Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na pravično suđenje. Nižestepeni sudovi nisu pružili adekvatno obrazloženje zašto je odredba kolektivnog ugovora, koja je povoljnija za zaposlenog u pogledu minulog rada, u suprotnosti sa zakonom, čime su doneli proizvoljnu odluku.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-11196/2019
16.03.2023.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i Vesna Ilić Prelić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. M . iz Niša , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. marta 202 3. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. M . i utvrđuje da je presudama Apelacionog suda u Nišu Gž 1. 1547/19 od 17. septembra 201 9. godine i Osnovnog suda u Nišu P1. 3183/18 od 3. aprila 2019. godine povređeno prav o podnosioca ustavne žalbe na pravično iz suđenje , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Nišu Gž1. 1547/19 od 17. septembra 201 9. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Nišu P1. 3183/18 od 3. aprila 2019. godine.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. M . iz Niša je, 30. oktobra 201 9. godine, preko punomoćnika I. S , advokata iz Niša, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presuda Apelacionog suda u Nišu Gž1. 1547/19 od 17. septembra 2019. godine i Osnovnog suda u Nišu P1. 3183/18 od 3. aprila 2019. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na imovinu , zajemčen ih odredb ama člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da su osporene presud e zasnovan e na diskriminatornoj primeni merodavnog materijalnog prava , jer drugostepeni sud član 8. stav 2. Zakona o radu „neosnovano preskače“, dok prvostepeni sud smatra da kolektivni ugovor ne može biti osnov za veća prava zaposlenog u situaciji kada je neko pravo regulisano imperativnom normom; da sudovi konstatuju da se minuli rad može priznati isključivo za vreme koje je zaposleni efektivno proveo na radu, ali ne daj u odgovor na pitanje zašto smatra ju da je norma iz kolektivnog ugovora, koja minuli rad povezuje sa beneficiranim radnim stažom i na taj način zaposlenom daje veća prava u odnosu na Zakon o platama u državnim organima i javnim službama i Zakon o radu, u suprotnosti sa navedenim Zakonima; da je Apelacioni sud u Nišu u skoro identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, sa drugim poslodavcem kao tuženim, izrazio suprotno stanovište po pitanju primene kolektivnog ugovora koji je povoljniji za zaposlenog.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene akte, kao i da podnosiocu dosudi troškove na ime sastava ustavne žalbe.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u osporen e akte i dokumentaciju koja je dostavljen a uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 20. marta 201 5. godine, u svojstvu tužioca, podneo Osnovnom sudu u Nišu tužbu protiv tužen og Z, sa sedištem u Nišu, radi isplate razlike u otpremnini zbog odlaska u penziju, kao i razlike u uvećanoj zaradi po osnovu minulog rada za period od 20. marta 2012. do 30. decembra 2014. godine.

Presudom Osnovnog suda u Nišu P1. 1365/15 od 11. jula 2017. godine usvojena su oba tužben a zahteva tužioca u celini .

Tuženi je izjavio žalbu samo protiv odluke o tužbenom zahtevu za isplatu razlike u uvećanoj zaradi po osnovu minulog rada . Apelacioni sud u Nišu je rešenjem Gž1. 4029/17 od 4. decembra 2018. godine ukinuo prvostepenu presudu u navedenom delu i predmet je vraćen na ponovi postupak.

U obrazloženju drugostepenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da tužilac tvrdi da mu za utuženi period pripada pravo na uvećanu zaradu po osnovu minulog rada na beneficirani radni staž, u skladu sa Posebnim kolektivnim ugovorom za zdravstvene ustanove čiji je osnivač Republika Srbije, koji je bio u primeni do 31. decembra 2014. godine, a tuženi je ovaj vid uvećane zarade isplaćivao samo za ostvarene godine rada, iz kog razloga potražuje isplatu razlike; da je tuženi takav zahtev osporio, ističući da se, u skladu sa Zakonom o radu, minuli rad računa samo za efektivne godine radnog staža , a da staž osiguranja sa uvećanim trajanjem ne predstavlja vreme provedeno na radu, već je od značaja za ostvarivanje prava po osnovu penzijskog i invalidskog osiguranja; da je iz utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud zaključio da su ispunjeni uslovi za isplatu spornog potraživanja; da se takav zaključak ne može prihvatiti kao pravilan i na zakonu zasnovan; da je uvećana zarada po osnovu minulog rada pravo iz radnog odnosa koje se ostvaruje prema vremenu provedenom na radu, odnosno za svaku punu godinu rada ostvarenu u radnom odnosu kod poslodavca; da je staž osiguranja koji se računa sa uvećanim trajanjem vrsta penzijskog staža; da je odredbom člana 2. Pravilnika o postupku evidentiranja radnih mesta, odnosno poslova na kojima se staž osiguranja računa sa uvećanim trajanjem kod poslodavca propisano da se postupak za evidentiranje radnih mesta, odnosno poslova na kojima se staž osiguranja računa s uvećanim trajanjem kod poslodavca, pokreće na zahtev poslodavca kod koga postoje radna mesta, odnosno poslovi na kojima se staž osiguranja računa s uvećanim trajanjem; da poslodavac podnosi zahtev Direkciji Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih za evidentiranje radnih mesta, odnosno poslova na kojima se staž osiguranja računa sa uvećanim trajanjem; da iz navedenog proizlazi da je staž osiguranja sa uvećanim trajanjem od značaja za ostvarivanje prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja, o kome odlučuje nadležni fond, koji evidentira radna mesta na kojima se staž osiguranja računa sa uvećanim trajanjem, a ne i pravo iz radnog odnosa koje se ostvaruje u skladu sa propisima o radu; da su odredbama člana 5. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama utvrđeni dodaci na platu, pored ostalog, i za vreme provedeno u radnom odnosu (minuli rad), u visini od 0,4 % od osnovice, za svaku punu godinu rada ostvarenu u radnom odnosu kod poslodavca; da tužilac sporno potraživanje zasniva na Posebnom kolektivnom ugovoru za zdravstvene ustanove čiji je osnivač Republika Srbije, ali da u situaciji kada je neko pravo zaposlenog regulisano imperativnom normom zakona, kolektivni ugovor ne može da bude osnov za veća prava od prava p ropisanih na navedeni način; da će prvostepeni sud u ponovnom postupku, imajući u vidu napred izneto, ponovo ceniti izvedene dokaze i pravilnom primenom materijalnog prava odlučiti o tužbenom zahtevu tužioca, dajući za svoju odluku jasne i argumentovane razloge.

Osnovni sud u Nišu je u ponovnom postupku doneo osporenu presudu P1. 3183/18 od 3. aprila 2019. godine kojom je tužbeni zahtev tužioca u celini odbijen kao neosnovan.

U obrazloženju osporene prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je nesporno da je tužilac kod tuženika obavljao poslove specijaliste interne medicine, na kojima se staž osiguranja računa sa uvećanim trajanjem; da je, takođe, nesporno da je minuli rad tužiocu isplaćivan za svaku punu godinu radnog staža, u skladu sa članom 108. Zakona o radu; da prema odredbi člana 96. stav 1. tačka 6) Posebnog kolektivnog ugovora za zdravstvene ustanove čiji je osnivač Republika Srbije, koji je bio u primeni do 31. decembra 2014. godine, zaposleni ima pravo na dodatak na platu po osnovu vremena provedenog na radu za svaku punu godinu rada ostvarenu u radnom odnosu, uvećanog za staž osiguranja koji se računa sa uvećanim trajanjem – 0,4% od osnovne plate; da se novelirana odredba člana 108. Zakona o radu, kojom je uređeno pravo na isplatu uvećane zarade po osnovu vremena provedenog na radu, ne može izdvojeno tumačiti, već se mora povezati sa odredbom člana 8. stav 2. istog Zakona, ali da u situaciji kada je neko pravo zaposlenog regulisano imperativnom normom zakona, kolektivni ugovor ne može da bude osnov za veća prava od prava propisanih na navedeni način.

Odlučujući o žalbi tužioca, Apelacioni sud u Nišu je osporenom presudom Gž1. 1547/19 od 17. septembra 2019. godine žalbu odbio i prvostepenu presudu u celini potvrdio.

U obrazloženju osporene drugostepene presude je, između ostalog, navedeno: da je, na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja , prvostepeni sud pravilno zaključio da je tužbeni zahtev neosnovan; da je odredbom člana 108. stav 1. tačka 4) Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 i 75/14) propisano da zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu u visini utvrđenoj opštim aktom i ugovorom o radu, po osnovu vremena provedenog na radu za svaku punu godinu rada ostvarenu u radnom odnosu kod poslodavca – najmanje 0,4%od osnovice; da je odredbom člana 284. stav 1. istog Zakona propisano da odredbe kolektivnog ugovora koji je na snazi na dan stupanja na snagu ovog zakona, a koje nisu u suprotnosti sa ovim zakonom, ostaju na snazi do zaključivanja kolektivnog ugovora u skladu sa ovim zakonom, dok je odredbom člana 117. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", broj 75/14 ) propisano da odredbe kolektivnog ugovora, odnosno pravilnika o radu koji je na snazi na dan stupanja na snagu ovog zakona, a koje nisu u suprotnosti sa ovim zakonom, ostaju na snazi do isteka važenja kolektivnog ugovora, odnosno do zaključivanja kolektivnog ugovora, odnosno donošenja pravilnika o radu u skladu sa ovim zakonom, a najduže šest meseci od dana stupanja na snagu ovog zakona; da je odredb om člana 5. stav 1. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama propisano da doda tak na platu pripada za vreme provedeno u radnom odnosu (minuli rad), u visini od 0,4 % od osnovice, za svaku punu godinu rada ostvarenu u radnom odnosu kod poslodavca ; da se na obračun i isplatu plate zaposlenih u zdravstvenoj ustanovi u državnoj svojini, čije se plate u celini ili delimično obezbeđuju iz sredstava budžeta ili iz sopstvenih prihoda zdravstvene ustanove, primenjuju odredbe Zakona o platama u državnim organima i javnim službama kojima se uređuju plate koje se isplaćuju iz sredstava doprinosa za socijalno osiguranje, saglasno članu 6a tog Zakona; da je, s tim u vezi, odredba člana 96. Posebnog kolektivnog ugovora za zdravstvene radni ke od 18. juna 2010. godine, kojom se minuli rad računa po osnovu vremena provedenog na radu za svaku punu godinu rada ostvarenu u radnom odnosu, uvećanog za staž osiguranja koji se računa sa uvećanim trajanjem – 0,4% od osnovne plate, u suprotnosti sa navedenim odredbama Zakona o radu i Zakona o platama u državnim organima i javnim službama; da se kod obračuna zarade po ovom osnovu ne vrši uvećanje po osnovu staža osiguranja iz penzijskog i invalidskog osiguranja, nezavisno od toga što je tužilac radio na poslovima na kojima se staž osiguranja računa sa uvećanim trajanjem; da taj staž osiguranja služi za priznavanje prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja, ali ne i po osnovu uvećana zarade iz ovog osnova, jer vreme za koje je tužilac bio osiguran po osnovu staža osiguranja sa uvećanim trajanjem, ne predstavlja vreme provedeno na radu, iz kog razloga zaposleni za to vreme ne može ostvariti pravo na uvećanu zaradu; da je, stoga, prvostepena presuda pravilna i na zakonu zasnovana, dok su žalbeni navodi tužioca da po članu 96. stav 1. Posebnog kolektivnog ugovora za zdravstvene ustanove ima pravo na minuli rad po osnovu staža koji se računa sa uvećanim trajanjem ocenjeni kao neosnovani.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Usta va, na čij u povred u se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pra vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 8. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 i 75/14) propisano je : da kolektivni ugovor i pravilnik o radu (u daljem tekstu: opšti akt) i ugovor o radu ne mogu da sadrže odredbe kojima se zaposlenom daju manja prava ili utvrđuju nepovoljniji uslovi rada od prava i uslova koji su utvrđeni zakonom (stav 1.); da opštim aktom i ugovorom o radu mogu da se utvrde veća prava i povoljniji uslovi rada od prava i uslova utvrđenih zakonom, kao i druga prava koja nisu utvrđena zakonom, osim ako zakonom nije drukčije određeno (stav 2.). Odredbom člana 106. Zakona o radu propisano je da se zarada za obavljeni rad i vreme provedeno na radu sastoji od osnovne zarade, dela zarade za radni učinak i uvećane zarade.

Odredbama člana 108. Zakona o radu, do izmena i dopuna objavljenih u „Službenom glasniku RS“, broj 75/14, bilo je propisano: da zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu u visini utvrđenoj opštim aktom i ugovorom o radu, pored ostalog, po osnovu vremena provedenog na radu za svaku punu godinu rada ostvarenu u radnom odnosu ( minuli rad) –0,4%od osnovice (stav 1. tačka 4)); da opštim aktom i ugovorom o radu mogu da se utvrde i drugi slučajevi u kojima zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu (stav 3.) . Ove odredbe u noveliranom obliku, sa početkom primene od 29. jula 2014. godine, propisuju: da z aposleni ima pravo na uvećanu zaradu u visini utvrđenoj opštim aktom i ugovorom o radu, pored ostalog, po osnovu vremena provedenog na radu za svaku punu godinu rada ostvarenu u radnom odnosu kod poslodavca ( minuli rad) – najmanje 0,4%od osnovice (stav 1. tačka 4)); da opštim aktom i ugovorom o radu mogu da se utvrde i drugi slučajevi u kojima zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu, kao što je uvećanje zarade po osnovu rada u smenama (stav 3.).

Samostalnim članom 117. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, broj 75/14) propisano je da odredbe kolektivnog ugovora, odnosno pravilnika o radu koji je na snazi na dan stupanja na snagu ovog zakona, a koje nisu u suprotnosti sa ovim zakonom, ostaju na snazi do isteka važenja kolektivnog ugovora, odnosno do zaključivanja kolektivnog ugovora, odnosno donošenja pravilnika o radu u skladu sa ovim zakonom, a najduže šest meseci od dana stupanja na snagu ovog zakona.

Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“, br. 34/01, 62/06 – dr.zakon, 116/08 – dr.zakon, 92/1, 10/13, 55/13 i 99/14) propisano je : da dodatak na platu pripada, pored ostalog, za vreme provedeno u radnom odnosu (minuli rad) – u visini od 0,4 % od osnovice, za svaku punu godinu rada ostvarenu u radnom odnosu kod poslodavca, u smislu člana 1. ovog zakona (član 5. stav 1. tačka 1)); da se na obračun i isplatu plate zaposlenih u zdravstvenoj ustanovi u državnoj svojini, čije se plate u celini ili delimično obezbeđuju iz sredstava budžeta ili iz sopstvenih prihoda zdravstvene ustanove, primenjuju odredbe ovog zakona kojima se uređuju plate koje se isplaćuju iz sredstava doprinosa za socijalno osiguranje (član 6a).

Posebnim kolektivnim ugovorom za zdravstvene ustanove čiji je osnivač Republika Srbija („Službeni glasnik RS“, br. 36/10, 42/10, 46/13, 74/13, 97/13 i 37/14) (u daljem tekstu: PKU) , koji se primenjivao u periodu od 5. juna 2010. do 31. decembra 2014. godine, bilo je propisano: da se ovaj ugovor neposredno primenjuje u zdravstvenim ustanovama čiji je osnivač Republika Srbija (član 2. stav 1.); da zaposleni ima pravo na dodatak na platu, pored ostalog, po osnovu vremena provedenog na radu za svaku punu godinu rada ostvarenu u radnom odnosu, uvećanog za staž osiguranja koji se računa sa uvećanim trajanjem – 0,4% od osnovne plate (član 96. stav 1. tačka 6)).

Odredbama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju („Službeni glasnik RS“, broj 34/03, sa kasnijim izmenama i dopunama) propisano je: da penzijski staž na osnovu koga se stiču i ostvaruju prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja obuhvata – 1) vreme koje se računa u staž osiguranja i poseban staž prema odredbama ovog zakona, 2) vreme koje je, kao staž osiguranja i poseban staž, računato u penzijski staž prema propisima koji su bili na snazi do dana stupanja na snagu ovog zakona (član 44.); da se u staž osiguranja u smislu člana 44. tačka 1) ovog zakona računa vreme provedeno na radu odnosno u osiguranju, u efektivnom trajanju (član 47.); da osiguraniku koji radi na naročito teškim, opasnim i za zdravlje štetnim radnim mestima, odnosno poslovima i osiguraniku koji radi na radnim mestima, odnosno poslovima na kojima posle navršenja određenih godina života ne može uspešno obavljati svoju profesionalnu delatnost, staž osiguranja u efektivnom trajanju računa se sa uvećanim trajanjem pod uslovima utvrđenim ovim zakonom, a stepen uvećanja staža osiguranja zavisi od težine, opasnosti i štetnosti rada, odnosno od prirode posla i može iznositi najviše 50% (član 52.).

5. Ocenjujući navode ustavne žalbe kojima se ističe povreda prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da se njima prevashodno ukazuje na to da parnični sud ovi ni su obrazložili zbog čega smatraju da je odredba člana 96. stav 1. tačka 6) PKU u suprotnosti sa Zakonom o radu i Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama.

Ustavni sud podseća da, saglasno odredbi člana 32. stav 1. Ustava, postoji obaveza sudova i drugih državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja da, pored ostalog, obrazlože svoje odluke. Ova obaveza ne može biti shvaćena kao obaveza da se u odluci iznesu svi detalji i daju odgovori na sva postavljena pitanja i iznesene argumente. Prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, koju Ustavni sud prihvata, prilikom ocene da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde pravičnog suđenja, potrebno je voditi računa o prirodi i okolnostima konkretnog slučaja (videti presudu u predmetu Garcia Ruiz protiv Španije, predstavka broj 30544/96, od 29. januara 1999. godine, stav 26.), pri čemu sudska odluka ne može da bude bez ikakvog obrazloženja, niti ono sme da bude lapidarnog karaktera (videti presudu u predmetu Georgiadis protiv Grčke , predstavka broj 21522/93, od 29. maja 1997. godine, stav 43.).

Primenjujući napred izneto na konkretan slučaj, Ustavni sud polazi od toga da je Apelacioni sud u Nišu u ukidajuć em rešenju Gž1. 4029/17 od 4. decembra 2018. godine izrazio pravni stav da je pravo zaposlenog na uvećanu zaradu/platu po osnovu minulog rada regulisano imperativnom normom Zakona o radu i Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, zbog čega kolektivni ugovor ne može da bude osnov za veća prava . Osnovni sud u Nišu je takvo stanovište u potpunosti implementirao u obrazloženju osporene prvostepene presude, dok je Apelacioni sud u Nišu u osporeno j drugostepeno j presud i dodatno pojasnio da je odredba člana 96. stav 1. tačka 6) PKU, zapravo, u suprotnosti sa Zakonom o radu i Zakon om o platama u državnim organima i javnim službama , iz kog razloga nema mesta njenoj primeni. Ustavni sud , dakle, konstatuje da konačan stav parničnog suda po pitanju odredbe člana 96. stav 1. tačka 6) PKU jeste da je ona contra legem.

Pravo na uvećanu zaradu/platu po osnovu minulog rada , saglasno navedenoj odredbi, pored godina rada ostvaren ih u radnom odnosu, a što je regulativa koju sadrži i Zakon o radu i Zakon o platama u državnim organima i javnim službama, obuhvatalo je i godine staž a osiguranja koji se računa sa uvećanim trajanjem. Kada je, uopšte , reč o pravu na uvećanu zaradu /platu, Zakon o radu ne sadrži numerus clausus osnova po kojima poslodavac može da prizna to pravo svojim zaposlenima, već prepušta da se, pored osnova koji su sadržani u članu 108. stav 1, a među kojima je i minuli rad, opštim aktom i ugovorom o radu utvrde i drugi slučajevi u kojima zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu/platu. S tim u vezi, ukoliko zakonodavac autonomnoj regulativi dozvoljava uvođenje posebnih osnova za ostvarivanje prava na uvećanu zaradu /platu, sledi da osporeni akti, a posebno presuda Apelacionog suda u Nišu, ne sadrže adekvatno obrazloženje o tome zašto je utvrđenje većeg obima prava na uvećanu zaradu/platu, po osnovu koji je propisan i Zakonom o radu i Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama (minuli rad) , bilo u suprotnosti sa ovim zakonima . Osim konstatacije da staž osiguranja sa uvećanim trajanjem služi za priznavanje prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja, Apelacioni sud u Nišu nije izneo nijedan drugi razlog zbog čega smatra da ta vrsta penzijskog staža ne može da utiče na obim i nekog drugog prava zaposlenog, iako je tako propisano opštim aktom , već da je to slučaj samo sa pravima po osnovu penzijskog i invalidskog osiguranja. U navedenom kontekstu, Ustavni sud podseća da jedan od osnovnih postulata domaćeg radnog prava, koji je redigovan u odredb ama člana 8. Zakona o radu, predviđa da kolektivni ugovor ne može da sadrž i odredbe kojima se zaposlenom daju manja prava ili utvrđuju nepovoljniji uslovi rada od prava i uslova koji su utvrđeni zakonom, ali da se tim akt om mogu utvrditi veća prava i povoljniji uslovi rada od prava i uslova utvrđenih zakonom, kao i druga prava koja nisu utvrđena zakonom.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je zaključio da je osporen im presudama Apelacionog suda u Nišu Gž1. 1547/19 od 17. septembra 2019. godine i Osnovnog suda u Nišu P1. 3183/18 od 3. aprila 2019. godine povređeno prav o podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 , 18/13 – Odluka US , 40/15 – dr.zakon, 103/15 i 10/23 ), odluč ujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da su posledice utvrđene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene drugostepene presude i određivanjem da Apelacioni sud u Nišu donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv osporene presude Osnovnog suda u Nišu, zbog čega je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud nije posebno razmatrao navode podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. i prava na imovinu iz člana 58. Ustava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i odredio način otklanjanja štetnih posledica.

7. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, a da u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15 od 12. maja 2022. godine, stav 83.). Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 3. izreke.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti