Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko dvanaest godina. Međutim, žalba protiv meritorne presude Vrhovnog kasacionog suda je odbijena, a zahtev za naknadu štete odbačen.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1112/2010
23.10.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Predraga Markovića iz Svirca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. oktobra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Predraga Markovića zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je pred Opštinskim sudom u Leskovcu vođen u predmetu P. 5067/05.

2. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Predraga Markovića protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 189/11 od 4. aprila 2012. godine.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Predrag Marković iz Svirca je 28. januara 2010. godine Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je pred Opštinskim sudom u Leskovcu vođen u predmetu P. 5067/05. Podnosilac je dopunom ustavne žalbe od 8. septembra 2012. godine, koju je podneo preko punomoćnika Mladena Cvetanovića, advokata iz Leskovca, osporio i presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 189/11 od 4. aprila 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe je u samoj ustavnoj žalbi, kao i njenim dopunama od 5. juna 2010. godine, 8. septembra 2012. godine i 25. marta 2013. godine, naveo da je od 28. oktobra 1992. godine bio raspoređen na poslovima policajca u Policijskoj stanici Zrze OUP Orahovac, SUP Prizren, a da mu je, bez donošenja rešenja o prestanku radnog odnosa, prema navodima Ministarstva unutrašnjih poslova, radni odnos prestao 4. marta 1998. godine. Istakao je da rešenje o prestanku radnog odnosa nikad nije primio, te je stoga 12. oktobra 1999. godine podneo tužbu kojom je tražio da se utvrdi da mu radni odnos nije prestao. Dalje navodi da je po njegovoj tužbi vođen parnični postupak pred Opštinskim sudom u Leskovcu, koji je nakon 13 godina i osam meseci okončan presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 189/11 od 4. aprila 2012. godine. Revizijskom odlukom preinačena je drugostepena presuda Apelacionog suda u Nišu Gž1. 1093/10 od 28. maja 2010. godine i potvrđena prvostepena presuda Opštinskog suda u Leskovcu P. 5067/05 od 12. maja 2008. godine.

Podnosilac je u dopuni ustavne žalbe od 25. marta 2013. godine predložio da način otklanjanja štetnih posledica osporene revizijske presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 189/11 od 4. aprila 2012. godine bude objavljivanje odluke Ustavnog suda u „Službenom glasniku Republike Srbije”. Takođe, podnosilac je navedenom dopunom istakao i zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Opštinskog suda u Leskovcu P. 5067/05 i iz dokumentacije priložene uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac je 12. oktobra 1999. godine podneo tužbu radi utvrđenja postojanja radnog odnosa na radnom mestu policajca u Policijskoj stanici Zrze OUP Orahovac, SUP Prizren. Presudom Opštinskog suda u Leskovcu P. 2340/99 od 11. jula 2000. godine tužbeni zahtev tužioca je odbijen kao neosnovan, dok je rešenjem Okružnog suda u Leskovcu Gž. 1376/01 od 26. novembra 2001. godine ukinuta navedena prvostepena presuda i predmet vraćen na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom, nakon šest održanih i tri neodržana ročišta (i perioda mirovanja postupka određenog rešenjem Opštinskog suda u Leskovcu P. 30/02 od 6. juna 2002. godine, koji je trajao do 2. aprila 2003. godine), presudom Opštinskog suda u Leksovcu P. 30/02 od 4. marta 2004. godine tužbeni zahtev tužioca je odbijen kao neosnovan. Presudom Okružnog suda u Leskovcu Gž. 1823/04 od 3. decembra 2004. godine potvrđena je navedena prvostepena presuda, a žalba tužioca je odbijena kao neosnovana.

Po reviziji tužene, rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev2. 268/05 od 13. aprila 2005. godine ukinuta je presuda Okružnog suda u Lesovcu Gž. 1823/04 od 3. decembra 2004. godine i predmet je vraćen ovom sudu na ponovno suđenje. Rešenjem Okružnog suda u Leksovcu Gž. 1209/05 od 21. septembra 2005. godine ukinuta je presuda Opštinskog suda u Leskovcu P. 30/02 od 4. marta 2004. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Prvostepeni sud je, nakon osam održanih i pet neodržanih (zbog nedolaska pozvanih svedoka) ročišta za glavnu raspravu, presudom Opštinskog suda u Leskovcu P. 5067/05 od 12. maja 2008. godine odbio tužbeni zahtev tužioca. U obrazloženju navedene presude, između ostalog, se navodi: da je, prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac bez znanja i odobrenja starešine 3. marta 1998. godine napustio službu u Policijskoj stanici Zrze i da više nije radio, a svoje odsustvo nije opravdao lekarskim doznakama, niti se javio starešini; da je tužena uputila zamolnicu SUP-u Leskovac da se izvrši provera opravdanosti odsustva tužioca sa rada, te da mu je naloženo da ode na ciljani lekarski pregled u zdravstvenu ustanovu MUP-a Republike Srbije, na kome se nije pojavio; da je ovo utvrđeno na osnovu službene beleške tužene br. 13 od 15. novembra 1999. godine, u kojoj je tužilac potvrdio da nema opravdanje za odsustvovanje sa rada, da mu je dete bilo bolesno, zbog čega nije otišao na ciljani lekarski pregled; da prilikom povlačenja sa područja AP KiM juna 1999. godine, tužena nije preselila dosijea radnika kojima je radni odnos prestao tokom 1999. godine i ranijih godina; da je rešenje o prestanku radnog odnosa tužioca bilo doneto, a da je dostava izvršena isticanjem na oglasnoj tabli, s obzirom na to da se tužilac nije javljao na rad i da se lična dostava nije mogla izvršiti na drugi način; da je tužiocu radni odnos prestao na zakonit način, s obzirom na to da je neopravdano izostao sa rada pet uzastopnih radnih dana, kao i da se dostavljanje preko oglasne table, s obzirom na okolnosti konkretnog slučaja, može smatrati urednim.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1. 1093/10 od 28. maja 2010. godine preinačena je presuda Opštinskog suda u Leksovcu P. 5067/05 od 12. maja 2008. godine, tako što je usvojen tužbeni zahtev tužioca, pa je utvrđeno da tužiocu 4. marta 1998. godine nije prestao radni odnos kod tužene. Tužena je obavezana da tužioca vrati na rad i da mu prizna sva prava iz radnog odnosa koja mu pripadaju, u rok u od osam dana od dostavljanja presude, a deo tužbenog zahteva kojim je traženo vraćanje na poslove policajca je odbijen kao neosnovan. Tačkom 2. izreke ove presude tužena je obavezana da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka. Drugostepeni sud je svoju odluku obrazložio time da tužena nije sudu dostavila rešenje o prestanku radnog odnosa tužioca, kao i da nije bilo dokaza o tome da je dostava tog rešenja pokušana. Takođe, drugostepeni sud je istakao i da se zaključak prvostepenog suda o tome da je tužilac znao i morao znati da mu je radni odnos prestao 3. marta 1998. godine ne može smatrati osnovanim.

Vrhovni kasacioni sud je osporenom presudom Rev2. 189/11 od 4. aprila 2012. godine usvojio reviziju tužene i preinačio presudu Apelacionog suda u Nišu Gž1. 1093/10 od 28. maja 2010. godine, tako što je odbio žalbu tužioca kao neosnovanu i potvrdio presudu Opštinskog suda u Leskovcu P. 5067/05 od 12. maja 2008. godine. Držeći se obrazloženja datog u prvostepenoj presudi i činjenica utvrđenih u toj fazi predmetnog postupka, Vrhovni kasacioni sud dodaje da postoji objektivan razlog zbog koga tužena nije bila u mogućnosti da sudu dostavi pisane dokaze kojima bi potvrdila da je donela i uredno dostavila rešenje o prestanku radnog odnosa tužioca. Naime, usled bombardovanja na područu KiM, neka dosijea zaposlenih ostala su na teritoriji te AP, a druga su preneta u Beograd MUP-a, u zgradu koja je uništena tokom bombardovanja. Prema stanovištu Vrhovnog kasacionog suda , ta činjenica ne može biti presudna za donošenje zaključka o osnovanosti tužbenog zahteva od strane Apelacionog suda u Nišu. Međutim, Vrhovni kasacioni sud u obrazloženju presude i ističe da je svoju odluku prvenstveno zasnovao na činjenici da se tužilac od momenta prvog izostanka sa posla (3. marta 1998. godine) pa do podnošenja tužbe kojom je tražio da se utvrdi da mu radni odnos nije prestao (12. oktobra 1999. godine) ni na koji način nije interesovao za svoj radno-pravni status što, u vezi sa svim ostalim utvrđenim okolnostima, ukazuje da je znao i morao znati da mu je radni odnos prestao još 3. marta 1998. godine, a da je pokretanjem parničnog postupka pokušao da ostvari pravo koje je protekom rokova izgubio.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavistan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obaezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i („Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji je važio u vreme okončanja postupka, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud oduči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.).

Odredbom člana 108. stav 1. tačka 1) Zakona o radnim odnosima („Službeni glasnik RS“, broj 55/96), koji je bio na snazi u vreme nastanka predmetnog spora, bilo je propisano da zaposlenom prestaje radni odnos nezavisno od njegove volje, otkazom ugovora o radu od strane poslodavca, ukoliko neopravdano izostane s posla pet radnih dana uzastopno, odnosno sedam radnih dana s prekidima u toku tri meseca.

5. Analizirajući navode ustavne žalbe sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je parnični postupak čija se dužina trajanja osporava otpočeo podnošenjem tužbe podnosioca ustavne žalbe Opštinskom sudu u Leskovcu, 12. oktobra 1999. godine, i da je okončan donošenjem presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 189/11 od 4. aprila 2012. godine, što znači da je ukupno trajao 12 godina i šest meseci.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja sudskog postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče 8. novembra 2006. godine kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka u obzir uzme celokupan period trajanja postupka.

Kada je reč o dužini sudskog postupka, navedena dužina sama po sebi ukazuje na to da predmetni parnični postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, Ustavni sud ističe da je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija i da ocena da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ne zavisi isključivo od njegovog vremenskog trajanja, već i od drugih činilaca, pre svega postupanja suda pred kojim se postupak vodi, ponašanja samog podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, složenosti činjeničnih i pravnih pitanja koje u postupk u treba raspraviti, kao i od značaja pitanja o kome se u toku postupka odlučuje za podnosioca ustavne žalbe.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da je u ovom parničnom postupku bilo nešto složenijih pravnih i činjeničnih pitanja koja su zahtevala obimniji dokazni postupak, s obzirom na to da nije bilo moguće doći do potrebne dokumentacije koja je, usled notorne činjenice – NATO bombardovanja Republike Srbije tokom 1999. godine, ostala na teritoriji AP KiM i uništena tokom tog događaja, dok je deo dokumentacije prenet u Beograd u zgradu MUP-a, koja je takođe uništena tokom bombardovanja. Polazeći od navedenih okolnosti, bilo je potrebno izvesti dokaze drugim dokaznim sredstvima, a sve to je uticalo na duže trajanje predmetnog postupka.

Prema oceni Ustavnog suda, predmet spora je nesumnjivo bio od izuzetnog značaja za podnosioca ustavne žalbe, jer se rešavalo o zakonitosti prestanka radnog odnosa podnosiocu. Takođe, Ustavni sud je ocenio da podnosilac ustavne žalbe nije zloupotrebljavao svoja procesna ovlašćenja, te da svojim ponašanjem nije znatno doprineo dužem trajanju predmetnog postupka.

Što se tiče postupanja nadležnih sudova, Ustavni sud pre svega ističe da su u predmetnom parničnom postupku donete tri prvostepene, tri drugostepene i dve revizijske odluke, što samo po sebi ne ukazuje na neaktivnost postupajućih sudova. Međutim, po oceni Ustavnog suda, sama činjenica da su prvostepene i drugostepene sudske odluke više puta ukidane ukazuje na to da je u postupanju sudova bilo određenih propusta, koji se prevashodno odnose na postupak utvrđivanja činjeničnog stanja i okolnosti od strane postupajućih sudova, s obzirom na to da su svoje odluke zasnovali na nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da relativna složenost činjeničnih i pravnih pitanja, ne može opravdati trajanje radnog spora od preko 12 godina. Pri tom, Ustavni sud je posebno cenio to da je pitanje koje je bilo predmet ovog radnog spora za podnosioca ustavne žalbe imalo poseban značaj.

Stoga je Ustavni sud utvrdio da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu P. 5067/05, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), u ovom delu ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da podnosilac povredu tog prava obrazlaže tvrdnjama o pogrešno utvrđenom činjeničnom stanju i pogrešnoj primeni materijalnog prava od strane revizijskog suda. Ustavni sud, pre svega, ukazuje da nije nadležan da preispituje zaključke redovnih sudova u pogledu činjeničnog stanja i primene materijalnog prava. Zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je eventualno došlo do povrede ili uskraćivanja ustavnih prava usled proizvoljne ili arbitrerne primene merodavnog prava od strane redovnih sudova. U vezi sa tim, Ustavni sud je ocenio da je Vrhovni kasacioni sud dao ustavnoprihvatljivo obrazloženje za svoju odluku, kojom je odbio tužbeni zahtev ovde podnosioca ustavne žalbe, nalazeći da je tužiocu radni odnos prestao 3. marta 1998. godine, zbog neopravdanog izostanka sa posla u trajanju od pet uzastopnih radnih dana.

Naime, Ustavni sud ukazuje da se osporena presuda zasniva na činjeničnom stanju utvrđenom u prvostepenom postupku. Činjenica je da je Vrhovni kasacioni sud prihvatio okolnost nedostavljanja pisanog dokaza o tome da je tužena uopšte i donela rešenje o prestanku radnog odnosa tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe, ali je takođe činjenica da se ne može smatrati da je usled toga odluka suda arbitrerna, s obzirom na to da za nedostavljanje dokaza sudu od strane tužene postoji objektivan razlog, bombardovanje na teritoriji Republike Srbije 1999. godine. Po oceni Ustavnog suda, Vrhovni kasacioni sud je pravilno postupio kada svoju odluku nije zasnovao isključivo na službenom izveštaju tužene (u kome je izneto da je rešenje o prestanku radnog odnosa tužiocu doneto i da je bilo istaknuto na oglansoj tabli MUP-a Orahovac, iz razloga što se tužilac nije javljao na rad a uručenje se nije moglo izvršiti na drugi način), već upravo na dokazima koji su učinili nesumnjivim stav suda o tome da je tužilac svakako znao i morao znati da mu je radni odnos prestao 3. marta 1998. godine. Naime, u toku postupka utvrđeno je da tužilac nije obaveštavao satrešine o razlozima izostanka sa rada, da nije dosatvljao lekarske doznake kojima bi potvrdio eventualno postojanje medicinskih razloga njegovog izostanka sa rada, kao i da se nije odazvao na ciljani lekarski pregled na koji je bio upućen. Takođe, i sama činjenica da se tužilac u periodu dužem od godinu i po dana, od prvog izostanka sa rada, 3. marta 1998. godine, pa do podnošenja tužbe kojom je inicirao predmetni parnični postupak, 12. oktobra 1999. godine, ni na koji način nije interesovao za svoj radno-pravni status ukazuje na to da je morao bio upoznat sa tim da mu je radni odnos kod tužene prestao još 3. marta 1998. godine.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da se osporena presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 189/11 od 4. aprila 2012. godine zasniva na činjeničnom stanju koje je od značaja za donošenje odgovarajuće odluke, kao i na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog materijalnog prava. Stoga, po oceni Ustavnog suda, osporenom presudom nije došlo do povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu i odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Podnosilac ustavne žalbe je zahtev za naknadu nematerijalne štete istakao tek u dopuni od 25. marta 2013. godine. U vezi sa tim, Ustavni sud napominje da je zahtev za naknadu nematerijalne štete podnet po isteku roka od 30 dana od dana stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o Ustavnom sudu, koji je stupio na snagu 4. januara 2012. godine i koji je izričito predvideo da Ustavni sud odlukom kojom usvaja ustavnu žalbu odlučuje i o zahtevu za naknadu štete, kada je takav zahtev postavljen (član 89. Zakona). Na osnovu navedenog, Sud je primenom člana 85. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu i člana 36. stav 1. Zakona o zmenama i dopunama Zakona o Ustavnom sudu iz 2011. godine , a na osnovu odredbe člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu u tački 3. izreke odbacio zahtev za naknadu nematerijalne štete kao neblagovremen (videti odluk e Ustavnog suda Už-3594/2010 od 4. aprila 2013. godine i Už-3572/2010 od 10. oktobra 2013. godine).

8. Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izerci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti