Odluka Ustavnog suda o pravičnoj naknadi štete u stečajnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavne žalbe, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje. Dosuđena naknada nematerijalne štete zbog dužine stečajnog postupka je neadekvatna. Poništena je presuda kojom je odbijen zahtev za naknadu materijalne štete, uz nalog sudu da ponovo odluči.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-11109/2020
24.11.2022.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i Vesna Ilić Prelić, članovi Veća, u postupku po ustavnim žalb ama M. Z . iz Leskovca , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. novembra 2022. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. Z . i utvrđuje da je presudom Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 495/18 od 1 1. septembra 201 8. godine podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Utvrđuje se pravo M. Z . na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenom za iznos koji je isplaćen po osnovu presude Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 495/18 od 11. septembra 2018. godine, kao i za ostale iznose koji su joj eventualno već isplaćeni po osnovu utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku Privrednog suda u Leskovcu St. 11/10. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Usvaja se ustavna žalba M. Z . i utvrđuje da je presudom Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 76/19 od 9. maja 2019. godine podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

4. Poništava se presuda Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 76/19 od 9. maja 2019. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi tužilje izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Leskovcu Prr1. 95/18 od 9. januara 2019. godine.

5. Odbija se kao neosnovan zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

6. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

7. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. Z . iz Leskovca podnela je Ustavnom sudu, 30. januara 2017. godine , preko punomoćnika T. S , advokata iz Leskovca, ustavnu žalbu zbog povrede prava na imovinu, zajemčenog članom 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 11/10, kao i u izvršnom postupku koji mu je prethodio.

U ustavnoj žalbi podnositeljka je navela da je na osnovu pravnosnažne presud e, vodila izvršn i postup ak koji je prekinut usled otvaranja stečajnog postupka nad izvršnim dužnikom , koji traje od 2009. godine, ističući da još ni je namiril a svoja potraživanja iz radnog odnosa. Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu, te da utvrdi povredu označenih prava, kao i pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini iznosa potraživanja utvrđenog u predmetnom stečajnom postupku , pravo na naknadu nematerijalne štete zbog povrede ustavnih prava , te pravo na naknadu troškova za sastav ustavne žalbe.

Ista podnositeljka je , 21. septembra 2018. godine , podnela ustavnu žalbu protiv presude (pogrešno navedeno rešenja) Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 495/18 od 11. septembra 2018. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na imovinu , zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 36. stav 1. Ustava, navodeći, između ostalog, da je novčano obeštećenje dosuđeno zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku neadekvatno nisko, budući da predmetni stečajni postupak dugo traje, kao i da je dosuđen iznos niži od onih koje je Evropski sud za ljudska prava utvrđivao u „istoj stvari“. Takođe, podnositeljka je ponovo istakl a povredu prava na imovinu, usled neizvršavanja pravnosnažnih presuda i nemogućnosti da naplat i svoj e potraživanj e prema stečajnom dužniku. Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavn u žalb u, da ukine osporene presude i da podnositeljki utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u iznosu od po 2.000 evra u dinarskoj protivvrednosti. Podnositeljka je ponovil a zahtev e za utvrđenje povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu u predmetnom stečajnom postupku, kao i da joj se utvrdi pravo na naknadu materijalne štete u visini priznatih potraživanja u stečajnom postupku, te pravo na naknadu troškova za sastav ustavne žalbe.

Podneskom od 27. maja 2019. godine, ista podnositeljka je, u suštini, dopunila ustavnu žalbu izjavljenu 30. januara 2017. godine, tako što je osporila presudu (pogrešno navedeno rešenje) Višeg suda Leskovcu Gžrr. 76/19 od 9. maja 2019. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na imovinu, navodeći da je, nakon što joj je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku, u skladu s odredbom člana 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, pokrenula postupak radi naknade imovinske štete zbog povrede ovog ustavnog prava, ali da je njen tužbeni zahtev pravnosnažno odbijen, pa je onemogućena da ostvari svoje ustavno pravo. Takođe, navedeno je da je pogrešan zaključak suda da ne postoji uzročno posledična veza između povrede prava na suđenje u razumnom roku i postupanja tužene. Podnositeljka je, pored ranije istaknutih zahteva, o d Ustavnog suda tražila da poništi osporenu presudu.

Ustavni sud je, na osnovu člana 43. stav 1. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), spojio postupke po navedenim ustavnim žalbama, radi vođenja jedinstvenog postupka.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata, ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju dostavljenu uz ustavne žalb e, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Pravnosnažnim rešenjem Privrednog suda u Leskovcu R4. St. 3143/17 od 31. januara 201 8. godine usvojen je prigovor podnositeljke ustavne žalbe i utvrđeno da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se kod tog suda vodi protiv stečajnog dužnika – DP „V .“ Vučje, u kojem su joj priznata potraživanja po osnovu rada.

U postupku po tužbi podnositeljke ustavne žalbe radi novčanog obeštećenja zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom stečajnom postupku, osporenom presudom Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 495/18 od 1 1. septembra 201 8. godine pravnosnažno je delimično usvojen tužbeni zahtev podnositeljke ustavne žalbe , te je obavezana tužena Republika Srbija da joj isplati iznos od 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, sa zakonskom zateznom kamatom, dok je njen tužbeni zahtev za isplatu još 400 evra odbijen kao neosnovan, uz obrazloženje suda da se dosuđenim iznosom podnositeljki pruža adekvatna novčana satisfakcija zbog povrede ustavnog prava .

Osporenom presudom Višeg suda Leskovcu Gžrr. 76/19 od 9. maja 2019. godine pravnosnažno je odbijen tužbeni zahtev tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe kojim je tražila da se tužena Republika Srbija obaveže da joj, na ime imovinske štete zbog povrede prava na suđenje u razumom roku, isplati iznos od 340.889,00 dinara, po osnovu priznatog potraživanja u postupku stečaja koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 11/10. U obrazloženju ove presude, između ostalog, navedeno je da potraživanje imovinske štete podrazumeva da tužilačka strana, po opštim principima odštetnog prava i pravilima propisanim odredbama Zakona o obligacionim odnosima, mora da dokaže uzročnu vez između postupanja Privrednog suda u Leskovcu i nastupanja štete, što je uslov za utvrđivanje odgovornosti za naknadu štete. Prema oceni parničnog suda iznetoj u osporenoj presudi, tužilačka strana očigledno pogrešno smatra da je dovoljno samo postojanje odluke o utvrđivanju povrede prava na suđenje u razumnom roku, jer to ni u kom slučaju ne uspostavlja potrebnu uzročnu vezu između povrede ovog prava i nastupanja štete. S obzirom na to da tužilačka strana ovu činj enicu uopšte nije dokazivala, kako je navedeno u obrazloženju, pravilan je stav prvostepenog suda o neosnovanosti tužbenog zahteva, odnosno da nije dokazan osnov odgovornosti za spornu imovinsku štetu.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouptave (član 36. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

5. U pogledu osporene presude Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 495/18 od 11. septembra 2018. godine, Ustavni sud, najpre, konstatuje da se navodi podnositeljke kojom se obrazlaže tvrdnja o povredi prava na pravično suđenje zasnivaju na tome da je visina novčanog obeštećenja koje joj je dosuđen o zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku nedovoljna i nepravična, odnosno da nije adekvatna.

S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je u Odluci Už-7309/2018 od 17. decembra 2020. godine (objavljena na internet stranici Ustavnog suda: www.ustavni.sud.rs i u „Službenom glasniku Republike Srbije“, broj 6/21) zauzeo stav da se, u situaciji kada se ustavnom žalbom, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, osporava presuda kojom je pravnosnažno dosuđeno novčano obeštećenje za neimovinsku štetu koja je izazvana povredom prava na suđenje u razumnom roku, a koja je utvrđena zbog nemogućnosti da u primerenom roku naplati svoje pravnosnažno dosuđeno potraživanje iz radnog odnosa od poslodavca – dužnika koji je preduzeće sa isključivim ili većinskim društvenim ili državnim kapitalom, istaknuta povreda zajemčenog prava mora ispitivati primenom stavova Evropskog suda za ljudska prava izraženih u odluci Stanković protiv Srbije (predstavka broj 41285/19, odluka od 19. decembra 2019. godine), te u tom smislu, u ovim ustavnosudskim predmetima ocena dosuđene visine naknade neimovinske štete nema karakter instancionog postupanja Ustavnog suda, već predstavlja mehanizam kojim se obezbeđuje da se zajemčena prava tumače u skladu sa praksom Evropskog suda za ljudska prava kao međunarodne institucije koja nadzire njihovo sprovođenje.

Takođe, Ustavni sud ističe da je u cilju usklađivanja svoje prakse sa jedinstvenim pristupom Evropskog suda za ljudska prava u rešavanju ovog spornog pitanja, na sednici održanoj 4. juna 2020. godine, doneo Odluku Už-277/2017 (objavljena na internet stranici Ustavnog suda i u „Službenom glasniku Republike Srbije“, broj 104/20), kojom je usvojio ustavne žalbe M.K, D.M. i S.J. i utvrdio da je podnosiocima osporenim rešenjima, kojima im je, primenom odredaba Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova, dosuđena naknada na ime nematerijalne štete, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, jer dosuđena visina ne predstavlja dovoljnu i adekvatnu naknadu za pretrpljenu povredu prava na suđenje u razumnom roku, te se ne može smatrati da su njenim dosuđivanjem podnosioci izgubili status „žrtve“. Istom odlukom podnosiocima je utvrđeno pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti, umanjenom za iznose koji su im već isplaćeni po istom osnovu.

Primenjujući izloženo na konkretan slučaj, a s obzirom na to da je podnositeljki ustavne žalbe povreda prava na suđenje u razumnom roku utvrđena zbog nemogućnosti da u primerenom roku naplati svoja pravnosnažno dosuđena potraživanja iz radnog odnosa od poslodavca – dužnika koji je preduzeće sa društvenim kapitalom, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki osporenom presudom Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 495/18 od 11. septembra 2018. godine, kojom joj je na ime novčanog obeštećenja za neimovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Privrednog suda u Leskovcu St. 11/10 pravnosnažno dosuđen iznos od 4 00 evra, povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), usvojio ovu ustavnu žalbu u odnosu na istaknutu povredu prava na pravično suđenje, odlučujući kao u tački 1. izreke. Ovakva odluka utemeljena je na razlozima datim u obrazloženjima odluka Ustavnog suda Už-7309/2018 od 17. decembra 2020. godine i Už-277/2017 od 4. juna 2020. godine.

6. Razmatrajući način otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava, Ustavni sud je, polazeći od stavova izraženih u Odluci Už-7309/2018 od 17. decembra 2020. godine, ocenio da je utvrđivanje prava podnositeljki ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u visini koju Evropski sud smatra dovoljnom i adekvatnom novčanom satisfakcijom zbog nemogućnosti naplate potraživanja u razumnom roku, najdelotvorniji način otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava. Stoga je Ustavni sud, saglasno članu 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke, utvrdio pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenom za iznos koji joj je isplaćen po osnovu osporene presude Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 495/18 od 11. septembra 2018. godine, kao i za sve ostale iznose koji su joj eventualno već isplaćeni po osnovu utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku Privrednog suda u Leskovcu St. 11/10. Naknada nematerijalne štete, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15), isplaćuje se na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

7. Nakon što je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu koji Evropski sud za ljudska prava smatra dovoljnom i adekvatnom novčanom satisfakcijom zbog nemogućnosti naplate potraživanja u razumnom roku, Ustavni sud nije razmatrao navode ustavne žalbe u odnosu na istaknutu povredu prava na jednaku zaštitu prava i prava na imovinu, zajemčenih članom 36. stav 1. i članom 58. stav 1. Ustava.

8. U vezi sa osporenom presudom Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 76/19 od 9. maja 2019. godine, Ustavni sud konstatuje da se navodi o povredi prava na pravično suđenje zasnivaju na tvrdnji da je uzročno-posledična veza, za koju Viši sud u Leskovcu smatra da nije dokazana, potvrđena u praksi Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava.

U vezi sa osnovanošću ovih navoda i tvrdnji podnositeljke, Ustavni sud upućuje na stavove i ocene koji su detaljno izneti u Odluci Už-9242/2020 od 7. aprila 2022. godine, a koji se primenjuju i u konkretnom slučaju.

U navedenoj Odluci, Ustavni sud je podsetio na praksu Evropskog suda za ljudska prava, koju je i sam prihvatio kroz svoje odluke, u vezi sa pitanjem odgovornosti države za neizvršenje sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom i pravom na naknadu materijalne štete. Takođe, Ustavni sud je konstatovao da su, u međuvremenu, nadležni sudovi u svojim odlukama zauzeli isto pravno stanovište u vezi sa pitanjem odgovornosti Republike Srbije za naknadu ove vrste imovinske štete, pozivajući se upravo na relevantnu praksu Ev ropskog suda za ljudska prava i Ustavnog suda, kao i na Zaključak o odgovornosti Republike Srbije za naknadu materijalne štete nastale zbog neizvršenja pravnosnažnih sudskih odluka, koji je usvojen na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 2. novembra 2018. godine.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je u Odluci Už-9242/2020 od 7. aprila 2022. godine zaključio da je sama činjenica da je sudskom odlukom utvrđeno da neko lice zbog neefikasnog i nedelotvornog postupanja nadležnog suda nije u mogućnosti da u razumnom roku naplati svoje potraživanje iz radnog odnosa u izvršnom, odnosno stečajnom postupku, prema dužniku, koji je u vreme nastanka potraživanja imao pretežan društveni, odnosno državni kapital, dovoljna da bi se utvrdila odgovornost države za naknadu imovinske štete. Drugim rečima, pretpostavka za zasnivanje objektivne odgovornosti Republike Srbije za naknadu ove vrste imovinske štete nastale iz potraživanja iz radnog odnosa prema dužniku koji je u vreme nastanka potraživanja imao pretežan društveni, odnosno državni kapital, jeste prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom izvršnom, odnosno stečajnom postupku. U tom kontekstu, Ustavni sud je naglasio da kod ovog oblika objektivne odgovornosti Republike Srbije za štetu važi pretpostavka uzročnosti, tako da oštećeno lice ne snosi teret dokazivanja postojanja uzročno-posledične veze, već se ona pretpostavlja.

9. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je presudom Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 76/19 od 9. maja 201 9. godine podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu , usvojio ovu ustavnu žalbu u odnosu na na istaknutu povredu prava na pravično suđenje , odlučujući kao u tački 3. izreke. Ovakva odluka utemeljena je na razlozima datim u obrazloženjima Odluke Ustavnog suda Už- 9242/2020 od 7. aprila 2022. godine.

10. Po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju, posledice utvrđene povrede prava su takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 76/19 od 9. maja 201 9. godine i određivanjem da Viši sud u Leskovcu u ponovnom postupku donese novu odluku o žalbi podnositeljke ustavne žalbe izjavljene protiv presud e Osnovnog suda u Leskovcu Prr1. 95/18 od 9. januara 201 9. godine. Stoga je, primenom odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 4. izreke.

11. Ustavni sud nije posebno razmatrao navode podnositeljke o povredi prava na jednaku zaštitu prava i prava na imovinu, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i poništio osporenu presud u, tako da će se o osnovanosti predmetnog tužben og zahteva za naknadu imovinske štete ponovo odlučivati pred nadležnim sudom.

12. Odlučujući o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, utvrđivanje povrede prava na pravično suđenje dovoljno pravično zadovoljenje. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 89. st. 2. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, odbio ovaj zahtev, odlučujući kao u tački 5. izreke.

13. Budući da je poništio presudu Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 76/19 od 9. maja 2019. godine, te da će se u tom parničnom postupku odlučivati o pravu podnositeljke na naknadu imovinske štete , Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u tački 6. izreke odbacio njen zahtev za naknadu materijalne štete kao preuranjen.

14. U pogledu zahteva podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, a da u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.). Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 7. izreke.

15. Saglasno svemu izloženom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o pravičnoj naknadi štete u stečajnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti