Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu okrivljenog zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku koji je trajao preko 14 godina. Dosuđena je naknada nematerijalne štete, dok je žalba u delu osporavanja presuda odbačena kao instanciona kontrola.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, dr Jovan Ćirić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi V. B . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. aprila 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba V. B . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu K. 15455/10 (ranije pred Drugim opštisnkim sudom u Beogradu u predmetu K. 832/02) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. V. B . iz Beograda je , 6. januara 2016. godine, preko punomoćnika Z . J, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Drugog osnovnog suda u Beogradu K. 15455/10 od 18. juna 201 5. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Kž1. 906/15 od 26. oktobra 201 5. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, posebnih prava okrivljenog i prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu , zajemčenih odredbama člana 32. stav 1 , člana 33. st. 2, 5. i 6. i člana 34. stav 3. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac u ustavnoj žalbi, pored ostalog, navodi da je krivični postupak koji je protiv njega vođen trajao „petnaestak godina“ i da je sudilo ukupno sedam sudija, iz čega zaključuje da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku i posebno pravo okrivljenog da mu se sudi bez odugovlačenja. Podnosilac potom detaljno iznosi tok krivičnog postupka i analizira činjenično stanje i izvedene dokaze na osnovu kojih je osporenim presudama pravnosnažno oglašen krivim zbog izvršenja krivičnog dela teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja i osuđen, te zaključuje da mu je povređeno pravo na pravično suđenje, posebna prava okrivljenog i pravo na pretpostavku nevinosti, jer su mu „grubo narušena elementarana ljudska prava prilikom sprovođenja sudskog postupka, a dalje se pokušava još i osuditi za nešto za šta njegova krivica ne postoji i to bazirajući odluku na iskazu lica koje je izvršilo navedeno krivično delo“.

Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih prava i prava na naknadu štete „zbog trajanja sudskog postupka u dužini od 15 godina u visini od 100.000,00 dinara“ , te poništi osporene presude. Takođe, tražio je i naknadu troškova pred Ustavnim sudom.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, spise predmeta Drugog osnovnog suda u Beogradu K. 15455/10 i odgovor Drugog osnovnog suda u Beogradu VIII Su. 43-56/2018, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Povodom događaja od 11. decembra 2000. godine (saobraćajne nezgode u kojoj je život izgubil a pešakinja), Drugo opštinsko javno tužilaštvo u Beogradu je protiv podnosioca ustavne žalbe podnelo zahtev za sprovođenje istrage zbog krivičnog dela teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja.

Krivični postupak je u odnosu na podnosioca ustavne žalbe pokrenut 22 . maja 2001. godine, donošenjem rešenja istražnog sudije Drugog opštinskog suda u Beogradu da se protiv njega sprovede istraga zbog osnovane sumnje da je izvršio navedeno krivično delo.

Nakon sprovedene istrage i dopune istrage , Drugo opštinsko javno tužilaštvo u Beogradu je 27. maja 2002. godine protiv podnosioca ustavne žalbe podiglo optužnicu i predmet je pred Drugim opštisnkim sudom u Beogradu dobio broj K. 837/02.

Drugi opštinski, a potom Drugi osnovni sud u Beogradu je do 18. juna 2015. godine (kada je doneta prvostepena presuda), glavni pretres zakazao ukupno 40 puta (tokom 2002. godine tri puta, 2003. godine pet puta, 2008. godine tri puta, 2009. godine dva puta, 2010. godine jedanput, 2011. godine četiri puta, 2012. godine dva puta, 2013. godine tri puta, 2014. godine 11 puta i tokom 2015. godine šest puta), od čega je 12 puta glavni pretres održan, a 28 puta nije . Glavni pretres nije održavan iz sledećih razloga: devet puta zbog nedolaska branilaca podnosioca ustavne žalbe ( zbog sprečenosti ili zbog štrajka advokata); šest puta zbog nedolaska podnosioca ustavne žalbe (zbog bolesti, smrtnog slučaja i dr.); pet puta zbog nedolaska veštaka; tri puta na zahtev podnosioca ili njegovog branioca i tri puta zbog sprečenosti postupajućeg predsednika veća; jedanput jer na zakazani glavni pretres nije pristupio niko od uredno pozvanih lica i jedanput jer nije pristupio javni tužilac.

U periodu od 9. decembra 2003. godine do 23. maja 2008. godine sud nije zakazivao glavni pretres. Naime, na glavnom pretresu koji je održan 9. decembra 2003. godine sud je naredio dopunsko veštačenje, a dopunski nalaz i mišljenje je dostavljen sudu 4. aprila 2006. godine, s tim što sud nije niti jednom urgirao dostavu istog. Od 4. aprila 2006. godine do 23. maja 2008. godine u predmetu nije preduzeta niti jedna aktivnost.

U predmetnom krivičnom postupku je postupalo pet predsednika veća.

Drugi osnovni sud u Beogradu je, nakon održanog glavnog pretresa i sprovedenog dokaznog postupka, 18. juna 201 5. godine doneo osporenu presudu K. 15455/10 kojom je, pored ostalog, podnosioca ustavne žalbe oglasio krivim za izvršenje krivičnog dela teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja iz člana 297. stav 4. u vezi sa članom 289. stav 3. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika i izrečena mu je kazna zatvora u trajanju od jedne godine (koja kazna će se izvršiti u prostorijama u kojima podnosilac stanuje, sa primenom elektronskog nadzora).

Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Kž1. 906/15 od 26. oktobra 201 5. godine odbio kao neosnovane žalbe podnosioca i njegovih branilaca i prvostepenu presudu je potvrdio , čime je krivični postupak pravnosnažno okončan.

4. Odredbama Ustava, na čije povrede se podnosilac poziva u ustavnoj žalbi utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ko je okrivljen za krivično delo ima pravo na odbranu i pravo da uzme branioca po svom izboru, da s njim nesmetano opšti i da dobije primereno vreme i odgovarajuće uslove za pripremu odbrane, da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da sam ili preko branioca iznosi dokaze u svoju korist, ispituje svedoke optužbe i da zahteva da se, pod istim uslovima kao svedoci optužbe i u njegovom prisustvu, ispituju i svedoci odbrane i da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da mu se sudi bez odugovlačenja (član 33. st. 2, 5. i 6.) ; da se svako smatra nevinim za krivično delo dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda (član 34. stav 3.).

5. Polazeći od prakse Ustavnog suda, kao i prakse i kriterijuma međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je ustavnopravnom ocenom sprovedenog postupka u ovoj krivičnopravnoj stvari utvrdio da je u konkretnom slučaju podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Period ocene razumnosti dužine trajanja sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javnu i nepristrasnu raspravu i odlučivanje u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud je stanovišta da prilikom ocene da li je konkretni sudski postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne, treba uzeti u obzir celokupni period trajanja krivičnog postupka, od 22. maja 2001. godine, kada je donošenjem rešenja o sprovođenju istrage krivični postupak pokrenut, do 26. oktobra 2015. godine, kada je Apelacioni sud u Beogradu doneo presudu Kž1. 906/15 kojom je postupak pravnosnažno okončan.

Ustavni sud je utvrdio da je u predmetni krivični postupak trajao 14 godina i skoro 5 meseci , što samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka.

U smislu prethodno navedenog smislu, Ustavni sud nalazi da u konkretnom slučaju nijedan od činilaca koji objektivno mogu uticati na dužinu sudskog postupka ne može da opravda ovoliko trajanje predmetnog krivičnog postupka. Ovo posebno imajući u vidu da je Ustavni sud utvrdio da pretežnu odgovornost za to što postupak nije okončan u okviru razumnog roka snosi prvostepeni sud pred kojim se vodio postupak, a u kome je presuda doneta tek 18. juna 201 5. godine, dakle posle više od 14 godina od pokretanja postupka, i to nakon što je predmetom bilo zaduženo čak pet sudija u svojstvu predsednika veća, što je za posledicu imalo to da glavni pretres svaki put počne iznova, usled čega je postupak dodatno prolongiran. Pored navedenog, uočljiv je i period potpune neaktivnosti prvostepenog suda u ukupnom trajanju od četiri godine i više od pet meseci meseci (od 9. decembra 2003. do 23. maja 2008. godine), za koje vreme nije preduzeta nijedna procesna radnja. Ustavni sud je imao u vidu da su se spisi predmeta do 4. aprila 2006. godine nalazili kod veštaka na dopunskom veštačenju, ali Sud naglašava da nadležni prvostepeni sud nije niti jednom urgirao dostavu pisanog nalaza i mišljenja, a potom mu je nakon dostave istog, trebalo više od dve godine da zakaže glavni pretres. Ovakvo postupanje se ni pod kojim uslovima i razlozima ne može smatrati delotvornim, budući da sud ima obavezu da propisno i blagovremeno postupa u predmetima koji su u njegovoj nadležnosti i ima posebnu odgovornost da osigura da do bilo kakvog nepotrebnog kašnjenja ne dođe. Ustavni sud je imao u vidu da glavni pretres nije 15 puta održan zbog nedolaska podnosioca, odnosno njegov ih branilaca i navedenu činjenicu je cenio prilikom odmeravanja visine nematerijalne štete. Takođe, Ustavni sud ukazuje da, iako se osporeni krivični postupak vodio zbog krivičnog dela teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja, što ukazuje na složenost činjeničnih i pravnih pitanja na koja je sud trebalo da odgovori, navedena činjenica u okolnostima konkretnog slučaja nikako ne može predstavljati prihvatljivo opravdanje za ovako dugo trajanje krivičnog postupka..

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je ocenio da složenost činjeničnih i pravnih pitanja i kompleksnost dokaznog postupka, kao i to da je postupak u određenim periodima ažurno vođen, ne može predstavljati prihvatljivo opravdanje za činjenicu da je krivični postupak trajao 14 godina i skoro pet meseci za koje vreme je predmet optužbe skoro sve vreme razmatran pred prvostepenim sudom , kao ni za konačnu ocenu Ustavnog suda da je dužem trajanju postupka doprine o propust prvostepenog suda da u dugom vremensk om period u zakaže i održi glavni pretres .

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13- Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud se kretao u granicama zahteva koji je podnosilac u ustavnoj žalbi postavio.

6. Ispitujući postojanje pretpostavki za odlučivanje o delu ustavne žalbe kojim se u odnosu na osporene presude Drugog osnovnog suda u Beogradu K. 15455/10 od 18. juna 2015. godine i Apelacionog suda u Beogradu Kž1. 906/15 od 26. oktobra 201 5. godine ističu povred e prava na pravično suđenje i posebnih prava okrivljenog iz člana 32. stav 1. i člana 33. st. 2. i 5. Ustava, Ustavni sud konstatuje da navodi ustavne žalbe u ovom delu ne predstavljaju ustavnopravne razloge kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenih Ustavom zajemčen ih prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenih akata. Naime, Ustavni sud je utvrdio da osporene presude sadrže detaljno, jasno i ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje na koji način su sudovi, po slobodnom sudijskom uverenju, nakon sprovedenog celokupnog dokaznog postupka, utvrdili sve pravno relevantne činjenice i jasno izneli na osnovu kojih dokaza je utvrđeno da je podnosilac ustavne žalbe kriv za izvršenje krivičn og dela koje je bil o predmet optužbe ( teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja) u krivičnom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je ocenio da se podnosilac ustavne žalbe, nezadovoljan ishodom krivičnog postupka koji je vođen protiv njega, samo formalno poziva na povredu ustavn ih prava, osporavajući dokazni postupak i ponavljajući navode koji su izneti u žalbi protiv pravostepene presude , a na koje su se nadležni sudovi izjasnili na ustavnopravno prihvatljiv način, te da od Ustavnog suda zapravo traži da postupa kao instancioni sud i još jednom oceni zakonitost sprovedenog dokaznog postupka i osporenih presuda.

Konačno, Ustavni sud ukazuje da se istaknuta povreda prava na pretpostavku nevinosti iz člana 34. stav 3. Ustava ne može dovesti u pravnu i logičku vezu sa osporenim aktima kojima je podnosilac ustavne žalbe pravnosnažno oglašen krivim.

Stoga je Ustavni sud u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Razmatrajući zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da nema uslova za određivanje tražene naknade troškova, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu.

Naime, navedenom odredbom Zakona je propisano da učesnici u postupku sami snose svoje troškove. S tim u vezi, odredbom člana 83. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu je propisano da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata. Pored toga, Ustavni sud ukazuje i da je odredbom člana 45. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13) predviđeno da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, Ustavni sud licima koja žele da izjave ustavnu žalbu, pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu. Ovakav stav Ustavni sud je, pored drugih, zauzeo i u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine.

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti