Utvrđena povreda prava na imovinu zbog delimičnog nenamirenja u stečaju društvenog preduzeća

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na imovinu podnositeljke žalbe jer njeno potraživanje, utvrđeno pravnosnažnim presudama protiv društvenog preduzeća, nije u celosti namireno u stečajnom postupku. Dosuđena joj je naknada materijalne štete u visini neisplaćenog dela.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi E . P . iz Novog Pazara, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. decembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba E. P . i utvrđuje da je u izvršnim postupcima koji su vođeni pred Osnovnim sudom u Novom Pazaru u predmetima I. 4428/10 i I. 4429/10, te u stečajnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Kraljevu u predmetu St. 31/10, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na imovinu, zajemčeno odredbom člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba E. P . izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u izvršnim postupcima koji su vođeni pred Osnovnim sudom u Novom Pazaru u predmetima I. 4428/10 i I. 4429/10 i stečajnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Kraljevu u predmetu St. 31/10.

3. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini iznosa utvrđenih zaključkom Privrednog suda u Kraljevu St. 31/10 od 2. decembra 2011. godine, umanjenih za iznose koji su po tom osnovu već isplaćeni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. E. P . iz Novog Pazara je, 20. decembra 2013. godine, preko punomoćnika R . G, advokata iz Novog Pazara, podnela ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, u izvršnim postupcima I. 4428/10 i I. 4429/10 koji su vođeni pred Osnovnim sudom u Novom Pazaru i stečajnom postupku St. 31/10 koji je vođen pred Privrednim sudom u Kraljevu.

Podnositeljka ustavne žalbe je istakla da su joj, usled dugog trajanja postupka, kao i neizvršenja pravnosnažnih presuda kako u izvršnom, tako i u stečajnom postupku, povređena prava na suđenje u razumnom roku i na imovinu, iz člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava, imajući u vidu da je izvršni dužnik nekadašnje društveno preduzeće (koje je kao takvo bilo pod kontrolom države), a da se novčani iznosi koji su joj dosuđeni navedenim presudama smatraju imovinom.

Podnositeljka takođe navodi da joj je Privredni sud u Kraljevu, kao stečajnom poveriocu, priznao potraživanje u iznosu od 1.135.044,06 dinara, a da je od toga naplatila 9,83%, odnosno iznos od 86.668,04 dinara.

Podnositeljka ustavne žalbe predlaže da Ustavni sud ustavnu žalbu usvoji, utvrdi povredu navedenih prava, te utvrdi njeno pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete, kao i pravo na naknadu troškova pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15) je po svojoj sadržini istovetna sa odredbom člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu kao dokaz uz ustavnu žalbu, te na osnovu toga i navoda podnositeljke iznetih u ustavnoj žalbi utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

3.1. Činjenice i okolnosti koje se odnose na izvršni postupak koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Pazaru u predmetu I. 4428/10:

Presudom Osnovnog suda u Novom Pazaru P1. 943/06 od 3. oktobra 2007. godine i rešenjem istog suda P1. 943/06 od 23. novembra 2007. godine obavezana je tužena F. p . k . t . „R .“ a.d. da tužilji, ovde podnositeljki ustavne žalbe: isplati određeni iznos na ime minimalne zarade, sa zakonskom zateznom kamatom (stav 1. izreke), izvrši uplatu doprinosa kod Fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje, Fonda za zdravstveno osiguranje, kao i naknade za slučaj nezaposlenosti (stav 2. izreke), kao i da joj naknadi troškove parničnog postupka (stav 3. izreke).

Podnositeljka ustavne žalbe je na osnovu navedene presude, 28. oktobra 2010. godine, Osnovnom sudu u Novom Pazaru podnela predlog za izvršenje, kojim je tražila isplatu iznosa utvrđenih presudom Osnovnog suda u Novom Pazaru P1. 943/06 od 3. oktobra 2007. godine i rešenjem istog suda P1. 943/06 od 23. novembra 2007. godine, kao i troškova izvršnog postupka. Rešenjem o izvršenju Osnovnog suda u Novom Pazaru I. 4428/10 od 29. oktobra 2010. godine usvojen je predlog za izvršenje izvršnog poverioca, ovde podnositeljke ustavne žalbe.

3.2. Činjenice i okolnosti koje se odnose na izvršni postupak koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Pazaru u predmetu I. 4429/10:

Presudom Osnovnog suda u Novom Pazaru – Sudska jedinica u Sjenici P1. 179/10 od 22. aprila 2010. godine: usvojen je tužbeni zahtev tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe i poništene su određene odredbe sporazuma bliže određenog izrekom presude kao nezakonite (stav 1. izreke), utvrđeno je da je eventualni tužbeni zahtev tužilje povučen (stav 2. izreke), te je obavezana tužena da tužilji naknadi troškove parničnog postupka (stav 3. izreke).

Predlogom za izvršenje od 28. oktobra 2010. godine, podnetim Osnovnom sudu u Novom Pazaru, podnositeljka ustavne žalbe tražila je da joj izvršni dužnik, na osnovu stava 3. presude Osnovnog suda u Novom Pazaru – Sudska jedinica u Sjenici P1. 179/10 od 22. aprila 2010. godine, isplati iznos od 26.000 dinara, sa pripadajućom kamatom, kao i troškove izvršnog postupka. Rešenjem o izvršenju Osnovnog suda u Novom pazaru I. 4429/10 od 1. novembra 2010. godine, usvojen je predlog za izvršenje izvršnog poverioca.

Podnositeljka se nije naplatila ni u prvom ni u drugom navedenom izvršnom postupku jer je nad izvršnim dužnikom rešenjem Privrednog suda u Kraljevu St. 31/10 od 2. decembra 2010. godine pokrenut stečaj, pa su izvršni postupci obustavljeni.

3.3 Činjenice i okolnosti koje se odnose na stečajni postupak koji je vođen pred Privrednim sudom u Kraljevu u predmetu St. 31/10:

Rešenjem Privrednog suda u Kraljevu St. 31/10 od 2. decembra 2010. godine otvoren je postupak stečaja nad F. p . k . t . „R .“ a.d, N. P.

Podnositeljka ustavne žalbe prijavila je svoja potraživanja prema stečajnom dužniku.

Privredni sud u Kraljevu je 2. decembra 2011. godine doneo zaključak o priznatim i osporenim potraživanjima koji je postao pravnosnažan i izvršan 2. aprila 2012. godine. Ovim zaključkom podnositeljki ustavne žalbe priznata su potraživanja u ukupnom iznosu od 1.135.044,06 dinara u trećem isplatnom redu. Podnositeljka ustavne žalbe je u stečajnom postupku od ovog iznosa uspela da naplati 9,83279%, odnosno 86.668,04 dinara.

Stečajni postupak okončan je rešenjem o zaključenju stečajnog postupka Privrednog suda u Kraljevu St. 31/10 od 30. maja 2014. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnositeljka u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Zakonom o izvršnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/04), koji je važio u vreme vođenja predmetnog izvršnog postupka, bilo je propisano da je sud u postupku izvršenja i obezbeđenja dužan da postupa hitno (član 5. stav 1.).

Zakon o stečaju ("Službeni glasnik RS", br. 104/2009, 99/2011, 71/2012-Odluka US i 83/14) propisuje: da je stečajni postupak hitan (član 8. stav 1.); da je cilj stečaja najpovoljnije kolektivno namirenje stečajnih poverilaca ostvarivanjem najveće moguće vrednosti stečajnog dužnika, odnosno njegove imovine (član 2.); da se stečajni postupak sprovodi tako da omogući ostvarivanje najveće moguće vrednosti imovine stečajnog dužnika i najvećeg mogućeg stepena namirenja poverilaca u što kraćem vremenu i sa što manje troškova (član 5.).

5. Ispitujući ustavnu žalbu sa stanovišta istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je, pre svega, ocenio da se trajanje i jednog i drugog izvršnog postupka, kao i stečajnog postupka, mora uzeti kao jedinstvena celina, jer sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, pa se izvršenje presude smatra sastavnim delom suđenja. Ovakav stav zauzeo je i Evropski sud za ljudska prava u svojoj praksi izrazivši slično pravno stanovište u presudi od 19. marta 1997. godine, u predmetu Hornsby protiv Grčke (stav 40.), kao i Ustavni sud u svojoj ranijoj praksi (videti Odluku Ustavnog suda Už-24/2009 od 7. aprila 2011. godine.

5.1. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku u prvom osporenom izvršnom postupku I. 4428/10, čiju se povredu podnositeljka ustavne žalbe ističe, Ustavni sud je utvrdio da je Osnovni sud u Novom Pazaru, postupajući po predlogu za izvršenje podnositeljke ustavne žalbe od 28. oktobra 2010. godine, doneo 29. oktobra 2010. godine rešenje o izvršenju I. 4428/10. U drugom osporenom izvršnom postupku, isti sud je po predlogu podnositeljke za izvršenje od 28. oktobra 2010. godine, doneo rešenje o izvršenju I. 4429/10 od 1. novembra 2010. godine. Navedeni izvršni postupci prekinuti su 2. decembra 2010. godine, otvaranjem stečajnog postupka nad izvršnim dužnikom. Ustavni sud je utvrdio da je izvršni sud, poštujući načelo hitnosti u izvršnom postupku, u skladu sa tim načelom i postupao, a da je izvršni postupak prekinut nakon što je nad izvršnim dužnikom pokrenut stečajni postupak. Iz napred navedenog proizlazi da je, do prekida, osporeni izvršni postupak trajao nešto više od mesec dana.

5.2. U odnosu na drugi osporeni izvršni postupak I. 4429/10, Ustavni sud je utvrdio da je Osnovni sud u Novom Pazaru, postupajući po predlogu za izvršenje podnosioca ustavne žalbe od 28. oktobra 2010. godine, doneo rešenje o izvršenju 1. novembra 2010. godine, te da je i ovaj osporeni izvršni postupak prekinut 2. decembra 2010. godine, otvaranjem stečajnog postupka nad izvršnim dužnikom. Ustavni sud je i ovde utvrdio da je izvršni sud, poštujući načelo hitnosti u ovom izvršnom postupku u skladu sa tim načelom i postupao, a da je izvršni postupak prekinuo nakon što je nad izvršnim dužnikom pokrenut stečajni postupak. Iz navedenog proizlazi da je osporeni izvršni postupak trajao nešto više od mesec dana.

5.3. Razmatrajući trajanje osporenog stečajnog postupka, Ustavni sud je utvrdio: da je prethodni stečajni postupak pokrenut 15. aprila 2010. godine; da je sam stečajni postupak otvoren 2. decembra 2010. godine, a da je pravnosnažno okončan 20. juna 2014. godine; da je trajao tri godine i sedam meseci.

Ustavni sud podseća da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca.

Shodno tome, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja osporenog stečajnog postupka.

Što se tiče značaja prava o kome je odlučivano u stečajnom postupku, Ustavni sud ukazuje da je podnositeljka ustavne žalbe imala opravdan interes da se u što većoj meri namiri njeno potraživanje prema stečajnom dužniku koje je kao takvo utvrđeno izvršnim ispravama. Ovo posebno iz razloga što su to potraživanje predstavljale zarade i doprionosi po osnovu rada podnositeljke ustavne žalbe. Na ovo ukazuje i činjenica da je podnositeljka ustavne žalbe svoje potraživanje Privrednom sudu u Kragujevcu prijavila već u januaru 2011. godine, te da svojim ponašanjem, i u daljem toku stečajnog postupka, nije doprinela dužini njegovog trajanja.

U vezi sa složenošću činjeničnih i pravnih pitanja u ovom stečajnom postupku, Ustavni sud ukazuje da su ona bila relativno složena i da su zahtevala obimniji i dugotrajniji postupak, polazeći od toga da je u ovom stečajnom postupku svoja potraživanja prijavilo više od 400 stečajnih poverilaca, od kojih je polovina bila osporena. Sud je kod ocene stečajnog postupka pošao od toga da njegova dužina ne zavisi uvek od postupanja organa koji ga sprovode, već i od drugih objektivnih okolnosti, poput one da se na dinamiku prodaje nepokretne i/ili pokretne imovine stečajnog dužnika, tj. postupak unovčenja njegove imovine ne može uticati. Takođe, u konkretnom slučaju Ustavni sud je utvrdio da su nadležni sud i stečajni upravnik od momenta otvaranja stečajnog postupka, pa do njegovog zaključenja postupali ažurno i sprovodili radnje u skladu sa načelom hitnosti stečajnog postupka. Pored navedenog, Ustavni sud nalazi da i generalna složenost samog stečajnog postupka može doprineti dužini njegovog trajanja.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je postupajući sud osporeni stečajni postupak sproveo bez odugovlačenja, da je pravovremeno i efikasno reagovao i da je blagovremeno preduzimao sve zakonske mere u cilju okončanja postupka.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je utvrdio da, kako su izvršni postupci pokrenuti 28. oktobra 2010. godine, te da su, zajedno sa povezanim stečajnim postupkom koji je okončan 20. juna 2014. godine, ukupno trajali tri godine i osam meseci, izvršni i stečajni sudovi postupali dovoljno ažurno i efikasno u datim okolnostima, te da podnositeljki ustavne žalbe u izvršnim postupcima i stečajnom postupku koji su vođeni pred Osnovnim sudom u Novom Pazaru i Privrednim sudom u Krljevu u predmetima I. 4428/10, I. 4429/10 i St. 31/10 nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u tački 2. izreke.

6. Ceneći istaknutu povredu prava na imovinu podnositeljke ustavne žalbe, zajemčenog odredbom člana 58. stav 1. Ustava, Ustavni sud je pošao od svog stava da svako novčano potraživanje dosuđeno pravnosnažnom sudskom odlukom ulazi u imovinu poverioca, te da, stoga, nesprovođenje izvršenja sudske odluke kojom je potraživanje dosuđeno, predstavlja povredu prava na mirno uživanje imovine (videti, pored drugih, Odluku Ustavnog suda Už-1499/2008 od 16. jula 2009. godine), a posebno imajući u vidu da se ovakav stav Suda ne može primeniti bez ograničenja kada se radi o potraživanjima utvrđenim odlukama suda u stečajnom postupku (videti Odluku Ustavnog suda Už-2808/2009 od 24. oktobra 2012. godine).

Ustavni sud ukazuje da i prema stavu Evropskog suda za ljudska prava, propust države da izvrši pravnosnažnu sudsku odluku izrečenu u korist podnosioca, predstavlja mešanje u njegovo pravo na mirno uživanje imovine (videti odluke istog suda u predmetima Kačapor i dr. protiv Srbije, Burdov protiv Rusije).

Takođe, Ustavni sud je imao u vidu da je Evropski sud za ljudska prava 29. januara 2013. godine doneo odluku o dopuštenosti predstavke u predmetu Marinković protiv Srbije, te 22. oktobra 2013. godine i presudu u istom predmetu, u kojima je podsetio na svoju ustaljenu sudsku praksu prema kojoj se tužena država dosledno smatra odgovornom ratione personae za neizvršenje presuda donetih protiv preduzeća sa većinskim društvenim kapitalom, što podrazumeva da srpski organi mogu, a fortiori, biti odgovorni i u vezi sa onim preduzećima gde je kasnije došlo do promene akcijskog kapitala, što za posledicu ima pretežan državni ili društveni kapital, te da se podnosiocima predstavki, kad god se utvrde povrede Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i/ili Protokola 1 uz Evropsku konvenciju, dosuđuje naknada i materijalne i nematerijalne štete, pri čemu se od tužene države zahteva da iz sopstvenih sredstava isplati iznose dosuđene pravnosnažnim domaćim presudama.

Sledom rečenog, a u situaciji kada je podnositeljki ustavne žalbe od ukupnog potvrđenog potraživanja u iznosu od 1.135.044,06 dinara isplaćeno svega 86.668,04 dinara, odnosno 9,83%, ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda i standardima Evropskog suda za ljudska prava potvrđuje da je u stečajnom postupku povređeno i njeno pravo na imovinu, zajemčeno odredbom člana 58. stav 1. Ustava. Shodno tome, Ustavni sud je odlučio kao u tački 1. izreke.

7. Razmatrajući zahtev za naknadu materijalne štete, a imajući u vidu stav Evropskog suda za ljudska prava u navedenoj odluci i presudi Marinković protiv Srbije, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 18. stav 3. Ustava, uvažio praksu Evropskog suda, kao međunarodne institucije za zaštitu ljudskih prava, te utvrdio pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini iznosa utvrđenog u stečajnom postupku, a koji joj nije isplaćen (videti, pored drugih, Odluku Ustavnog suda Už-5551/2011 od 20. juna 2013. godine).

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 3. izreke utvrdio pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini iznosa potraživanja utvrđenih zaključkom Privrednog suda u Kraljevu St. 31/10 od 2. decembra 2011. godine, umanjenih za iznos koji je po tom osnovu već isplaćen. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke tom ministarstvu.

8. Razmatrajući zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Sud ukazuje da nema uslova za određivanje tražene naknade troškova, u smisli člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu.

Naime, navedenom odredbom Zakona je propisano da učesnici u postupku sami snose svoje troškove. S tim u vezi, odredbom člana 83. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu je propisano da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata. Pored toga, Ustavni sud ukazuje i da je odredbom člana 45. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13) predviđeno da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, Ustavni sud licima koja žele da izjave ustavnu žalbu, pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu.

9. Saglasno iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.