Povreda načela ne bis in idem u krivičnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu (ne bis in idem). Podnosilac je pravnosnažno osuđen u krivičnom postupku za delo za koje je prethodno protiv njega pravnosnažno obustavljen prekršajni postupak.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenik predsednika Suda Goran P. Ilić, zamenik predsednika Veća , i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi P. K . iz N ovog Bečeja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. maja 201 6. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba P. K . izjavljena protiv presude Osnovnog suda u Zrenjaninu K. 763/10 od od 24. oktobra 2011. godine i presude Apelacionog suda u Novom Sadu Kž 1. 379/12 od 23. oktobra 2013. godine i utvrđuje se da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravnu sigurnost u kaznenom pravu, zajemčeno odredbom člana 34. stav 4. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Kž 1. 379/12 od 23. oktobra 2013. godine i određuje se da navedeni sud donese novu odluku o žalbi branioca okrivljenog P. K . izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Zrenjaninu K. 763/10 od od 24. oktobra 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. P. K . iz N ovog Bečeja je , 2 0. decembra 201 3. godine, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presuda označenih u izreci, zbog povrede prava na pr avično suđenje i pravnu sigurnost u kaznenom pravu iz člana 32. stav 1. i člana 34. Ustava Republike Srbije , kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u krivičnom postupku koji je vođen u predmetu Osnovnog suda u Zrenjaninu K. 763/10.

Ustavnom žalbom se osporavaju sudske odluke kojima je podnosilac pravnosnažno oglašen krivim zbog krivičnog dela napad na ovlašćeno službeno lice u vršenju službene dužnosti iz člana 323. stav 1. Krivičnog zakonika i izrečena mu je uslovna osuda.

Podnosilac kao razlog povrede prava na pravično suđenje navodi da je prvostepeni sud „tokom postupka kao potpuno validne usvojio iskaze svedoka koji su pristrasni, lično zainteresovani za ishod suđenja, nisu videli predmetni događaj a njihovi iskazi su u očitoj suprotnosti sa drugim izvedenim dokazima“.

Razlog za povredu prava na suđenje u razumnom roku podnosilac nalazi u tome što je osporeni krivični postupak trajao četiri i po godine, iako se ne radi o „komplikovanom činjeničnom stanju, niti o velikoj količini dokaznih sredstava koje je trebalo izvesti“, odnosno radi se o jednostavnom postupku.

Kao razlog povrede prava na pravnu sigurnost, podnosilac navodi da je protiv njega, za isti životni događaj, pred Prekršajnim sudom u Novom Bečeju vođen prekršajni postupak Up. 745/09, zbog prekršaja iz člana 6. stav 3. Zakona o javnom redu i miru, koji je obustavljen jer nije dokazano da je počinio prekršaj koji mu je stavljen na teret, pa krivični sud, kome je ova činjenica bila poznata iz spisa predmeta, nije mogao protiv njega voditi i krivični postupak za istu radnju izvršenja i osuditi ga.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. U sprovedenom postupku pred Ustavnim sudom, utvrđeno je da je povodom istog životnog događaja protiv podnosioca ustavne žalbe prvobitno vođen prekršajni postupak zbog prekršaja iz člana 6. stav 3. Zakona o javnom redu i miru, koji je obustavljen jer nije dokazano da je okrivljeni počinio prekršaj koji mu je zahtevom stavljen na teret, odnosno nije dokazano da je „narušavao javni red i mir na taj način što je prilikom kontrole dozvole za ribolov uhvatio za vrat S.T.“. O sporenim presud ama, koje su donete u krivičnom postupku, a koji je vođen po optužnom predlogu oštećenog kao tužioca S.T. zbog krivičnog dela napad na ovlašćeno službeno lice u vršenju službene dužnosti iz člana 323. stav 1. Krivičnog zakonika, podnosilac je oglašen krivim zbog izvrš enja krivično g del a koje mu je stavljeno na teret, koje je izvršio na taj način što je, prilikom kontrole od strane ribočuvara S.T, a nakon što je ribočuvar ustanovio da okrivljeni nema dozvolu za ribolov i nakon pokušaja da od njega oduzme pribor za pecanje, podnosilac fizički napao ribočuvara, tako što ga je uhvatio rukom za vrat.

3.1. Činjenice i okolnosti koje se tiču prekršajnog postupka koji je vođen protiv podnosioca ustavne žalbe:

U prekršajnom postupku koji je vođen po zahtevu Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije – Odeljenje u Novom Bečeju, Opštinski organ za prekršaje u Novom Bečeju je 2. decembra 2009. godine doneo rešenje Up. 745/09, kojim je obustavio prekršajni postupak protiv podnosioca „zbog sumnje da je 8. juna 2009. godine oko 20,30 časova u Novom Bečeju na gradskoj plaži na reci Tisi, narušavao javni red i mir na taj način što je prilikom kontrole dozvole za ribolov uhvatio za vrat S.T, čime bi počinio prekršaj iz člana 6. stav 3. Zakona o javnom redu i miru, a u smislu člana 234. stav 1. tačka 9) Zakona o prkeršajima, jer nije dokazano da je okrivljeni počinio prekršaj koji mu se zahtevom stavlja na teret“. Iz sadržine obrazloženja ovog rešenja proizlazi da je S.T. ribočuvar. Službenom proverom je utvrđeno da je navedeno rešenje postalo pravnosnažno 19. decembra 2009. godine.

Pravnosnažnom presudom Prekršajnog suda u Zrenjaninu, Odeljenje u Novom Bečeju broj P. 69/10 od 5. februara 2010. godine podnosilac je oglašen krivim zbog prekršaja iz člana 57. stav 1. tačka 11) Zakona o zaštiti i održivom korišćenju ribljeg fonda (obavljanje rekreativnog ribolova bez dozvole) i kažnjen novčanom kaznom u iznosu od 25.000,00 dinara.

3.2. Činjenice i okolnosti koje se tiču krivičnog postupka u kojem su donete osporene presude:

Osporene presude su donete u krivičnom postupku koji je vođen protiv podnosioca ustavne žalbe po optužnom predlogu oštećenog S.T. kao tužioca, zbog krivičnog dela napad na ovlašćeno službeno lice u vršenju službene dužnosti iz člana 323. stav 1. Krivičnog zakonika. Podnosilac ustavne žalbe je osporenim presudama pravnosnažno oglašen krivim za izvršenje navedenog krivičnog dela „zato što je dana 8. juna 2009. godine oko 20,30 časova, na gradskoj plaži, kod manastira na reci Tisi u Novom Bečeju, u stanju kada je mogao da shvati značaj svoga dela i da upravlja svojim postupcima, prilikom kontrole od strane oštećenog S.T. iz Novog Bečeja, ribočuvara DOO za ribarstvo i iskorišćavanje voda „R . s . V .“ Novi Sad za deo ribarskog područja Srbije – Vojvodina na reci Tisi, nakon ustanovljenja da nema dozvolu za ribolov i u pokušaju da uzme pribor za pecanje fizički ga napao tako što ga je uhvatio rukom za vrat, pri čemu je bio svestan svoga dela, hteo njegovo izvršenje i bio je svestan da je njegovo delo zabranjeno“, i izrečena mu je uslovna osuda, tako što mu je sud utvrdio kaznu zatvora u trajanju od tri meseca, koja se neće izvršiti pod uslovom da u roku od jedne godine od dana pravnosnažnosti presude ne učini novo krivično delo. Iz obrazloženja osporenih presuda proizlazi da se u spisima predmeta osporenog krivičnog postupka nalaze i spisi Prekršajnog suda Zrenjanin, Odeljenje u Novom Bečeju P. 69/10 i Opštinskog organa za prekršaje u Novom Bečeju Up. 745/09.

4. Odredbom člana 34. stav 4. Ustava utvrđeno je da niko ne može biti gonjen i kažnjen za krivično delo za koje je pravnosnažnom presudom oslobođen ili osuđen ili za koje je optužba pravnosnažno odbijena ili postupak pravnosnažno obustavljen, niti sudska odluka može biti izmenjena na štetu okrivljenog u postupku po vanrednom pravnom leku, kao i da istim zabranama podleže vođenje postupka za neko drugo kažnjivo delo.

Odredbama Zakonika o krivičnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 70/01 i 68/02 i "Službeni glasnik RS", br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09 i 72/09) (u daljem tekstu: ZKP), koji je važio u vreme donošenja osporenih presuda, bilo je propisano : da niko ne može da bude gonjen i kažnjen za krivično delo za koje je pravnosnažnom presudom oslobođen ili osuđen ili je za to delo postupak protiv njega pravnosnažno obustavljen ili optužba pravnosnažno odbijena (člana 6. stav 1.); da povreda krivičnog zakona postoji ako je krivični zakon povređen u pitanju da li ima okolnosti koje isključuju krivično gonjenje, a naročito da li je nastupila zastarelost krivičnog gonjenja ili je gonjenje isključeno usled amnestije ili pomilovanja, ili je stvar već pravnosnažno presuđena (član 369. stav 1. tačka 2)); da drugostepeni sud ispituje presudu u onom delu u kojem se pobija žalbom, ali mora uvek po službenoj dužnosti ispitati da li je na štetu optuženog povređen krivični zakon (član 369) (član 380. stav 1. tačka 2)).

Odredbom člana 323. stav 1. Krivičnog zakonika ("Službeni glasnik RS", br. 85/05, 88/05, 107/05 i 72/09) (u daljem tekstu: KZ) propisano je : da će se zatvorom od tri meseca do tri godine kazniti onaj ko napadne ili preti da će napasti službeno lice u vršenju službene dužnosti.

Odredbom člana 6. stav 3. Zakona o javnom redu i miru ("Službeni glasnik RS", br. 51/92, 53/93, 67/93, 48/94, 85/05 i 101/05) (u daljem tekstu: ZJRM) propisano je da ko vređanjem ili zloupotrebom drugog, vršenjem nasilja nad drugim, izazivanjem tuče ili učestvovanjem u njoj, ugrožava spokojstvo građana ili remeti javni red i mir - kazniće se novčanom kaznom do 30.000 dinara ili kaznom zatvora do 60 dana.

5. Razmatrajući podnetu ustavnu žalbu, Ustavni sud je, najpre , ispitivao ispunjenost pretpostavki za njenu dopuštenost. U tom smislu, Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe nije dostavio dokaze da je posebno isticao povredu načela ne bis in idem u toku krivičnog postupka u kojem su donete osporene presude.

Ispitujući postojanje pretpostavki za odlučivanje Ustavni sud je iz obrazloženja osporenih presuda utvrdio da su i Osnovni sud u Zrenjaninu i Apelacioni sud u N ovom Sadu nesumnjivo imali saznanja da je povodom istog životnog događaja protiv okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, već vođen prekršajni postup ak. Naime, iz obrazloženja osporene prvostepene presude proizlazi da su se u spisima predmeta ovog krivičnog postupka nalazili i spisi Prekršajnog suda Zrenjanin, Odeljenje u Novom Bečeju P. 69/10, kao i spisi Opštinskog organa za prekršaje u Novom Bečeju Up. 745/09, te da je branilac okrivljenog u završnoj reči pred Osnovnim sud om u Zrenjaninu predložio da sud „okrivljenog oslobodi od optužbe, kao što su učinili i ostali državni organi, odnosno prekršajni organ i javni tužilac“.

Po oceni Ustavnog suda, drugostepeni sud u krivičnom postupku obavezan je da po službenoj dužnosti vodi računa o eventualnoj povredi načela ne bis in idem, što proizlazi iz odredbe člana 34. stav 4. Ustava, kao i citiranih odredbi člana 380. stav 1. tačka 2) u vezi sa članom 369. stav 1. tačka 2) ZKP. Kako je sud pravnog leka imao saznanja da je protiv optuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, u istoj stvari ranije vođen prekršajni postupak, koji je pravnosnažno obustavljen, jer nije dokazano da je okrivljeni izvršio prekršaj koji mu je zahtevom za pokretanje prekršajnog postupka stavljen na teret, te je bio dužan da o takvoj povredi prava optuženog vodi računa po službenoj dužnosti, Ustavni sud je na stanovištu da u konkretnom slučaju meritornim ispitivanjem navoda ustavne žalbe koji se tiču istaknute povrede ustavnog načela ne bis in idem, Sud ne postupa kao instancioni sud, bez obzira na to da li je podnosilac u sudskom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe izričito zahtevao zaštitu principa tzv. zabrane dvostruke ugroženosti.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je ustavna žalba dopuštena.

6. Po oceni Ustavnog suda, podnosilac ustavne žalbe, ističući povredu prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu iz člana 34. Ustava, isključivo ukazuje na postojanje povrede načela ne bis in idem, zajemčenog odredbom člana 34. stav 4. Ustava, što potvrđuju njegovi navodi da je prekršajni postupak protiv njega pravnosnažno obustavljen, dok je u krivičnom postupku oglašen krivim za isti događaj i iste činjenice, te da je na taj način povređeno pravo na pravnu sigurnost u kaznenom pravu, pri tome citirajući odredbu člana 34. stav 4. Ustava.

Ocenjujući navode ustavne žalbe o povredi prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu iz člana 34. stav 4. Ustava, Ustavni sud je, uvažavajući praksu i kriterijume Evropskog suda za ljudska prava, utvrđivao: prvo, da li su oba postupka koja su vođena protiv podnosioca ustavne žalbe vođena za delo koje po svojoj prirodi predstavlja kažnjivo delo, odnosno da li je kazna propisana za prekršaj zbog koga je protiv podnosioca prethodno vođen prekršajni postupak i koji je pravnosnažno obustavljen, po svojoj prirodi kaznenopravna; drugo, da li su dela zbog kojih se podnosilac kazneno goni ista (idem); treće, da li je postojala dvostrukost postupka (bis).

6.1. U odnosu na prvo sporno pitanje, Ustavni sud konstatuje sledeće: da bi se, u konkretnom slučaju, utvrdilo da li vođenje i obustavljanje prekršajnog postupk a (koji se po pravilu vodi za tzv. lakša kažnjiva dela) predstavlja smetnju za vođenje krivičnog postupka protiv njega za krivično delo, neophodno je odlučiti da li se konkretan prekršajni postupak odnosio na tzv. „krivičnu“ stvar, odnosno da li bi eventualna osuda u konkretnom prekršajnom postupku, po svojoj prirodi bila „krivična“.

U utvrđenoj sudskoj praksi Evropskog suda za ljudska prava postavljena su tri kriterijuma, koja su opštepoznata kao „merila Engel“ (videti, pre svih, odluku Engel i drugi protiv Holandije, od 8. juna 1976. godine), koja treba razmotriti pri utvrđivanju da li se radi o „optužbi za krivično delo“, a to su: 1) pravna kvalifikacija dela prema domaćem zakonodavstvu, 2) priroda dela koja podrazumeva dva kumulativna potkriterijuma, i to obim prekršene norme i svrhu kazne i 3) priroda i stepen težine kazne.

Evropski sud za ljudska prava je u više svojih presuda (videti između ostalih: Maresti protiv Hrvatske, od 25. jula 2009. godine, broj predstavke 55759/07 i Muslija protiv Bosne i Hecegovine , od 14. januara 2014. godine, broj predstavke 32042/11) primenom tzv. „Engel merila“ konstatovao da određena dela imaju krivičnu konotaciju iako se prema relevantnom domaćem pravu smatraju delima malog društvenog značaja da bi se na njih primenjivao krivični zakon i postupak. Takođe, pozivanje na „lakšu“ prirodu dela, samo po sebi ne isključuje njegovu kvalifikaciju kao „krivičnog“ u autonomnom smislu Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Nadalje, stepen i težina sankcije se utvrđuje s obzirom na najvišu zaprećenu kaznu koju predviđa relevantni zakon, bez obzira na to koja je kazna po vrsti i meri u konkretnom slučaju izrečena.

S tim u vezi, Ustavni sud, najpre, ukazuje da je odredbom člana 33. stav 8. Ustava utvrđeno da sva prava koja ima okrivljeni za krivično delo, ima shodno zakonu i u skladu sa njim, i fizičko lice protiv koga se vodi postupak za neko drugo kažnjivo delo, dok iz odredbe člana 34. stav 4. Ustava nedvosmisleno proizlazi da se načelom ne bis in idem garantuje zabrana dvostruke ugroženosti pojedinca kako u krivičnom, tako i u postupcima za svako drugo kažnjivo delo. Stoga Ustavni sud, u skladu sa već ustaljenom praksom Evropskog suda za ljudska prava, u načelu prihvata mogućnost da osuda jednog lica u postupku za „neko drugo kažnjivo delo“ može predstavljati procesnu smetnju da se protiv njega vodi krivični postupak povodom istog životnog događaja, i to pod istim uslovima pod kojima vođenje krivičnog sudskog postupka i osuda za krivično delo aktivira zabranu za vođenje drugog kaznenog postupka protiv njega povodom istog životnog događaja.

Ispitujući postojanje navedenih kriterijuma u konkretnom slučaju, Ustavni sud je utvrdio da je za prekršaj zbog koga je protiv podnosioca vođen prekršajni postupak Zakonom o javnom redu i miru propisana novčana kazna ili kazna zatvora do 60 dana, kojima se sankcioniše drsko i nasilničko ponašanje u cilju zaštite ljudskog dostojanstva, javnog reda, ali u izvesnom slislu i do određenog stepena i telesnog integriteta svakog pojedinca. Po oceni Ustavnog suda, odredba člana 6. stav 3. Zakona o javnom redu i miru usmerena je prema svim građanima i njome se građani štite od nepristojnog i drskog vređanja, pa u izvesnom smislu i od fizičkih nasrtaja drugih osoba, a koje vrednosti i interesi, nesumnjivo, spadaju u sferu zaštite krivičnog prava. Dodatno, za navedni prekršaj je zakonom, alternativno sa novčanom kaznom, zaprećena kazna zatvora do 60 dana čija je svrha kažnjavanje i odvraćanje od društveno nepoželjnog ponašanja, koja je svojstvena krivičnim sankcijama. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje i na praksu Evropskog suda za ljudska prava, potvrđenu u više navrata , da se stepen težine kazne utvrđuje s obzirom na najveću moguću kaznu koju predviđa merodavno pravo, te da kada zaprećena kazna uključuje gubitak slobode, postoji pretpostavka da ono što se podnosiocu stavljalo na teret predstavlja „optužbu za krivično delo“.

Imajući u vidu sve navedeno, a naročito ustavnopravni okvir zaštite načela zabrane dvostruke ugroženosti proklamovan u odredbama člana 34. stav 4. u vezi sa članom 33. stav 8. Ustava, Ustavni sud zaključuje da prekršajni postupak koji je vođen protiv podnosioca ustavne žalbe jeste vođen za delo koje po svojoj prirodi i težini i svrsi zaprećene sankcije predstavlja kažnjivo delo.

6.2. Vezano za drugo sporno pitanje, Ustavni sud nalazi da je pitanje utvrđivanja identiteta dela ključno pitanje, s obzirom na to da se jednim društveno neprihvatljivim ponašanjem mogu istovremeno ugroziti različita zaštićena dobra, te ostvariti obeležja dva ili više kažnjivih dela koja mogu biti u nadležnosti istog ili različitih organa gonjenja iste države. Ovo pitanje je naročito važno u onim slučajevima u kojima bi posledice preširokog tumačenja načela ne bis in idem bile štetne u zaštiti temeljnih društvenih vrednosti i svrsi koja se ostvaruje u svakom pojedinačnom kaznenom postupku.

Ispitujući da li u konkretnom slučaju postoji identitet kaznenih dela zbog kojih je prekršajni postupak protiv podnosioca pravnosnažno obustavljen a oglašen krivim u krivičnom postupku ( idem), Ustavni sud je pošao od utvrđenih kriterijuma i prakse Evropskog suda za ljudska prava. Nakon što je u predmetu Zolotukhin protiv Rusije (broj predstavke 14939/03) primenio kriterijum „materijalnog identiteta dela“, Evropski sud za ljudska prava je u značajnoj meri konsolidovao svoju praksu, te je i u već pominjanim presudama Maresti protiv Hrvatske i Muslija protiv Bosne i Hecegovine primenjivan činjenično utemeljeni pristup, za razliku od pristupa utemeljenog na identitetu pravnih kvalifikacija dela ili identitetu zaštićenih dobara. Prema tome , Evropski sud za ljudska prava je zauzeo stanovište da se član 4. Protokola 7. mora shvatiti na način da zabranjuje kazneni progon ili suđenje za drugo delo u meri u kojoj ono proizlazi iz istovetnih činjenica ili činjenica koje su u suštini bitno iste kao i prvo kažnjivo delo za koje je već doneta pravnosnažna osuđujuća ili oslobađajuća presuda. Na ovaj način osigurano je usklađeno tumačenje pojma „isto delo“ kao elementa idem u načelu ne bis in idem.

Ustavni sud je, u konkretnom predmetu, utvrdio da je protiv podnosioca vođen prekršajni postupak zbog sumnje da je 8. juna 2009. godine oko 20,30 časova u Novom Bečeju na gradskoj plaži na reci Tisi, narušavao javni red i mir na taj način što je prilikom kontrole dozvole za ribolov uhvatio za vrat ribočuvara S.T, čime bi počinio prekršaj iz člana 6. stav 3. Zakona o javnom redu i miru, koji je obustavljen u smislu člana 234. stav 1. tačka 9) Zakona o prkeršajima, jer nije dokazano da je okrivljeni počinio prekršaj koji mu se zahtevom stavljao na teret. Nakon pravnosnažnosti navedene prekršajne presude, podnosilac ustavne žalbe je oglašen krivim u krivičnom postupku po optužnom predlogu oštećen og kao tužioca S.T. što je

8. juna 2009. godine oko 20,30 časova, na gradskoj plaži, kod manastira na reci Tisi u Novom Bečeju, u stanju kada je mogao da shvati značaj svoga dela i da upravlja svojim postupcima, prilikom kontrole od strane oštećenog S.T. iz Novog Bečeja, ribočuvara DOO za ribarstvo i iskorišćavanje voda „R. s . V .“ Novi Sad za deo ribarskog područja Srbije – Vojvodina na reci Tisi, nakon ustanovljenja da nema dozvolu za ribolov i pri pokušaju ribočuvara da mu oduzme pribor za pecanje, fizički napao ribočuvara tako što ga je uhvatio rukom za vrat, pri čemu je bio svestan svoga dela, hteo njegovo izvršenje i bio je svestan da je njegovo delo zabranjeno, i izrečena mu je uslovna osuda, tako što mu je sud utvrdio kaznu zatvora u trajanju od tri meseca, koja se neće izvršiti pod uslovom da u roku od jedne godine od dana pravnosnažnosti presude ne učini novo krivično delo.

Dakle, Ustavni sud zaključuje da su činjenice koje su obuhvaćene izrekom prekršajnog rešenja koj im je prekršajni postupak protiv podnosioca pravnosnažno obustavljen identične onim činjenicama koje predstavljaju elemente krivičnog dela napad na ovlašćeno službeno lice u vršenju službene dužnosti, za koje je podnosilac ustavne žalbe oglašen krivim u krivičnom postupku, nakon što je prekršajna odluka o obustavljanju prekršajnog postupka postala pra vnosnažno ( res iudicata).

Ustavni sud na ovom mestu želi da ukaže da nepostojanje jasnog razgraničenja između krivičnih dela i prekršaja u srpskom zakonodavstvu ne sme da dovede do situacije da u sudskoj praksi presuđena stvar u prekršajnom postupku prestavlja smetnju za progon učinilaca krivičnih dela. Takođe, suština krivičnopravne zaštite temeljnih društvenih vrednosti, pre svih, života i telesnog integriteta svakog pojedinca bi bila dovedena u pitanje kada bi prekršajni sud svojom izrekom proširio činjenični opis prekršaja i tako obuhvatio činjenični supstrat krivičnog dela, te aktivirao zabranu ne bis in idem u krivičnom postupku, u slučaju kada elementi dela iz izreke prekršajne odluke ne predstavljaju bitne elemente propisane zakonom za konkretan prekršaj, već isključivo čine biće nekog krivičnog dela. Ustavni sud stoji na stanovištu da se prekršajni sudovi moraju ograničiti na utvrđivanje onih činjenica koje čine biće prekršaja i da prepuste krivičnom sudu da utvrđuje činjenice bitne za postojanje krivičnog dela. Konkretno, jedan u osnovi jedinstven događaj, koji započinje kao remećenje javnog reda i mira, a završava kao povreda telesnog integriteta, može se vremenski i sadržinski sagledati kao dve zasebne celine, odnosno kao dva različita činjenična stanja, jedno u prekršajnom a drugo u krivičnom postupku. U tom slučaju učiniocu ne bi u prekršajnom i krivičnom postupku bile stavljene na teret iste činjenice, pa ne bi došlo ni do povrede načela ne bis in idem.

Polazeći od navedenog, a uvažavajući praksu Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud smatra da specifičnost i mane srpskog kaznenog zakonodavstva, te „lutanja“ pravosudne sudske prakse ne smeju dovesti do toga da se uskim tumačenjem kriterijuma materijalnog identiteta dela iz presude Zolotukhin protiv Rusije, od 10. februara 2009. godine i zaštitom konvencijskog načela ne bis in idem, ugroze pretežnije konvencijske obaveze svake države članice, a to je pre svih, zaštita prava žrtve na život iz člana 2. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda , koje predstavlja najvrednije ljudsko pravo, te prava na nepovredivost telesnog i duševnog integriteta iz člana 3. ove konvencije. Stoga Ustavni sud smatra da je u cilju zaštite pretežnijeg ineteresa, pored utvrđenog kriterijuma činjeničnog identiteta dela, potrebno u svakom konkretnom slučaju razmotriti i dodatne, tzv. korektivne kriterijume: a) identitet zaštićenog dobra i težine posledice dela, b) identitet sankcije, kako bi se odgovorilo na pitanje da li su dela zbog kojih se podnosilac ustavne žalbe goni ili je osuđen u različitim postupcima ista (idem).

Ispitujući postojanje navedenih korektivnih kriterijuma u konkretnom slučaju, Ustavni sud je utvrdio:

a) U pogledu kriterijuma identičnosti zaštićenih objekata i težine posledice dela, Ustavni sud ukazuje da se, kako je to već napred navedeno, odredbom člana 6. stav 3. ZJRM štite pojedinci od nepristojnog i drskog vređanja, ali i od fizičkih nasrtaja od strane drugih lica. Dakle, Ustavni sud smatra da se navedenim zakonom telesni integritet štiti samo do stepena njegove ugroženosti, dok se zaštita od narušavanja telesnog integriteta (lakšeg i težeg) obezbeđuje krivičnim zakonodavstvom. Međutim, odredbom člana 6. stav 3. ZJRM se štiti telesni integritet pojedinca do stepena njegove ugroženosti bez obzira na njegovo svojstvo, dok se odredbom člana 323. stav 1. KZ isključivo štiti telesni integritet službenog lica u vršenju službene dužnosti, takođe do stepena njegove ugroženosti, a ostalim odredbama ovog člana K Z pruža se zaštita ovim licima od lakšeg i težeg narušavanja telesnog integritet. Iz navedenog, po mišljenju Ustavnog suda, proizlazi da se službenom licu u vršenju službene dužnosti zaštita od narušavanja telesnog integriteta (bez obzira na stepen ugroženosti) pruža pre svega krivičnim zakonodavstvom, ali da navedeni prekršaj može biti učinjen i prema službenom licu u vršenju službene dužnosti.

Ustavni sud konstatuje da je u konkretnom slučaju prekršajni sud nepotrebno vodio prekršajni postupak protiv podnosioca, ali da je činjenični supstrat iz prekršajnog rešenja identičan činjenicama iz osporene krivične presude, usled čega bi prekršajno kažnjavanje podnosioca ustavne žalbe, odnosno pravnosnažno obustavljanje postupka za prekršaj iz člana 6. stav 3. ZJRM predstavlja lo smetnju za njegovo krivično gonjenje zbog krivičnog dela napad na ovlašćeno lice u vršenju službene dužnosti, zbog postojanja, u bitnom, identiteta zaštićenih dobara i težine posledice.

b) Važna pitanja zabrane ne bis in idem povezane su i sa pitanjem kaznene prirode sankcije izrečene izvan krivičnog postupka. Kada je reč o oceni kaznenog karaktera neke sankcije , Evropski sud za ljudska prava je pored već analiziranih tzv. „ Engel kriterijuma “, u presudi Welch protiv Ujedinjenog Kraljevstva (predstavka broj 17440/90) ukazao da kaznenu prirodu neke mere treba utvrđivati s obzirom na sledeće kriterijume: 1) priroda i cilj sankcije (prevencija, reparacija, represija); 2) kvalifikacija sankcije prema unutrašnjem pravu; 3) postupak određivanja i izvršenja i 4) težina (prvenstveno zaprećene) sankcije.

Primenjujući navedene kriterijume na konkretan slučaj, Ustavni sud ukazuje da novčana kazna propisana alternativno sa kaznom zatvora za prekršaj iz člana 6. stav 3. ZJRM, pore d svoje preventivne svrhe – da odvrati od društveno nepoželjnog ponašanja, ima za cilj i da kazni prestupnika za drsko i nasilničko ponašanje, što je svojstveno svim krivičnim sankcijama. Dakle, ocenjujući težinu konkretne prekršajne sankcije, Ustavni sud smatra da zaprećena kazna zatvora do 60 dana, nesumnjivo ukazuje na njen krivičnopravni karakter.

Nadalje, ispitujući da li u konkretnom slučaju postoji identitet prekršajne i krivične sankcije Ustavni sud konstatuje da je za izvršenje prekršaja iz člana 6. stav 3. ZJRM zakonom zaprećena novčana kazna do 30.000,00 dinara ili kazna zatvora do 60 dana, a da je za krivično delo napad na službeno lice u vršenju službene dužnosti propisana kazna zatvora od tri meseca do tri godine.

Ustavni sud stoji na stanovištu da se u slučajevima pravnosnažne osude za prekršaje koji su po svojoj težini na samoj granici sa krivičnim delima, za koje prekršajno zakonodavstvo predviđa i kaznu zatvora ili visoke novčane kazne, isključuje mogućnost naknadnog vođenja krivičnog postupka za tzv. „lakša“ krivična dela za koja se krivičnim zakonodavstvom propisuje kao glavna novčana kazna ili se u krivičnom postupku po pravilu izriču uslovne osude.

Konkretno, po oceni Ustavnog suda, razlike u visini zaprećenih sankcija su proporcionalne značaju zaštićenih dobara. Kako je prethodno ocenjeno da razlika koja postoji u stepenu zaštite navedenih vrednosti, u konkretnom slučaju ne utiče bitno na identitet zaštićenih dobara i težinu posledice u postupcima koji su vođeni protiv podnosioca, Ustavni sud je zaključio da u konkretnom slučaju postoji identitet sankcija.

Sledom svega navedenog Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju krivičn o del o napad na službeno lice u vršenju službene dužnosti konsumirano navedenim prekršajem protiv javnog reda i mira, te da su dela zbog kojih je u prekršajnom postupku protiv podnosioca ustavne žalbe obustavljen prekršajni postupak a u krivičnom postupku mu izrečena uslovna osuda – ista (idem).

6.3. Ispitujući da li je u konkretnom slučaju postojala dvostrukost postupka, Ustavni sud najpre konstatuje da je utvrdio da je Opštinski organ za prekršaje u Novom Bečeju 2. decembra 2009. godine doneo rešenje Up. 745/09, kojim je obustavio prekršajni postupak protiv podnosioca i koje je postalo pravnosnažno 19. decembra 2009. godine, dok je krivični postupak protiv podnosioca pokrenut 16. decembra 2009. godine, optužnim predlogom oštećenog kao tužioca. Dakle, kada je rešenje iz prekršajnog postupka postalo pravnosnažn o i pravna stvar stekla status res iudicata, pokrenut je krivični postupak u tom predmetu pred prvostepenim sudom. U tim okolnostima Ustavni sud, uvažavajući ustanovljenu praksu Evropskog suda za ljudska prava, smatra da je Osnovni sud u Zrenjaninu morao odmah nakon saznanja za postojanje pravnosnažne odluke u prekršajnom postupku, obustaviti krivični postupak ( videti slučajeve Zolotukhin protiv Rusije i Muslija protiv Bosne i Hercegovine , citirane gore).

Polazeći od toga da je cilj člana 34. stav 4. Ustava zabrana ponavljanja postupka koji je okončan odlukom koja je stekla status res iudicata, a da je Ustavni sud utvrdio da je protiv podnosioca ustavne žalbe prvobitno pravnosnažno obustavljen prekršajni postup ak, koji se u smislu odredaba člana 34. stav 4. i člana 33. stav 8. Ustava izjednačava sa krivičnim postupkom, te da je nakon pravnosnažnosti prekršajn og rešenja on oglašen krivim za krivičn o del o koj e se odnosil o na isto ponašanje za koje je vođen i obustavljen prekršajni postupak, i koja je obuhvatal o u suštini iste činjenice, a za koja je primenom i korektivnih kriterijuma utvrđeno da se radi o istom delu ( idem), Ustavni sud je zaključio da je osporenim presudama došlo do povrede načela ne bis in idem.

7. S obzirom na sve napred izloženo, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravnu sigurnost u kaznenom pravu, zajemčeno odredbom člana 34. stav 4. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede prava mogu otkloniti poništajem osporene drugostepene presude i određivanjem da Apelacioni sud u Novom Sadu ponovo odlučio o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv osporene prvostepene presude, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona, odlučio kao u tački 2. izreke.

8. Ustavni sud je u sprovedenom prethodnom postupku utvrdio da se podnosilac ustavne žalbe samo formalno poziva na povredu prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, dok iz navoda ustavne žalbe, koji se odnose na povredu ovog ustavnog prava, proizlazi da osporava dokaze izvedene tokom krivičnog postupka, ocenu nadležnog suda da je kriv za izvršenje krivičn og dela koj e mu je stavljeno na teret i način na koji su sudovi primenili materijalno pravo.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje , već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenih presuda.

Ustavni sud je u sprovedenom prethodnom postupku utvrdio da je krivični postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom trajao nepune četiri godine, s obzirom na to da je optužni predlog protiv podnosioca podnet 16. decembra 200 9. godine, a da je postupak okončan 23. oktobra 201 3. godine.

Polazeći od prethodno utvrđenog, Ustavni sud je ocenio da se, bez obzira što je razumna dužina trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od okolnosti svakog konkretnog slučaja, trajanje postupka koji se osporava ustavnom žalbom objektivno se ne može smatrati nerazumno dugim. Stoga se ni navodi ustavne žalbe ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima za tvrdnju o povredi prava na suđenje u razumnom roku .

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u preostalom delu , jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, pa je odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. Takođe, Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 49. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu i člana 93. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), zaključio da ovu odluku objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“, imajući u vidu značaj koji ima za zaštitu Ustavom zajemčenih ljudskih prava i građanskih sloboda.

10. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENIK

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Goran P. Ilić, s.r.

Povreda načela ne bis in idem u krivičnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti