonio nedostatke koji se odnose na pravilno označenje tuženih i kao tužene označio „S.“ a.d. i podnosioca ustavne žalbe kao glavnog i odgovornog urednika lista „S.“.

Rešenjem Višeg suda u Kragujevcu P. 90/10 od 22. aprila 2011. godine, u stavu prvom izreke utvrđen je prekid postupka u odnosu na tužioca I. “C .” usled prestanka postojanja navedenog pravnog lica; u stavu drugom izreke odbijen je kao neosnovan predlog punomoćnika tužilaca da sud nastavi postupak protiv tuženih „S.“ a.d. i M. J, u korist S. J, kao osnivača preduzeća I. “C .”.

Rešenjem Višeg suda u Kragujevcu P1. 90/10 od 28. novembra 2011. godine nastavljen je postupak po tužbi tužilaca Privatne apoteke „P.“ i I. “C .” protiv tuženih NIP „S.“ a.d. i M. J, u korist S. J, kao pravnog sledbenika I. “C.”. U obrazloženju rešenja je navedeno da su na osnovu odluke likvidacionog upravnika I. “C .” od 1. decembra 2007. godine, sva dospela novčana potraživanja, hartije od vrednosti, akcije, kao i potraživanja po osnovu sudskih presuda pripisana osnivačima preduzeća S. i M. J.

Tužbeni zahtev je preciziran 14. maja 2013. godine.

Osporenom presudom Višeg suda u Kragujevcu P1. 90/10 od 11. juna 2013. godine, u stavu prvom izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca S. J, pa su obavezani tuženi da tužiocu na ime izgubljene dobiti isplate iznos od 238.527,81 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu drugom izreke odbijen je tužbeni zahtev tužioca S. J. za iznos od 6.954.549,5 dinara, što predstavlja razliku između potraživanog iznosa i iznosa dosuđenog u stavu prvom izreke; u stavu trećem izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilje M. J, pa su obavezani tuženi da tužilji na ime izgubljene dobiti isplate iznos od 456.892,85 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu četvrtom izreke odbijen je tužbeni zahtev tužilje M. J. za iznos od 13.321.233,00 dinara, što predstavlja razliku između potraživanog iznosa i iznosa dosuđenog u stavu trećem izreke presude; u stavu petom izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilaca, pa su obavezani tuženi da tužiocima isplate iznos od 43.630,53 dinara na ime troškova posredovanja, sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu šestom izreke odbijen je zahtev tužilaca za iznos od 1.259.332,1 dinara, što predstavlja razliku između potraživanog iznosa i iznosa dosuđenog u stavu petom presude; u stavu sedmom izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilje M. J, pa su obavezani tuženi da solidarno naknade tužilji nematerijalnu štetu zbog povrede časti i ugleda i pretrpljenih duševnih bolova u iznosu od 50.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, dok je tužbeni zahtev odbijen u delu kojim je tužilja tražila naknadu nematerijalne štete u iznosu od 5.000,00 dinara, koju je pretrpela zbog uvreda i neistina objavljenih u listu „S.“, u članku pod nazivom „Otimanje“, i to zbog svakodnevnog vređanja i ismejavanja; u stavu osmom izreke obavezani su tuženi da tužiocima naknade parnične troškove u iznosu od 17.762,71 dinara.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 2962/13 od 13. novembra 2013. godine odbijene su kao neosnovane žalbe parničnih stranaka i potvrđena je ožalbena presuda Višeg suda u Kragujevcu P1. 90/10 od 11. juna 2013. godine.

U obrazloženju osporene drugostepene presude je navedeno: da je, po oceni Apelacionog suda, prvostepeni sud pravilno odlučio u ožalbenoj presud i; da je evidentno da je do raskida ugovora stranih dobavljač a sa preduzećem I. „C.“ došlo iz razloga što je objavljen naznačen tekst pod nazivom „Otimanje" u nedeljnom listu „S.“; da po nalaženju Apelacionog suda u konkretnom slučaju treba primeniti odredbe Zakona o sistemu javnog informisanja („Službeni list SFRJ“, broj 84/90 i „Službeni list SRJ“, br. 11/93, 24/94 i 28/96), kojima je propisano: da glavni i odgovorni urednik odgovara za svaku informaciju objavljenu u javnom glasilu, osim ako je informacija objavljena na zahtev organa društveno-političke zajednice (član 17. stav 2.), da ako se u javnom glasilu objavi neistinita informacija kojom se narušava ugled ili interes lica na koje se informacija odnosi ili kojom se vređa čast ili integritet pojedinca, iznose, prenose ili pronose neistiniti navodi o njegovom životu, znanju i sposobnostima ili na drugi način vređa njegovo dostojanstvo, zainteresovano lice ima pravo na tužbu sudu za naknadu štete protiv izdavača i osnivača javnog glasila, da izvedeni dokazi nesumnjivo ukazuju na okolnost da su tužioci pretrpeli štetu zbog objavljivanja nedokazanih informacija, a odgovornost za to stoji na strani tuženih, tj. glavnom i odgovornom uredniku i glasilu (član 19.); da je tužba u konkretnom slučaju podneta 4. septembra 1996. godine, ali kako Zakon o osnovama sistema javnog informisanja nije propisivao rok u kome se može tražiti naknada štete, to se, po nalaženju Apelacionog suda , ima primeniti opšti rok zastarelosti određen odredbama Zakona o obligacionim odnosima, tj. tri godine (subjektivni rok) i pet godina (objektivni rok); da je p rvostepeni sud ispravno putem veštaka ekonomsko finansijske struke utvrdio visinu štete i iznosa izmakle dobiti koju su tužioci kao pravni sledbenici preduzeća I. „C.“ i apoteke „P.“ pretrpeli, pa je ispravna odluka kada je shodno citiranim odredbama Zakona o obligacionim odnosima tužiocima dosuđena naznačena materijalna š teta, a takođe je ispravna i odluka vezana za odbijanje iznosa preko dosuđenog, a ovo iz razloga što je metod revalorizacija iznosa koji je utvrđen kao osnovica za period od 1994. do 8. aprila 2013. godine, neprime nljiv jer je davao nerealne iznose, te se taj sistem obračuna u praksi i ne primenjuje; da su neosnovani navodi žalbe tuženog da postoji nedostatak aktivne legitimacije na strani tužilaca, iz razloga što je prvostepeni sud pitanje aktivne legitimacije sasvim detaljno razjasnio u prvostepenom postupku i u svojoj odluci dao jasne i prihvatljive razloge u tom pogledu, što u svemu prihvata i Apelacioni sud , jer su u ožalbenoj presudi jasno naveden e i statusne promene preduzeća I. „C.“ i apoteke „P.“, kao i da su njihovi pravni sledbenici upravo tužioci S. J. i M. J.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu podnosilac u ustavnoj žalbi pozvao, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano : da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

Zakonom o osnovama sistema javnog informisanja(„Službeni list SFRJ“, broj 84/90 i „Službeni list SRJ“,br. 11/93, 24/94 i 28/96) bilo je propisano da ako se u javnom glasilu objavi neistinita informacija kojom se narušava ugled ili interes lica na koje se informacija odnosi, ili kojom se vređa čast ili integritet pojedinca, iznose, prenose ili pronose neistiniti navodi o njegovom životu, znanju i sposobnostima, ili na drugi način vređa njegovo dostojanstvo, zainteresovano lice ima pravo na tužbu nadležnom sudu za naknadu štete protiv osnivača i izdavača javnog glasila ( član 19.).

Zakonom o javnom informisanju („Službeni glasnik RS“, broj 19/91) bilo je propisano da ako sredstvo javnog informisanja objavi neistinitu informaciju kojom se narušava ugled ili interes pravnog ili fizičkog lica na koga se informacija odnosi ili kojom se vređa čast ili integritet pojedinca, iznose ili prenose neistiniti navodi o njegovom životu, znanju, sposobnostima, ili na drugi način vređa njegovo dostojanstvo, zainteresovano pravno ili fizičko lice ima pravo na tužbu nadležnom sudu za naknadu štete protiv osnivača, izdavača, glavnog i odgovornog urednika i autora informacije (član 13. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja osporenog sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen deset godina tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, relevantan ceo period, od dana podnošenja tužbe protiv podnosioca – 4 . septembra 1996. godine, pa do pravnosnažnog okončanja postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi nisu efikasno i delotvorno postupali kako bi se predmetni parnični postupak okončao u razumnom roku, bez nepotrebnog odugovlačenja.

Ustavni sud nalazi da je predmetni parnični postupak trajao preko 17 godina što predstavlja nerazumno dugo trajanje postupka kako po po stavovima ovoga suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava, i za koje nema bilo kakvog opravdanja.

Po oceni Suda, isključivu odgovornost za prekomerno trajanje postupka snosi prvostepeni sud koji je u periodu od skoro17 godina održao samo 14 ročišta, što ukazuje na to da su ročišta neredovno održavana. Međutim, Ustavni sud nalazi da je drugostepeni sud efikasno i ažurno postupao jer je o žalbi protiv prvostepene presude odlučio za pet meseci.

Ustavni sud, i u ovom predmetu, konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Ustavni sud nalazi da je predmetni postupak bio činjenično i pravno složen, međutim, po oceni Suda, ni navedena složenost postupka nije opravdanje za njegovo ukupno trajanje od preko 17 godina.

Ustavni sud konstatuje da je predmet spora za podnosioca bio od nesumnjivog materijalnog značaja. Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, po oceni Suda, on je u određenoj meri doprineo dužini trajanja postupka jer nije prisustvovao na tri ročišta.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Višim sudom u Kragujevcu u predmetu P1. 90/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Kragujevcu P. 4270/96), te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno prekomernu dužinu trajanja parničnog postupka, i doprinos podnosioca dužini trajanja postupka. Ustavni sud smatra da navedeni iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu praksu ovoga suda i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim situacijama, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenim licima treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. Razmatrajući navode podnosioca ustavne žalbe da mu je osporenim presudama Višeg suda u Kragujevcu P1. 90/10 od 11. juna 2013. godine i Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 2926/13 od 13. novembra 2013. godine povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ocenjuje da se podnosilac pre svega, žali na pogrešnu primenu materijalnog prava od strane prvostepenog i drugostepenog suda.

Ustavni sud, i u ovoj odluci ukazuje da nije nadležan da u postupku po ustavnoj žalbi preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u predmetnom postupku, od strane redovnih sudova, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava ili sloboda i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, što bi ukazalo na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe. Dakle, Ustavni sud kod ocene navoda ustavne žalbe o povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava, sagledavajući sprovedeni postupak kao jedinstvenu celinu, utvrđuje da li je postupak bio vođen na način koji je podnosiocu ustavne žalbe osigurao pravo na pravično suđenje.

Polazeći od navoda podnosioca ustavne žalbe da u predmetnoj parnici podnosilac nije mogao da ima svojstvo tuženog jer je u vreme podnošenja tužbe bio na snazi Zakon o osnovama sistema javnog informisanja („Službeni list SFRJ“, br. 84/90 i „Službeni list SRJ“, br. 11/93, 24/94 i 28/96) prema kome tužba za naknadu štete nije mogla biti podneta protiv glavnog i odgovornog urednika javnog glasila, što je podnosilac ustavne žalbe bio, već samo protiv osnivača i izdavača javnog glasila, Ustavni sud ukazuje da prema već citiranom članu 13. stav 2. Zakona o javnom informisanju koji je važio u vreme podnošenja tužbe protiv podnosioca, zainteresovano pravno ili fizičko lice kome je narušen ugled ili interes ili povređena čast ili integritet pojedinca objavljivanjem neistinite informacije od strane sredstva javnog informisanja ima pravo na podnošenje tužbe nadležnom sudu za naknadu štete protiv osnivača, izdavača, glavnog i odgovornog urednika i autora informacije. Dakle, u konkretnom slučaju, podnosilac kao glavni i odgovorni urednik glasila mogao je da ima parnično svojstvo tuženog, u smislu navedene zakonske odredbe.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud konstatuje da nisu osnovani navodi ustavne žalbe da u konkretnom slučaju tužba nije mogla biti podneta protiv podnosioca ustavne žalbe.

Ustavni sud ukazuje da iako se u osporenim odlukama sudovi nisu pozvali na navedeni republički Zakon o javnom informisanju, ta činjenica nije od uticaja na odlučivanje ovoga suda, imajući u vidu da je u konkretnoj parnici podnosilac mogao da ima parnično svojstvo tuženog a što je i jedino osporeno u ustavnoj žalbi. Konačno, Ustavni sud je uvidom u spise predmeta utvrdio da podnosilac ustavne žalbe tokom trajanja postupka nije isticao da nije mogao da ima svojsto tuženog u predmetnoj parnici.

Ustavni sud posebno ukazuje da je nakon podnete ustavne žalbe Vrhovni kasacioni sud presudom Rev. 130/14 od 16. aprila 2015. godine, u stavu prvom izreke odbio kao neosnovanu reviziju tužilaca izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 2962/13 od 13. novembra 2013. godine a u stavu drugom izreke je odbacio kao nedozvoljenu reviziju podnosioca ustavne žalbe izjavljenu protiv navedene drugostepene presude. U obrazloženju ove presude revizijski sud je naveo da su nižestepeni sudovi pravilno utvrdili osnov odgovornosti tuženih i pravo tužilaca na naknadu materijalne i nematerijalne štete, na osnovu odredbe člana 17. stav 2. Zakona o osnovama sistema javnog informisanja prema kojoj je glavni i odgovorni urednik odgovoran za svaku informaciju objavljenu u javnom glasilu, osim ako je informacija objavljena na zahtev nadležnog organa društveno-političke zajednice, u smislu člana 14.ovog zakona i naveo da su sudovi pravilno utvrdili osnov odgovornosti tuženih i pravo tužilaca na naknadu materijalne i nematerijalne štete.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu presudom Višeg suda u Kragujevcu P1. 90/10 od 11. juna 2013. godine i presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 2962/13 od 13. novembra 2013. godine nije povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu izjavljenu protiv osporenih presuda u tački 3. izreke odbio kao neosnovanu, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.

8. Saglasno iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku i pasivnoj legitimaciji urednika

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti