Odluka Ustavnog suda o povredi prava na jednaku zaštitu prava

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu i utvrđuje povredu prava na jednaku zaštitu prava zbog različitog postupanja nadležnog suda u istovetnim pravnim stvarima. Sud je u slučaju podnosioca odbacio tužbu zbog nenadležnosti, dok je u drugim identičnim slučajevima meritorno odlučivao.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1115/2010
30.05.2012.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Tomislava Uroševića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 30. maja 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Tomislava Uroševića izjavljena protiv rešenja Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 469/09 od 31. marta 2009. godine i rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž. 15387/09 od 8. septembra 2009. godine i utvrđuje povreda prava podnosioca ustavne žalbe na jednaku zaštitu prava zajemčenog odredbom člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Nalaže se nadležnom sudu da u roku od 60 dana od da na dostavljanja Odluke Ustavnog suda ponovi postupak po žalbi podnosioca izjavljenoj protiv rešenja Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 469/09 od 31. marta 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Tomislav Urošević iz Beograda je 29. januara 2010. godine, preko punomoćnika Biljane M. Dragaš, advokata iz Beograda, podneo ustavnu žalbu protiv rešenja Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 469/09 od 31. marta 2009. godine i rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž. 15387/09 od 8. septembra 2009. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije i prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je podnosilac ustavne žalbe podneo tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu radi isplate neisplaćenih dnevnica za vreme provedeno u rezervnom sastavu Vojske Jugoslavije za vreme NATO bombardovanja SRJ tokom 1999. godine, ali da se prvostepeni sud oglasio apsolutno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari i odbacio tužbu; da je osporenom presudom Okružnog suda u Beogradu potvrđena prvostepena presuda, sa obrazloženjem da se o pravu na predmetnu naknadu odlučuje u upravom postupku, a da je sudska zaštita obezbeđena u upravnom sporu, kao i da tužbom u konkretnom slučaju nije tražena naknada štete zbog nezakonitog rada organa za koji odgovara tuženi, u kom slučaju ne bi bila isključena nadležnost parničnog suda; da su sudovi u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosili različite odluke, zbog čega smatra da su mu povređena načela i prava na koja u ustavnoj žalbi ukazuje, te je u prilog svojim tvrdnjama priložio presudu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 4379/04 od 22. decembra 2004. godine, rešenje Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2172/09 od 27. februara 2009. godine, rešenje Okružnog suda u Beogradu Gž. 5059/09 od 29. aprila 2009. godine i presudu Vrhovnog suda Srbije Gzz. 90/03 od 11. marta 2004. godine.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, je 30. januara 2009. godine podneo tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu radi isplate neisplaćenih dnevnica za vreme provedeno u rezervnom sastavu Vojske Jugoslavije za vreme NATO bombardovanja SRJ tokom 1999. godine.

Drugi opštinski sud u Beogradu se osporenim rešenjem P. 469/09 od 31. marta 2009. godine oglasio apsolutno nenadležnim za postupanje u predmetnoj pravnoj stvari i odbacio tužbu.

Podnosilac ustavne žalbe je izjavio žalbu protiv navedenog prvostepenog rešenja, koja je osporenim rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 15387/09 od 8. septembra 2009. godine odbijena kao neosnovana. U obrazloženju drugostepenog osporenog rešenja je, između ostalog, navedeno da se o pravu na predmetnu naknadu odlučuje u upravnom postupku, a da je sudska zaštita obezbeđena u upravnom sporu, kao i da tužbom u konkretnom slučaju nije tražena naknada štete zbog nezakonitog rada organa za koji odgovara tuženi, u kom slučaju ne bi bila isključena nadležnost parničnog suda.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. st. 1. i 2 .); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta navedene odredbe člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je prethodno ocenio da se podnosilac, u suštini, žali na različito postupanje sudova, te odlučivanje Okružnog suda u Beogradu povodom iste činjenične i pravne situacije.

Saglasno izloženom, Ustavni sud je u konkretnom slučaju pošao od ocene osnovanosti navoda ustavne žalbe koji se odnose na različito postupanje sudova povodom iste činjenične i pravne situacije.

Naime, Ustavni sud je utvrdio da je Okružni sud u Beogradu osporenim rešenjem potvrdio prvostepeno rešenje o odbacivanju tužbe i oglašavanju apsolutno nenadležnim za postupanje u predmetnoj pravnoj stvari, dok je u drugom, istovetnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu i Okružnim sudom u Beogradu, kao drugostepenim sudom i ujedno sudom poslednje instance, Okružni sud u Beogradu potvrdio presudu prvostepenog suda kojom je meritorno odlučeno o tužbenom zahtevu (presuda Gž. 1703/05 od 13. aprila 2005. godine kojom je potvrđena presuda P. 4379/04 od 22. decembra 2004. godine) (U vezi sa iznetim, videti Odluku Ustavnog suda Už-2035/2009 od 22. februara 2012. godine).

Takođe, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 5059/09 od 29. aprila 2009. godine ukinuo rešenje Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2172/09 od 27. februara 2009. godine o odbacivanju tužbe i oglašavanju apsolutno nenadležnim za postupanje, upravo iz razloga što je ocenio da se ne može prihvatiti zaključak prvostepenog suda da se o pravu na predmetnu naknadu odlučuje u upravnom postupku, već da se radi o zakonskoj obligaciji čiji je dužnik tužena, odnosno o isplati novčanog potraživanja – imovinsko-pravnom sporu iz člana 1. Zakona o parničnom postupku koji spada u sudsku nadležnost.

Pored toga, Ustavni sud je utvrdio i da je presudom Vrhovnog suda Srbije Gzz. 90/03 od 11. marta 2004. godine odbijen kao neosnovan zahtev za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužioca koji je podnet protiv presude Opštinskog suda u Vranju P. 1455/02 od 23. septembra 2002. godine i Okružnog suda u Vranju Gž. 2036/02 od 28. oktobra 2002. godine, a kojima je, takođe, u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, meritorno odlučivano o tužbenom zahtevu za isplatu „ratnih dnevnica“.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je Okružni sud u Beogradu u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji različito postupao i na taj način podnosioca ustavne žalbe doveo u bitno različit položaj od onoga u kome je bio tužilac u parničnom postupku u kojem je isti sud potvrdio presudu prvostepenog suda kojom je meritorno odlučeno o tužbenom zahtevu. Kako je Okružni sud u Beogradu, kao sud poslednje instance, donosio različite odluke u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, Ustavni sud je stanovišta da je takva praksa suda suprotna principu pravne sigurnosti i jednake zaštite prava pred sudovima. Stoga je Ustavni sud, polazeći od odredbe člana 36. stav 1. Ustava, ocenio da je različitom ocenom Okružnog suda u Beogradu datom povodom iste činjenične situacije i istog pravnog pitanja povređeno pravo podnosioca na koje je u ustavnoj žalbi ukazao.

Ustavni sud je ocenio da sama činjenica da je isti sud - Okružni sud u Beogradu, povodom iste činjenične i pravne situacije donosio različite odluke, stvorila pravnu nesigurnost kod podnosioca ustavne žalbe, te da ova okolnost sama po sebi predstavlja dovoljan razlog da se utvrdi postojanje povrede prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), ustavnu žalbu usvojio u ovom delu i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Kako je u konkretnom slučaju, na opisani način, očigledno došlo do arbitrerne primene prava na štetu podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da su posledice učinjene povrede takve prirode da se mogu otkloniti samo nalaganjem nadležnom sudu da ponovi postupak po žalbi podnosioca izjavljenoj protiv osporenog rešenja Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 469/09 od 31. marta 2009. godine, pa je saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona, odlučeno kao u tački 2. izreke. Ustavni sud je ovakvo pravno stanovište već iskazao u Odluci Už-2035/2009 od 22. februara 2012. godine.

6. Ocenjujući postojanje povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud je ocenio da nema osnova za tvrdnje da je osporenim pojedinačnim aktom podnosilac ustavne žalbe na bilo koji način diskriminisan, iako je Okružni sud u Beogradu u identičnim situacijama različito postupao. U ustavnoj žalbi nisu pruženi dokazi da je podnosiocu ustavne žalbe zbog nekog njegovog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda ustavnog načela zabrane diskriminacije. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio i odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

7. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na jednaku zaštitu prava

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti