Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao sedam godina i devet meseci. Podnosiocima se dosuđuje naknada nematerijalne štete od po 400 evra zbog dužine postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Snežane Stevanović i Slobodana Lekića, oboje iz Krnjeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 25. februara 2016. godine , doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Snežane Stevanović i Slobodana Lekića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen u predmetu Višeg suda u Smederevu P. 2/12 (ranije u predmetu Opštinskog suda u Velikoj Plani P. 54/06) povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnosilaca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Snežana Stevanović i Slobodan Lekić, oboje iz Krnjeva, podneli su , 23. decembra 2013. godine, preko punomoćnika Slobodana Stanojevića, advokata iz Velike Plane, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3243/13 od 6. novembra 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na zdravstvenu zaštitu iz člana 68. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji je vođen u predmetu Višeg suda u Smederevu P. 2/12 (ranije u predmetu Opštinskog suda u Velikoj Plani P. 54/06).

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, ukazano na dugo trajanje parničnog postupka od sedam godina i devet meseci, u kojem su podnosioci imala svojstvo tužilaca.

Podnosioci su predložili Ustavnom sudu da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava i poništi osporenu drugostepenu presudu. Tražili su naknadu materijalne i nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , na osnovu izvršenog uvida u spise predmeta Višeg suda u Smederevu P. 2/12, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužioci Snežana Stevanović i Slobodan Lekić podneli su, 1. februara 2006. godine, tužbu Opštinskom sudu u Velikoj Plani protiv Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje – Filijala za podunavski okrug u Smederevu – Ispostava u Velikoj Plani, radi poništaja rešenja tuženog u delu u kojem je odbijen njihov zahtev za naknadu troškova kupovine lekova za lečenje pok. Z.L. i radi isplate naknade na ime troškova kupovine lekova za lečenje pok. Z.L. Predmet je formiran pod brojem P. 54/06.

Tuženi je podneo odgovor na tužbu 9. marta 2006. godine.

Podnosioci su podneskom od 21. juna 2006. godine precizirali tužbu tako što su kao tuženog označili – Republički fond za zdravstveno osiguranje - Filijala za podunavski okrug u Smederevu.

Nalaz sa mišljenjem sudskog veštaka farmaceutske struke dostavljen je sudu 15. januara 2007. godine.

Nalaz sa mišljenjem sudskog veštaka hirurga dostavljen je sudu 24. maja 2007. godine.

Opštinski sud u Velikoj Plani je presudom P. 54/06 od 9. decembra 2008. godine usvojio tužbeni zahtev tužilaca, a tuženi je protiv ove presude izjavio žalbu 16. marta 2009. godine.

Apelacioni sud u Beogradu se rešenjem Gž. 9141/10 od 18. februara 2010. godine oglasio stvarno nenadležni za odlučivanje o žalbi tuženog, jer se radi o sporu male vrednosti.

Viši sud u Smederevu je rešenjem P. 54/06 od 9. februara 2011. godine ukinuo prvostepenu presudu.

Osnovni sud u Smederevu – Sudska jedinica u Velikoj Plani se rešenjem P. 477/11 od 22. decembra 2011. godine oglasio stvarno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari, jer se radi o pravu iz zdravstvenog osiguranja za koje je stvarno nadležan Viši sud. Rešenje je zasnovano na pravnom shvatanju Vrhovnog kasacionog suda iznetog u Odluci Ustasvnog suda od 30. novembra 2010. godine, a koje je utvrđeno na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 22. februara 2011. godine.

Predmet je pred Višim sudom u Smederevu dobio novi broj P. 2/12.

Viši sud u Smederevu je osporenom presudom P. 2/12 od 23. novembra 2012. godine odbio kao neosnovan tužbeni zahtev radi poništaja rešenja tuženog u delu u kojem je odbijen zahtev za naknadu troškova kupovine lekova za lečenje pok. Z.L. i radi isplate naknade na ime troškova kupovine lekova za lečenje pok. Z.L.

Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž. 3243/13 od 6. novembra 2013. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužilaca i potvrdio ožalbenu prvostepenu presudu. U obrazloženju osporene drugostepene presude je navedeno: da je sada pokojna Z. L. (svekrva tužilje Snežane Stevanović i majka tužioca Slobodana Lekića) lečena u Urgentnom centru Kliničkog centra Srbije u određenom vremenskom periodu do svoje smrti; da je radi lečenja bilo neophodno nabaviti određene lekove koje zdravstvena ustanova nije imala; da je lekove kupovala tužilja Snežana Stevanović na zahtev lekara, zbog čega se obratila tuženom za refundaciju troškova plaćenih lekova; da je tuženi delimično usvojio njen zahtev rešenjem broj 54-113/05-04 od 16. septembra 2005. godine, tako što joj je priznao pravo na naknadu troškova kupovine lekova koji se nalaze na Pozitivnoj listi jer se propisuju i izdaju na teret sredstava zdravstvenog osiguranja, dok je u preostalom delu, za lekove koji se ne nalaze na Pozitivnoj listi, zahtev tužilje odbio kao neosnovan; da je drugostepeni organ rešenjem 541-3085/05 od 9. decembra 2005. godine odbio žalbu tužilje; da tužilja Snežana Stevanović, kao snaha pok. Z. L, nije lice iz čl. 8. i 9. Zakona o zdravstvenom osiguranju („Službeni glasnik RS“, broj 18/92) kome pripada pravo na naknadu troškova kupovine lekova; da navedeno pravo iz zdravstvenog osiguranja zakon priznaje osiguranicima i užim članovima njihove porodice, bračnom drugu, deci, pastorčadima, deci uzetoj na izdržavanje, roditeljima, očuhu, maćehi, usvojiocu, dedama, babama i unučadima, braći i sestrama koje osiguranik izdržava; da stoga tužilja Snežana Stevanović nije aktivno legitimisana u ovoj parnici jer nije naslednik pok. Zagorke Lekić; da legitimaciju nema ni tužilac Slobodan Lekić iako je lice iz člana 9. Zakona o zdravstvenom osiguranju jer se pre podnošenja ove tužbe nije obraćao tuženoj sa zahtevom za priznanje prava na naknadu troškova kupovine lekova.

U predmetnom parničnom postupku zakazana su 22 ročišta za glavnu raspravu, pri čemu su dva ročišta odložena zbog bolesti punomoćnika tužilaca, a sproveden je dokazni postupak veštačenjem preko sudskog veštaka farmaceutske struke i hirurga, kao i uvidom u dostavljenu dokumentaciju.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pra vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ( „Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09 ), koji je počeo da se primenjuje 23. februara 2005. godine, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.) .

5. Ustavni sud konstatuje da je ustavna žalba kao pravni institut za zaštitu zajemčenih ljudsk ih i manjinsk ih prava i slobod a (među kojima je i pravo na suđenje u razumnom roku), ustanovljen a Ustavom Republike Srbije koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, te je stoga i Ustavni sud , ratione temporis, nadležan da ispituje postojanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u periodu nakon stupanja na snagu Ustava. Međutim, prema stavu Ustavnog suda, prilikom ocene razumne dužine trajanja postupka mora se uzeti u obzir i stanje predmeta na dan stupanja na snagu Ustava. U vezi sa tim, za ocenu postojanja povrede prava podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u predmetnom parničnom postupku relevant an je celokupan period, od 1. februara 2006. godine kada su podnosioci podneli tužbu Opštinskom sudu u Velikoj Plani, do 6. novembra 2013. godine kada je doneta presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3243/13. Dakle, predmetni parnični postupak je ukupno trajao sedam godina i devet meseci.

Navedeno trajanje parničnog postupka, samo po sebi , može ukazivati na to da predmetni postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Pri tom, pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca – složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, ponašanja nadležnih sudova koji vode postupak i značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioce. Međutim, Ustavni sud smatra da i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od navedenih činalaca, samo trajanje predmetnog postupka ne može se opravdati bilo kojim od prethodno navedenih činilaca, a prvenstveno imajuću u vidu da je parnični postupak pravnosnažno okončan odbijanjem tužbenog zahteva zbog nepostojanja aktivne legitimacije podnosilaca, a koja materijalno-pravna pretpostavka se utvrđuje, po pravilu, još u početnoj fazi parničnog postupka.

Ustavni sud je imao u vidu da se Osnovni sud u Smederevu – Sudska jedinica u Velikoj Plani rešenjem od 22. decembra 2011. godine oglasio stvarno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari sa pozivanjem na pravno shvatanje Vrhovnog kasacionog suda, koje je utvrđeno na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 22. februara 2011. godine i predmet ustupio Višem sudu u Smederevu, kao stvarno nadležnom prvostepenom sudu. To je svakako doprinelo dužem trajanju postupka jer je Višem sudu trebalo određeno vreme da se upozna sa predmetom spora i dotadašnjim tokom postupka. Ali, po oceni Ustavnog suda, radi se o jednoj objektivnoj okolnosti koja se ne može staviti u odgovornost sudu s obzirom na to da je rešenje o stvarnoj nenadležnosti zasnovano na pravnom shvatanju najvišeg suda koje je utvrđeno nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji. Takođe, Ustavni sud je imao u vidu činjenicu da su dva ročišta odložena zbog bolesti punomoćnika podnosilaca ustavne žalbe.

Ustavni sud, i u ovom predmetu, konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocima ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen u predmetu Višeg suda u Smederevu P. 2/12 (ranije u predmetu Opštinskog suda u Velikoj Plani P. 54/06), povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje za podnosioce ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno ukupnu dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, doprinos samih podnosilaca ustavne žalbe, kao i objektivne okolnosti koje su doprinele dužini trajanja postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu satisfakciju za povredu prava koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog neefikasnog postupanja nadležnih sudova. Ustavni sud je pri tome imao u vidu i ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, svoju i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kojem je osporena presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3243/13 od 6. novembra 2013. godine, Ustavni sud ukazuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosilaca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporene drugostepene presude. Pored toga, pravo na zdravstvenu zaštitu iz člana 68. Ustava, na čiju povredu su se takođe pozvali podnosioci, ne može se dovesti u vezu sa sadržinom osporene drugostepene presude.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u tom delu odbacio jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. U vezi sa zahtevom podnosilaca ustavne žalbe da im Ustavni sud dosudi naknadu materijalne štete, Ustavni sud ocenjuje da podnosioci ustavne žalbe nisu dostavili dokaze o uzročno-posledičnoj vezi između povrede prava na suđenje u razumnom roku i eventualno nastale materijalne štete, te je odbacio zahtev podnosilaca za naknadu ove štete, rešavajući kao u tački 3. izreke, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

9. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić