Rešenje o odbacivanju ustavne žalbe kao neblagovremene i nedopuštene

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv odluka redovnih sudova. Deo žalbe koji se odnosi na nižestepene presude odbačen je kao neblagovremen, dok je deo protiv rešenja Vrhovnog suda odbačen jer ne postoje pretpostavke za vođenje postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević, dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Vladimira Simića i Milutina Jeličića, obojice iz Brusa, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 7. aprila 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Vladimira Simića i Milutina Jeličića izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Brusu P. 174/08 od 13. februara 2009. godine, presude Okružnog suda u Kruševcu Gž. 761/09 od 27. maja 2009. godine i rešenja Vrhovnog suda Srbije Sgzz. 738/09 od 26. novembra 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Vladimir Simić i Milutin Jeličić, obojica iz Brusa, podneli su Ustavnom sudu 27. januara 2010. godine ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Brusu P. 174/08 od 13. februara 2009. godine, presude Okružnog suda u Kruševcu Gž. 761/09 od 27. maja 2009. godine i rešenja Vrhovnog suda Srbije Sgzz. 738/09 od 26. novembra 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Podnosioci ustavne žalbe su se istovremeno pozvali i na povredu prava na pravično suđenje iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Podnosioci ustavne žalbe su 28. februara 2011. godine dostavili dopunu ustavne žalbe čiji su navodi prvenstveno odnose na izvršni postupak, koji nije predmet razmatranja inicijalne ustavne žalbe.

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

Odredbom člana 84. stav 1. istog zakona propisano je da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

3. U postupku prethodnog ispitivanja ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je vođen parnični postupak protiv tuženih Vladimira Simića i Milutina Jeličića, ovde podnosilaca ustavne žalbe, u predmetu Opštinskog suda u Brusu P. 174/08 koji je pravnosnažno okončan osporenom presudom Okružnog suda u Kruševcu Gž. 761/09 od 27. maja 2009. godine. Osporenom drugostepenom presudom odbijena je kao neosnovana žalba tuženih i potvrđena osporena presuda Opštinskog suda u Brusu P. 174/08 od 13. februara 2009. godine.

Nakon prijema obaveštenja Republičkog javnog tužioca Gt-I-1499/09 od 12. avgusta 2009. godine da neće podići zahtev za zaštitu zakonitosti protiv osporene prvostepene i drugostepene presude, tuženi su lično izjavili zahtev za zaštitu zakonitosti, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 5) Zakona o parničnom postupku. U izjavljenom vanrednom pravnom sredstvu je, između ostalog, navedeno: da su nižestepeni sudovi zasnovali svoju odluku na nedozvoljenim raspolaganju tužioca, na raspolaganju suprotnom sa prinudnim propisima, javnim poretkom i pravilima morala; da se očigledno radi o nedozvljenom dispozitivnom raspolaganju tužioca koji podnosi tužbu u tom sporu iako je sporno pitanje u potpunosti rešeno u predmetu Trgovinskog suda u Kraljevu P. 28/08. U daljem tekstu ovog vanrednog sredstva interpertirano je činjenično i pravno stanje u konkretnom sporu.

Vrhovni sud Srbije je osporenim rešenjem Sgzz. 738/09 od 26. novembra 2009. godine odbacio zahtev za zaštitu zakonitosti. U obrazloženju navedenog rešenja je ukazano da iako je u izjavljenom zahtevu za zaštitu zakonitosti navedeno da se podiže zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 5) Zakona o parničnom postupku, punomoćnik tuženih u zahtevu ističe da se radi o pravnosnažno presuđenoj stvari pred trgovinskim sudom, što predstavlja bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 10) Zakona o parničnom postupku, a ne nedozvoljeno raspolaganje stranaka u smislu člana 3. stav 3. Zakona o parničnom postupku, iako je ovaj razlog formalno naveden.

4. Odredbama člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ustavnom žalbom poziva, jemči se svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega, kao i pravo na jednaku zaštitu prava pred sudovima i pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

Ustavni sud konstatuje da je označenim članom 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda garantovanao pravo na pravično suđenje, čiju zaštitu pruža i Ustav u članu 32. stav 1, te se ocena eventualne povrede ili uskraćivanja ovog prava vrši u odnosu na navedeni član Ustava.

5. Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova, odnosno drugih nadležnih državnih organa. U postupku ustavnosudske zaštite Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda, Ustavni sud utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do njihove povrede ili uskraćivanja. Zadatak Ustavnog suda u konkretnom slučaju je da ispita da li je izvršni postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe u celini bio pravičan na način utvrđen članom 32. stav 1. Ustava. Formalno pozivanje na povredu Ustavom zajemčenih prava ne čini samo po sebi ustavnu žalbu dopuštenom.

6. Podnosilac ustavne žalbe je naveo da mu je pravo na pravično suđenje osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije Sgzz. 738/09 od 26. novembra 2009. godine, time što se Vrhovni sud Srbije bavio samo navodom da je učinjena bitna povreda postupka pred nižestepenim sudovima koja se odnosi na pitanje presuđene stvari, dok ostale navode iz zahteva taj sud nije razmatrao. Dalje navode, da je Vrhovni sud Srbije iz navedenog razloga trebalo meritorno da odluči o izjavljenom zahtevu za zaštitu zakonitosti, da odluči o njegovoj osnovanosti i da se pod nedozvoljenim dispozitivnim raspolaganjem stranke treba smatrati podnošenje tužbe u situaciji kada je o istom dugu već odlučeno i taj dug već plaćen.

Jedini zakonom propisani osnov zbog koga se može izjaviti ovaj vanredni pravni lek, i to bez obzira da li ga izjavljuje javni tužilac ili stranka lično, je postojanje bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 5) Zakona o parničnom postupku. Navedenim članom Zakona je propisano da bitna povreda odredaba parničnog postupka uvek postoji ako je protivno odredbama ovog zakona sud zasnovao svoju odluku na nedozvoljenim raspolaganjima stranaka (član 3. stav 3.) Imajući u vidu navedeno, za ocenu ispunjenosti Zakonom propisanog osnova za izjavljivanje zahteva za zaštitu zakonitosti od značaja su odredbe člana 3. ZPP. U stavu drugom navedenog člana propisano je da stranke mogu slobodno raspolagati zahtevima koje su stavile u toku postupka, uz preciziranje da se stranke mogu odreći svog zahteva, priznati zahtev protivnika i poravnati se. U cilju zaštite opšteg interesa, u najširem smislu te reči, zakonodavac je odredbom člana 3. stav 3. ZPP propisao da sud neće dozvoliti raspolaganje stranaka koja su u suprotnosti sa prinudnim propisima, javni poretkom i pravilima morala. Prema tome, pod nedozvoljenim raspolaganjem stranaka podrazumevaju radnje vezane za odricanje od zahteva, priznanje zahteva i zaključenje poravnjanja. Druge radnje kojim stranke disponiraju ne mogu biti predmet nedozvoljenog raspolaganja, niti se mogu podvesti pod procesnu normu iz člana 361. stav 2. tačka 5) Zakona o parničnom postupku, kao jednim osnovom za izjavljivanje ovog vanrednog pravnog sredstva.

Pozivanje podnosilaca ustavne žalbe na pravnosnažno presuđenu stvar u konkretnom predmetu ne može se dovesti u vezi sa odricanjem od zahteva, ili sa priznanjem zahteva niti sa zaključenjem poravnjanja, pa samim tim ne može se dovesti u vezu sa nedozvoljenim raspolaganjima stranaka iz člana 3. stav 3. Zakona o parničnom postupku. Navod podnosioca ustavne žalbe da je Vrhovni sud Srbije trebalo da u meritumu odluči o osnovanosti podnetog zahteva za zaštitu zakonitosti predstavljnja njegovo subjektivno mišljenje i ne može biti dokaz o povredi Ustavom zajemčenog prava. S obzirom na to da je Vrhovni sud Srbije doneo procesnu odluku u konkretnoj stavri, to nije postojala obaveza tog suda da se u upušta u razmatranje ostalih navoda iz podnetog zahteva za zaštitu zakonitosti.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na povredu ili uskraćivanje prava na pravično suđenje podnosioca ustavne žalbe pred sudovima. Ustavni sud je stoga ustavnu žalbu odbacio u tom delu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka po ovoj ustavnoj žalbi.

7. Prema pravnom stavu Ustavnog suda, ako je podnosilac ustavne žalbe u parničnom postupku izjavio zahtev za zaštitu zakonitosti, rok za podnošenje ustavne žalbe računaće se u odnosu na dan dostavljanja odluke suda o tom pravnom sredstvu, ali samo kada je izjavljivanje zahteva za zaštitu zakonitosti prema Zakonu o parničnom postupku dozvoljeno i kada je izjavljen na način propisan tim zakonom. U suprotnom će se smatrati da su pravna sredstva iscrpljena donošenjem odluke o žalbi protiv prvostepene sudske odluke, te će se blagovremenost ustavne žalbe ceniti u odnosu na dan dostavljanja drugostepe odluke.

U situaciji kada je ustavna žalba izjavljena i protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije o odbacivanju zahteva za zaštitu zakonitosti i protiv sudskih odluka koje su prethodile izjavljivanju ovog vanrednog pravnog sredstva, Ustavni sud može meritorno odlučivati samo o osporenoj odluci donetoj povodom izjavljenog vanrednog pravnog sredstva, ako za to postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke, dok će ustavnu žalbu u delu u kome se osporavaju odluke nižestepenih sudova odbaciti kao neblagovremenu, ako je podneta po proteku roka utvrđenog Zakonom o Ustavnom sudu.

Imajući u vidu da je da je punomoćnik podnosioca ustavne žalbe u parničnom postupku otpravak osporene presude Okružnog suda u Kruševcu Gž. 761/09 od 27. maja 2009. godine primio pre 27. jula 2009. godine, kada je podnet predlog za podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti, a da je ustavna žalba izjavljena 27. januara 2010. godine, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba protiv presude Opštinskog suda u Brusu P. 174/08 od 13. februara 2009. godine i presude Okružnog suda u Kruševcu Gž. 761/09 od 27. maja 2009. godine neblagovremena, jer je podneta posle isteka roka iz člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu. Ustavni sud je stoga ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu.

8. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Rešenje o odbacivanju ustavne žalbe kao neblagovremene i nedopuštene

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti