Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe zbog roka za uručenje rešenja

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu, nalazeći da pravo iz člana 30. stav 3. Ustava nije povređeno. Ustavni rok od 12 časova za uručenje rešenja o pritvoru računa se od trenutka donošenja rešenja (pritvaranja), a ne od trenutka privođenja.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Slobodana Petrevskog iz Aleksinca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 20. maja 2010. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Slobodana Petrevskog izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Ki. 20008/10 od 14. januara 2010. godine i rešenja Višeg suda u Beogradu Kv. 138/10 od 15. januara 2010. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

1. Slobodan Petrevski iz Aleksinca, preko punomoćnika Pavla Litričina, advokata iz Beograda, podneo je Ustavnom sudu 29. januara 2010. godine ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Ki. 20008/10 od 14. januara 2010. godine i rešenja Višeg suda u Beogradu Kv. 138/10 od 15. januara 2010. godine, zbog povrede prava koja su pritvorenom licu zajemčena odredbom člana 30. stav 3. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da mu je istražni sudija Višeg suda u Beogradu odredio pritvor i rešenje o određivanju pritvora uručio nakon 24 sata od lišenja slobode, čime je povredio odredbu člana 30. stav 3. Ustava da se rešenje o određivanju pritvora mora uručiti pritvoreniku odmah, a najkasnije u roku od 12 sati od trenutka dovođenja istražnom sudiji od strane ovlašćenih službenih lica Ministarstva unutrašnjih poslova. Navodi da su ga ovlašćena lica privela istražnom sudiji Višeg suda u Beogradu 13. januara 2010. godine oko 16,30 časova i od tada se smatra da je sa ostalim okrivljenima predat istražnom sudiji Višeg suda u Beogradu. Nakon obavljenog ispitivanja svih okrivljenih, 14. januara 2010. godine u 16,10 časova, istražni sudija je doneo rešenje Ki. 20008/10 kojim je podnosiocu ustavne žalbe, kao i drugim licima u odnosu na koje je doneto ovo rešenje, odredio pritvor. Viši sud u Beogradu je, rešavajući o žalbi podnosioca ustavne žalbe protiv prvostepenog rešenja o određivanju pritvora, 15. januara 2010. godine, doneo rešenje Kv. 138/10 kojim je žalbu odbio kao neosnovanu „neudostojivši se ni da obrazložio razloge zbog kojih smatra da nije došlo do povrede odredbe čl. 143. st. 3. ZKP-a“. Predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu navedenog ustavnog prava, poništi osporena rešenja, podnosiocu ustavne žalbe ukine pritvor i pusti ga na slobodu, kao i da mu utvrdi pravo na naknadu štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, iz navoda ustavne žalbe i uvidom u osporena rešenja utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Odeljenje za suzbijanje privrednog kriminaliteta Ministarstva unutrašnjih poslova je 12. januara 2010. godine u 7,00 časova lišilo slobode podnosioca ustavne žalbe i još petoro lica i donelo rešenje Ku. 669/10 kojim je podnosiocu ustavne žalbe, u smislu člana 229. Zakonika o krivičnom postupku, odredilo zadržavanje do 48 sati.

Podnosilac ustavne žalbe je 13. januara 2010. godine u 16,30 časova, uz dostavljanje krivične prijave, predat istražnom sudiji Višeg suda u Beogradu.

Nadležni viši javni tužilac je 13. januara 2010. godine Višem sudu u Beogradu podneo zahtev za sprovođenje istrage Kt. 28/10 protiv podnosioca ustavne žalbe i drugih osumnjičenih lica predatih istražnom sudiji.

Istražni sudija Višeg suda u Beogradu je po dovođenju osumnjičenih započeo njihovo ispitivanje po podnetom zahtevu za sprovođenje istrage i nakon njihovog saslušanja doneo rešenje o sprovođenju istrage i to prema Slobodanu Petreskom zbog postojanja osnovane sumnje da je izvršio pet krivična dela zloupotrebe službenog položaja u saizvršilaštvu iz člana 359. stav 4. u vezi st. 3. i 1. u vezi člana 33. Krivičnog zakonika.

Po saslušanju okrivljenih i u smislu člana 142a Zakonika o krivičnom postupku, istražni sudija Višeg suda u Beogradu je, povodom predloga Višeg javnog tužioca u Beogradu, našao da ima mesta određivanju pritvora svim saslušanim okrivljenima, te je, istog dana – 14. januara 2010. godine, doneo osporeno rešenje Ki. 20008/10 kojim je, na osnovu odredbe člana 142. stav 1. tač. 2) i 5) Zakonika o krivičnom postupku, okrivljenima odredio pritvor koji po tom rešenju može trajati najduže mesec dana, a koji se svim licima računa od 12. januara 2010. godine u 7,00 časova, kada su lišeni slobode. Prema navodima podnosioca ustavne žalbe, ovo rešenje mu je uručeno 14. januara 2010. godine u 16,10 časova.

Rešavajući o žalbi podnetoj protiv prvostepenog rešenja o određivanju pritvora, Viši sud u Beogradu doneo je 15. januara 2010. godine osporeno rešenje Kv. 138/10, kojim je žalbe branilaca okrivljenih odbio kao neosnovane. U obrazloženju drugostepene odluke navedeni su, u odnosu na svaki zakonski osnov po kome je okrivljenima određen pritvor, razlozi zbog kojih krivično veće Višeg suda u Beogradu nalazi da je prvostepeno rešenje o određivanju pritvora osnovano.

4. Odredbom člana 30. stav 3. Ustava, na čiju povredu se ustavnom žalbom ukazuje, utvrđeno je da se pismeno i obrazloženo rešenje suda o pritvoru uručuje pritvoreniku najkasnije 12 časova od pritvaranja, a da odluku o žalbi na pritvor sud donosi i dostavlja pritvoreniku u roku od 48 časova.

Odredbom stava 1. člana 30. Ustava utvrđeno je da lice za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo može biti pritvoreno samo na osnovu odluke suda, ako je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka.

Član 141. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 70/01 i 68/02 i "Službeni glasnik RS", br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09 i 72/09) (u daljem tekstu: ZKP), propisuje da se pritvor može odrediti samo odlukom suda pod uslovima propisanim u ovom zakoniku, ako je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka i ako se ista svrha ne može ostvariti drugom merom.

Prema odredbi člana 142a. stav 1. ZKP odluku o određivanju pritvora istražni sudija ili veće donosi po saslušanju okrivljenog, dok se odluka o produženju ili ukidanju pritvora donosi u sednici veća, izuzev u slučaju iz člana 145. ovog zakonika.

Članom 143. ZKP je, pored ostalog, propisano: da se pritvor određuje rešenjem nadležnog suda (stav 1.); da se rešenje o pritvoru predaje licu na koje se odnosi u času lišenja slobode, a najdocnije u roku od 12 sati od časa lišenja slobode, odnosno privođenja istražnom sudiji, kao i da se u spisima mora naznačiti dan i čas lišenja slobode i predaje rešenja (stav 3.); da će sud ako je rešenje o određivanju pritvora doneto bez saslušanja okrivljenog, u roku od 48 sati od časa lišenja slobode okrivljenog postupiti u skladu sa članom 142a st. 1. do 4. ovog zakonika (stav 7.).

Prema odredbi člana 227. stav 1. ZKP, ovlašćena službena lica organa unutrašnjih poslova mogu neko lice lišiti slobode ako postoji ma koji razlog predviđen u članu 142. ovog zakonika za određivanje pritvora, ali su dužna da takvo lice bez odlaganja sprovedu nadležnom istražnom sudiji, osim u slučaju iz člana 229. ovog zakonika, a ovlašćeno službeno lice organa unutrašnjih poslova će, prilikom dovođenja, obavestiti istražnog sudiju o razlozima i o vremenu lišenja slobode.

Odredba člana 228. stav 4. ZKP propisuje da će istražni sudija, odmah posle saslušanja, odlučiti da li će lice lišeno slobode pustiti na slobodu ili će odrediti pritvor.

Saglasno odredbama člana 229. st. 1. i 2. ZKP, lice lišeno slobode prema članu 227. stav 1, kao i osumnjičenog iz člana 226. st. 7. i 8, organ unutrašnjih poslova može izuzetno zadržati radi prikupljanja obaveštenja (član 226. stav 1.) ili saslušavanja, najduže 48 sati od časa lišenja slobode, odnosno odazivanja na poziv (stav 1.), pri čemu o zadržavanju organ unutrašnjih poslova odmah, a najkasnije u roku od dva sata, donosi i zadržanom licu uručuje rešenje, s tim da u rešenju moraju biti navedeni delo za koje se osumnjičeni tereti, osnovi sumnje, dan i čas lišenja slobode ili odazivanja pozivu, kao i vreme početka zadržavanja (stav 2.).

Članom 243. ZKP je propisano: da će istražni sudija kad primi zahtev za sprovođenje istrage, razmotriti spise i ako se složi sa zahtevom, doneće rešenje o sprovođenju istrage, koje treba da sadrži podatke navedene u članu 242. stav 3. ovog zakonika, kao i da će se rešenje dostaviti javnom tužiocu i okrivljenom (stav 1.); da će pre donošenja rešenja istražni sudija saslušati osumnjičenog, osim ako postoji opasnost od odlaganja (stav 2.).

5. Ocenjujući navode ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine zajemčenog prava čiju povredu podnosilac ističe, a imajući u vidu prethodno utvrđene činjenice i okolnosti i odredbe važećeg procesnog zakona kojim se uređuju pravila postupanja u krivičnom postupku, Ustavni sud ukazuje na sledeće:

Pravo na ličnu slobodu, garantovano članom 27. stav 1. Ustava, predstavlja jedno od osnovnih ljudskih prava, te se stoga ustavotvorac nije zadržao samo na tome da utvrdi da je lišenje slobode, kao ograničenje ovog prava, dopušteno iz razloga i u postupku koji je predviđen zakonom i saglasno opštem načelu ograničenja ljudskih i manjinskih prava iz člana 20. Ustava, već se samim Ustavom jemči niz posebnih prava svakom licu koje se nađe u situaciji da mu pravo na ličnu slobodu bude ograničeno. Ova dodatna ustavna jemstva imaju za cilj da obezbede da do ograničenja prava na ličnu slobodu dolazi samo kada je to neophodno, da se ovo ograničenje svede na najkraće neophodno vreme i da se licu kome je pravo na ličnu slobodu ograničeno omogući zaštita njegovih prava. U tom smislu, odredbe čl. 27. do 31. Ustava utvrđujući prava lica kojima je ograničena lična sloboda, istovremeno utvrđuju konkretne obaveze državnih organa (organa unutrašnjih poslova i sudova) u odnosu na takvo lice. Kako Ustav dopušta dva vida ograničenja prava na ličnu slobodu – lišenje slobode bez odluke suda, koje može trajati najduže do 48 časova i pritvor – lišenje slobode na osnovu odluke suda, to su Ustavom utvrđena različita prava koja se svakome jemče zavisno od toga po kom osnovu mu je lična sloboda ograničena.

Odredbama čl. 30. i 31. Ustava jemče se prava licu koje je pritvoreno na osnovu odluke suda, pri čemu se odredbe člana 30. Ustava odnose na postupak određivanja pritvora, a odredbe člana 31. Ustava na trajanje pritvora tokom različitih faza krivičnog postupka, odnosno na mogućnost produžavanja pritvora u toku krivičnog postupka.

Odredbe člana 30. Ustava upućuju na to da se lice lišeno slobode smatra pritvorenikom od momenta donošenja rešenja o određivanju pritvora od strane nadležnog suda. Jedan od osnovnih ciljeva ustavnih prava koja se jemče u slučaju lišenja slobode uopšte, pa tako i u slučaju određivanja pritvora, je da pritvorenik, imajući u vidu težinu ove mere, u što kraćem roku bude upoznat sa razlozima zbog kojih je pritvoren i zakonskim osnovom po kome mu je pritvor određen, kako bi mogao efikasno ostvariti pravo na žalbu protiv takve odluke i potom u što kraćem roku dobiti pravosnažnu sudsku odluku o zakonitosti pritvaranja. Polazeći od navedenog, Ustav u odredbi člana 30. stav 3. utvrđuje da se pismeno i obrazloženo rešenje suda o pritvoru uručuje pritvoreniku najkasnije 12 časova od pritvaranja, a da odluku o žalbi na pritvor sud donosi i uručuje pritvoreniku u roku od 48 časova. Iz navedene ustavne odredbe proizlazi da se pritvaranjem ne smatra lišenje slobode nekog lica od strane organa unutrašnjih poslova, niti njegovo dovođenje – predavanje nadležnom sudu, već pritvaranje nastupa onog časa kada je nadležni sud prema nekom licu doneo rešenje o određivanju pritvora, od kog trenutka to lice ima svojstvo pritvorenika. Stoga se i Ustavom utvrđeni rok od najkasnije 12 časova od pritvaranja odnosi na uručenje rešenja suda o određivanju pritvora, dakle na uručenje pismenog otpravka ovog rešenja, a koji se računa od trenutka njegovog donošenja. Ovo iz razloga što tek uvid u pismeni otpravak rešenja o određivanju pritvora, koji sadrži ne samo zakonski osnov po kome je pritvor određen i vreme za koje je određen, već i obrazložene razloge suda o osnovanosti određivanja pritvora, omogućavaju pritvoreniku da delotvorno koristi pravo na žalbu protiv takvog rešenja, pa je zato od izuzetnog značaja za pritvoreno lice da ovo rešenje dobije u što kraćem roku, koji prema navedenoj ustavnoj odredbi ne može biti duži od 12 časova od njegovog donošenja. Sa druge strane, da se rok utvrđen odredbom stava 3. člana 30. Ustava upravo odnosi na uručenje pismenog otpravka rešenja o određivanju pritvora, nakon njegovog donošenja, upućuje i pravo koje jemči odredba stava 1. istog člana. Naime, ne samo da odredba stava 1. ovog člana pojam pritvaranja vezuje za donošenje odluke suda, a ne za „privođenje“ nadležnom sudu, već da bi pritvor bio dopušten u smislu stava 1. člana 30. Ustava, potrebno je da su kumulativno ispunjena dva uslova: 1) da nadležni sud utvrdi da postoji osnovana sumnja da je lice učinilo krivično delo koje mu se stavlja na teret i 2) da sud utvrdi da je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka. Pravilno i potpuno utvrđenje postojanja ova dva uslova zahteva određeno vreme i to pre svega za saslušanje okrivljenog, kao i za utvrđivanje drugih činjenica koje su od značaja za zakonito određivanje pritvora, vreme koje je, po prirodi stvari, različito u zavisnosti od toga da li se okrivljenom stavlja na teret izvršenje jednog ili više krivičnih dela, kao i od toga da li postoji osnovana sumnja da je u izvršenju krivičnog dela učestvovalo više lica, te bi ograničavanje ovog vremena ustavnom normom moglo da bude na štetu lica prema kome se određuje pritvor.

U konkretnom slučaju, podnosilac ustavne žalbe je lišen slobode 12. januara 2010. godine u 7,00 časova. Iz sadržine podnete ustavne žalbe Ustavni sud zaključuje da podnosilac ne ukazuje na bilo koju povredu njegovih Ustavom zajemčenih prava u fazi lišenja slobode od strane organa unutrašnjih poslova, iz čega sledi da mu je odmah po lišenju slobode organ unutrašnjih poslova, u skladu sa ovlašćenjem iz člana 229. ZKP, doneo rešenje o zadržavanju koje može trajati najduže 48 sati od časa lišenja slobode, uz obezbeđivanje svih prava koja mu po zakonu pripadaju (donošenje i uručenje rešenja odmah, a najkasnije u roku od dva sata, navođenje dela za koje se osumnjičeni tereti, navođenje osnova sumnje, navođenje dana i časa lišenja slobode, pravo žalbe koja se odmah dostavlja istražnom sudiji, dužnost istražnog sudije da o žalbi odluči u roku od četiri sata od prijema žalbe i dr.). Zadržavanje osumnjičenog (ovde podnosioca ustavne žalbe) moglo je po tom rešenju trajati do 14. januara 2010. godine u 7,00 časova. Međutim, više od 14 sati pre isteka tog roka, 13. januara 2010. godine u 16,30 časova organ unutrašnjih poslova je podnosioca, uz dostavljanje krivične prijave, predao dežurnom istražnom sudiji nadležnog suda. Istražni sudija je odmah započeo saslušanje šestoro osumnjičenih koji su dovedeni, s obzirom na to da odluku o sprovođenju istrage, a potom ni odluku o određivanju pritvora, saglasno odredbama ZKP nije mogao doneti pre njihovog saslušanja. Nakon saslušanja svih osumnjičenih, a na osnovu zahteva za sprovođenje istrage nadležnog javnog tužioca, istražni sudija je 14. januara 2010. godine doneo rešenje o sprovođenju istrage. Odlučujući o predlogu javnog tužioca za određivanje pritvora, istražni sudija je doneo osporeno rešenje Ki. 20008/10 o određivanju pritvora, čiji je obrazloženi pismeni otpravak uručen podnosiocu ustavne žalbe istog dana, 14. januara 2010. godine u 16,10 sati. U ustavnoj žalbi se ne ukazuje da je od donošenja rešenja o određivanju pritvora do njegovog uručenja podnosiocu ustavne žalbe proteklo više od 12 časova, već da mu je ovo rešenje uručeno odmah po donošenju, ali da je do njegovog donošenja proteklo više od 12 časova od momenta dovođenja podnosioca kod istražnog sudije. Osporena odluka nadležnog suda po žalbama podnosioca ustavne žalbe na ovo rešenje, Kv. 138/10, doneta je i uručena podnosiocu sledećeg dana, 15. januara 2010. godine.

Iz navedenih činjenica sledi da je od trenutka kada je podnosilac ustavne žalbe prvi put faktički lišen slobode od strane nadležnog državnog organa, pa do trenutka kada mu je istražni sudija, nakon saslušanja, doneo i uručio rešenje o sprovođenju istrage i rešenje o određivanju pritvora, proteklo ukupno manje od 58 sati. Istovremeno sledi i da je, dovođenjem šestoro osumnjičenih, među kojima je i podnosilac ustavne žalbe, kod istražnog sudije, znatno pre isteka Ustavom i Zakonom o krivičnom postupku dozvoljenih 48 časova koliko može da traje lišenje slobode od strane državnog organa koji nije sud, obezbeđeno da se, posmatrajući ukupno vreme, za svega nepunih 10 sati preko ovog vremena pred sudom saslušaju svi osumnjičeni i da sud odluči o osnovanosti pokretanja krivičnog postupka i određivanja pritvora, čija se zakonitost u materijalnopravnom smislu sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava, ustavnom žalbom ne osporava.

6. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju podnosiocu ustavne žalbe u potpunosti obezbeđeno poštovanje principa pravne sigurnosti i da mu je pružena zaštita od proizvoljnog postupanja državnih organa, te da stoga osporenim rešenjima Višeg suda u Beogradu nije povređeno njegovo pravo iz člana 30. stav 3. Ustava. Ovo iz razloga što je osporeno prvostepeno rešenje podnosiocu ustavne žalbe uručeno odmah po njegovom donošenju, čime je nadležni sud u svemu postupio saglasno označenoj ustavnoj odredbi. Ustavni sud dodatno ocenjuje da je dovođenjem podnosioca ustavne žalbe i još petoro lica lišenih slobode pred istražnog sudiju znatno pre isteka maksimalno dozvoljenog roka zadržavanja, kao i donošenjem odluke o sprovođenju istrage i određivanju pritvora, nakon saslušanja svih osumnjičenih, u roku od 24 časa, podnosiocu u punoj meri obezbeđeno da sud o osnovanosti vođenja krivičnog postupka i određivanju mere pritvora odluči bez odlaganja, a što je jedan od osnovnih ciljeva ustavnih garancija koje se jemče licu lišenom slobode.

S obzirom na obavezu suda da ispita sve okolnosti koje su od značaja za osnovano određivanje pritvora, dežurni istražni sudija Višeg suda u Beogradu je imao obavezu da pre odlučivanja sasluša kako podnosioca ustavne žalbe, tako i petoro saosumnjičenih. Naime, da bi bio ispunjen prvi uslov ustavne dopuštenosti pritvora, odlučivanju o pritvoru, u konkretnom slučaju, moralo je da prethodi donošenje rešenja o sprovođenju istrage, kojim se u procesnom smislu utvrđuje postojanje osnovane sumnje da je neko lice učinilo krivično delo koje mu se stavlja na teret, a donošenju ovog rešenja najčešće prethodi saslušanje osumnjičenog, drugih saosumnjičenih ako ih ima, kao i uvid nadležnog suda u sve do tada prikupljene dokaze. Tek nakon toga sud može da pristupi ispitivanju postojanja drugog utvrđenog uslova, a to je da je određivanje pritvora neophodno kao mera za nesmetano vođenje krivičnog postupka. Stanovište Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, je da zahtev za posebnom ažurnošću ne podrazumeva da hitnost treba da zameni na bilo koji način propisno sprovođenje pravde i obavezu sudije da razjasni sve činjenice i okolnosti bitne kako za konkretan krivični predmet, tako i za odlučivanje o pritvoru. Sud u Strazburu zaključuje: „Sud mora pokazati posebnu ažurnost u vođenju predmeta lica koja su u pritvoru, bez obzira na postojanje jake sumnje ili druge relevantne okolnosti za lišavanje slobode (Iwanczuk protiv Poljske, broj 25196/94 od 15.11.2001. godine)“; „Međutim, još uvek se ne smatra da zahtev za posebnom ažurnošću treba da zameni na bilo koji način propisno sprovođenje pravde i postoji obaveza sudija da razjasne činjenice i prikupe dokaze pre suđenja (Matznetter protiv Austrije, odluka broj 2178/64 od 10.11.1969. godine i B. protiv Austrije, odluka broj 11968/86 od 28.03.1990. godine)“.

Imajući u vidu sve navedeno, kao i činjenicu da je podnosiocu pružena potpuna i suštinska zaštita od nezakonitog i samovoljnog lišenja slobode, Ustavni sud ocenjuje da okolnost da podnosiocu ustavne žalbe rešenje o određivanju pritvora nije uručeno najkasnije 12 sati od privođenja istražnom sudiji, kako je to propisano odredbom člana 143. stav 3. ZKP, nema značaj i težinu povrede Ustavom zajemčenog prava iz člana 30. stav 3. Ustava.

U odnosu na navode iz ustavne žalbe kojima se ukazuje da se Viši sud u Beogradu, odlučujući o žalbi podnosioca ustavne žalbe protiv prvostepenog rešenja o određivanju pritvora, nije osvrnuo na navode o prekoračenju zakonskog roka za uručenje ovog rešenja, Ustavni sud, odlučujući u granicama ustavnom žalbom postavljenog zahteva, ocenjuje da ovi navodi nisu od uticaja na drugačiju odluku Suda u ovoj ustavnopravnoj stvari, jer se ustavnom žalbom ne ukazuje na povredu Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje u okviru koga bi se, eventualno, moglo razmatrati osporeno postupanje drugostepenog suda.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je utvrdio da osporenim rešenjima nisu povređena prava podnosoca ustavne žalbe zajemčena odredbom člana 30. stav 3. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu.

7. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić