Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku i naknadi štete podnositeljki žalbe

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao devet godina. Povreda je nastala zbog neefikasnosti prvostepenog suda, koji nije pravovremeno odlučio o prigovoru zastarelosti.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Milan Stanić, dr Goran P. Ilić , Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B. S. iz B. kod Leskovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. aprila 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba B. S. i utvrđuje da je povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P . 7996/10 ( inicijalno predmet Opštinskog suda u Leskovcu P . 4987/04), dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. B. S. iz B. kod Leskovca, podne la je Ustavnom sudu, 21. decembra 2013. godine, p reko punomoćnika S. Đ , advokata iz Leskovca , ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 7966/10, kao i protiv presude Osnovnog suda u Leskovcu P.7996/10 od 4. juna 2012. godine i presude Višeg suda u Leskovcu Gž. 900/12 od 3. decembra 2013. godine, zbog povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava i člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno da je parnični postupak trajao neprimereno dugo, čak devet godina, te da postupajući sudovi nisu pravilno primenili materijalno pravo, odnosno odredbe člana 377. Zakona o obligacionim odnosima, kada su odlučivali o prigovoru zastarelosti potraživanja.

Podnositeljka predlaže da U stavni sud usvoji ustavnu žalbu i da utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete zbog dugog trajanja postupka.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Leskovcu P. 7996/10 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Leskovcu P. 4987/04 ) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

B. S. iz B. kod Leskovca, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je 30. novembra 2004. godine tužbu Opštinskom sudu Leskovc u protiv tuženog - Kompanija "D. o. " A. D, Glavna filijala osiguranje L , radi naknade štete zbog gubitka dela izdržavanja, zbog smrti supruga. Tužba je u sudskom upi sniku zavedena pod brojem P. 4987/04, a 8. jula 2005. godine dostavljena je tuženom na odgovor. Do donošenja prvostepene presude zakazano je 19 ročišta za glavnu raspravu, od kojih nije održano sedam ročišta i to jedno zbog nepristupanja punomoćnika tuženog, a ostala ročišta zbog veštačanja, zato što nije obavljeno u ostavljenom roku, jer veštacima nije na vreme dostavljena dokumentacija potrebna za veštačenje, zatim zbog uručivanja strankama nalaza i mišljenja veštaka neposredno na ročištu, pa su stranke tražile dodatni rok za izjašnjenje, radi izjašnjenja veštaka na primedbe stranaka i sl. U sprovedenom dokaznom postupku je saslušana tužilja u svojstvu parnične stranke, obavljeno je ekonomsko - finansijsko veštačenje i izvršen uvid u pribavljenu pismenu dokumentaciju.

Presudom Opštinskog suda u Leskovcu P. 4987/04 od 13. marta 2008. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilje, pa je obavezan tuženi da joj na ime naknade štete isplati određeni novčani iznos sa zakonskom zateznom kamatom i da joj naknadi parnične troškove.

Tuženi je izjavio žalbu protiv prvostepene presude.

Rešenjem Apelacionog suda u Nišu Gž. 1436/10 od 20. jula 2010. godine ukinuta je presuda Opštinskog suda u Leskovcu P. 4987/04 od 13. marta 2008. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje, sa obrazloženjem da je tuženi u toku celog postupka isticao da je potraživanje zastarelo, a u pobijanoj presudi taj prigovor nije ocenjen, te da je prvostepeni sud bio dužan da najpre oceni da li je osnovan prigovor zastarelosti i da za svoju odluku da jasne i argumentovane razloge.

Ponovni prvostepeni postupak je nastavljen pred Osnovnim sudom u Leskovcu, na koji je nakon 1. januara 2010. godine i reforme u pravosuđu prešla nadležnost za odlučivanje, u predmetu pod brojem P. 7996/10. Do donošenja druge po redu prvostepene presude zakazano je sedam ročišta za glavnu raspravu, od kojih dva ročišta nisu održana zbog nedostatka procesnih pretpostavki. U dokaznom postupku je sprovedeno novo finansijsko veštačenje i izvršen uvid u pismenu dokumentaciju.

Presudom Osnovnog suda u Leskovcu P. 7996/10 od 4. juna 2012. godine odbijen je kao neosnovan precizirani tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se tuženi obaveže da joj naknadi štetu zbog izgubljenog izdržavanja zbog smrti supruga i određeno da svaka stranka snosi svoje troškove.

Tužilja je izjavila žalbu protiv navedene presude.

Presudom Višeg suda u Leskovcu Gž. 900/12 od 3. decembra 2013. godine odbijena je kao neosnovana žalba punomoćnika tužilje i potvrđena presuda Osnovnog suda u Leskovcu P. 7996/10 od 4. juna 2012. godine.

U obrazloženju osporene presude, između ostalog, navedeno je: da je u sprovedenom postupku utvrđeno da je u saobraćajnoj nesreći, koja se dogodila 10. novembra 1992. godine nastradao tužiljim suprug; da je tužbu radi naknade štete, po osnovu izgubljenog dela izdržavanja, protiv tuženog, tužilja podnela sudu 30. novembra 2004. godine; da je presudom Opštinskog suda u Leskovcu K. 295/93 od 11. novembra 1993. godine, koja presuda je postala pravnosnažna 31. maja 1994. godine, vozač automobila oglašen krivim za krivično delo teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja iz člana 201. stav 4. u vezi člana 195. st. 3. i 1. KZ RS i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od pet meseci; da je za predmetno krivično delo propisan rok zastarelosti krivičnog gonjenja od 10 godina.

Dalje, u obrazloženju je navedeno: da je prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo, odredbu člana 377. Zakona o obligacionim odnosima kada je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev; da je prvostepeni sud odbio kao neosnovan tužbeni zahtev nalazeći da je osnovan prigovor zastarelosti potraživanja, imajući u vidu odredbu člana 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima koja propisuje da kad je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kad istekne vreme određeno za zstarelost krivičnog gonjenja, pa kako je u konkretnom slučaju šteta nastala 10. novembra 1992. godine, a tužba podneta 30. novembra 2004. godine, to je potraživanje zastarelo.

Pismeni otpravak drugostepene presude je 11. decembra 2013. godine dostavljen punomoćniku tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe.

4. Odredbama člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu ukazuje podnositeljka u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega .

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da sud odlučuje koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja bitnih činjenica (član 221. stav 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnositeljka ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 30. novembra 2004. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Leskovcu, i da je okončan donošenjem presude Višeg suda u Leskovcu Gž. 900/12 od 3. decembra 2013. godine, iz čega proizlazi da je postupak trajao devet godina.

Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stanovišta da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka, počev od podno šenja tužbe 30. novembra 2004. godine, pa do pravnosnažnog okončanja postupka.

Navedeno trajanje parničnog postupka od devet godina , samo po sebi, moglo bi da ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnositeljki ustavne žalbe , u konkretnom slučaju , povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kojima se u postupku odlučuje za podnosioca.

Razmatrajući uticaj svakog od navedenih činilaca na trajanje osporenog postupka, Ustavni sud nalazi da je u konkretnom slučaju od presudnog značaja za ocenu osnovanosti navoda o povredi prava na suđenje u razumnom roku, analiza postupanja nadležnog prvostepenog suda i ponašanja podnositeljke ustavne žalbe kao stranke tokom postupka.

Ispitujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud konstatuje da je imala legitiman interes da se predmetna parnica okonča u razumnom roku, kao i da svojim ponašanjem nije doprinela dužini trajanja postupka. Pri tome, Ustavni sud je konstatovao da je prvostepeni sud, na predlog podnositeljke ustavne žalbe, sproveo ekonomsko-finansijska veštačenja, na okolnost razlike između ostvarene porodične penzije i iznosa koji bi poginuli suprug, da je u životu, davao supruzi imajući u vidu odredbe Zakona o braku i porodičnim odnosima. Međutim, i majući u vidu citirane odredbe Zakona o parničnom postupku kojima je propisano da sud odlučuje koje će dokaze izvesti na glavnoj raspravi i da je sud taj koji se stara da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti završi na jednom ročištu, Ustavni sud smatra da prava stranaka da pokreću i vode postupke, te da u toku cele glavne rasprave, do njenog okončanja, stavljaju dokazne predloge radi utvrđivanja činjenica i preduzimaju druge radnje u postupku, ne oslobađa sud od obaveze da ispuni zahtev delotvornog postupanja.

Analizirajući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud konstatuje da prvostepeni sud nije postupao efikasno i delotvorno budući da je prvu presudu P. 4987/04 od 13. marta 2008. godine doneo nakon više od tri godine od podnošenje tužbe, a tužbu je dostavio tuženom na odgovor nakon sedam meseci od njenog podnošenja. Pri tome je presuda ukinuta rešenjem Apelacionog suda u Nišu Gž. 1436/10 od 20. jula 2010. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje, sa obrazloženjem da je tuženi u toku celog postupka isticao da je potraživanje zastarelo, a u pobijanoj presudi taj prigovor nije ocenjen, te da je prvostepeni sud bio dužan da najpre oceni da li je osnovan prigovor zastarelosti i da za svoju odluku da jasne i argumentovane razloge.

Međutim, prvostepeni sud je u ponovnom postupku odredio veštačenje od strane lekara medicinske struke i novo finansijsko veštačenje, da bi u junu 2012. godine, doneo odbijajuću presudu zbog zastarelosti potraživanja, na osnovu činjenica koje su , kako je navedeno u obrazloženju, utvrđene u postupku donošenja prve presude .

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, odmeravajući doprinos prvostepenog suda i podnositeljke ustavne žalbe sveukupnoj dužini trajanja postupka, ocenio da je, u konkretnom slučaju, nedelotvorno postupanje prvostepenog suda onaj činilac koji je u najvećoj meri uticao na to da parnični postupak ne bude okončan u primerenom roku.

Iz iznetih razloga, ustavnopravna ocena ukupno sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari, dovodi do zaključka da u konkretnom slučaju parnica nije zadovoljila standard suđenja u razumnom roku, što je prvenstveno posledica neefikasnog i nedelotvornog postupanja prvostepenog suda.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosi teljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođe n pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 7966/10 (inicijalno predmet Opštinskog su da u Leskovcu P. 4987/04).

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljki ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, posebno ukupnu dužinu trajanja osporenog postupka i postupanje nadležnih sudova . Ustavni sud smatra da dosuđeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu kompenzaciju podnositeljki za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu nedelotvornim postupanjem prvostepenog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Razmatrajući navode ustavne žalbe u odnosu na osporene presude, Ustavni sud ocenjuje da se podnositljka, nezadovoljna ishodom vođenog parničnog postupka, u suštini žali na povredu prava na pravično suđenje zajemčenog odredbama člana 32. stav 1. Ustava. Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili merodavno pravo u postupku u kome su odlučivali o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. Ovakvog stanovišta je i Evropski sud za ljudska prava (videti odluku u predmetu Pronina protiv Rusije , broj 65167/01). Zadatak Ustavnog suda je, međutim, da ispita da li je u konkretnom postupku od strane redovnih sudova primena procesnog, odnosno materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona u odnosu na podnosioce ustavne žalbe, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a time i na povredu prava na pravično suđenje.

Razmatrajući u tom pravcu navode ustavne žalbe, Ustavni sud je konstatovao da se u ustavnoj žalbi ponavljaju žalbeni navodi koji su bili predmet ocene u redovnom sudskom postupku, po žalbi protiv prvostepene presude i ocenio da je Viši sud u Leskovcu u osporenoj presudi Gž. 900/12 od 3. decembra 2013. godine, dao detaljne, jasne i logične zaključke zasnovane na ustavnopravno prihvatljivoj primeni merodavnog prava, na osnovu kojih je žalbu tuženog odbio kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu Osnovnog suda u Leskovc u P. 7996/10 od 4. juna 201 2. godine. Naime, drugostepeni sud je u obrazloženju svoje presude dao pravno argumentovane razloge na osnovu kojih podržava stanovište prvostepenog suda u pogledu istaknutog prigovora zastarelosti potraživanja.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, kao i postavljeni zahtev, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnositeljke ustavne žalbe ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već da se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao revizijski parnični sud oceni zakonitost osporenog akta.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u odnosu na osporene presude, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i rešio kao u drugom delu izreke.

8. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku i naknadi štete podnositeljki žalbe

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti