Odbacivanje ustavne žalbe zbog neblagovremenosti i nenadležnosti ratione materiae

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu izjavljenu protiv pravnosnažnih osuđujućih presuda za uvredu zbog neblagovremenosti. Deo žalbe protiv rešenja o odbacivanju optužnog akta za davanje lažnog iskaza odbačen je jer se podnosioci pozivaju na prava okrivljenih.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Danice Ćendić i Predraga Ćendića, oboje iz Čačka, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 17. juna 2010. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Danice Ćendić i Predraga Ćendića izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Čačku K. 609/04 od 26. septembra 2006. godine, presude Okružnog suda u Čačku Kž. 528/06 od 28. decembra 2006. godine, rešenja Opštinskog suda u Čačku K. 440/08 od 21. avgusta 2008. godine i rešenja Okružnog suda u Čačku Kž. 652/08 od 8. decembra 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Danica Ćendić i Predrag Ćendić, oboje iz Čačka, podneli su Ustavnom sudu 24. januara 2009. godine ustavnu žalbu, koju su dopunili 28. januara i 25. marta 2009. godine.

U postupku prethodnog ispitivanja podneska utvrđeno je da ustavna žalba ne sadrži sve podatke propisane članom 85. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07), te je Ustavni sud, u skladu sa odredbom člana 44. stav 1. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08 i 27/08), dopisom od 10. aprila 2009. godine, obavestio podnosioce ustavne žalbe o nedostacima koji sprečavaju postupanje Ustavnog suda po njihovoj ustavnoj žalbi i naložio im da, u roku od 15 dana od dana prijema dopisa, dostave uređenu i dopunjenu ustavnu žalbu u kojoj će navesti sve nedostajuće podatke.

Podnosioci ustavne žalbe su po dopisu Ustavnog suda postupili 9. maja 2009. godine i naveli da su im presudom Opštinskog suda u Čačku K. 609/04 od 26. septembra 2006. godine, presudom Okružnog suda u Čačku Kž. 528/06 od 28. decembra 2006. godine, rešenjem Opštinskog suda u Čačku K. 440/08 od 21. avgusta 2008. godine i rešenjem Okružnog suda u Čačku Kž. 652/08 od 8. decembra 2008. godine povređena prava zajemčena odredbama čl. 32, 33, 34. i 36. Ustava Republike Srbije.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu odredbe člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Član 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", broj 109/07) sadrži odredbu istovetne sadržine kao član 170. Ustava.

Odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu propisano je da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

Odredbama člana 113. st. 2. i 3. Zakona propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojim je povređeno ili uskraćeno ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom, ako je taj akt ili radnja izvršena od dana proglašenja Ustava do dana stupanja na snagu ovog zakona, te da se ustavna žalba u tom slučaju može izjaviti u roku od 30 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporene presude, rešenja i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnopravne stvari:

Protiv podnosilaca ustavne žalbe vođen je krivični postupak pred Opštinskim sudom u Čačku koji je okončan donošenjem osporene presude K. 609/04 od 26. septembra 2006. godine, koja je postala pravnosnažna 28. decembra 2006. godine. Navedenom presudom podnosioci ustavne žalbe su oglašeni krivim zbog izvršenja jednog produženog krivičnog dela uvrede iz člana 170. stav 1. Krivičnog zakona Republike Srbije i osuđeni su na novčane kazne.

Dana 21. aprila 2007. godine podnosioci ustavne žalbe su Opštinskom javnom tužilaštvu u Čačku podneli krivičnu prijavu protiv S.V. i S.G, zbog krivičnog dela „davanje lažne izjave i lažnog svedočenja na sudu iza kojih je u predmetu K. 609/04 i P. 1475/04 došlo do presuda na njihovu štetu“.

Podnosioci ustavne žalbe su 19. maja 2008. godine podneli Opštinskom sudu u Čačku optužni akt protiv S.V. i S.G, zbog krivičnog dela davanje lažnog iskaza iz člana 335. Krivičnog zakonika. Opštinski sud u Čačku je osporenim rešenjem K. 440/08 od 21. avgusta 2008. godine odbacio optužni akt kao neblagovremen, a ovo rešenje je potvrđeno osporenim rešenjem Okružnog suda u Čačku Kž. 652/08 od 8. decembra 2008. godine.

4. Imajući u vidu da je ustavna žalba izjavljena 24. januara 2009. godine, a da su osporenu drugostepenu presudu Okružnog suda u Čačku Kž. 528/06 od 28. decembra 2006. godine podnosioci ustavne žalbe primili najkasnije 20. aprila 2007. godine, jer su tog dana podneli krivičnu prijavu protiv svedoka S.V. i S.G. u predmetu Opštinskog suda u Čačku K. 609/04, dakle po proteku roka iz člana 113. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba u ovom delu neblagovremena, te da je istu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu.

5. Za odlučivanje o ustavnoj žalbi protiv osporenih rešenja Opštinskog suda u Čačku K. 440/08 od 21. avgusta 2008. godine i Okružnog suda u Čačku Kž. 652/08 od 8. decembra 2008. godine od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava svakome se jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 33. Ustava utvrđeno je: da svako ko je okrivljen za krivično delo ima pravo da u najkraćem roku, u skladu sa zakonom, podrobno i na jeziku koji razume, bude obavešten o prirodi i razlozima dela za koje se tereti, kao i o dokazima prikupljenim protiv njega (stav 1.); da svako ko je okrivljen za krivično delo ima pravo na odbranu i pravo da uzme branioca po svom izboru, da s njim nesmetano opšti i da dobije primereno vreme i odgovarajuće uslove za pripremu odbrane (stav 2.); da okrivljeni koji ne može da snosi troškove branioca, ima pravo na besplatnog branioca, ako to zahteva interes pravičnosti, u skladu sa zakonom (stav 3.); da svako ko je okrivljen za krivično delo, a dostupan je sudu, ima pravo da mu se sudi u njegovom prisustvu i ne može biti kažnjen, ako mu nije omogućeno da bude saslušan i da se brani (stav 4.); da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da sam ili preko branioca iznosi dokaze u svoju korist, ispituje svedoke optužbe i da zahteva da se, pod istim uslovima kao svedoci optužbe i u njegovom prisustvu, ispituju i svedoci odbrane (stav 5.); da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da mu se sudi bez odugovlačenja (stav 6.); da lice koje je okrivljeno ili kome se sudi za krivično delo nije dužno da daje iskaze protiv sebe ili protiv lica bliskih sebi, niti da prizna krivicu (stav 7.); da sva prava koja ima okrivljeni za krivično delo ima, shodno zakonu i u skladu sa njim, i fizičko lice protiv koga se vodi postupak za neko drugo kažnjivo delo (stav 8.).

Odredbama člana 34. Ustava je utvrđeno: da se niko ne može oglasiti krivim za delo koje, pre nego što je učinjeno, zakonom ili drugim propisom zasnovanim na zakonu nije bilo predviđeno kao kažnjivo, niti mu se može izreći kazna koja za to delo nije bila predviđena (stav 1.); da se kazne određuju prema propisu koji je važio u vreme kad je delo učinjeno, izuzev kad je kasniji propis povoljniji za učinioca i da se krivična dela i krivične sankcije određuju zakonom (stav 2.); da se svako smatra nevinim za krivično delo dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda (stav 3.); da niko ne može biti gonjen ni kažnjen za krivično delo za koje je pravnosnažnom presudom oslobođen ili osuđen ili za koje je optužba pravnosnažno odbijena ili postupak pravnosnažno obustavljen, niti sudska odluka može biti izmenjena na štetu okrivljenog u postupku po vanrednom pravnom leku i da istim zabranama podleže vođenje postupka za neko drugo kažnjivo delo (stav 4.); da je, izuzetno, ponavljanje postupka dopušteno u skladu s kaznenim propisima, ako se otkriju dokazi o novim činjenicama koje su, da su bile poznate u vreme suđenja, mogle bitno da utiču na njegov ishod ili ako je u ranijem postupku došlo do bitne povrede koja je mogla uticati na njegov ishod (stav 5.); da krivično gonjenje i izvršenje kazne za ratni zločin, genocid i zločin protiv čovečnosti ne zastareva (stav 6.).

Prema odredbi člana 1. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05 i 49/07) (u daljem tekstu: Zakonik), koji je važio u vreme donošenja osporenih rešenja, ovaj zakonik utvrđuje pravila sa ciljem da niko nevin ne bude osuđen, a da se učiniocu krivičnog dela izrekne krivična sankcija pod uslovima koje predviđa krivični zakon i na osnovu zakonito sprovedenog postupka.

Odredbama člana 61. Zakonika bilo je, pored ostalog, propisano: da kad javni tužilac nađe da nema osnova da preduzme gonjenje za krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti ili kad nađe da nema osnova da preduzme gonjenje protiv nekog od prijavljenih saučesnika, dužan je da u roku od osam dana o tome obavesti oštećenog i da ga uputi da može sam preduzeti gonjenje i da će ovako postupiti i sud ako je doneo rešenje o obustavi postupka usled odustanka javnog tužioca od gonjenja (stav 1.); da oštećeni ima pravo da preduzme, odnosno nastavi gonjenje u roku od osam dana od kada je primio obaveštenje iz stava 1. ovog člana (stav 2.); da oštećeni koji nije obavešten da javni tužilac nije preduzeo gonjenje ili da je odustao od gonjenja, može svoju izjavu da preduzima ili nastavlja postupak dati pred nadležnim sudom u roku od tri meseca od dana kad je javni tužilac odbacio prijavu, odnosno od dana kad je doneseno rešenje o obustavi postupka (stav 4.).

Iz navedenih odredaba Zakonika proizlazi, s jedne strane, da je cilj vođenja krivičnog postupka da se utvrdi postojanje krivičnog dela i krivične odgovornosti okrivljenog, odnosno da se u odnosu na okrivljenog raspravi i odluči o osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje krivičnog postupka, kao i o optužbama protiv njega, kako bi se obezbedilo da niko nevin ne bude osuđen, a, sa druge strane, da će sud odbaciti optužni akt ako ustanovi da je podnet po isteku zakonskog roka za podnošenje. Dakle, krivični postupak se može pokrenuti ako je optužni akt podignut u zakonom propisanom roku. Zbog toga se oštećeni kao mogući tužioci ne mogu, u načelu, pozivati na to da im je rešenjem kojim je odbačen njihov optužni akt kao neblagovremen, povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, jer suđenja nije ni bilo. Kako podnosioci povredu prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava zasnivaju na povredi prava na pravično suđenje, to se izneta ocena Ustavnog suda o nedopuštenosti ustavne žalbe odnosi i na ovo istaknuto pravo.

U vezi sa istaknutom povredom prava iz čl. 33. i 34. Ustava, Ustavni sud konstatuje da su navedenim odredbama Ustava garantovana posebna prava okrivljenog i pravo na pravnu sigurnost u kaznenom pravu, pa kako u konkretnom slučaju podnosioci ustavne žalbe nisu imali svojstvo okrivljenih, to se istaknute povrede ustavnih prava ne mogu dovesti u vezu sa njihovim položajem oštećenih kao tužilaca i stoga podnosioci ne mogu uživati zaštitu prava zajemčenih odredbama čl. 33. i 34. Ustava.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer je ustavna žalba nespojiva ratione materiae sa odredbom Ustava na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, te ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.

6. Na osnovu iznetog i odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odbacivanje ustavne žalbe zbog neblagovremenosti i nenadležnosti ratione materiae

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti