Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe zbog produženja pritvora i hitnosti

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu V. Ž. protiv rešenja o produženju pritvora. Sud je ocenio da devetodnevni rok za odlučivanje o žalbi ne krši načelo hitnosti, s obzirom na složenost predmeta, broj okrivljenih i neradne dane, potvrdivši obrazloženost sudskih odluka.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-11171/2022
02.04.2026.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Vladan Petrov, predsednik Veća, i sudije dr Mihajlo Rabrenović, dr Nataša Plavšić, dr Atila Dudaš (Dudás Attila), dr Bojan Tubić, Jelena Deretić, dr Zoran Lončar i dr Ranka Vujović, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi V. Ž. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 2. aprila 2026. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba V. Ž. izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kpp. Po.1. 44/19 od 13. decembra 2019. godine i rešenja istog suda Kpp. Po.1. 44/19 – Kv. Po.1. 594/19 od 3. januara 2020. godine u odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 27. stav 3. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. V. Ž. iz Beograda, podneo je 31. januara 2020. godine, preko punomoćnika A. Z, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kpp. Po.1. 44/19 od 13. decembra 2019. godine i rešenja istog suda Kpp. Po.1. 44/19 – Kv. Po.1. 594/19 od 3. januara 2020. godine, zbog povrede prava iz člana 27. st. 1 i 3, člana 30. stav 1, člana 31. stav 1, člana 32. stav 1, člana 34. stav 3. i člana 36. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava iz čl. 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Kako se prava garantovana označenim odredbama navedene Evropske konvencije sadržinski ne razlikuju od prava zajemčenih Ustavom, to Ustavni sud njihovu eventualnu povredu ceni u odnosu na odgovarajuće odredbe Ustava.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno:

- da su osporena rešenja neobrazložena, kao i da je pritvor prema okrivljenom, ovde podnosiocu ustavne žalbe, produžen na arbitreran način;

- da je podnosiocu povređeno pravo na pretpostavku nevinosti time što je u obrazloženju osporenog prvostepenog rešenja navedeno da „ove činjenice ukazuju na ozbiljnost i spremnost okrivljenih na kontinuirano i dugotrajno vršenje krivičnog dela koje im se stavlja na teret, a kriminalno delovanje ove organizovane kriminalne grupe sprečeno je isključivo akcijom policije i hapšenjem okrivljenih“;

- da su „ključni žalbeni navodi u rešenju Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kpp. Po.1. 44/19 – Kv. Po.1. 594/19 od 3. januara 2020. godine ostali sasvim neobrazloženi, te je u tom delu odluka ostala bez zakonitog obrazloženja“;

- da je „žalbeni postupak u odnosu na rešenje o produženju pritvora trajao neprimereno dugo. Prvostepeno rešenje je doneto 13. decembra 2019. godine, a o žalbama je odlučeno tek 3. januara 2020. godine, čime je značajno prekoračen razumni rok za odluku drugostepenog suda“.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih prava, da naloži otklanjanje utvrđenih povreda, kao i da dosudi traženu naknadu materijalne i nematerijalne štete. Takođe, podnosilac je tražio da se Odluka Ustavnog suda objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“, te da mu se dosude i troškovi postupka.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i odgovor Višeg suda u Beogradu Su. VIII – 43 109/22 od 20. oktobra 2022. godine, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

- da je rešenjem Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kpp. Po.1. 44/19 od 16. novembra 2019. godine prema okrivljenom, ovde podnosiocu ustavne žalbe, određen pritvor, koji mu se računa od 14. novembra 2019. godine, kada je lišen slobode;

- da je rešenjem istog suda Kpp. Po.1. 44/19 – Kv. Po.1. 529/19 od 4. decembra 2019. godine, između ostalog, preinačeno rešenje Kpp. Po.1. 44/19 od 16. novembra 2019. godine tako što je otklonjen zakonski osnov iz člana 211. stav 1. tačka 2) Zakonika o krivičnom postupku za dalje trajanje pritvora podnosiocu;

- da je osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kpp. Po.1. 44/19 od 13. decembra 2019. godine prema okrivljenima P.K, Z.M, P.Ž, P.H, S.H, B.M. i podnosiocu produžen pritvor za 30 dana, na osnovu člana 211. stav 1. tačka 3) Zakonika o krivičnom postupku.

U obrazloženju rešenja je, između ostalog, navedeno da „sudija za prethodni postupak nalazi da je osnovano produžiti pritvor okrivljenima P.K, Z.M, V. Ž, P.Ž, P.H, S.H. i B.M. na osnovu člana 211. stav 1. tačka 3) Zakonika o krivičnom postupku, s obzirom na to da i dalje postoje osobite okolnosti da će u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo. Prema podacima iz spisa predmeta proizilazi osnovana sumnja da je okrivljeni P.K. organizator organizovane kriminalne grupe, koju čini devet pripadnika, i to okrivljeni Z.M, V. Ž, P.Ž, P.H, S.H, V.B, B.J, BM. i S.M. koja je u periodu od 11. januara 2019. godine do 14. novembra 2019. godine, radi pribavljanja finansijske koristi, neovlašćeno proizvodila i radi prodaje držala supstance koje su proglašene za opojnu drogu kanabis, pri čemu su okrivljeni preduzeli veći broj inkriminisanih radnji radi vršenja krivičnog dela proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 4. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, pri čemu je prilikom pretresa objekata po naredbama suda pronađena velika količina opojne droge i to ukupno 60.077 (38307+21770) stabljika biljke opojne droge kanabis, velika količina osušene opojne droge kanabis i to 659.050,47 kilograma, kao i oprema za uzgoj, navodnjavanje, održavanje adekvatne temperature, sušenje i pakovanje. Ove činjenice ukazuju na ozbiljnost i spremnost okrivljenih na kontinuirano i dugotrajno vršenje krivičnog dela koje im se stavlja na teret, a kriminalno delovanje ove organizovane kriminalne grupe sprečeno je isključivo akcijom policije i hapšenjem okrivljenih. Pored navedenog, treba imati u vidu i činjenicu da su okrivljeni P.Ž, P.H. i S.H. ranije osuđivani, щto ukazuje na njihov raniji život. Imajući u vidu da sve navedene činjenice ukazuju da bi okrivljeni P.K, Z.M, V. Ž, P.Ž, P.H, S.H. i B.M. u kratkom vremenskom periodu, ukoliko bi se našli na slobodi, ponovili krivično delo, pritvor im je produžen po ovom zakonskom osnovu.

Sudija za prethodni postupak je imao u vidu odredbu člana 189. stav 1. 3akonika o krivičnom postupku kojom je propisano da će organ postupka voditi računa da se ne primenjuje teža mera ako se ista svrha može postići blažom merom, odredbu člana 210. 3akonika o krivičnom postupku kojom je propisana obaveza suda da trajanje pritvora svede na najkraće neophodno vreme i da u toku celog postupka pritvor ukine čim prestanu razlozi na osnovu kojih je bio određen, te da pritvor predstavlja meru obezbeđenja u cilju nesmetanog vođenja krivičnog postupka, ali imajući u vidu napred iznete razloge, nalazi da se ni jednom od blažih mera propisanih odredbom člana 188. 3akonika o krivičnom postupku, osim merom pritvora, ne može obezbediti prisustvo okrivljenih i nesmetano dalje trajanje postupka;

- da je napred navedeno rešenje advokat A. Z. (branilac podnosioca) primila 23. decembra 2019. godine, dok za drugog branioca – advokata M. Č. nema dokaza o uručenju rešenja. Takođe, podnosilac je primio osporeno rešenje 13. decembra 2019. godine;

- da je advokat A. Z. 25. decembra 2019. godine podnela žalbu protiv prvostepenog rešenja, dok je advokat M. Č. 26. decembra 2019. godine podneo žalbu;

- da su branioci okrivljenih P.K, P.Ž. i B.M. izjavili žalbe i to 26. decembra 2019. godine, a branioci okrivljenih S.H. i P.H. su 23. decembra 2019. godine podneli žalbe;

- da su osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kpp. Po.1. 44/19 – Kv. Po.1. 594/19 od 3. januara 2020. godine odbijene kao neosnovane žalbe branilaca okrivljenih P.K, P.Ž, P.H, B.M, S.H. i podnosioca.

U obrazloženju rešenja je, između ostalog, navedeno da je „vanpretresno krivično veće iz člana 21. stav 4. Zakonika o krivičnom postupku Posebnog odeljenja za organizovani kriminal Višeg suda u Beogradu održalo sednicu u kojoj je razmotrilo celokupne spise predmeta i pobijana rešenja zajedno sa izjavljenim žalbama i to u okviru osnova, dela i pravca pobijanja istaknutih u žalbama u smislu odredbe člana 467. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, ne pozivajući branioca advokata J.R. i okrivljenog P.Ž, nalazeći da je stanje stvari u dovoljnoj meri razjašnjeno, pa je po oceni žalbenih navoda i predloga našlo da treba odlučiti kao u izreci rešenja“.

Navedeno rešenje, okrivljeni V. Ž. je primio 3. januara 2020. godine preko Uprave Okružnog zatvora u Beogradu, dok je advokat A. Z. primila 13. januara 2020. godine. Advokat M. Č. je primio rešenje 15. januara 2020. godine.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost i da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom, kao i da svako ko je lišen slobode ima pravo žalbe sudu, koji je dužan da hitno odluči o zakonitosti lišenja slobode i da naredi puštanje na slobodu ako je lišenje slobode bilo nezakonito (član 27. st. 1. i 3.); da lice za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo može biti pritvoreno samo na osnovu odluke suda, ako je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka (člana 30. stav 1.); da, sud trajanje pritvora svodi na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora. Pritvor određen odlukom prvostepenog suda traje u istrazi najduže tri meseca, a viši sud ga može, u skladu sa zakonom, produžiti na još tri meseca. Ako do isteka ovog vremena ne bude podignuta optužnica, okrivljeni se pušta na slobodu (član 31. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se svako smatra nevinim za krivično delo dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda (član 34. stav 3.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.).

Odredbama Zakonika o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 i 55/14) propisano je: da pre donošenja pravnosnažne odluke o izricanju krivične sankcije, okrivljenom mogu biti ograničene slobode i prava samo u meri neophodnoj za ostvarenje cilja postupka, pod uslovima propisanim ovim zakonikom (član 10. stav 1.); da se pritvor može odrediti samo pod uslovima predviđenim u ovom zakoniku i samo ako se ista svrha ne može ostvariti drugom merom, da je dužnost svih organa koji učestvuju u krivičnom postupku i organa koji im pružaju pravnu pomoć da trajanje pritvora svedu na najkraće neophodno vreme i da postupaju sa naročitom hitnošću ako se okrivljeni nalazi u pritvoru i da će se u toku celog postupka pritvor ukinuti čim prestanu razlozi na osnovu kojih je bio određen (član 210. st. 1. do 3.); da se pritvor može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo ako postoje okolnosti koje ukazuju da će u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo ili dovršiti pokušano krivično delo ili učiniti krivično delo kojim preti (član 211. stav 1. tačka 3)).

Članom 246. stav 1. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05-ispravka, 107/05-ispravka, 72/09, 111/09, 121/12, 104/13, 108/14 i 94/16) propisano je da ko neovlašćeno proizvodi, prerađuje, prodaje ili nudi na prodaju ili ko radi prodaje kupuje, drži ili prenosi ili ko posreduje u prodaji ili kupovini ili na drugi način neovlašćeno stavlja u promet supstance ili preparate koji su proglašeni za opojne droge kazniće se zatvorom od tri do dvanaest godina, dok je stavom 4. istog člana propisano da ako je delo iz stava 1. ovog člana izvršeno od strane organizovane kriminalne grupe učinilac će se kazniti zatvorom od najmanje deset godina.

5. Ustavni sud je istaknutu povredu prava iz člana 31. stav 1. Ustava cenio kroz istaknutu povredu prava na slobodu i bezbednost.

Razmatrajući osnovanost tvrdnji o povredi prava na hitno odlučivanje o žalbi protiv rešenja o produženju pritvora iz člana 27. stav 3. Ustava, Ustavni sud najpre ukazuje na to da je u više svojih odluka (videti, pored ostalih, Odluku Už-687/2008 od 25. decembra 2008. godine, Odluku Už-1254/2009 od 9. oktobra 2009. godine, Odluku Už-5509/2011 od 26. septembra 2012. godine) zauzeo stavove o kriterijumima na osnovu kojih u svakom konkretnom slučaju ocenjuje da li postoji ili ne povreda prava na hitno odlučivanje o žalbi protiv rešenja o produženju pritvora iz člana 27. stav 3. Ustava.

Tako, prilikom ocene da li je odlučivanje o žalbi protiv rešenja o produženju pritvora u saglasnosti sa obavezom hitnosti iz člana 27. stav 3. Ustava, Ustavni sud polazi od toga da je u Ustavu jasno postavljen rok od 48 sati za donošenje i dostavljanje odluke o žalbi protiv rešenja o određivanju pritvora, te da svaka sledeća odluka kojom se odlučuje o žalbi protiv rešenja o produženju pritvora mora biti doneta u što kraćem vremenskom periodu, uz poštovanje zahteva hitnosti. Ovaj zahtev hitnosti proizlazi i iz odredbe člana 210. stav 2. Zakonika o krivičnom postupku kojom je nalaženo svim organima koji učestvuju u krivičnom postupku da postupaju sa naročitom hitnošću, ako se okrivljeni nalazi u pritvoru. Pored toga, Ustavni sud ima u vidu i to da sud koji odlučuje o žalbi na odluku o postojanju daljih razloga za pritvor odluku mora doneti hitno, ali da je standard hitnosti manje zahtevan kada se u drugostepenom postupku preispituje odluka suda o produženju pritvora, jer odlučivanje o žalbi zapravo predstavlja dodatno ispitivanje njegove opravdanosti. Konačno, Ustavni sud ukazuje da se standard hitnosti mora procenjivati i u zavisnosti od faze krivičnog postupka u kojoj je doneto prvostepeno rešenje, odnosno na koji vremenski period je pritvor produžen.

Pored ovih kriterijuma i stavova, za odlučivanje Ustavnog suda u konkretnom slučaju od značaja je i praksa Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: Evropski sud) koja se odnosi na član 5. stav 4. Evropske konvencije i pitanje hitnosti ispitivanja zakonitosti lišenja slobode/pritvora, a koja je sistematizovana i detaljno izložena u presudi Velikog veća u predmetu Ilnseher protiv Nemačke, (predstavke br. 10211/12 i 27505/14, od 4. decembra 2018. godine, st. 251-256.). Tako član 5. stav 4. Evropske konvencije garantuje pritvorenim licima pravo na sudski postupak radi osporavanja zakonitosti odluke o određivanju/produžavanju pritvora i uspostavlja i pravo na brzu sudsku odluku u pogledu zakonitosti pritvora. Prema praksi Evropskog suda, pitanje da li je pravo na hitno odlučivanje poštovano određuje se u svetlu okolnosti svakog pojedinačnog slučaja, pa se kao i u slučaju odredbi o „razumnom roku“ iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije, i kod člana 5. stav 4. Evropske konvencije mora ceniti složenost postupka, način na koji je postupak sproveden od strane domaćih organa, ponašanje podnosioca, kao i značaj postupka za samog podnosioca. Član 5. stav 4. Evropske konvencije ne obavezuje strane ugovornice da uspostave više od jednog nivoa nadležnosti za ispitivanje zakonitosti pritvora i ispitivanje zahteva za puštanje iz pritvora. Ipak, prema praksi Evropskog suda, svaka država koja predviđa žalbeni postupak, u načelu, mora dati pritvorenicima iste garancije u žalbenom postupku kao one koje su date u prvom stepenu, uključujući tu i hitnost ispitivanja pritvora od strane drugostepenog suda. Da bi se utvrdilo da li je postupljeno u skladu sa zahtevom hitnosti, neophodno je izvršiti sveobuhvatnu ocenu ako je postupak sproveden u više stepena, pri čemu je Evropski sud spreman da toleriše duže trajanje odlučivanja o žalbi u postupku pred drugostepenim sudom.

Iz izloženog proizlazi da prilikom ocene navoda o povredi prava na hitno odlučivanje o žalbi protiv rešenja o produženju pritvora iz člana 27. stav 3. Ustava, Ustavni sud mora, pored trajanja žalbenog postupka, uzeti u obzir okolnosti svakog konkretnog slučaja, a koje obuhvataju složenost samog postupka, način sprovođenja postupka od strane postupajućih sudova i podnosioca, kao i od kakvog je to značaja za podnosioca. U svakom slučaju, standard hitnosti odlučivanje o žalbi protiv rešenja o produženju pritvora je manje zahtevan, jer odlučivanje o žalbi zapravo predstavlja dodatno ispitivanje opravdanosti pritvora.

Primenjujući napred navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud najpre konstatuje da je osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kpp. Po.1. 44/19 od 13. decembra 2019. godine pritvor produžen u odnosu na sedam lica, uključujući i podnosioca ustavne žalbe, koji je po tom rešenju mogao trajati najduže do 12. januara 2020. godine. Ustavni sud dalje konstatuje da je branilac podnosioca – advokat A. Z. protiv ovog rešenja o produženju pritvora izjavila žalbu 25. decembra 2019. godine, dok je drugi branilac – advokat M. Č. izjavio žalbu 26. decembra 2019. godine. Protiv istog rešenja žalbe su izjavili branioci P.K, P.Ž. i B.M. i to 26. decembra 2019. godine, dok su branioci okrivljenih S.H. i P.H. 23. decembra 2019. godine izjavili žalbe. Ustavni sud je dalje utvrdio da je po žalbi odlučeno 3. januara 2020. godine. Sud dalje konstatuje da je drugostepeno rešenje Kpp. Po.1. 44/19 – Kv. Po.1. 594/19 od 3. januara 2020. godine podnosilac primio 3. januara 2020. godine, odnosno nakon ukupno 21 dana od donošenja prvostepenog rešenja, a da branilac A. Z. primila 13. januara, a advokat M. Č. 15. januara 2020. godine.

Imajući u vidu izložene okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud prepoznaje da je u određenim slučajevima, zbog potrebe vođenja jedinstvenog i efikasnog postupka, celishodno i opravdano da se odluka o produženju pritvora/odluka o žalbi protiv rešenja o produženju pritvora donose istovremeno, jednim jedinstvenim aktom, u odnosu na više lica. S druge strane, Ustavni sud smatra da je u takvim situacijama kada je jednim rešenjem odlučivano o produženju pritvora u odnosu na više lica, neophodno da nadležni sud, prilikom odlučivanja o žalbama protiv rešenja o produženju pritvora, posebno ima u vidu imperativni nalog o hitnom postupanju i odlučivanju o žalbi iz člana 27. stav 3. Ustava, kao i da je pritvor strogo individualna i lična mera. To posebno znači da se nalog i zahtev hitnog postupanja i odlučivanja o žalbama protiv rešenja o produženju pritvora mora poštovati pojedinačno u odnosu na svako lice kome je jedinstvenim rešenjem produžen pritvor.

U konkretnom slučaju, istim rešenjem od 13. decembra 2019. godine podnosiocu i još šestorici lica je produžen pritvor, najduže do 12. januara 2020. godine. Branilac podnosioca A. Z. je žalbu protiv rešenja o produženju pritvora izjavila 25. decembra 2019. godine, dok je drugi branilac izjavio 26. decembra 2019. godine, i o tim žalbama je odlučeno 3. januara 2020. godine, odnosno nakon devet, tj. osam dana, pri čemu podnosilac nije doprineo dužem trajanju žalbenog postupka. Ustavni sud primećuje da su branioci ostalih lica o čijim žalbama je odlučivano u istom drugostepenom postupku žalbe izjavili u rasponu od četiri dana (u vremenskom periodu od 23. do 26. decembra 2019. godine). S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da, iako je pravo na hitno odlučivanje o žalbi protiv rešenja o produženju pritvora (isto kao i pritvor) strogo individualno i lično pravo, u konkretnom slučaju period od četiri dana i „čekanje“ na žalbe okrivljenih i njihovih branilaca mogu biti posmatrani kao celishodni i opravdani zbog potrebe efikasnog vođenja postupka i jedinstvenog odlučivanja. Pri tome, samo čekanje od četiri dana na žalbe svih okrivljenih, nije odlučujuće uticalo na ukupno trajanje žalbenog postupka i poštovanje standarda hitnosti iz člana 27. stav 3. Ustava, jer su žalbe podnosioca izjavljene 25, odnosno 26. decembra 2019. godine, dakle trećeg i četvrtog dana. Ustavni sud primećuje da je odluka o žalbama doneta i dostavljena podnosiocu u roku od osam, odnosno devet dana od dana izjavljivanja, konkretnije 3. januara 2020. godine.

Stoga je Ustavni sud ocenio da je, u ovakvim okolnostima slučaja, zatim činjenice da je pritvor produžen do 12. januara 2020. godine i da su žalbe podnosioca odbijene kao neosnovane, a naročito opštepoznate činjenice da su 1. i 2. januar 2020. godine bili neradni dani, žalba podnosioca protiv rešenja o produženju pritvora hitno razmotrena, kako to izričito nalaže odredba člana 27. stav 3. Ustava. Stoga rok od osam, odnosno devet dana za donošenje odluke o žalbi protiv rešenja o produženju pritvora i dostavljanje ove odluke podnosiocu, u konkretnom slučaju, predstavlja adekvatan period za preispitivanje zakonitosti, odnosno opravdanosti odluke o produženju pritvora.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je utvrdio da je u postupku po žalbi protiv rešenja Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kpp. Po.1. 44/19 od 13. decembra 2019. godine u kome je doneto rešenje Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kpp. Po.1. 44/19 – Kv. Po.1. 594/19 od 3. januara 2020. godine, nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe iz člana 27. stav 3. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), u ovom delu ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u prvom delu izreke.

6.1. Ispitujući osnovanost tvrdnji podnosioca o povredi prava na obrazloženu sudsku odluku, kao elementa prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se jedna od garancija prava na pravično suđenje odnosi i na obavezu suda da obrazloži svoju odluku (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Ruiz Torija protiv Španije, broj predstavke 18390/91, od 9. decembra 1994. godine, stav 29.). Prilikom davanja odgovora na pitanje da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, trebalo bi voditi računa o okolnostima konkretnog slučaja i prirodi određene odluke. Sudska odluka ne može da bude bez ikakvog obrazloženja, niti ono sme da bude lapidarnog karaktera (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Georgiadis protiv Grčke, broj predstavke 21522/93, od 29. maj 1997. godine, stav 43.). Obaveza obrazloženja sudske odluke, međutim, ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Van de Hurk protiv Holandije, broj predstavke 16034/90, od 19. aprila 1994. godine, stav 61.). Mera u kojoj postoji obaveza davanja obrazloženja zavisi od prirode odluke i instancione nadležnosti suda koji odluku donosi.

Polazeći od navedenog, a uzimajući u obzir sadržinu obrazloženja osporenih rešenja Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kpp. Po.1. 44/19 od 13. decembra 2019. godine i Kpp. Po.1. 44/19 – Kv. Po.1. 594/19 od 3. januara 2020. godine, Ustavni sud smatra da je postupajući sud dao jasne i ustavnopravno prihvatljive, individualizovane i dovoljno konkretizovane razloge za produženje pritvora podnosiocu ustavne žalbe. Stoga Ustavni sud nalazi da osporena rešenja ispunjavaju standard obrazložene sudske odluke, u smislu garancija iz člana 32. stav 1. Ustava, te da su očigledno neosnovani navodi podnosioca o povredi prava na obrazloženu sudsku odluku.

Ustavni sud konstatuje da se navodi podnosioca o povredi prava iz člana 27. stav 1. Ustava zasnivaju na postojanju povrede prava na obrazloženu sudsku odluku iz člana 32. stav 1. Ustava.

6.2. Podnosilac ističe i povredu člana 34. stav 3. Ustava. Pri tome navodi da je u obrazloženju osporenog prvostepenog rešenja na strani 8. u prvom pasusu navedeno da „ove činjenice ukazuju na ozbiljnost i spremnost okrivljenih na kontinuirano i dugotrajno vršenje krivičnog dela koje im se stavlja na teret, a kriminalno delovanje ove organizovane kriminalne grupe sprečeno je isključivo akcijom policije i hapšenjem okrivljenih“;

Ustavni sud je ove navode ocenio kao očigledno neosnovane.

Pre svega, Ustavni sud posebno ističe značaj ustavne garancije kojom se jemči da svako ima pravo da bude smatran nevinim, sve dok se njegova krivica ne dokaže u postupku pred sudom, s obzirom na to da je njena osnovna funkcija obezbeđenje pravne sigurnosti u kaznenom pravu. U tom smislu, pretpostavka nevinosti je povređena ako sudska odluka koja se odnosi na lice koje je okrivljeno za krivično delo odražava mišljenje da je krivo pre nego što se njegova krivica dokaže po zakonu, odnosno ukoliko u odsustvu zvanične odluke, postoji određeno mišljenje koje ukazuje da sud (ili drugi državni organ) smatra okrivljenog krivim.

U odnosu na navode o kršenju pretpostavke nevinosti od strane Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje, a koje podnosilac uočava u rešenju Kpp. Po.1. 44/19 od 13. decembra 2019. godine, Ustavni sud konstatuje da je obrazloženje osporenog rešenja, dato primenom i tumačenjem člana 211. stav 1. tačka 3) Zakonika o krivičnom postupku, te da ono nije u kontekstu razmatranja odgovornosti osumnjičenog, već razloga zbog kojih se produžava pritvor. Pri tome, Ustavni sud napominje da je sporna rečenica sa osme strane rešenja Kpp. Po.1. 44/19 od 13. decembra 2019. godine, deo većeg pasusa i da je treba posmatrati kao deo jedne logičke celine u kojoj su korišćeni ustavnopravno prihvatljivi termini o osnovanosti produženja pritvora podnosiocu na osnovu odredbe člana 211. stav 1. tačka 3) Zakonika o krivičnom postupku. Korišćeni termini u prvostepenom osporenom rešenju su zasnovani na ustavnopravno prihvatljivoj primeni relevantnih odredbi Zakonika o krivičnom postupku.

6.3. Ustavni sud najpre konstatuje da se, imajući u vidu fazu krivičnog postupka u kojoj su doneta osporena rešenja, u konkretnom slučaju ne može postaviti pitanje povrede prava podnosioca ustavne žalbe iz člana 30. stav 1. Ustava, s obzirom na to da su tom odredbom utvrđeni uslovi pod kojima nekom licu može biti određen pritvor kao krivično - procesna mera lišenja slobode, tako da se ova odredba odnosi na donošenje rešenja o određivanju pritvora, a ne na rešenje o produženju pritvora, kojim se preispituje da li i dalje postoje razlozi za zadržavanje okrivljenog u pritvoru (videti Odluku Ustavnog suda Už-1197/2008 od 13. novembra 2008. godine).

U odnosu na istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku i prava na jednaku zaštitu prava, iz člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da formalno pozivanje na povredu ili uskraćivanje pojedinih Ustavom zajemčenih prava i sloboda, a bez navođenja ustavnopravnih razloga na kojima se te tvrdnje zasnivaju, ne čini ustavnu žalbu dopuštenom.

Takođe, Ustavni sud ukazuje da se pravom iz člana 36. stav 2. Ustava jemči dvostepenost u odlučivanju, odnosno pravo da se u postupku po žalbi ili drugom propisanom pravnom sredstvu, pred organom više instance, ispita zakonitost prvostepene odluke, što ne podrazumeva i pravo na pozitivan ishod drugostepenog postupka za lice koje je izjavilo pravno sredstvo.

6.4. Imajući u vidu napred navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu kojim se osporavaju označena rešenja odbacio na osnovu člana 36. stav 1. tač. 5) i 7) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato u Odluci Už - 633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na www.ustavni.sud.rs).

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Vladan Petrov, s.r.

Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe zbog produženja pritvora i hitnosti

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti