Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko devet godina. Podnositeljki žalbe, kao umešaču, dosuđuje se naknada nematerijalne štete, dok se žalba u delu osporavanja merituma odbacuje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Nataša Plavšić i Lidija Đukić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi G. Đ . iz Vrnjačke Banje , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. decembra 2021. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba G. Đ . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Kraljevu – Sudska jedinica u Vrnjakoj Banji u predmetu P. 193/18 (prvobitno P. 4912/10) povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuj e na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. G. Đ . iz Vrnjačke Banje je, 12. novembra 2020. godine, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 24/20 od 1. septembra 2020. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog čl anom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava , u parničnom postupku u kome je doneta osporena presuda.

U ustavnoj žalbi se ističe da je osporena presuda doneta pogrešnom primenom materijalnog prava i da je podnositeljki povređeno pravo na suđenje u razumnom roku jer je parnični postupak trajao duže od deset godina . Predlaže se da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu navedenih ustavnih prava podnositeljke, poništi osporenu presudu Apelacionog suda u Kragujevcu i naloži tom sudu da ponovo odluči o žalbi umešača protiv prvostepene presude i podnositeljki dosudi naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i spise predmeta Osnovnog suda u Kraljevu – Sudska jedinica u Vrnjačkoj Banji P. 193/18, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilja S. M . iz Vrnjačke Banje je 8. novembra 2010. godine podnela Osnovnom sudu u Kraljevu – Sudska jedinica u Vrnjačkoj Banji tužbu protiv tuženih Republike Srbije, Ž . Ž . i S . Đ, oboje iz Vrnjačke Banje i Lj . M, M . P . i Ž . R, svih iz Smedereva, radi utvrđenja prava korišćenja zemljišta. U toku prvostepenog postupka tužilja je više puta precizi rala tužbeni zahtev, tako da je njime traženo i utvrđivanje prava svojine na stambenom objektu.

Na prvom ročištu za glavnu raspravu, održanom 22. marta 2011. godine, prvostepeni sud je rešio da zapisnik sa ročišta dostavi G. Đ, ovde podnositeljki ustavne žalbe, kako bi se izjasnila da li će stupiti u parnicu, od kada je i počeo teći postupak u odnosu na umešača.

G. Đ . je podnela tužbu za glavn o mešanje 4. aprila 2011. godine radi utvrđenja prava korišćenja zemljišta. U toku postupka tužbeni zahtev je više puta preciziran i proširen na utvrđivanje prava svojine na stambenom objektu.

Do donošenja prve prvostepene presude u ovom sporu 26. maja 2014. godine, prvostepeni sud je zakazao još 13 ročišta (9. avgusta i 3. novembra 2011. godine, 6. februara, 5. jula i 6. novembra 2012. godine, 25. januara, 28. maja i 15. oktobra 2013. godine i 14. januara, 6. marta, 3. aprila, 16. aprila i 26. maja 2014. godine), od kojih nije održano četiri (tri iz razloga na strani suda, tj. sprečenosti sudije i nedostatka procesnih pretpostavki – 15. oktobra 2013. godine, 3. aprila i 16. aprila 2014. godine i jedno iz razloga na strani parničnih stranaka – 6. novembra 2012. godine ), a ročište 6. februara 2012. godine je odloženo bez raspravljanja jer su spisi predmeta združeni uz predmet R1. 282/10 koji se nalazio u Višem sudu u Kraljevu po žalbi, te novi, drugi, postupajući sudija nije mogao da se upozna sa spisima predmeta.

Prvostepeni sud je 9. avgusta 2011. godine održao ročište na licu mesta uz prisustvo veštaka građevinske struke G. Ć. i veštaka geometra D. M . i dao nalog veštaku građevinske struke da izvrši veštačenje u pogledu zemljišta koje je potrebno za korišćenje svih objekata koji se nalaze u ograđenom delu sporne kaastarske parcele br . .../3, KO Vrnjačka Banja , i veštaku geometru da utvrdi mere i granice zemljišta koje je potrebno za korišćenje objekata, kao i površinu celokupne kat astarske parcele i uporedi deo parcele koji se ograđen sa stanjem koje je prikazano u katastru . Veštaci su dostavili sudu skicu lica mesta i nalaz i mišljenje 26. oktobra 2011 , odnosno 1. novembra 2011. godine.

Na ročištu 25. januara 2013. godine, punomoćnik tužilje je istakao prigovor poslovne sposobnosti glavnog umešača, te je sud zatražio odgovarajući izveštaj od Centra za socijalni rad opštine Vrnjačka Banja. Dana 28. maja 2013. godine je održano ročište na licu mesta na kome je saslušana tužilja, tužilja po tužbi za glavno mešanje, tuženi drugog do šestog reda i dva svedoka i zatraženo od veštaka da se izjasne o primedbama stranaka. Veštak građevinske struke G. Ć. je dostavila izjašnjenje prvostepenom sudu 14. juna 2013. godine.

Na ročištu 14. januara 2014. godine naloženo je punomoćniku umešača da uredi tužbeni zahtev tako što će navesti na kojim tačno objektima glavni umešač traži da se utvrdi njeno pravo svojine, što je on učinio podneskom od 14. marta 2014. godine.

Osnovni sud u Kraljevu – Sudska jedinica u Vrnjačkoj Banji je doneo prvu prvostepenu presudu u ovom sporu P. 4912/10 26. maja 2014. godine .

Protiv navedene presude tužilja je izjavila žalbu 29. septembra 2014. godine.

Apelacioni sud u Kragujevcu je rešenjem Gž. 354/15 od 17. decembra 2015. godine vratio prvostepenom sudu spise predmeta radi ispravke prvostepene presude. Osnovni sud u Kraljevu – sudska jedinica u Vrnjačkoj Banji je 1. februara 2016. godine doneo rešenje P. 4912/10 o ispravci presude P. 4912/10 od 26. maja 2014. godine.

Apelacioni sud u Kragujevcu je rešenjem Gž. 1841/16 od 28. avgusta 2016. godine potvrdio rešenje sadržano u stavu drugom izreke presude P. 4912/10 od 26. maja 2014. g odine, a ukinuo presudu u st. četvrtom, petom, sedmom, osmom i devetom izreke (kojima je odlučeno o zahtevu glavnog umešača i troškovima postupka) i predmet u ukinutim delovima vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Na prvom ročištu u ponovnom prvostepenom postupku, koji je vođen pred novim postupajućim sudijom, određen je prekid postupka zbog smrti tužene Ljubinke Marjanović iz Smedereva.

Glavni umešač je 25. januara 2018. godine podneo predlog za nastavak postupka.

Do donošenja prvostepene presude 7. maja 2019. godine, prvostepeni sud je zakazao devet ročišta (23. aprila, 13. juna, 11. jula, 28. avgusta, 15. oktobra i 9. novembra 2018. godine i 7. januara, 1. aprila i 7. maja 2019. godine), od kojih je jedno odloženo bez raspravljanja (9. novembra 2018. godine), jer ume šač nije uplatio depozit za veštačenje, a što je učinio 25. decembra 2018. godine, tj. posle skoro dva i po meseca od određivanja veštačenja.

Umešač i tužilja su u toku postupka pr ecizirali svoje tužbene zahteve i povukl i tužbeni zahtev u odnosu na tuženu Republiku Srbiju budući da je došlo do konverzije prava korišćenja u pravo svojine na predmetnoj parceli.

Prvostepeni sud je izveo dokaze saslušanjem tužilje i glavnog umešača i na ročištu 28. avgusta 2018. godine zaključio glavnu raspravu, da bi rešenjem P. 193/18 od 24. septembra 2018. godine odl učio da se ponovo otvori glavna rasprava radi razjašnjenja pojedinih važnih pitanja.

Na ročištu 15. oktobra 2018. godine prvostepeni sud je odlučio da izvede dopunsko veštačenje putem veštaka geometra i obavezao tužilju i umešača da uplate predujam troškova.

Nakon izvršene uplate, sud je na ročištu 7. januara 2019. godine odredio veštačenje putem veštaka geometra D. M, koji je dostavio svoj dopunski nalaz 1. aprila 2019. godine.

Osnovni sud u Kraljevu – Sudska jedinica u Vrnjačkoj Banji je presudom P. 193/18 od 7. maja 2019. godine, stavom prvim izreke usvojio tužbeni zahtev tužilje i utvrdio da je tužilja vlasnik pomoćnog objekta na severo-zapadnoj strani katastarske parc ele br. .../3, KO Vrnjačka Banja, bliže opisan u izreci, što su tuženi i umešač dužni priznati i trpeti; stavom drugim izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje da se prema tuženima i umešaču utvrdi da je vlasnik dela predmetne katastarske parcele bliže opisanom u izreci; stavom trećim izreke usvojio eventualni tužbeni zahtev tužilje i utvrdio da je tužilja vlasnik dela predmetne parcele bliže opisanom u izreci, što su tuženi i umešač dužni priznati i trpeti; stavom četvrtim izreke utvrdio da je tužba tužilje protiv tužene Republike Sr bije radi utvrđenja prava svojine povučena; stavom petim izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev umešača da utvrdi prema tuženim i tužilji da je umešač vlasnik porodične stambene zgrade br. 2 na predmetnoj parceli; stavom šestim izreke usvojio tužbeni zahtev umešača i utvrdio da je umešač vlasnik pomoćnih objekata garaže i tema, bliže opisanih u izreci, što su tuženi i tužilja dužni priznati i trpeti; stavom sedmim izreke delimično usvojio tužbeni zahtev umešača i utvrdio da je umešač vlasnik 332/858 realnog udela na predmetnoj parceli bliže opisanom u izreci, što su tuženi i tužilja dužni priznati i trpeti; stavom osmim izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev umešača za veće potraživanje preko dosuđenog realnog udela u stavu sedmom izreke presude, bliže opisanom u izreci; stavom devetim izreke utvrdio da je tužba umešača protiv tužene Republike Srbije radi utvrđenja prava svojine povučena i stavom desetim izreke odlučio da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka.

Protiv navedene prvostepene presude, glavni umešač je izjavio žalbu 24. septembra 2019. godine.

Apelacioni sud u Kragujevcu je osporenom presudom Gž. 24/20 od 1. septembra 2020. godine odbio kao neosnovanu žalbu umešača i potvrdio presudu Osnovnog suda u Kraljevu – Sudska jedinica u Vrnjačkoj Banji P. 193/18 od 7. maja 2019. godine u stavovima drugom, trećem, sedmom i osmom izreke. Presuda je dostavljena punomoćniku glavnog umešača 16. oktobra 2020. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se primenjivao u vreme podnošenja tužbe, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.). Odgovarajuće odredbe sadržane su i u članu 10. važećeg Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US i 55/14) na osnovu koga je osporeni parnični postupak okončan.

5. Ocenjujući navode ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak započet podnošenjem tužbe 8. novembra 2010. godine, da je tužba glavnog umešača podneta 4. aprila 2011. godine, a da je postupak okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Kragujevcu 1. septembra 2020. godine.

Parnični postupak, povodom čije dužine trajanja je podneta ustavna žalba, trajao je za podnositeljku ustavne žalbe kao glavnog umešača, devet godina i pet meseci što prelazi standarde razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu i može ukazivati na to da je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud je i u ovom slučaju pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, koje je potrebno oceniti u svakom pojedinačnom slučaju, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da je predmet spora u konkretnom slučaju bio relativno složen , ali da činjenična i pravna pitanja o kojima je sud trebalo da se izjasni i sprovedeni dokazni postupak ne mogu biti opravdanje za prekomerno trajanje osporenog postupka.

Ustavni sud je takođe ocenio da je podnositeljka ima la opravdani interes da se postupak efikasno okonča i da je samo u manjoj meri doprinela trajanju postupka (ovde se ima u vidu kašnjenje sa uplatom predujma troškova za veštačenje i odlaganje ročišta 6. novembra 2012. godine iz razloga na strani parničnih stranaka).

Ustavni sud je takođe ocenio da se period prekida postupka zbog smrti jedne od tuženih u trajanju od godinu i dva meseca ne može staviti na teret suda, što znači da se sudu može staviti na teret trajanje postupka od osam godina i tri meseca.

Ispitujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud je ocenio da su nadležni sudovi, a pre svega prvostepeni sud, dali odlučujući doprinos prekomernom trajanju osporenog postupka svojim neefikasnim postupanjem. Ovde se posebno ima u vidu da su u toku prvog prvostepenog postupka ročišta često bila zakazivana u dužnim razmacima od četiri, pet meseci, te da je u prvostepenom postupku dva puta došlo do promene sudije koji postupa u svojstvu predsednika veća, Ustavni sud napominje da se, prema stanovištu Evropskog suda za ljudska prava, država smatra odgovornom zbog česte promene sudskih veća, što dovodi do odugovlačenja postupka usled potrebe da se novi sudija upozna sa predmetom (videti presudu u predmetu Lechner i Hess protiv Austrije, od 23. aprila 1987. godine, stav 58, Serija A, broj 118). Ustavni sud takođe ukazuje da i kada su pojedine faze konkretnog postupka okončane u okviru prihvaćenih standarda, ne može se prihvatiti značajno prekoračenje ukupnog trajanja postupka, a što je i ovde slučaj, imajući u vidu da Ustavni sud utvrdio da se sudu može staviti na teret trajanje postupka od preko osam godina.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je u osporenom postupku podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava u ovom slučaju ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, koja će se isplatit i na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za donošenje te odluke, a pre svega dužinu trajanja postupka u odnosu na podnositeljku kao umešača koja se može staviti na teret parničnog suda i doprinos podnositeljke trajanju postupka . Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpeo. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, br . 22080/09 i dr, od 5. aprila 2016. godine, i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja sudova.

7. U vezi sa navodima ustavne žalbe koji se odnose na to da je osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 24/20 od 1. septembra 2020. godine povređeno pravo podnositeljke na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Ustavni sud je konstatovao da je Apelacioni sud u Kragujevcu dao dovoljne, jasne i argumentovane razloge za donetu odluku , te je polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, utvrdio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravno prihvatljive razloge za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje, već se ustavnom žalbom od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost i pravilnost osporene presude. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik R“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti