Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, poništava presudu Višeg suda i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje. Pogrešno je primenjeno materijalno pravo o zastarelosti potraživanja naknade štete prouzrokovane krivičnim delom, jer isticanje imovinskopravnog zahteva u krivičnom postupku prekida zastarelost.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1119/2017
13.02.2020.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Jovan Ćirić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i Vesna Ilić Prelić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Privrednog društva “M.“ d.o.o. iz Lj, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. februara 2020 . godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Privrednog društva “M.“ d.o.o. iz Lj. i utvrđuje da je presudom Višeg suda u Užicu Gž. 1491/16 od 14. decembra 2016. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Višeg suda u Užicu Gž. 1491/16 od 14. decembra 2016. godine i određuje da navedeni sud donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Užicu P. 1374/15 od 18. maja 2016. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Privredno društvo “M.“ d.o.o. iz Lj. je , 8. februara 2017. godine, preko punomoćnika M . T . i I . T, advokata iz Užica, Ustavnom sudu podnelo ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Užicu Gž. 1491/16 od 14. decembra 2016. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Istovremeno, podnosilac ustavne žalbe je sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava osporio i dužinu trajanja parničnog postupka u kome je doneta navedena drugostepena presuda.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je u predmetnom parničnom postupku podneo tužbu protiv tuženog, radi naknade štete prouzrokovane izvršenjem krivičnog dela i da je osporenom drugostepenom presudom pravnosnažno odbijen kao neosnovan njegov tužbeni zahtev. Ističe da je Viši sud u Užicu pogrešno ocenio da je zastarelo njegovo potraživanje naknade materijalne štete, previđajući da je protiv tuženog L.V. vođen krivični postupak u kome je osuđen za izvršenje krivičnog dela zloupotreba službenog položaja i da je pokretanjem i vođenjem tog postupka prekinut i rok zastarelosti potraživanja naknade štete prouzrokovane izvršenjem krivičnog dela. Podnosilac ustavne žalbe napominje i da je predmetni parnični postupak, u kome nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja, trajao više od pet godina, te da je u konkretnom slučaju povređeno njegovo pravo na suđenje u razumnom roku. Predlaže da Ustavni sud ustavnu žalbu i utvrdi podnosiocu povredu navedenih ustavnih prava.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalb e povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilac Privredno društvo “M.“ d.o.o. iz Lj, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 1. decembra 2011. godine tužbu Osnovnom sudu u Užicu protiv tuženog L.V, radi naknade materijalne štete. U tužbi je, pored ostalog, navedeno: da je tuženi kao referent nabavke u JP “K .“ d.o.o. iz L. nabavio od tužioca 12. juna 2001. godine drvenu građu u vrednosti od 81.565,00 dinara za potrebe preduzeća, a koju je kasnije prodao trećem licu, pri čemu tužiocu nije isplatio novac za pruženu uslugu; da je pravnosnažnom i izvršnom presudom Drugog osnovnog suda u Beogradu K. 2003/10 od 10. februara 2011. godine ovde tuženi oglašen krivim zbog izvršenog krivičnog dela zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 1. Krivičnog zakonika, a da je tuženi upućen da imovinskopravni zahtev ostvari u parnici.

Osnovni sud u Užicu je 24. avgusta 2012. godine izdao platni nalog P. 2869/11, kojim je obavezao tuženog da isplati tužiocu iznos od 81.565,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 12. juna 2001. godine.

Tuženi je 28. avgusta 2013. godine podneo prigovor protiv platnog naloga, ističući, pored ostalog, prigovor mesne nenadležnosti suda.

Osnovni sud u Užicu je 28. januara 2014. godine doneo rešenje P. 1522/13, kojim se oglasio mesno nenadležnim za postupanje u ovoj parnici i odredio da se predmet po pravnosnažnosti tog rešenja dostavi Osnovnom sudu u Lazarevcu kao stvarno i mesno nadležnom sudu.

Tužilac je 3. februara 2014. godine podneo žalbu protiv prvostepenog rešenja.

Viši sud u Užicu je rešenjem Gž. 119/15 od 11. marta 2015. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio prvostepeno rešenje.

Nakon prijema spisa predmeta, Osnovni sud u Lazarevcu nije prihvatio mesnu nadležnost za postupanje u ovoj parnici, pa je 30. marta 2015. godine dostavio predmet Vrhovnom kasacionom sudu, radi rešavanja sukoba mesne nadležnosti.

Vrhovni kasacioni sud je rešenjem R1. 284/2015 od 2. aprila 2015. godine odredio da Osnovni sud u Užicu ima mesnu nadležnost za postupanje u ovom predmetu.

Osnovni sud u Užicu je 18. maja 2016. godine doneo presudu P. 1374/15, kojom je ukinuo navedeni platni nalog u celini i stavio ga van snage, te je odbio tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan. U obrazloženju prvostepene presude je, pored ostalog, istaknuto: da je sud u sprovedenom dokaznom postupku utvrdio da je JP“K.“ d.o.o. iz L, u kome je radio tuženi, imao otvoreni nalog za isporuku drvene građe, kojom ga je snabdevao tužilac; da je tužilac 11. juna 2001. godine za potrebe navedenog preduzeća isporučio tuženom drvenu građu u iznosu od 81.565,00 dinara, te da je tuženi izdao račun tužiocu, a prodao građu trećem licu; da je tužilac pred Privrednim sudom u Beogradu vodio spor protiv JP“K.“ d.o.o. iz L, radi duga koji je nastao iz poslovnog odnosa sa poslovnom građom i da je tuženi u toj parnici osporio potraživanje tužioca koje se odnosi na isporuku građe izvršenu 11. juna 2001. godine, zbog čega je tužilac u toj parnici povukao tužbu u odnosu na tuženo preduzeće u navedenom delu; da je povodom spornog događaja vođen i krivični postupak protiv ovde tuženog zbog osnovane sumnje da je izvršio krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 1. Krivičnog zakonika, pa je presudom Drugog osnovnog suda u Beogradu K. 2003/10 od 10. februara 2011. godine ovde tuženi oglašen krivim zbog izvršenja pomenutog krivičnog dela i izrečena mu uslovnu kazna zatvora u trajanju od šest meseci, dok je ovde tužilac u svojstvu oštećenog upućen da u parnici ostvari imovinskopravni zahtev; da je prvostepena presuda doneta u krivičnom postupku potvrđena presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1. 2378/11 od 7. juna 2011. godine, a da je za krivično delo, za koje je osuđen ovde tuženi, predviđena kazna zatvora od šest meseci do pet godina; da je prema članu 95. stav 1. tačka 4) Osnovnog krivičnog zakona, koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela, predviđeno da zastarelost krivičnog gonjenja za pomenuto krivično delo nastupa kada protekne vreme od pet godina od izvršenja krivičnog dela, a da prema članu 96. stav 6. tog zakona zastarelost u svakom slučaju nastupa kada protekne dva puta onoliko vremena koliko se po zakonu traži za zastarelost krivičnog gonjenja; da je odredbom člana 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano da kada je šteta prouzrokovana krivičnim delom i kada je za krivično gonjenje predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kada istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja; da je u konkretnom slučaju apsolutna zastarelost za krivično delo zloupotreba službenog položaja nastupila protekom deset godina od izvršenja krivičnog dela, pa je zahtev za naknadu štete morao biti podnet do 11. juna 2011. godine; da je tužilac podneo tužbu nakon proteka tog roka, pa je zastarelo njegovo potraživanje naknade štete.

Odlučujući o žalbi tužioca, Viši sud u Užicu je 14. decembra 2016. godine doneo osporenu presudu Gž. 1491/16, kojom je odbio žalbu kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da se neosnovano žalbom ističe da je tok zastarelosti naknade štete prekinut pokretanjem i vođenjem krivičnog postupka okončanog pravnosnažnom presudom Drugog osnovnog suda u Beogradu K. 2003/10 od 10. februara 2011. godine, od kada je po stavu žalbe počeo da teče iznova rok zastarelosti; da iz spisa predmeta proizlazi da je tuženi izvršio krivično delo 11. juna 2001. godine, da je za predmetno krivično delo predviđen rok zastarelosti krivičnog gonjenja u trajanju od pet godina, što je relativni rok zastarelosti, a da krivično gonjenje u svakom slučaju zastareva kad protekne dvostruko vreme relativne zastarelosti predviđene za to krivično delo, odnosno nakon deset godina u konkretnom slučaju; da je imajući u vidu navedeno, drugostepeni sud ocenio da je apsolutna zastarelost nastupila 11. juna 2011. godine, zbog čega je pravilna ocena prvostepenog suda o zastarelosti potraživanja tužioca.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)), koje su od zanačaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, propisano je: da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo (član 376. stav 1.); da, kad je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kad istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja (član 377. stav 1.); da se zastarevanje prekida podizanjem tužbe i svakom drugom poveriočevom radnjom preduzetom protiv dužnika pred sudom ili drugim nadležnim organom, u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja (član 388.); da će se, ako j e tužba protiv dužnika odbačena zbog nenadležnosti suda ili kog drugog uzroka koji se ne tiče suštine stvari, pa poverilac podigne ponovo tužbu u roku od tri meseca od dana pravnosnažnosti odluke o odbacivanju tužbe, smatrati da je zas tarevanje prekinuto prvom tužbom, pa da isto vredi i za pozivanje u zaštitu, i za isticanje prebijanja potraživanja u sporu, kao i u slučaju kad je sud ili drugi organ uputio dužniku da svoje prijavljeno potraživanje ostvaruje u parničnom postupku (član 390.).

Odredbama Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „ Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 i 76/10), koji se primenjivao na krivični postupak u kome je podnosilac ustavne žalbe istakao imovinskopravni zahtev, bilo je propisano: da će se i movinsko-pravni zahtev koji je nastao usled izvršenja krivičnog dela raspraviti na predlog ovlašćenih lica u krivičnom postupku ako se time ne bi znatno odugovlačio ovaj postupak i da se i movinsko-pravni zahtev može odnositi na naknadu štete, povraćaj stvari ili poništaj određenog pravnog posla (član 201.); da se p redlog za ostvarivanje imovinsko-pravnog zahteva u krivičnom postupku podnosi organu kome se podnosi krivična prijava ili sudu pred kojim se vodi postupak (član 203. stav 1.); da o i movinsko-pravnom zahtevu odlučuje sud, te da u presudi kojom okrivljenog oglašava krivim, sud može ovlašćenom licu dosuditi imovinsko-pravni zahtev u celini ili mu može dosuditi imovinsko-pravni zahtev delimično, a za višak uputiti na parnični postupak i da će sud, a ko podaci krivičnog postupka ne pružaju pouzdan osnov ni za potpuno ni za delimično presuđenje, ovlašćeno lice uputiti da imovinsko-pravni zahtev u celini može da ostvaruje u parničnom postupku (član 206. st. 1. i 2.).

5. Razmatrajući navode podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je zaključio da podnosilac svoje tvrdnje o povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava zasniva na činjenici da je Viši sud u Užicu pogrešno ocenio da je zastarelo njegovo potraživanje naknade štete koja je prouzrokovana izvršenjem krivičnog dela zloupotreba službenog položaja. U konkretnom slučaju, postupajući drugostepeni sud je našao da je tuženi 11. juna 2001. godine počinio navedeno krivično delo i da je apsolutni rok zastarelosti krivičnog gonjenja za to krivično delo koji iznosi deset godina istekao 11. juna 2011. godine, nakon čega je podnosilac ustavne žalbe podneo tužbu u ovoj parnici. Podnosilac ustavne žalbe insistira na tome da je vođenjem krivičnog postupka protiv tuženog prekinut rok zastarelosti potraživanja naknade štete i da je novi rok zastarelosti počeo da teče danom pravnosnažnosti presude Drugog osnovnog suda u Beogradu K. 2003/10 od 10. februara 2011. godine kojom je tuženi oglašen krivim za izvršenje pomenutog krivičnog dela, odnosno od 7. juna 2011. godine kada je doneta presuda Apelacionog suda u Beogradu Kž1. 2378/11 kojom je potvrđena prvostepena osuđujuća presuda.

Ispitujući da li je Viši sud u Užicu proizvoljno primenio merodavno pravo na štetu podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je pre svega konstatovao da je odredbom člana 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo. Sa druge strane, treba istaći da je pomenuti zakon privilegovao lica kojima je šteta prouzrokovana izvršenjem krivičnog dela, predviđajući da se rok zastarelosti potraživanja naknade štete u takvoj situaciji ima upodobiti roku zastarelosti krivičnog gonjenja za krivično delo kojim je šteta naneta. S tim u vezi, Ustavni sud napominje da naknada štete (nematerijalne ili materijalne) prouzrokovana po bilo kom osnovu spada u imovinskopravne sporove kao vrste građanskopravnih sporova za čije raspravljanje i odlučivanje je nadležan sud u parničnom postupku po podnetoj tužbi, u smislu člana 1. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine, koji se primenjivao na parnicu u kojoj je doneta osporena drugostepena presuda. Ipak, oštećeno lice, koje smatra da mu je kakvo lično ili imovinsko pravo ugroženo ili povređeno izvršenjem krivičnog dela, ima pravo da potražuje naknadu nematerijalne ili materijalne štete u samom krivičnom postupku isticanjem imovinskopravnog zahteva radi naknade štete. Dakle, oštećeni u skladu sa merodavnim procesnim pravom može tražiti naknadu pretrpljene štete usled krivičnog dela bilo podnošenjem tužbe u parničnom postupku bilo isticanjem imovinskopravnog zahteva u krivičnom postupku. U navedenom kontekstu, Ustavni sud je, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe zahtev za naknadu štete najpre postavio u svojstvu oštećenog u krivičnom postupku koji se vodio protiv ovde tuženog L.V. zbog osnovane sumnje da je počinio krivično delo zloupotreba službenog položaja , a što proizlazi iz sadržine presude Drugog osnovnog suda u Beogradu K. 2003/10 od 10. februara 2011. odine. Navedenom presudom je podnosilac ustavne žalbe upućen na parnicu radi ostvarivanja imovinskopravnog zahteva, što podrazumeva da je takav zahtev prethodno podnet u krivičnom postupku.

Ustavni sud napominje da imovinskopravni zahtev u krivičnom postupku predstavlja sporedni zahtev u odnosu na osnovni cilj tog postupka, pri čemu krivični sud kada donese osuđujuću presudu u praksi najčešće upućuje oštećenog da imovinskopravni zahtev ostvari u parničnom postupku, a što se desilo i u konkretnom slučaju. S tim u vezi, Ustavni sud je ocenio da se isticanje imovinskopravnog zahteva u krivičnom postupku radi naknade štete u pogledu pravnih dejstava na rok zastarelosti izjednačava sa podnošenjem tužbe u parničnom postupku radi naknade štete. Na ovakvu pravnu ocenu upućuje odredba člana 388. Zakona o obligacionim odnosima kojom je predviđeno da se zastarevanje prekida podizanjem tužbe i svakom drugom radnjom poverioca preduzetom protiv dužnika pred sudom ili drugim nadležnim organom u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja. Ustavni sud nalazi da u ove radnje koje imaju karakter prekida zastarelosti svakako spada podnošenje imovinskopravnog zahteva u krivičnom postupku.

Uzimajući u obzir izneto, Ustavni sud je zaključio da je podnosilac ustavne žalbe podnošenjem imovinskopravnog zahteva u svojstvu oštećenog u krivičnom postupku koji je vođen pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu K. 2003/10 prekinuo rok zastarelosti potraživanja naknade štete i da je za sve vreme trajanja ovog krivičnog postupka postojao prekid zastarelosti, odnosno da nisu tekli rokovi vezani za ovaj materijalnopravni institut. U procesnoj situaciji donošenja osuđujuće krivične presude i upućivanja podnosioca ustavne žalbe da ostvari svoj imovinskopravni zahtev protiv okrivljenog u parničnom postupku, sprečavanje konačnog nastupanja zastarelosti potraživanja naknade štete je bilo uslovljeno podnošenjem tužbe parničnom sudu od strane podnosioca u roku od tri meseca od dana pravnosnažnosti navedene krivične presude, u smislu odredaba člana 390. Zakona o obligacionim odnosima.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud nalazi da se Viši sud u Užicu radi odgovora na pitanje o prigovoru zastarelosti potraživanja koji je istakao tuženi uopšte nije osvrnuo na materijalnopravne odredbe koje regulišu radnje kojima se prekida zastarelost i pravne posledice koje takve radnje izazivaju. Propust drugostepenog suda da oceni pravni značaj imovinskopravnog zahteva koji je podnosilac prethodno istakao u krivičnom postupku, kao i procesni aktivizam podnosioca žalbe nakon pravnosnažnosti presude donete u krivičnom postupku je, po oceni Ustavnog s uda, posledično doveo do arbitrerne primene materijalnog prava u osporenoj presudi. Iz iznetih razloga, Ustavni sud je zaključio da je osporenom drugostepenom presudom povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, te je usvojio ustavnu žalbu u ovom delu , saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke. U tom smislu, Ustavni sud ukazuje da je sličan pravni stav zauzeo u Odluci Už-1959/2010 od 7. novembra 2012. godine u kojoj se bavio pitanjem pravnog dejstva imovinskopravnog zahteva podnetog u krivičnom postupku.

6. Razmatrajući navode podnosioca ustavne žalbe o povredi njegovog prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je najpre konstatovao da je ova parnica pokrenuta 1. decembra 2011. godine, podnošenjem tužbe Osnovnom sudu u Užicu i da je postupak pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Višeg suda u Užicu Gž. 1491/16 od 14. decembra 2016. godine.

U tom kontekstu, Ustavni sud naglašava da se iz činjenica da je prvostepenom sudu trebalo nepunih godinu dana da dostavi tuženom platni nalog i da su se parnični sudovi više od jedne godine bavili isključivo pitanjem mesne nadležnosti suda, ne može izvesti automatski zaključak da je u ovoj parnici došlo do povrede prava podnosioca ustavne žalbe zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava. S obzirom na to da Ustavni sud uvažava praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava prilikom odlučivanja o ustavnim žalbama, treba istaći stav Evropskog suda za ljudska prava po kome činjenica da domaći sud nije poštovao zakonske rokove ne mora sama po sebi da bude nesaglasna sa Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (videti presude u predmetima Zielinski protiv Poljske, od 15. februara 2005. godine i Stoidis protiv Grčke, od 17. maja 2001. godine). Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je Osnovni sud u Užicu, nakon ukidanja platnog naloga i rešavanja pitanja mesne nadležnosti suda, efikasno sproveo postupak tako što je doneo presudu P. 1374/15 od 18. maja 2016. godine nakon šest meseci od dana održavanja prvog ročišta za glavnu raspravu, a posebno da je ova parnica pred dve sudske instance okončana za pet godina, Ustavni sud smatra da se toliko dugo trajanje predmetnog parničnog postupka, u konkretnom slučaju, ne može smatrati nerazumno dugim. Stoga je Ustavni sud u ovom delu odb acio ustavnu žalbu kao očigledno neosnovanu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Ustavni sud je našao da se štetne posledice učinjene povredom prava na pravično suđenje mogu otkloniti jedino poništajem osporene presude Višeg suda u Užicu Gž. 1491/16 od 14. decembra 2016. godine i određivanjem da navedeni sud u ponovnom postupku donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Užicu P. 1374/15 od 18. maja 2016. godine, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

Što se tiče zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova nastalih pokretanjem postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da nema osnova za određivanje tražene naknade troškova, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti, pored drugih, Odluku Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine).

8. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti