Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe zbog produženja pritvora nakon podizanja optužnice

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu protiv rešenja o produženju pritvora. Sud je utvrdio da vraćanje optužnice na dopunu istrage ne vraća postupak u istražnu fazu, te da ustavno ograničenje trajanja pritvora u istrazi nije prekoračeno.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. B . iz Savinog Sela, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. juna 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba M. B . izjavljena protiv rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Kž2. 3557/13 od 29. novembra 2013. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. B . iz Savinog Sela je , 23. decembra 2013. godine, preko punomoćnika Lj . A, advokata iz Novog Sada, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Kž2. 3557/13 od 29. novembra 2013. godine, zbog povrede prava na ograničeno trajanje pritvora iz člana 31. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac u ustavnoj žalbi navodi da je osporenim rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Kž2. 3557/13 od 29. novembra 2013. godine odbijena kao neosnovana žalba njegovog branioca izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Novom Sadu Kv. 1823/13 od 5. novembra 2013. godine, kojim mu je pritvor produžen za još 30 dana na osnovu odredbe člana 211. stav 1. tačka 3) Zakonika o krivičnom postupku. Podnosilac smatra da mu je osporenim rešenjem povređeno pravo zajemčeno odredbom člana 31. stav 1. Ustava, jer je sud „prenebregao“ činjenicu da je optužnica vraćena nadležnom javnom tužiocu radi stavljanja predloga za dopunu istrage, te zaključuje da je „jasno da je krivični postupak vraćen u fazu istrage“ i da je „nakon šest meseci od dana kada je lišen slobode, odnosno dana 16. septembra 2013. godine morao biti pušten da se brani sa slobode“. Takođe, podnosilac smatra i da su razlozi zbog kojih mu je pritvor produžen „stereotipni i paušalni“, odnosno da mu je pritvor produžen „bez valjanog obrazloženja i individualizacije razloga, pa je samim tim neosnovan i neprimeren“.

Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenog prava, poništi osporeno rešenje i odluku objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u osporena rešenja i drugu dokumentaciju priloženu kao dokaz uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u konkretnom predmetu:

Rešenjem istražnog sudije Višeg suda u Novom Sadu Ki. 69/13 od 17. marta 2013. godine je prema podnosiocu ustavne žalbe i drugim licima određen pritvor, na osnovu odredaba člana 142. stav 1. tač. 2) i 3) Zakonika o krivičnom postupku, a koji se podnosiocu računa od 16. marta 2013. godine kada je lišen slobode, zbog postojanja osnovane sumnje da je izvršio krivično delo neovlašćeno stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 3. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika.

Tokom trajanja istražnog postupka pritvor je prema podnosiocu ustavne žalbe produžavan;

Više javno tužilaštvo u Novom Sadu je 7. avgusta 2013. godine protiv podnosioca ustavne žalbe i drugih lica podiglo optužnicu Kt. 65/13, zbog osnovane sumnje da je izvršio napred navedeno krivično delo.

Veće Višeg suda u Novom Sadu je 13. septembra 2013. godine, povodom prigovora protiv optužnice, donelo rešenje Kv. 1576/13 kojim je Višem tužilaštvu u Novom Sadu vratilo optužnicu radi stavljanja predloga za dopunu istrage.

Poslednji put pre izjavljivanja ustavne žalbe, pritvor je prema podnosiocu ustavne žalbe i drugim licima produžen za još 30 dana rešenjem Višeg suda u Novom Sadu Kv. 1823/13 od 5. novembra 2013. godine, na osnovu odredbe člana 211. stav 1. tačka 3) Zakonika o krivičnom postupku. Obrazlažući postojanje razloga za produženje pritvora po navedenom zakonskom osnovu, Veće Višeg suda u Novom Sadu je, pored ostalog, istaklo: da „prema navodima optužnice postoji osnovana sumnja da je okrivljeni M. B . radnje krivičnog dela neovlašćeno stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 3. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika, za koje se osnovano sumnjiči, preduzimao u dužem vremenskom periodu, od marta 2011. godine do 15. marta 2013. godine, pri čemu postoji osnovana sumnja da je isti u tom periodu neovlašćeno nabavljao radi daljeg stavljanja u promet razne vrste opojnih droga, te je vršio prepakivanje istih radi daljeg stavljanja u promet, pri čemu postoji osnovana sumnja da je isti radi dalje distribucije opojne droge korisnicima angažovao veći broj lica, ovde okrivljene, a sve pobrojane okolnosti u svojoj sveobuhvatnosti predstavljaju osobite okolnosti koje ukazuju na osnovanu bojazan da bi okrivljeni M . B . u slučaju boravka na slobodi mogao ponoviti krivično delo za koje je osnovano sumnjiv, u kratkom vremenskom periodu, s obzirom na to da je radnje izvršenja za koje se osnovano sumnjiči preduzimao u dužem vremesnkom periodu“.

Osporenim rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Kž2. 3557/13 od 29. novembra 2013. godine odbijene su kao neosnovane žalbe izjavljene protiv navedenog prvostepenog rešenja o produženju pritvora. U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja je, pored ostalog, istaknuto da su „okrivljeni osnovano sumnjivi da su radnje krivičnog dela koja su im u ovom postupku stavljena na teret preduzimali u dužem vremenskom periodu, u grupi u kojoj je uključeno čak 16 lica, što u svakom slučaju odudara od uobičajenog“; da je „okrivljeni M . B . do sada takođe pravnosnažno osuđivan, četiri puta, između ostalog i zbog istovrsnih dela iz člana 246. stav 3. Krivičnog zakonika“; te da „sve napred navedene okolnosti i po oceni ovog suda...imaju kvalitet osobitih okolnosti koje ukazuju na opasnost da bi okrivljeni ukoliko bi se našli na slobodi mogli ponoviti krivično delo u kratkom vremenskom periodu“.

4. Odredbom člana 31. stav 1. Ustava je utvrđeno da trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora, da pritvor određen odlukom prvostepenog suda traje u istrazi najduže tri meseca, a viši sud ga može, u skladu sa zakonom, produžiti na još tri meseca, kao i da se okrivljeni pušta na slobodu ako do isteka ovog vremena ne bude podignuta optužnica, dok je u stavu 2. istog člana Ustava utvrđeno da posle podizanja optužnice trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom.

Prema odredbi člana 211. stav 1. tačka 3) Zakonika o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 i 55/14) (u daljem tekstu: ZKP), pritvor se može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo ako osobite okolnosti ukazuju da će u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo ili dovršiti pokušano krivično delo ili učiniti krivično delo kojim preti.

Odredbama člana 215. ZKP propisano je: da se na osnovu rešenja sudije za prethodni postupak okrivljeni može zadržati u pritvoru najviše tri meseca od dana lišenja slobode i da je sudija za prethodni postupak dužan da i bez predloga stranaka i branioca, po isteku svakih 30 dana ispita da li još postoje razlozi za pritvor i da donese rešenje o produženju ili ukidanju pritvora (stav 1.); da veće neposredno višeg suda (član 21. stav 4.) može, na obrazloženi predlog javnog tužioca, iz važnih razloga produžiti pritvor najviše za još tri meseca i da je protiv ovog rešenja dozvoljena žalba koja ne zadržava izvršenje rešenja (stav 2.); da će se, ako se do isteka roka iz st. 1. i 2. ovog člana ne podigne optužnica, okrivljeni pustiti na slobodu (stav 3.).

Članom 216. ZKP je, pored ostalog, propisano: da se, od predaje optužnice sudu pa do upućivanja okrivljenog na izdržavanje krivične sankcije koja se sastoji u lišenju slobode, pritvor može odrediti, produžiti ili ukinuti rešenjem veća (stav 1.); da se rešenje o određivanju, produženju ili ukidanju pritvora donosi po službenoj dužnosti ili na predlog stranaka i branioca (stav 2.); da je veće dužno da i bez predloga stranaka i branioca ispita da li još postoje razlozi za pritvor i da donese rešenje o produženju ili ukidanju pritvora, po isteku svakih 30 dana do potvrđivanja optužnice, a po isteku svakih 60 dana nakon potvrđivanja optužnice pa do donošenja prvostepene presude (stav 3.); da protiv rešenja iz stava 2. ovog člana stranke i branilac mogu izjaviti žalbu, a javni tužilac može izjaviti žalbu i protiv rešenja kojim je odbijen predlog za određivanje pritvora, te da se žalba, rešenje i ostali spisi dostavljaju odmah veću i da žalba ne zadržava izvršenje rešenja (stav 6.).

Odredba člana 334. stav 2. ZKP propisuje da će veće, ako se okrivljeni nalazi u pritvoru, a u optužnici nije stavljen predlog da se pusti na slobodu, po službenoj dužnosti, u roku od tri dana od dana prijema optužnice, ispitati da li još postoje razlozi za pritvor i doneti rešenje o produženju ili ukidanju pritvora, a žalba protiv ovog rešenja ne zadržava izvršenje rešenja.

Članom 337. ZKP je, pored ostalog, propisano; da kad veće utvrdi da je potrebno bolje razjašnjenje stanja stvari da bi se ispitala osnovanost optužnice, narediće da se istraga dopuni, odnosno sprovede ili da se prikupe određeni dokazi (stav 3.); da će, pored ostalog, javni tužilac u roku od tri dana od dana kad mu je saopštena odluka veća iz stava 3. ovog člana, doneti naredbu o dopuni, odnosno sprovođenju istrage (stav 4.).

Prema odredbi člana 338. stav 1. ZKP, ispitujući optužnicu, veće (član 21. stav 4.) će odlučiti rešenjem da nema mesta optužbi i da se krivični postupak obustavlja ako ustanovi da: delo koje je predmet optužbe nije krivično delo, a nema uslova za primenu mere bezbednosti (tačka 1)); je krivično gonjenje zastarelo, ili da je delo obuhvaćeno amnestijom ili pomilovanjem, ili da postoje druge okolnosti koje trajno isključuju krivično gonjenje (tačka 2)); nema dovoljno dokaza za opravdanu sumnju da je okrivljeni učinio delo koje je predmet optužbe (tačka 3)).

Odredbom člana 341. stav 1. ZKP propisano je da, ako ne donese nijedno rešenje iz člana 340. ovog zakonika, veće (član 21. stav 4.) će rešenjem potvrditi optužnicu.

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi, Ustavni sud, pre svega, konstatuje da podnosilac tvrdnje o povredi prava iz člana 31. stav 1. Ustava zasniva na sledećim tvrdnjama: prvoj, da je nakon šest meseci od dana kada je lišen slobode, odnosno 16. septembra 2013. godine, morao biti pušten na slobodu jer je optužnica vraćena nadležnom javnom tužiocu radi stavljanja predloga za dopunu istrage; drugoj, da su razlozi zbog kojih mu je pritvor produžen „stereotipni i paušalni“, odnosno da mu je pritvor produžen „bez valjanog obrazloženja i individualizacije razloga, pa je samim tim neosnovan i neprimeren“.

5.1. Razmatrajući prvu tvrdnju podnosioca, Ustavni sud ukazuje da se odredbom člana 31. stav 1. Ustava garantuje ograničeno trajanje pritvora u fazi istrage, odnosno da je ovom odredbom utvrđeno da pritvor u fazi istrage može trajati najduže šest meseci, do kog roka optužnica mora biti podignuta, ili se okrivljeni pušta na slobodu. U konkretnom slučaju, postavlja se pitanje da li je optužnica podignuta, s obzirom na to da je sačinjena i predata krivičnom sudu, a da je vanraspravno veće suda, rešavajući po prigovorima okrivljenih, optužnicu vratilo nadležnom javnom tužiocu radi stavljanja predloga za dopunu istrage.

Po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju optužnica jeste podignuta, pa u ovoj procesnoj situaciji u celini važi režim pritvora posle podignute optužnice, kako u pogledu njegovog ukupnog trajanja, tako i u pogledu rokova u kojima se mora ispitivati da li još postoje razlozi za pritvor i ko je nadležan da o tome odlučuje (član 216. stav 3. ZKP).

Odlučujući o ustavnoj žalbi, Ustavni sud je pošao od nesporne činjenice da je istraga prethodno bila završena i da je nakon okončanja istrage ovlašćeni tužilac sačinio optužnicu i predao je krivičnom sudu radi daljeg vođenja krivičnog postupka. Po oceni javnog tužioca, stanje stvari u do tada sprovedenoj istrazi je bilo u potrebnoj meri razjašnjeno i prikupljeni dokazi su pružali dovoljan osnov za podizanje optužnice, što je javni tužilac u konkretnom slučaju i učinio. Prema tome, optužnica kao samostalni pravni akt postoji i nije od značaja što ona nije potvrđena. Dopuna istrage u ovom slučaju se vodi samo „radi boljeg razjašnjenja stvari da bi se ispitala osnovanost optužnice“. Karakter i svrha takve dopune istrage je u nečem drugom od redovne istrage koja se vodi da bi se stanje stvari razjasnilo u onoj meri koja je ovlašćenom tužiocu nužna za odluku o optuženju ili o odustajanju od daljeg gonjenja okrivljenog. U konkretnom slučaju, optužnica je vraćena radi dopune istrage protiv podnosioca ustavne žalbe. Veće suda pritom nije odlučilo da nema mesta optužbi, odnosno da o optužbi po podnetom prigovoru nije meritorno odlučeno. Optužnica je vraćena radi stavljanja predloga za određenu dopunu prethodnog postupka, a u zavisnosti od činjenica i dokaza prikupljenih u fazi dopune istrage, javni tužilac može već podignutu optužnicu eventualno precizirati, razjasniti ili dopuniti, a što ne predstavlja podnošenje nove optužnice sudu.

Po oceni Ustavnog suda, prilikom analize razloga i navoda iznetih u ustavnoj žalbi, od odlučnog značaja je i formulacija odredbe člana 31. stav 1. Ustava. U ovom članu ustavotvorac koristi formulaciju „da se okrivljeni pušta na slobodu ako do isteka ovog vremena ne bude podignuta optužnica", a ne formulaciju „da se okrivljeni pušta na slobodu ako do isteka ovog vremena optužnica ne bude potvrđena“. Stoga, takođe, Ustavni sud zaključuje da je optužnica, u smislu odredbe člana 31. stav 1. Ustava, podignuta onda kada je sačinjena i predata krivičnom sudu radi zakazivanja glavnog pretresa. U tom trenutku postupak prelazi u narednu fazu - fazu optuženja, u kojoj će sud meritorno odlučiti o optužnici. Momenat potvrđivanja optužnice je odvojen i naknadan u odnosu na momenat podizanja optužnice i ne predstavlja uslov da bi se optužnica smatrala podignutom.

Saglasno izloženom, Ustavni sud ocenjuje da, kada krivično veće suda, odlučujući o prigovoru protiv optužnice, nađe da je potrebno dopuniti istragu radi boljeg razjašnjenja stanja stvari kako bi se mogla ispitati osnovanost optužnice, pritvor prema okrivljenom se neće ukinuti iz razloga što je već trajao šest meseci, tj. što je protekao maksimalni rok propisan za trajanje pritvora u prethodnom (istražnom) postupku. Po oceni Suda, u ovom slučaju u celini važi režim trajanja i kontrole pritvora posle podizanja optužnice, te se u svemu imaju primeniti odredbe člana 216. Zakonika o krivičnom postupku, tako što će veće nadležnog suda iz člana 21. stav 4. ZKP po isteku svakih 30 dana ispitati da li još postoje razlozi za pritvor i doneti rešenje o produženju ili ukidanju pritvora. Ovakav pravni stav Ustavni sud je već izneo u svojoj Odluci Už-1503/2009 od 3. decembra 2009. godine (dostupno na internet stranici: www.ustavni.sud.rs).

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je u ovom delu navode podnosioca ocenio neosnovanim.

5.2. Razmatrajući drugu tvrdnju podnosioca, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu polazi od već zauzetog stava da ustavno jemstvo da sud trajanje pritvora svodi na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora, znači obavezu nadležnih sudova da u svojim odlukama navedu relevantne i dovoljne razloge kojima se opravdava trajanje mere pritvora, kao i da u vođenju krivičnog postupka u kome se prema okrivljenom primenjuje mera pritvora pokažu primerenu hitnost.

Pritvor je osporenim rešenjem prema podnosiocu ustavne žalbe pravnosnažno produžen tokom trajanja krivičnog postupka, na osnovu odredbe člana 211. stav 1. tačka 3) ZKP, odnosno zbog postojanja osobitih okolnosti koje ukazuju da će u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo. Kao što je rečeno, odredba člana 211. stav 1. tačka 3) ZKP propisuje da se pritvor može odrediti (i produžiti) licu za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo ako osobite okolnosti ukazuju da će u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo, što znači da sudovi, u svakom pojedinom slučaju, polazeći od konkretnih činjenica predmeta, cene kako postojanje osobitih okolnosti koje ukazuju da će okrivljeni u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo, tako i opravdanost određivanja ili produženja mere pritvora zbog njihovog postojanja.

U odnosu na navedeni pritvorski razlog, u obrazloženju osporenog rešenja je navedeno da postoji osnovana sumnja da je podnosilac ustavne žalbe izvršio krivično delo neovlašćeno stavljanje u promet opojnih droga u dužem vremenskom periodu, od marta 2011. do 15. marta 2013. godine, da postoji osnovana sumnja da je u navedenom periodu neovlašćeno nabavljao radi daljeg stavljanja u promet razne vrste opojnih droga i vršio prepakivanje istih radi daljeg stavljanja u promet, da postoji osnovana sumnja da je radi dalje distribucije opojne droge korisnicima angažovao veći broj lica, odnosno da je u grupi bilo angažovano čak 16 lica, da je već pravnosnažno osuđivan četiri puta, između ostalog i zbog istovrsnog krivičnog dela iz člana 246. Krivičnog zakonika. Sve navedene okolnosti su, prema datoj argumentaciji Apelacionog suda u Novom Sadu, ocenjene kao osobite okolnosti koje ukazuju da će podnosilac, u kratkom vremenskom periodu, ponoviti krivično delo.

Imajući u vidu izrečeno, Ustavni sud smatra da je nadležni sud osporeno rešenje zasnovao na ustavnopravno prihvatljivom i razumljivom tumačenju i primeni merodavnog procesnog prava, te da je postupao u skladu sa odredbama ZKP kada je utvrdio da postoje uslovi i razlozi za produženje pritvora prema podnosiocu ustavne žalbe po označenom zakonskom osnovu. Apelacioni sud u Novom Sadu je svoju odluku jasno i argumentovano obrazložio, navodeći, pored osnovane sumnje da je podnosilac ustavne žalbe učinio krivično delo koje mu je optužnicom stavljeno na teret, sve okolnosti koje, u konkretnom slučaju, opravdavaju dalje zadržavanje podnosioca u pritvoru iz razloga predviđenog članom 211. stav 1. tačka 3) ZKP. Po oceni Ustavnog suda, dati razlozi su relevantni i dovoljni i nisu posledica arbitrernog i proizvoljnog postupanja. Istovremeno, Ustavni sud je ocenio da se, u okolnostima ovog konkretnog slučaja, krivični postupak do dana podnošenja ustavne žalbe vodio sa primerenom hitnošću, posebno imajući u vidu kako brojnost okrivljenih, tako i radnji izvršenja krivičnih dela koja su im stavljena na teret.

Polazeći od svega do sada iznetog, Ustavni sud je ocenio da je sud u osporenom rešenju naveo odgovarajuće i razumljive razloge zbog kojih je smatrao da je zadržavanje podnosioca ustavne žalbe u pritvoru bilo i dalje neophodno radi vođenja krivičnog postupka.

Sledom navedenog, Ustavni sud je našao da osporenim rešenjem nije povređeno Ustavom zajemčeno pravo podnosioca iz člana 31. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu.

6. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe zbog produženja pritvora nakon podizanja optužnice

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti