Povreda prava na suđenje u razumnom roku u složenom parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro 17 godina. I pored složenosti predmeta i delimičnog doprinosa podnosilaca, dugo trajanje postupka posledica je neefikasnog postupanja sudova.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1118/2014
12.05.2016.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Predrag Ćetković, dr Goran P. Ilić, mr Tomislav Stojković, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. S . i B . S, obojice iz sela K, opština Petrovac na Mlavi, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. maja 201 6. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. S . i B . S . i utvrđuje da je podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Požarevcu – Sudska jedinica Petrovac na Mlavi u predmetu P. 1943/10.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbija se zahtev podnosilaca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. S . i B . S, obojica iz sela K, opština Petrovac na Mlavi, izjavili su Ustavnom sudu, 10. februara 2014. godine, preko punomoćnika P . N, advokata iz Petrovca na Mlavi, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i povrede prava na mirno uživanje imovine , iz člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije , u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Petrovcu na Mlavi u predmetu P. 1934/10. Podnosioci u ustavnoj žalbi navode i da do svojih katastarskih parcela koriste službeni put više od 70 godina, što im je onemogućeno od trenutka iskopavanja kanala od strane tuženog, od kada više do svojih parcela ne mogu doći, zbog čega osporavaju i presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 706/11 od 14. novembra 2013. godine.

Podnosioci navode da su tužbu u osporenom parničnom postupku podneli 4. februara 1997. godine, da je postupak trajao više od 17 godina, te da je tokom postupka zakazano više od 68 ročišta, a da isti u vreme podnošenja ustavne žalbe još nije bio okončan. Takođe, podnosioci ističu da ni na koji način nisu doprineli dužni trajanja osporenog postupka i da nijedan, pa ni objektivan, činilac ne može opravdati ovako dugo trajanje postupka, a da se radi o isključivoj odgovornosti suda.

Podnosioci ustavne žalbe od Ustavnog suda traže da ustavnu žalbu usvoji, utvrdi da im je dužinom trajanja osporenog postupka povređeno pravo na suđenje u razumnom roku i pravo na mirno uživanje imovine, te da im utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 500.000,00 dinara, kao i materijalnu štetu na ime advokatskih troškova u iznosu od 5.396.500,00 dinara.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dostavljenu dokumentaciju i spise predmeta Osnovnog suda u Petrovcu na Mlavi P. 1943/10, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osporeni parnični postupak je započet po tužbi M. S, kojem se kasnije na strani tužioca pridružio i B . S, ovde podnosioci ustavne žalbe. Tužba je prvobitno podneta protiv pravnih sledbenika D.D, radi utvrđenja prava stvarne službenosti i radi ustavnovljavanja prava službenosti, a kasnije je tužba po istom primarnom i eventualnom tužbenom zahtevu proširena i na drugotuženog Lj.G, dok je u spojenoj parnici postupak vođen i po protivtužbi prvotuženih pravnih sledbenika D.D. i drugotuženog Lj.G. protiv tužilaca M . S . i B . S, radi isplate naknade.

M. S . podneo je 4. februara 1997. godine tužbu Opštinskom sudu u Petrovcu na Mlavi protiv tuženog D.D, radi konstituisanja službenosti prolaza.

Do donošenja prve prvostepene presude, sud je zakazao 14 ročišta, od kojih dva nisu održana (jedno zbog bolesti postupajućeg sudije, a drugo jer drugotužilac nije bio uredno pozvan, a trebalo je izvesti dokaz saslušanjem parničnih stranaka na tom ročištu).

Na ročištu održanom 4. avgusta 1997. godine u parnicu je na strani tužioca stupio i B. S.

Tokom ovog dela postupka sud je izveo uviđaj na licu mesta uz učešće sudskog veštaka geometra i veštaka za puteve, te je više puta saslušavao svedoke i saslušao je tužioce i tuženog u svojstvu parničnih stranaka.

Opštinski sud u Petrovcu na Mlavi je doneo prvu prvostepenu presudu P. 1156/97 od 10. avgusta 1998. godine.

Postupajući po žalbi tuženog od 29. decembra 1998. godine, Okružni sud u Požarevcu je doneo rešenje Gž. 182/99 od 12. februara 1999. godine, kojim je prvostepena presud a uki nta i predmet vraćen na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, sud je zakazao 33 ročišta, od kojih tri nisu održana - jedno zbog bolesti postupajućeg sudije i dva (16. aprila i 10. jula 2001. godine) na zahtev tužilačke strane, jer nije bilo moguće obaviti uviđaj na licu mesta, za koji nisu bile ni izvršene uplate, jer se drugotužilac nalazio na privremenom radu u inostranstvu.

U ovom delu postupka tužioci su subjektivno preinačili tužbu, tako što su je 9. avgusta 2004. godine proširili i na Lj.G.

Tokom ovog dela postupka sud je: na ročištu održanom 9. jula 2002. godine sproveo uviđaj na licu mesta – na kojem je saslušao i svedoke, veštaka geometra, veštaka poljoprivredne struke i stranke; sproveo poljoprivredno veštačenje; saslušavao više svedoka i više puta saslušavao veštaka poljoprivredne struke i veštaka geometra, sproveo dopunsko poljoprivredno veštačenje, sproveo građevinsko veštačenje, saslušao veštaka građevinske struke, te više puta saslušavao tužioce i tužene u svojstvu parničnih stranaka.

Opštinski sud u Petrovcu na Mlavi je doneo drugu prvostepenu presudu P. 178/04 od 12. juna 2006. godine.

Postupajući po žalbama tužilaca-protivtuženih od 20. oktobra 2006. godine, Okružni sud u Požarevcu je doneo drugo rešenje Gž. 1883/06 od 29. oktobra 2007. godine, kojim je ukinuo navedenu prvostepenu presudu i predmet vratio na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, sud je zakazao i održao 16 ročišta. Tokom ovog dela postupka, sud je više puta saslušavao svedoke, te tužioce i tužene u svojstvu parničnih stranka, kao i sproveo ekonomsko-finansijsko veštačenje.

Osnovni sud u Požarevcu – Sudska jedinica u Petrovcu na Mlavi je doneo presudu P. 1934/10(97) od 2. marta 2010. godine.

Tužioci su na prvostepenu presudu izjavili žalbu 31. maja 2010. godine, a tuženi 8. juna 2010. godine.

Postupajući po žalbama stranaka, Viši sud u Požarevcu je doneo rešenje Gž. 1268/10(1997) od 20. septembra 2010. godine, kojim se oglasio stvarno nenadležnim za postupanje, te predmet prosledio Apelacionom sudu u Beogradu, kao stvarno i mesno nadležnom.

Postupajući po žalbi, Apelacioni sud u Beogradu je prvobitno doneo rešenje Gž. 15425/10 od 8. decembra 2010. godine, kojim je predmet vratio prvostepenom sudu radi dopune postupka, a nakon toga je zakazao pet rasprava (od kojih jedna nije održana usled nedostaka procesnih pretpostavki), na kojima je saslušao stranke i veštaka.

Apelacioni sud u Beogradu je doneo presudu Gž. 706/11 od 14. novembra 2013. godine, kojom je prvostepenu presudu delimično ukinuo, delimično usvojio tužbene zahteve tužilaca, a delimično ih odbio, kao i delimično preinačio prvostepenu presudu tako što je obavezao prvotužioca da tuženima naknadi umanjenu vrednost poslužnog dobra u iznosima utvrđenim izrekom presude, dok je u preostalom delu prvostepenu presudu potvrdio.

Postupajući po reviziji tužilaca od 21. januara 2014. godine, Vrhovni kasacioni sud je doneo rešenje Rev. 471/15 Rž.119/15 od 5. marta 2015. godine, kojim je, u stavu prvom izreke , odbacio kao nedovoljenu žalbu prvotuženog-protivtužioca izjavljenu protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu R3. 241/14 od 9. decembra 2014. godine, a u stavu drugom izreke odbacio kao nedozvoljenu reviziju tužilaca-protivtuženih i tuženih-protivtužilaca izjavljen u protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 706/11 od 14. novembra 2013. godine.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede ustavnom žalbom ukazuje, je utvrđeno: da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, kao i da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (član 58. st. 1. i 2.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 63/82, 72/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90, 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98 i 15/98), koji je važio u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“, br. 125/04, 111/09, 36/11, 53/11, 72/11 i 53/13), koji je važio tokom trajanja parničnog postupka, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je konstatovao da je predmetni parnični postupak pokrenut 4. februara 1997 . godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Petrovcu na Mlavi, a da je okončan 14. novembra 2013. godine, donošenjem drugostepene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 706/11. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stanovišta da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak trajao 16 godina i devet meseci. Napred navedeno, samo po sebi, može da ukaže na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja postupka.

Polazeći od ovih kriterijuma, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak vođen po tužbi tužilaca protiv tuženih S.D, S.D. i Lj.G, radi konsituisanja službenosti prolaza, kao i po protivtužbama tuženih, radi isplate naknade. Ustavni sud je dalje utvrdio da su u dokaznom postupku sprovedeni veštačenje veštaka geometra, veštačenje veštaka za puteve, građevinsko veštačenje, poljoprivredno veštačenje, ekonomsko-finansijsko veštačenje, kao i dopune ovih veštačenja, da je izvršen uviđaj na licu mesta, te da su saslušani tužioci i tuženi u svojstvu parničnih stranaka, kao i više svedoka, te da su više puta saslušavani i veštaci. Po oceni Ustavnog suda, navedeno ukazuje da je u konkretnom slučaju predmet spora bio izuzetno činjenično i pravno složen, te da je zahtevao obimniji dokazni postupak, što umnogome opravdava činjenicu da je postupak trajao više od 1 6 godina.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioce ustavne žalbe, Ustavni sud smatra da su imali legitiman pravni interes da ce o njihovim tužbenim zahtevima, kojima je traženo konstituisanje službenosti prolaza do svoje nepokretnosti, odluči u razumnom roku.

Ustavni sud konstatuje da su podnosioci ustavne žalbe svojim ponašanjem delimično doprineli odugovlačenju postupka. Naime, dva ročišta za glavnu raspravu na kojima je trebalo sprovesti uviđaj na licu mesta nisu održana njihovom krivicom (jer se jedan od podnosilaca nalazio na privremenom radu u inostranstvu, pa je traženo da se ročišta odlože do njegovog povratka), a na jednom od ročišta je na njihov zahtev tražen prekid postupka dok se drugotužilac ne vrati sa rada u inostranstvu, što je produžilo trajanje postupka ukupno za devet meseci.

I pored navedenog, Ustavni sud nalazi da je osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka postupanje parničnih sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o istaknutim tužbenim i protivtužbenim zahtevima odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. Ustavni sud posebno ukazuje na činjenicu da su tokom parnice donete dve prvostepene presude (koje su ukinute i predmet vraćen na ponovni postupak), i čak tri drugostepene odluke (dva rešenja i jedna presuda). Ustavni sud napominje da svako vraćanje predmeta na nižu instancu po pravilu doprinosi odugovlačenju postupka (videti npr. Odluku Ustavnog suda Už-118/2010 od 21. oktobra 2010. godine). S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi od 6. septembra 2005. godine u predmetu Pavlyulynets protiv Ukrajine ( broj aplikacije 70767/01, stav 51.) u kome je konstatovano da ponovno razmatranje jednog predmeta usled vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu tužene države.

Ustavni sud konstatuje da sudovi imaju dužnost da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Požarevcu – Sudska jednica u Petrovcu na Mlavi u predmetu P. 1943/10.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio , odlučujući kao u tački 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, posebno dužinu trajanja parničnog postupka, ali isto tako i određeni doprinos podnosilaca ustavne žalbe, kao i iskazanu izuzetnu složenost samog predmeta. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju su podnosioci pretrpeli zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenima pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. U pogledu zahteva za naknadu materijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, a koji je opredeljen u visini troškova postupka koje su podnosi oci imal i, Ustavni sud, najpre, ukazuje da se kao vid pravičnog zadovoljenja zbog utvrđene povrede navedenog prava može utvrditi pravo na naknadu nematerijalne štete koja predstavlja satisfakciju zbog stanja nesigurnosti i neizvesnosti u kom su se podnosioci nalazi li u dužem periodu u pogledu svojih građanskih prava i obaveza. Finansijske posledice u vidu troškova postupka podnosi oci bi imal i i u slučaju da je konkretan postupak okončan u okviru standarda razumnog roka.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da istaknuti zahtev za naknadu materijalne štete u visini troškova parničnog postupka koje su sam i podnosi oci imal i, nije spojiv sa svrhom naknade štete koja se priznaje oštećenom u slučaju utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku. Stoga je Ustavni sud, na osnovu odredaba člana 89. st. 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, odbio zahtev podnosi laca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete, odlučujući kao u tački 3. izreke.

Ustavni sud je imao u vidu i navode podnosilaca ustavne žalbe, u kojoj ukazuj u da „do svojih katastarskih parcela koriste službeni put više od 70 godina, što im je onemogućeno od trenutka iskopavanja kanala od strane tuženog, od kada više do svojih parcela ne mogu doći, zbog čega osporavaju i presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 706/11 od 14. novembra 2013. godine“. Međutim, kako u ustavnoj žalbi nisu navedeni bilo koji konkretni i činjenično utemeljeni razlozi koji se mogu dovesti u vezu sa osporenom presudom, a što bi tek moglo predstavljati ustavnopravne razloge za odlučivanje o istaknutim povredama prava na pravično suđenje i na imovinu , to Sud nije posebno razmatrao ovako formalno i usputno izrečene navod e podnosi laca.

8. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u složenom parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti