Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu zbog navodne povrede prava na suđenje u razumnom roku. Utvrđeno je da dužina trajanja postupka od preko devet godina nije posledica neažurnosti suda, već složenosti predmeta i doprinosa samog podnosioca.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Milan Škulić, dr Nataša Plavšić, Vesna Ilić Prelić i dr Dragana Kolarić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Akcionarskog društva … „S.“ Beograd, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. novembra 2023. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Akcionarskog društva … „S.“ Beograd i utvrđuje da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1263/19 od 23. maja 201 9. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1263/19 od 23. maja 201 9. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o reviziji podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 1 337/18 od 11. decembra 201 8. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Akcionarsko društvo … „S.“ Beograd je , 30. oktobra 2019. godine, Ustavnom sudu podnelo ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1263/19 od 23. maja 201 9. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog navodi: da je osporenom presudom podnosilac ustavne žalbe kao drugotuženi solidarno obavezan sa prvotuženim privrednim društvom „Ž.“ a.d. Beograd da isplati tužiocu naknadu troškova za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora, te da je proizvoljna ocena postupajućih sudova o postojanju njegove pasivne legitimacije, jer se radi o potraživanjima koja datiraju iz perioda kada je tuž ilac bi o u radnom odnosu kod prvotuženog, kada podnosilac još uvek nije postojao kao pravni subjekt; da je privredno društvo „Ž.“ a.d. Beograd, kroz Plan statusne promene, čiji je sastavni deo i deobni bilans, prenelo na podnosioca ustavne žalbe jednaku vrednost aktive i pasive, tako da odgovornost podnosioca ne postoji ni prema članu 505. Zakona o privrednim društvima; da je Plan statusne promene detaljnu razradu „doživeo“ zaključenjem Protokola, kojim je nedvosmisleno utvrđeno da za obaveze prema zaposlenima koje su nastale do registracije statusne promene isključivo odgovara privredno društvo „Ž.“ a.d. Beograd; da je Vrhovni kasacioni sud prilikom donošenja odluke u ovom radnom sporu morao sagledati odredbe Protokola, a što u konkretnom slučaju ni je učini o.

Podnosilac ustavne žalbe predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporenu revizijsku presudu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilac N. T . iz Lapova podne o je Osnovnom sudu u Kragujevcu tužbu protiv prvotuženog privrednog društva „Ž.“ a.d. Beograd i drugotuženog Akcionarskog društv a … „S.“ Beograd, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi isplate naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora za period od 1. aprila 201 4. do 26. decembra 201 6. godine.

Osnovni sud u Kragujevcu je 13. decembra 201 7. godine doneo presudu P1. 642/17, kojom je: u stavu prvom izreke usvojio tužbeni zahtev tužioca, pa obavezao tužene da mu solidarno isplate određene iznose na ime neisplaćenog toplog obroka za period od 1. aprila 2014. godine do 1. avgusta 2015. godine; u stavu drugom izreke usvojio tužbeni zahtev tužioca, pa obavezao drugotuženog da tužiocu isplati određene iznose na ime neisplaćenog toplog obroka za period od 1. avgusta 2015. godine do 26. decembra 2016. godine; u stavu trećem izreke odbio kao neosnovan deo tužbenog zahteva tužioca kojim je tražio da se prvotuženi obaveže da mu isplati određene iznose na ime neisplaćenog toplog obroka za period od 1. avgusta 2015. godine do 26. decembra 2016. godine; u stavu četvrtom izreke usvojio tužbeni zahtev tužioca, pa obavezao tužene da solidarno tužiocu isplate određene iznose na ime neisplaćenog regresa za korišćenje godišnjeg odmora za period od 1. aprila 2014. godine do 1. avgusta 2015. godine; u stavu petom izreke usvojio tužbeni zahtev tužioca, pa obavezao drugotuženog da tužiocu isplati određene iznose na ime neisplaćenog regresa za korišćenje godišnjeg odmora za period od 1. avgusta 2015. godine do 26. decembra 2016. godine; u stavu šestom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže prvotuženi da tužiocu isplati određene iznose na ime neisplaćenog regresa za korišćenje godišnjeg odmora za period od 1. avgusta 2015. godine do 26. decembra 2016. godine; u stavu sedmom izreke obavezao tužene da kao solidarni dužnici tužiocu naknade troškove parničnog postupka.

Odlučujući o žalbi drugotuženog, Apelacioni sud u Kragujevcu je presudom Gž1. 1337/18 od 11. decembra 201 8. godine preinačio prvostepenu presudu u usvajajućem delu u odnosu na drutotuženog tako što je odbio tužbene zahteve kao neosnovane.

Postupajući po reviziji tužioca, Vrhovni kasacioni sud je doneo osporenu revizijsku presudu Rev2. 1263/19 od 23. maja 201 9. godine, kojom je preinačio drugostepenu presudu tako što je odbio kao neosnovanu žalbu drugotuženog i potvrdio prvostepenu presudu.

U obrazloženju osporene revizijske presude, između ostalog, navedeno je: da je Vlada RS donela 2. jula 2015. godine odluku kojom su izvršene statusne promene kod tuženog „Ž.“ a.d. Beograd, tako što su formirana nova akcionarska društva, i to „I .“, „V.“ i „S.“, dok je ulogu četvrtog društva zadržao postojeći subjekt „Ž.“ a.d; da je drugotuženi od prvotuženog preuzeo prava, obaveze, opremu, postrojenja i druga sredstva za rad, dokumentaciju, predmete koji su u funkciji obavljanja delatnosti, kao i zaposlene koji pod istim uslovom nastavljaju radni odnos; da je drugotuženi, kao poslodavac sledbenik, od prvotuženog preuzeo Kolektivni ugovor sa pripadajućim aneksom; da je nakon svih statusnih promena od prvotuženog preuzeo tužioca kao zaposlenog; da prema zaključenom ugovoru o radu i pripadajućim aneksima ugovora o radu, zaposleni ima pravo na zaradu za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, uvećanu zaradu, naknadu zarade, kao i naknadu troškova i druga primanja u skladu sa Zakonom o radu i Pojedinačnim kolektivnim ugovorom za javno železničko transportno preduzeće Beograd; da tuženi nisu tužiocu u spornom periodu isplatili naknadu za ishranu u toki rada i naknadu regresa za korišćenje godišnjeg odmora; da je o spornom pitanju postojanja pasivne legitimacije drugotuženog pravilan zaključak prvostepenog suda da je pasivno legitimisan u ovoj parnici, odnosno da postoji solidarna odgovornost drugotuženog sa prvotuženim za traženu isplatu.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Odredbama Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 i 75/14), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da u slučaju statusne promene, odnosno promene poslodavca, u skladu sa zakonom, poslodavac sledbenik preuzima od poslodavca prethodnika opšti akt i sve ugovore o radu koji važe na dan promene poslodavca (član 147.); da je poslodavac prethodnik dužan da poslodavca sledbenika potpuno i istinito obavesti o pravima i obavezama iz opšteg akta i ugovora o radu koji se prenose (član 148.); da je poslodavac prethodnik dužan da o prenošenju ugovora o radu na poslodavca sledbenika pismenim putem obavesti zaposlene čiji se ugovor o radu prenosi, da ako zaposleni odbije prenos ugovora o radu ili se ne izjasni u roku od pet radnih dana od dana dostavljanja obaveštenja iz stava 1. ovog člana, poslodavac prethodnik može zaposlenom da otkaže ugovor o radu (član 149.); da je poslodavac sledbenik dužan da primenjuje opšti akt poslodavca prethodnika najmanje godinu dana od dana promene poslodavca, osim ako pre isteka tog roka istekne vreme na koje je zaključen kolektivni ugovor kod poslodavca prethodnika ili kod poslodavca sledbenika bude zaključen novi kolektivni ugovor (član 150.).

Odredbama Zakona o privrednim društvima („Službeni glasnik RS“, br. 36/11, 99/11 i 83/14 – dr.zakon), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da se statusnom promenom društvo (u daljem tekstu: društvo prenosilac) reorganizuje tako što na drugo društvo (u daljem tekstu: društvo sticalac) prenosi imovinu i obaveze, dok njegovi članovi u tom društvu stiču udele, odnosno akcije (član 483. stav 1.); da se društvo može podeliti tako što će deo svoje imovine i obaveza, pored ostalog, preneti na jedno ili više novoosnovanih društava (u daljem tekstu: izdvajanje uz osnivanje), s tim da društvo iz stava 1. ovog člana po sprovedenoj statusnoj promeni nastavlja da postoji (član 489. stav 1. tačka 1) i stav 2.); da radi sprovođenja statusne promene odbor direktora, odnosno nadzorni odbor ako je upravljanje društvom dvodomno, priprema, pored ostalog, nacrt ugovora o statusnoj promeni, odnosno nacrt plana podele ako samo jedno društvo učestvuje u statusnoj promeni, kao i sve dokumente iz člana 491. stav 3. ovog zakona (član 490. stav 1. tačka 1)); da se ugovor o statusnoj promeni zaključuje ako u statusnoj promeni učestvuju dva ili više društava, da ugovor iz stava 1. ovog člana, pored ostalog, naročito sadrži označenje vrednosti imovine i visine obaveza koje se statusnom promenom prenose na društvo sticaoca i njihov opis, kao i način na koji se taj prenos vrši društvu sticaocu, da sastavni deo ugovora iz ovog člana čine – predlog odluke o izmenama i dopunama osnivačkog akta, odnosno statuta društva sticaoca, a ako statusnom promenom nastaje novo društvo predlog osnivačkog akta, kao i predlog statuta tog društva ako je ono akcionarsko društvo, deobni bilans društva prenosioca, u slučaju statusne promene podele ili izdvajanja, spisak članova društva prenosioca, sa navođenjem nominalne vrednosti njihovih udela, odnosno akcija u društvu sticaocu, kao i udela, odnosno akcija koje stiču u društvu sticaocu i spisak zaposlenih u društvu prenosiocu čiji se radni odnos nastavlja u društvu sticaocu (član 491. stav 1, stav 2. tačka 3) i stav 3.); da ako samo jedno društvo učestvuje u statusnoj promeni, odbor direktora, odnosno nadzorni odbor ako je upravljanje društvom dvodomno, usvaja plan podele, da plan podele iz stava 1. ovog člana sadrži naročito podatke iz člana 491. stav 2. ovog zakona, da sastavni deo plana podele iz stava 1. ovog člana čine akti i dokumenti iz člana 491. stav 3. ovog zakona (član 492. st. 1. – 3.); da nacrt ugovora o statusnoj promeni, odnosno nacrt plana podele društvo objavljuje na svojoj internet stranici, ako je ima, i dostavlja registru privrednih subjekata radi objavljivanja na internet stranici tog registra najkasnije mesec dana pre dana održavanja sednice skupštine na kojoj se donosi odluka o statusnoj promeni, da nacrti iz stava 1. ovog člana moraju biti objavljeni neprekidno najmanje 60 dana od dana održavanja sednice skupštine na kojoj je doneta odluka o statusnoj promeni, a pristup tim nacrtima mora biti omogućen svim zainteresovanim licima bez obaveze identifikacije i bez naknade, da se objavljivanjem nacrta ugovora o statusnoj promeni, odnosno nacrta plana podele iz stava 1. ovog člana smatra da su i poverioci društva obavešteni o statusnoj promeni (član 495. st. 1, 2. i 6.); da odlukom o statusnoj promeni skupština odobrava plan podele koji je usvojio odbor direktora, odnosno nadzorni odbor ako je upravljanje društvom dvodomno (član 498. stav 1. tačka 1)); da plan podele stupa na snagu kada ga odlukom iz člana 498. ovog zakona odobri skupština društva koje sprovodi statusnu promenu, osim ako je tim planom predviđeno da stupa na snagu nekog kasnijeg datuma (član 499. stav 2.); da se registracija statusne promene vrši u skladu sa zakonom o registraciji u odnosu na društvo sticaoca i u odnosu na društvo prenosioca (član 504. stav 1).

Odredbama člana 505. Zakona o privrednim društvima bilo je propisano: da pravne posledice statusne promene nastupaju danom registracije statusne promene u skladu sa zakonom o registraciji i to – imovina i obaveze društva prenosioca prelaze na društvo sticaoca, u skladu sa ugovorom o statusnoj promeni, odnosno planom podele, a društvo sticalac postaje solidarno odgovorno sa društvom prenosiocem za njegove obaveze koje nisu prenete na društvo sticaoca, ali samo do iznosa razlike vrednosti imovine društva prenosioca koja mu je preneta i obaveza društva prenosioca koje je preuzeo, osim ako je sa određenim poveriocem drugačije ugovoreno (stav 1. tač. 1) i 2)); da ako se statusnom promenom društvo prenosilac gasi, nastupaju i sledeće pravne posledice – društvo prenosilac prestaje da postoji bez sprovođenja postupka likvidacije, u zajamna potraživanja između društva prenosioca i društva sticaoca se gase, obaveze društva prenosioca prelaze na društvo sticaoca u skladu sa ugovorom o statusnoj promeni, odnosno planom podele, i društvo sticalac postaje novi dužnik u pogledu tih obaveza, a ako postoji više društava sticalaca, svako od njih supsidijarno odgovara za obaveze koje su u skladu sa ugovorom o statusnoj promeni, odnosno planom podele prešle na ostala društva sticaoce do iznosa razlike vrednosti imovine društva prenosioca koja mu je preneta i obaveza društva prenosioca koje je preuzeo, osim ako je sa određenim poveriocem drugačije ugovoreno (stav 3. tač. 1) – 3)). Odredbom člana 506. stav 2. ZPD bilo je propisano da za obaveze društva prenosioca prestalog podelom koje ugovorom o statusnoj promeni, odnosno planom podele nisu raspoređene nijednom društvu sticaocu, niti se tumačenjem tog ugovora, odnosno plana može odrediti kojem društvu sticaocu se imaju raspodeliti, solidarno odgovara svako društvo sticalac do iznosa razlike između vrednosti imovine koja je na to društvo preneta i obaveza koje je to društvo preuzelo.

Odredbama člana 231. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US i 55/14), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, propisano je da će sud, ako na osnovu izvedenih dokaza ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice primeniti pravila o teretu dokazivanja, da stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, ako zakonom nije drugačije propisano, da stranka koja osporava postojanje nekog prava, snosi teret dokazivanja činjenice koja je sprečila nastanak ili ostvarivanje prava ili usled koje je pravo prestalo da postoji, ako zakonom nije drugačije propisano.

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je pre svega utvrdio da podnosilac osporava presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1263/19 od 23. maja 201 9. godine isključivo u delu u kome je on solidarno obavezan da isplati tužioc u naknadu troškova za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora u periodu u kome je tuži lac još bi o u radnom odnosu kod prvotuženog privrednog društv a „Ž .“ a.d. Beograd. U tom smislu, podnosilac ustavne žalbe svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava zasniva na tome da su postupajući sudovi proizvoljno ocenili da on ima pasivnu legitimaciju u ovom radnom sporu, pogrešno nalazeći da podnosilac kao poslodavac sledbenik solidarno odgovara za novčane obaveze prema zaposlenima koje je preuzeo od prvotuženog kao poslodavca prethodnika, a koje su dospele u periodu pre izvršene statusne promene. Podnosilac ustavne žalbe posebno insistira da su parnični sudovi u potpunosti ignorisali kao dokaz Protokol o usvajanju informacije o sprovedenom postupku statusne promene A. d. “Ž.“ i otvaranju početnih stanja u poslovnim knjigama novoformiranih društava od 24. juna 2016. godine, a iz čije sadržine proizlazi da je prvotuženi isključivo odgovaran za sve obaveze prema zaposlenima koje su nastale do dana registracije statusne promene, pa da osporene presude ne sadrže ocenu o pravnoj prirodi tog Protokola, zbog čega podnosilac smatra da je u konkretnom slučaju povređeno njegovo pravo na obrazloženu sudsku odluku.

U navedenom kontekstu, Ustavni sud ističe da je jedan od elemenata prava na pravično suđenje i pravo na obrazloženu sudsku odluku i ono podrazumeva obavezu suda da navede jasne, dovoljne i razumljive razloge na kojima zasniva svoju odluku, čime se istovremeno daje garancija stranci da je sud razmotrio njene navode i dokaze koje je istakla u postupku i da se takva odluka može ispitati po žalbi. Pri tome, ovakva obaveza ne znači da je sud dužan da u odluci izloži detaljne odgovore na sva postavljena pitanja i iznete argumente, ali ukoliko je neki podnesak od suštinske važnosti za ishod predmeta, sud ga mora posebno razmotriti u svojoj presudi. Ovakav stav izrazio je i Evropski sud za ljudska prava u većem broju svojih odluka, kojima je, upravo iz tog razloga, utvrdio povredu prava iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (videti, pored ostalih, odluke od 9. decembra 1994. godine u predmetima Hiro Balani protiv Španije, predstavka broj 46/1993/441/520, i Ruiz Torija protiv Španije, predstavka broj 18390/91).

Pre upuštanja u ocenu spornih ustavnopravnih pitanja, Ustavni sud je pošao od toga da je podnosilac ustavne žalbe osnovan u okviru statusne promene privrednog društva „Ž.“ a.d. Beograd, ovde prvotuženog, kojom prilikom su osnovana još dva privredna društva (A.d. … “S.“ Beograd i A.d. … “V.“ Beograd ). Reč je, dakle, o statusnoj promeni izdvajanja uz osnivanje, čija se specifičnost ogleda u tome što privredno društvo koje prolazi kroz statusnu promenu (društvo prenosilac) nastavlja da postoji, s tim da deo svoje imovine i obaveza prenosi na novoosnovana društva (društva sticaoci). Kada se, kao u konkretnom slučaju, radi o statusnoj promeni u kojoj učestvuje samo jedno privredno društvo, akt kojim se inicira takav postupak jeste plan podele društva, čiji nacrt kod akcionarskih društava poput „Ž.“ a.d. Beograd priprema odbor direktora, koji ga potom i usvaja. Skuština društva, u formi odluke, odobrava usvojeni plan podele društva. Taj dokument, pored ostalog, sadrži označenje vrednosti imovine i visine obaveza koje se statusnom promenom prenose na društvo sticaoca, zatim njihov opis, kao i način na koji se taj prenos vrši društvu sticaocu. Deo obavezne dokumentacije uz plan podele predstavlja i deobni bilans.

Odbor direktora privrednog društva „Ž.“ a.d. Beograd je u vezi planirane statusne promene izdvajanja uz osnivanje, 31. marta 2015. godine, usvojio nacrt plana podele, koji je, potom, njegova skupština, Odlukom od 11. maja 2015. godine, odobrila. Kao osnivač privrednog društva „Ž.“ a.d. Beograd, Vlada Republike Srbije je rešenjem od 2. jula 2015. godine dala saglasnost na navedenu odluku. Istog dana, Vlada Republike Srbije je donela odluke o osnivanju tri nova akcionarska društva, koja su nastala iz statusne promene privrednog društva „Ž .“ a.d. Beograd. Rešenje Vlade Republike Srbije od 2. jula 2015. godine, kao i tri odluke o osnivanju od istog datuma, objavljeni su u „Službenom glasniku Republike Srbije“, broj 60/15. Statusna promena je nakon toga, tačnije 10. avgusta 2015. godine, registrovana kod Agencije za privredne registre, tako što su tri novoosnovana privredna društva, među njima i podnosilac ustavne žalbe, upisana u registar privrednih subjekata. U okviru realizacije plana podele, podnosilac ustavne žalbe je pristupio preuzimanju zaposlenih.

S tim u vezi, Ustavni sud napominje da se u Odluci Už-10900/2017 od 24. decembra 2018. godine detaljno bavio pitanjem pasivne legitimacije i solidarne odgovornosti novoformiranog privrednog društva A.d. … “S.“ Beograd za obaveze privrednog društva „Ž. “ a.d. Beograd prema zaposlenima koje su nastale pre izvršene statusne promene koje su imale za posledicu i preuzimanje tih zaposlenih, pa ovom prilikom upućuje na pravne ocene iznete u tom predmetu, koje su od značaja za odlučivanje i u ovoj ustavnopravnoj stvari: da je osporena revizijska presuda zasnovana na pravnom stavu o postojanju solidarne odgovornosti A.d. … “S.“ Beograd za obaveze poslodavca prethodnika prema zaposlenima koje datiraju pre izvršene statusne promene, pri čemu je Vrhovni kasacioni sud ovakvo pravno stanovište utemeljio na odredbama Zakona o radu, kojima su regulisana prava zaposlenih kod promene poslodavca; da je tim odredbama utvrđena obaveza poslodavca sledbenika, koje svojstvo u konkretnom slučaju ima A.d. … “S.“ Beograd, da od poslodavca prethodnika (privredno društvo „Ž .“ a.d. Beograd) preuzme opšti akt i sve ugovore o radu koji važe na dan promene poslodavca; da Zakon o radu nameće i obavezu poslodavcu sledbeniku da primenjuje opšti akt poslodavca prethodnika najmanje godinu dana od dana promene poslodavca, osim ako pre isteka tog roka protekne vreme na koje je zaključen kolektivni ugovor kod poslodavca prethodnika ili kod poslodavca sledbenika bude zaključen novi kolektivni ugovor; da poslodavac prethodnik, u navedenom kontekstu, ima obavezu da poslodavca sledbenika potpuno i istinito obavesti o pravima i obavezama iz opšteg akta i ugovora o radu koji se prenose, kao i da zaposlenog, čiji se ugovor o radu prenosi, pismenim putem obavesti o promeni poslodavca; da preuzimanje obaveza poslodavca sledbenika od poslodavca prethodnika, u koje nesumnjivo spadaju i novčana potraživanja zaposlenih, nije izričito propisano odredbama Zakona o radu; da poslodavac sledbenik, bez obzira na njegove potrebe,ima dužnost da sva lica koja su zaposlena kod poslodavca prethodnika zadrži u radnom odnosu, preuzimanjem postojećih ugovora o radu; da je, prima facie, ustavnopravno neprihvatljivo stanovište parničnih sudova da je zaključenjem aneksa ugovora o radu A .d. … “S.“ Beograd prema tužiocu preuzeo i sve obaveze privrednog društva „Ž .“ a.d. Beograd po osnovu radnog odnosa koje su nastale pre izvršene statusne promene, uključujući i neisplaćenu uvećanu zaradu po osnovu smenskog rada, s obzirom na to da zaključenje aneksa predstavlja realizaciju zakonske obaveze podnosioca da tužioca zadrži u radnom odnosu; da je Ustavni sud dalje konstatovao da odredbe Zakona o radu jesu relevantne kod promene poslodavca koja je rezultat neke statusne promene, ali da je statusna promena institut kompanijskog prava, koji je regulisan odgovarajućim odredbama Zakona o privrednim društvima, dok se u odredbama Zakona o radu pominje samo kao generički pojam; da je Zakon o privrednim društvima, u pogledu pravnih posledica koje nastaju, napravio razliku između statusne promene kod koje dolazi do prestanka (gašenja) privrednog društva nad kojim se statusna promena sprovodi i one u kojoj to društvo nastavlja da egzistira; da u slučaju kada se društvo prenosilac statusnom promenom gasi, odnosno kada ono prestaje da postoji bez sprovođenja postupka likvidacije, sve njegove obaveze neizostavno prelaze na društva sticaoce (više njih ili samo jednog), bez obzira na to da li je njihov prenos uređen ugovorom o statusnoj promeni, odnosno planom podele, ili je reč o obavezama koje tim dokumentom nisu raspoređene nijednom društvu sticaocu, niti se njegovim tumačenjem može odrediti kojem društvu sticaocu se imaju raspodeliti, u kom slučaju solidarno odgovara svako društvo sticalac do iznosa razlike između vrednosti imovine koja je na to društvo preneta i obaveza koje je to društvo preuzelo (član 506. stav 2. Zakona o privrednim društvima); da su društva sticaoci, kod ove vrste statusne promene , ex lege sukcesori društva prenosioca po pitanju svih njegovih obaveza ; da je, kada je reč o statusnoj promeni u kojoj društvo prenosilac nastavlja da postoji, za prenos obaveza na društva sticaoce releventan isključivo ugovor o statusnoj promeni, odnosno plan podele, pa da na društva sticaoce prelaze samo one obaveze društva prenosioca za koje je to određeno ugovorom o statusnoj promeni, odnosno planom podele; da odredba člana 505. stav 1. tačka 2) Zakona o privrednim društvima propisuje da društvo sticalac solidarno odgovara sa društvom prenosiocem (koje i dalje postoji) za obaveze koje su po navedenom statusnom dokumentu ostale na strani društva prenosioca, ali samo do iznosa razlike vrednosti imovine društva prenosioca koja mu je preneta i obaveza društva prenosioca koje je preuzeo, osim ako je sa određenim poveriocem drugačije ugovoreno ; da je u konkretnom slučaju Privredno društvo „Ž.“ a.d. Beograd, kao društvo prenosilac, nakon sprovedene statusne promene izdvajanja uz osnivanje, nastavilo da postoji i dalje kao pravni subjekt, pored tri novoosnovana privredna društva; da je sastavni deo Odluke o statusnoj promeni od 11. maja 2015. godine činio i Plan podele privrednog društva „Ž.“ a.d. Beograd (Plan statusne promene broj 1930/2015-114-20), a da taj Plan, osim označenja nominalne vrednosti imovine i visine obaveza koje se statusnom promenom prenose na društva sticaoce ( pri čemu je reč o jednakim vrednostima aktive i pasive za sva društva sticaoce), nije sadržao opis preuzetih obaveza, niti je uredio pitanje načina na koji će se njihov prenos i realizacija izvršiti, već samo konstataciju da se na A.d. … “S.“ Beograd prenose obaveze koje se odnose na imovinu i obavljanje delatnosti železničkog prevoza robe, bez jasne odrednice da li u te obaveze spadaju i novčana potraživanja zaposlenih koje je to privredno društvo preuze lo od privrednog društva „Ž.“ a.d. Beograd; da je Planom za tu svrhu predviđeno zaključenje posebnog ugovora (odeljak V); da je A.d. … “S.“ Beograd; da je tamo podnosilac ustavne žalbe A.d. … “S.“ Beograd ukazao na činjenicu da je 24. juna 2016. godine između privrednog društva „Ž.“ a.d. Beograd i novoosnovanih privrednih društava zaključen Protokol kojim su sva četiri privredna društva prihvatila Informaciju o sprovedenom postupku statusne promene i otvaranju početnih stanja u poslovnim knjigama novoformiranih društava (u daljem tekstu: Protokol), a kojom su, pored ostalog, u početni bilans privrednog društva „Ž.“ a.d. Beograd (posle izdvajanja) preneta „rezervisanja“ za sudske sporove, odnosno sudske sporove koji su u toku; da je Ustavni sud utvrdio da je prvostepeni sud izveo dokaz uvidom u taj protokol, ali da obrazloženje osporene revizijske presude nije sadržalo nijednu konstataciju u vezi sa tim dokumentom i sadržinom Informacije koja je njime prihvaćena; da je polazeći od toga da je Planom podele bilo predviđeno zaključenje posebnog ugovora koji će sadržati opis preuzetih obaveza, kao i način njihovog prenosa i realizacije, Ustavni sud našao da je ocena pravne prirode (karaktera) Protokola, kao i Informacije koja je njime prihvaćena, bila od suštinske važnosti za ishod predmetnog postupka, pa da je pobijanom presudom donetom u postupku po reviziji, koja nije sadržala ocenu o pravnom značaju Protokola, povređeno pravo tamo podnosioca ustavne žalbe na obrazloženu sudsku odluku, kao jedan od elemenata prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava .

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud je zaključio da je Osnovni sud u Kragujevcu tokom prvostepenog postupka izvršio uvid u promenuti Protokol, a o čemu svedoči sadržina obrazloženja prvostepene presude P1. 642/17 od 13. decembra 201 7. godine u kome je konstatovano da je prvostepeni sud izveo i taj dokaz, kao i da je pravnu ocenu o postojanju solidarne odgovornosti tuženih u ovom postuipku, tj pasivnoj legitimaciji podnosioca ustavne žalbe potvrdio i Vrhovni kasacioni sud u osporenoj revizijskoj presudi. Vrhovni kasacioni sud je done o osporen u presud u koj om je, pored ostalog, obavezao podnosioca ustavne žalbe da solidarno sa prvotuženim isplati tužioc u navedena primanja iz radnog odnosa za period pre izvršenih statusnih promena, primenjujući pravila o teretu dokazivanja i ocenjujući da podnosilac nije dostavio dokaze da ne postoji njegova solidarna odgovornost za obaveze prema tužioc u iz perioda dok je bi o u radnom odnosu kod prvotuženog, odnosno da je prvotuženi isključivo na sebe preuzeo ispunjenje obaveza prema tužioc u u spornom periodu. Međutim, Ustavni sud nalazi da revizijski sud , u konkretnom slučaju , ni je uze o u obzir postojanje Protokola, zbog čega je izostala pravna ocena o svrsi zaključenja Protokola (d a li taj dokument može imati karakter posebnog ugovora koji je Planom bio predviđen), kao i od kakvog je značaja činjenica da je isti nastao nakon što je postupak statusne promene okončan registrovanjem novoosnovanih društava kod Agencije za privredne registre. Samim tim, Ustavni sud smatra da je osporenom presudom povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na obrazloženu sudsku odluku, koje predstavlja integralni deo prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Pored iznetog, Ustavni sud na ovom mestu upućuje i na Odluku Už-5322/2019 od 23. decembra 2021. godine, u kojoj je izneta detaljna pravna analiza Protokola o usvajanju Informacije o sprovedenom postupku statusne promene „Ž .“ a.d. i otvaranju početnih stanja u poslovnim knjigama novoformiranih društava od 24. juna 2016. godine.

Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr.zakon, 103/15, 10/23 i 92/23 ), odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud smatra da su posledice utvrđene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1263/19 od 23. maja 201 9. godine i određivanjem da isti sud donese novu odluku o reviziji podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 1 337/18 od 11. decembra 201 8. godine, zbog čega je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti