Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je, u fazi ponovljenog postupka, trajao preko 14 godina. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Jovan Ćirić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. M. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. septembra 2022. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. M. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 54824/10, prethodno predmetu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 8081/09, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. M. iz Beograda je, 28. decembra 2012. godine, preko punomoćnika N. T, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž. 17532/10 od 19. septembra 2012. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije, prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 21, člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 54824/10. Ustavna žalba je u Ustavnom sudu bila zavedena pod brojem Už-10038/2012.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, Rešenjem Už-10038/2012 od 25. maja 2015. godine, odbacio ustavnu žalbu podnositeljke izjavljenu protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž. 17532/10 od 19. septembra 2012. godine zbog povrede načela zabrane diskriminacije, prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 21, člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, a dopisom od 11. maja 2015. godine je ustupio Apelacionom sudu u Beogradu na dalju nadležnost ustavnu žalbu u delu u kome se ističe zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji još uvek nije okončan i o tome obavestio podnositeljku ustavne žalbe.

Apelacioni sud u Beogradu se rešenjem R4g. 170/15 od 8. februara 2016. godine oglasio stvarno nenadležnim za odlučivanje o zahtevu za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom parničnom postupku i po pravnosnažnosti rešenja, ustupio predmet Višem sudu u Beogradu kao stvarno i mesno nadležnom sudu.

Viši sud u Beogradu je 20. septembra 2018. godine doneo rešenje R4P. 136/17, kojim se oglasio apsolutno nenadležnim za postupanje po delu zahteva S. M. od 28. decembra 2012. godine, kojim je traženo da se utvrdi da je predlagaču povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u predmetu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 54824/10 i da joj se po tom osnovu isplati nematerijalna šteta, pa je zahtev u tom delu odbacio i ukinuo radnje sprovedene u postupku (stav prvi izreke) i ustupio Ustavnom sudu ustavnu žalbu u preostalom delu (stav drugi izreke). U obrazloženju rešenja se, pred ostalog, navodi da predlagač u smislu člana 8a stav 1. Zakona o uređenju sudova može podneti zahtev samo u predmetima koji nisu pravnosnažno okončani, pa je odluka iz stava prvog izreka doneta primenom člana 16. Zakona o parničnom postupku, u vezi člana 30. stav 2. Zakona o vanparničnom postupku i člana 8v Zakona o uređenju sudova. Viši sud u Beogradu je navedeno rešenje dostavio Ustavnom sudu 29. oktobra 2019. godine.

4. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 54824/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužioci Z. R. i S. J, oboje iz Beograda, su 12. decembra 1997. godine podneli tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene S. M. iz Beograda, ovde podnositeljke ustavne žalbe, radi naknade štete. Tužbeni zahtev je u toku postupka više puta preciziran

Prvi opštinski sud u Beogradu je, presudom P. 6847/97 od 20. januara 2000. godine, delimično usvojio tužbeni zahtev prvotužioca, odbio tužbeni zahtev drugotužilje i odlučio o troškovima parničnog postupka.

Okružni sud u Beogradu je, presudom Gž. 7799/2000 od 18. oktobra 2000. godine, odbio žalbu tužene kao neosnovanu i potvrdio presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 6847/97 od 20. januara 2000. godine u ožalbenom delu.

Tužena, ovde podnositeljka ustavne žalbe, je 11. maja 2001. godine podnela predlog za ponavljanje postupka.

Do okončanja ponovljenog prvostepenog postupka 16. oktobra 2009. godine, prvostepeni sud je zakazao 27 ročišta, od kojih nije održano 11 (šest iz razloga na strani suda, tri iz razloga na strani tužioca, jedno zbog nedolaska uredno pozvanog svedoka, jedno iz razloga na strani tuženog i jedno iz razloga na strani obeju parničnih stranaka).

Na ročištu održanom 10. aprila 2002. godine, Prvi opštinski sud u Beogradu je dozvolio ponavljanje postupka u ovoj pravnoj stvari i ukinuo presudu P. 6847/97 od 20. januara 2000. godine.

Nakon dva održana ročišta, na kojima su saslušani prvotužilac i tužena, jedan svedok i veštak D. P, doneta je prva prvostepena presuda u ponovljenom postupku P. 2546/02 od 27. decembra 2002. godine, kojima su odbijeni tužbeni zahtevi prvotužioca i drugotužilje.

Rešavajući o žalbi tužioca od 27. februara 2003. godine, Okružni sud u Beogradu je, rešenjem Gž. 6253/03 od 5. novembra 2003. godine, ukinuo presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 2546/02 od 27. decembra 2002. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Ovo rešenje je dostavljeno prvostepenom sudu 15. decembra 2003. godine.

Ponovni prvostepeni postupak je započeo pred novim postupajućim sudijom, na ročištu 6. aprila 2005. godine i do zaključenja glavne rasprave 4. jula 2007. godine, prvostepeni sud je saslušao prvotuženog (dva puta) i tuženu, sproveo finansijsko veštačenje putem sudskog veštaka M. M. radi svođenja iznosa iz tužbenog zahteva od 9. oktobra 1999. godine na dan davanja nalaza, saslušao dva svedoka. i pribavio određene pismene dokaze.

Glavna rasprava je ponovo otvorena rešenjem prvostepenog suda od 10. avgusta 2007. godine. Punomoćnik tužioca je povukao tužbu u odnosu na drugotužilju S. J, a sud je sproveo dopunsko veštačenje putem veštaka M. M.

Na ročištu 5. marta 2008. godine, Prvi opštinski sud u Beogradu je doneo rešenje P. 10260/03 da se tužba smatra povučenom, jer nijedna od uredno pozvanih stranaka nije pristupila.

Tužilac je 14. marta 2008. godine podneo predlog za vraćanje u pređašnje stanje, koji je usvojen na ročištu održanom 16. aprila 2009. godine.

Prvi opštinski sud je 16. oktobra 2009. godine doneo presudu P. 8081/09, kojom je dozvolio ponavljanje postupka u ovoj pravnoj stvari i ukinuo presudu tog suda P. 6847/97 od 20. januara 2000. godine, obavezao tuženu da tužiocu Z. R. na ime naknade štete isplati iznos od 147.248,70 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom kao u stavu drugom izreke, odbio tuženi zahtev u delu zakonske zatezne kamate, obavezao tuženu da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka i utvrdio da je tužba tužilje S. J. u ovoj pravnoj stvari povučena.

Protiv navedene prvostepene presude tužena je izjavila žalbu 28. aprila 2010. godine.

Viši sud u Beogradu je, presudom Gž. 17532/10 od 19. septembra 2012. godine, preinačio ožalbenu presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 8081/09 od 16. oktobra 2009. godine u delu stava drugog izreke, tako što je obavezao tuženu da tužioci isplati iznos od 136.830,09 dinara, sa dosuđenom zakonskom zateznom kamatom i odbio kao neosnovan iznos preko dosuđenog iznosa do traženog iznosa od 147.248,70 dinara i ukinuo rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu četvrtom izreke ožalbene presude i predmet vratio Prvom osnovnom sudu u Beogradu na ponovni postupak.

Prvi osnovni sud u Beogradu je rešenjem P. 54824/10 od 11. decembra 2012. godine odlučio o troškovima postupka.

Po žalbi tužene od 22. februara 2013. godine, Viši sud u Beogradu je, rešenjem Gž. 5435/13 od 2. oktobra 2013. godine, ukinuo ožalbeno rešenje i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Prvi osnovni sud u Beogradu je doneo novo rešenje o troškovima postupka P. 54824/10 od 17. septembra 2014. godine.

Protiv navedenog rešenje, tužena je izjavila žalbu 1. oktobra 2014. godine.

Viši sud u Beogradu je rešenjem Gž. 9808/14 od 3. septembra 2015. godine odbio žalbu tužene kao neosnovanu i potvrdio rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 54824/10 od 17. septembra 2014. godine. Rešenje je dostavljeno punomoćniku podnositeljke 26. oktobra 2015. godine.

5. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 59/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90, 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02) je bilo propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10).

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije", br. 125/04 i 111/09), koji se primenjivao u ovom postupku od 23. februara 2005. godine, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.). Odgovarajuće odredbe sadržane su i u članu 10. važećeg Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US, 55/14, 87/18 i 18/20).

6. Ocenjujući navode ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je u vreme razmatranja ustavne žalbe 2015. godine još uvek bio u toku, Ustavni sud je najpre konstatovao da je ustavna žalba u ovom delu ustupljena redovnom sudu na nadležno postupanje 11. maja 2015. godine, a da je predmetni parnični postupak okončan pravnosnažnim rešenjem Višeg suda u Beogradu o troškovima postupka od 3. septembra 2015. godine. S obzirom na to da je Višem sudu u Beogradu, kao nadležnom za odlučivanje o povredi ovog prava u predmetnom postupku, predmet ustupljen rešenjem Apelacionog suda u Beogradu R4g. 170/15 od 8. februara 2016. godine, to se Viši sud u Beogradu, imajući u vidu da je predmetni parnični postupak okončan, rešenjem R4P. 136/17 od 20. septembra 2018. godine, oglasio apsolutno nenadležnim za postupanje i dostavio svoje rešenje Ustavnom sudu. U vezi s iznetim, Ustavni sud je ocenio da podnositeljka ne može snositi štetne posledice okolnosti da je predmetni parnični postupak okončan pre odlučivanja nadležnog redovnog suda o povredi njenog prava na suđenje u razumnom roku, već da Ustavni sud, koji je bio nadležan za odlučivanje u vreme podnošenja ustavne žalbe, treba da odluči o ustavnoj žalbi u ovom delu.

Polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak pokrenut podnošenjem tužbe 12. decembra 1997. godine, pravnosnažno okončan presudom od 18. oktobra 2000. godine, a zatim je usledio postupak po predlogu za ponavljanje postupka od 11. maja 2001. godine, koji je okončan rešenjem Višeg suda u Beogradu od 3. septembra 2015. godine. U vezi s tim, Ustavni sud najpre konstatuje da se postupak koji je vođen nakon što je dozvoljeno ponavljanje pravnosnažno okončanog postupka, ne može smatrati jedinstvenom celinom sa prethodno okončanim postupkom, jer je suština usvajanja predloga za ponavljanje postupka upravo da se čitav postupak koji je već pravnosnažno okončan – ponovi, te je u odnosu na parnični postupak okončan presudom od 18. oktobra 2000. godine ustavna žalba neblagovremena, jer je podneta posle isteka roka iz člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), kojim je uređen postupak po ustavnoj žalbi i kojim je propisano je da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom, tj. od dana dostavljanja podnositeljki pravnosnažne presude Okružnog suda u Beogradu od 18. oktobra 2000. godine. Stoga je Sud osporeni postupak cenio od podnošenja predloga za ponavljanje postupka do njegovog okončanja.

Iako je period u kome se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja ponovljenog parničnog postupka.

Predmetni parnični postupak je trajao četrnaest godina i tri i po meseca, što samo po sebi ukazuje na to da predmetni postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, Ustavni sud je i u ovom slučaju pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, koje je potrebno ceniti u svakom pojedinačnom slučaju, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da se ovde radilo o, pre svega, činjenično relativno složenom sporu, ali da činjenična i pravna pitanja o kojima je sud trebalo da se izjasni, kao i sprovedeni dokazni postupak, ne mogu biti opravdanje za ovoliko trajanje osporenog postupka.

Ustavni sud je zatim ocenio da je podnositeljka imala opravdani interes da se postupak okonča u razumnom roku, ali da je i sama podnositeljka doprinela trajanju postupka. Naime, ročište od 12. decembra 2007. godine je odloženo bez raspravljanja radi upoznavanja sa podneskom tužene koji je njen punomoćnik predao sudu pre samog ročišta. Takođe, zbog neopravdanog izostanka parničnih stranaka sa ročišta od 5. marta 2008. godine, sud je utvrdio da se tužba smatra povučenom, nakon čega je usledio postupak po predlogu za vraćanje u pređašnje stanje, što je takođe doprinelo dužem trajanju postupka.

Ocenjujući ponašanje suda u osporenom postupku, Ustavni sud je našao da je odlučujući doprinos dugom trajanju osporenog parničnog postupka dao nadležni, pre svega prvostepeni sud, svojim neefikasnim postupanjem. Tako je o predlogu tužene za ponavljanje postupka odlučeno posle 11 meseci od podnošenja, u toku kojih su zakazana smo dva ročišta; nakon ukidanja prvostepene presude od 27. decembra 2002. godine, ponovni prvostepeni postupak je nastavljen posle 15 meseci od dostavljanja spisa od strane drugostepenog suda; o predlogu za vraćanje u pređašnje stanje je odlučeno posle 13 meseci od podnošenja, a postupak odlučivanja o troškovima postupka, nakon ukidanja rešenja o troškovima u presudi od 16. oktobra 2009. godine, je trajao pune tri godine.

Polazeći od napred navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 54824/10, prethodno predmetu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 8081/09, podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava u ovom slučaju ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, koja će se isplatiti na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za donošenje te odluke, a pre svega dužinu trajanja postupka, kao i doprinos podnositeljke ustavne žalbe. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpeo. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, br. 22080/09 i dr. od 5. aprila 2016. godine i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja sudova.

U pogledu zahteva podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti