Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je delimično usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao sedam godina i osam meseci. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete zbog neefikasnosti sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Vladan Petrov , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. L . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 2. februara 2023. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. L . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 5034/16 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo D. L . na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. L . iz Beograda podnela je Ustavnom sudu, 3. oktobra 201 8. godine, preko punomoćnika M. M , advokata iz Beograda, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 5034/16, kao i protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 5034/16 od 22. juna 2017. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7055/17 od 18. jula 2018. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, iz člana 32. stav 1 . Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno da je tužba u predmetnom parni čnom postupku podneta 5. novembra 2010. godine, a da je postupak pravnosnažno okončan gotovo osam godina kasnije donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7055/17 od 18. jula 2018. godine. Stoga, podnositeljka ustavne žalbe smatra da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u osporenom parničnom postupku . Povredu prava na pravično suđenje zasniva na navodima o propustu suda da obrazloži osporene sudske odluke, kao i na proizvoljnoj i arbitrernoj primeni materijalnog prava. U prilog tvrdnji o povredi prava na obrazloženu sudsku odluku, podnositeljka je istakla da nisu jasno navedeni ključni argumenti u pogledu odlučnih činjenica, kao ni u pogledu materijalnog prava, pa tako drugostepeni sud u obrazloženju osporene presude nije imao osnov da zaključi da je prvostepeni sud pravilno ocenio da je tužilja u celosti dostavila dokaze za tačnost svoje tvrdnje da je tuženoj dala određeni novac na zajam i da ga ona nije vratila. Što se tiče proizvoljne i arbitrerne primene prava, podnositeljka je istakla da sudovi na osnovu izvedenih dokaza nisu mogli zaključiti da su tužilja i tužena zaključile ugovor o zajmu. Osporila j e i stav drugostepenog suda, koji je ukazujući da se radi realnom pravnom poslu, te činjenici da tužena ne spori da joj je tužilja davala novac, ocenio da je zaključen ugovor o zajmu iz člana 557. Zakona o obligacionim odnosima. Predložila je da Ustavni sud utvrdi da priloženi spisi predmeta ukazuju da ni iskazi svedoka, ni iskazi tužilje, niti sadržina priznanice ne mogu pribaviti tužilji svojstvo zajmoprimca, kao i da je neodrživa primena čl. 557. i 562. Zakona o obligacionim odnosima, te da joj je takvim arbitrernim tumačenjem povređeno pravo na pravično suđenje. Takođe, predložila je da Ustavni sud utvrdi da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, te je navodeći da je po tom osnovu pretrpela štetu, istakla i zahtev za isplatu novčanog iznosa u visini od 5.000 evra na ime umanjenja štetnih posledica povrede tog prava.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 5034/16, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

M. Š . iz Beograda podnel a je, 5. novembra 2010. godine, Prvom osnovnom sudu u Beogradu tužbu radi isplate duga po osnovu zajma i po osnovu zakupa stana protiv tužene D. N , ovde podnositeljke ustavne žalbe , koja je tokom postupka promenila prezime u L. Po podnetoj tužbi formiran je predmet P. 87204/10.

Prvostepeni sud je 25. januara 2011. godine, nakon neuspelog pokušaja dostave tužbe tuženoj, naložio tužilji da dostavi tačnu adresu tužene , jer je nepoznata na adresi iz tužbe. Tužilja je dopisima od 16. marta i 5. maja 2011. godine obavestila sud da nema saznanja o adresi stanovanja tužene, te je predložila da se dostava izvrši na adresi označenoj u tužbi, a što je radno mesto tužene (sedište frizerskog salona u vlasništvu tužene). Sud je ponovio dostavu na istu adresu i tužena je primila predmetno pismeno 21. juna 2011. godine, nakon čega je 19. jula 2011. godine dostavila sudu odgovor na tužbu. Prvo ročište za glavnu raspravu održano je 10. aprila 2012. godine , a pored toga zakazano je i održano još pet ročišta. Na trećem održanom ročištu saslušane su stranke i izvršeno je njihovo suočenje (9. novembra 2012. godine), a na poslednjem ročištu (13. maja 2013. godine) pročitani su pismeni dokazi koji se nalaze u spisima i zaključena je glavna rasprava. Na četiri održana ročišta nisu izvođeni bilo kakvi dokazi, već su se samo stranke izjasnile da ostaju pri tužbi, odnosno odgovoru na tužbu i svojim navodima, a na drugom održanom ročištu određeno je i izvođenje dokaza saslušanjem stranaka. U toku postupka određeno je izvođenje dokaza saslušanjem jednog svedoka (I.J.) na predlog tužene, ali pozivanje svedoka na datoj adresi za tri ročišta je bilo bezuspešno, te je sud na poslednjem ročištu stavio van snage rešenje o saslušanju svedoka.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 87204/10 od 13. maja 20 13. godine, u stavu prvom izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilje za isplatu duga po osnovu zajma i odlučeno je o troškovima postupka , a u stavu drugom izreke je delimično odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev u preostalom delu , dok je, u stavu trećem izreke, tužbeni zahtev za isplatu duga po osnovu neisplaćene zakupnine odbijen kao neosnovan u celosti. Pismeni otpravak presude dostavljen je punomoćnicima stranaka 22. novembra 2013. godine.

Protiv navedene presude u stavu prvom izreke tužena je izjavi la žalbu 5. decembra 20 13. godine, a tužilja je dostavila odgovor na žalbu 23. decembra 2013. godine. Prema dostavnoj naredbi postupajućeg sudije od 25. juna 2014. godine spisi predmeta treba da se dostave Apelacionom sudu u Beogradu radi odlučivanja o podnetoj žalbi .

Rešenjem Vrhovog kasacionog suda R. 6797/15 od 12. maja 2015. godine određen je Viši sudu u Požarevcu za postupanje u ovom predmetu. U obrazloženju rešenja je, pored ostalog, navedeno da je Viši sud u Beogradu podneskom od 24. aprila 2015. godine podneo predlog za delegaciju drugog stvarno nadležnog suda radi odlučivanja o žalbi izjavljenoj u ovom predmetu – Gž. 5206/14, zbog opterećenosti tog suda u odnosu na ostale više sudove.

Viši sud u Požarevcu doneo je 14. oktobra 2015. godine rešenje Gž. 1077/15 kojim se oglasio stvarno nenadležnim za odlučivanje o predmetnoj žalbi, određujući pri tome da se spisi predmeta, po pravnosnažnosti rešenja, dostave Apelacionom sudu u Beogradu, kao stvarno i mesno nadležnom sudu. Spisi predmeta su 13. novembra 2015. godine dostavljeni Apelacionom sudu u Beogradu.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6915/15 od 22. februara 20 16. godine ukinuta je prvostepena presuda u stavu prvom izreke i predmet je vraćen istom sudu na ponovno suđenje. Spisi predmeta su dostavljeni prvostepenom sudu 2. marta 2016. godine, a pismeni otpravak rešenja je dostavljen strankama 22. marta 2016. godine.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom, koji je vođen pod brojem P. 5034/16, od ukupno zakazanih šest ročišta za glavnu raspravu, održana su samo tri ročišta (9. maja i 4. oktobra 2016. godine i 22. juna 2017. godine , kada je i zaključena rasprava). Na održanim ročištima sproveden je dokazni postupak saslušanjem strana ka i njihovim suočenje m, saslušanjem jednog svedoka (koji je određen na predlog tužilje) i čitanjem pismenih dokaza. Tri ročišta nisu održana zbog nedolaska svedoka I.J. (16. decembra 2016. godine i 17. marta i 20. aprila 2017. godine) , čije saslušanje je određeno na predlog tužene. Prvostepeni sud je zbog neopravdanog izostanka sa ročišta (4. oktobra i 16. decembra 2016. godine i 20. aprila 2017. godine), doneo i tri rešenja o novčanom kažnjavanju svedoka. Što se tiče poziva za ročište zakazano za 17. mart 2017. godine, u dostavnici je ko nstatovano da je svedok „lično odbila prijem pismena jer ne poznaje ni jednu osobu, a žena je u kolicima“, kao i da je pismeno ostavljen o u sandučetu. Telegramom od 17. marta 2017. godine svedok je obavestio sud da zbog bolesti ne može da pristupi na to ročište , te iz tih razloga ono nije ni održano. Dostavljanje poziva svedoku za ročište od 22. juna 2017. godine, prvo je pokušano 10. maja 2017. godine ali nije izvršeno, uz konstataciju da je svedok u bolnici, a potom je ponovo pokušano 19. maja 2017. godine, međutim ono nije izvršeno jer je svedok preminuo. Pored toga, u ovom delu postupka tužilja je podneskom od 3. marta 2017. godine odustala od dela tužbenog zahteva za plaćanje zakupnine i preinačila tužbeni zahtev za isplatu duga po osnovu zajma.

Osporenom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 5034/16. od 22. juna 2017. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je tužbeni zahtev za isplatu duga po osnovu zajma (9.200 evra), sa opredeljenom kamatom; u stavu drugom izreke konstatovano je da se tužba smatra povučenom u delu za isplatu duga po osnovu zakupa stana za označeni period, a u stavu trećem izreke nije dozvoljeno preinačenje tužbe povećanjem tužbenog zahteva za isplatu označenog izn osa na ime duga po osnovu zajma; u stavu četvrtom izreke obavezana je tužena da tužilji naknadi troškove parničnog postupka. Dostavljanje pismenog otpravka presude punomoćniku tužene pokušano je 4. avgusta 2017. godine, ali je dostavljač konstatovao da je punomoćnik tužene na godišnjem odmoru do 27. avgusta, pa je dostavljanje izvršeno 13. septembra 2017. godine.

Protiv prvostepene presude u stavu prvom, drugom i četvrtom izreke, tužena je izjavila žalbu 27. septembra 2017. godine, a tužilja je dostavila odgovor na žalbu 25. oktobra 2017. godine.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7055/17 od 18. jula 2018. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena je presuda Prvog osno vnog suda u Beogradu P. 5034/16 od 22. juna 2017. godine, u stav ovima prvom, drugom i četvrtom izreke. Pismeni otpravak presude dostavljen je punomoćniku tužene 3. septembra 201 8. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povred u se poziva podnositeljka ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je konstatovao da je osporeni parnični postupak pokrenut 5. novembra 2010. godine, podnošenjem tužbe Prvom osnovnom sudu u Beogradu, a da je pravnosnažno okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7055/17 od 18. jula 2018. godine. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak trajao sedam godina i osam meseci.

Ustavni sud nalazi da bi navedeno trajanje postupka od sedam godina i osam meseci moglo ukazivati na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Ipak, prilikom odlučivanja o tome da li je podnosi ocima ustavne žalbe u konkretnom slučaju povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumne dužine trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja raspravljanog prava za podnosioca.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da predmetni parnični postupak, u kome je odlučivano o tužbi radi isplate duga nije bio posebno ni činjenično, ni ti pravno složen.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnositeljka ustavne žalbe imala legitiman interes da se postupak po tužbi radi isplate duga, u kome je ona imala svojstvo tužene, okonča u primerenom roku.

Kada je reč o ponašanju podnositeljke, Ustavni sud je ocenio da ni ona, niti njen punomoćnik , nisu doprineli du žem trajanju predmetnog parničnog postupka nakon što joj je dostavljena tužba na odgovor. Međutim, Ustavni sud je imao u vidu da je nešto dužem trajanju postupka doprineo i problem sa dostavljanjem tužbe tuženoj. Prvostepeni sud je prvo pokušao dostavljanje tužbe tuženoj na adresi označenoj u tužbi, ali ono nije izvršeno jer je konstatovano da je tužena nepoznata na toj adresi, zbog čega je sud tražio od tužilje da označi tačnu adresu tužene, te je nakon predloga tužilje da se dostavljanje tužbe izvrši na istoj adresi, ono upravo i izvršeno na adresi iz tužb e. Takođe, dostavljanje prve prvostepene presude je u određenoj meri prolongirano zbog činjenice da je punomoćnik podnositeljke bio na godišnjem odmoru.

Po oceni Ustavnog suda, osnovni razlog dugom vremenskom trajanju parničnog postupka je nedelotvorno i neefikasno postupanje sudova u predmetnom parničnom postupku. Prvostepeni sud je prvo ročište održao nakon skoro devet meseci od dostavljanja odgovora na tužbu, a samo je na dva ročišta, od šest održanih u ovom delu postupka , sproveo dokazni postupak saslušanjem stranaka, njihovim suočenjem i čitanjem pismenih dokaza. Pri tome, U stavni sud je imao u vidu da na nekoliko ročišta dokazi nisu izvođeni zbog bezuspešnog pozivanja svedoka, ali nalazi da odgovornost za to delom snosi i prvostepeni sud , koji nije preduzeo zakonom predviđene procesne mere u slučaju neopravdanog izostanka svedoka. Takođe, prvostepeni sud je u ovom delu postupka doprineo njegovom dužem trajanju i zbog činjenice da je pismeni otpravak prvostepene presude dostavio strankama nakon više od šest meseci , kao i zbog činjenice da su spisi predmeta dostavljeni drugostepenom sudu na odlučivanje o žalbi posle šest meseci od dostavljanja odgovara na žalbu. Ustavni sud je ocenio da je na duže trajanje postupka uticala i činjenica da je u žalbenom postupku više od godinu dana odlučivano samo o nadležnosti suda, i to tako što je prvo Vrhovni kasacioni sud, postupajući po predlogu Višeg suda u Beogradu za delegaciju nadležnosti, odredio Viši sud u Požarevcu za postupanje u ovom predmetu, da bi se zatim taj sud oglasio stvarno nenadležnim za odlučivanje po predmetnoj žalbi. To je imalo za posledicu da se spisi predmeta radi odlučivanja o žalbi dostave stvarno nadležnom drugostepenom sudu posle skoro dve godine od podnošenja žalbe.

Pored toga, Ustavni sud konstatuje da u ponovnom prvostepenom postupku dva ročišta nisu održana zbog neopravdanog izostanka svedoka , a jedno zbog njegovog opravdanog izostanka. Imajući u vidu da je prvostepeni sud u ovom delu postupk a, u skladu sa zakonom, doneo tri rešenja o novčanom kažnjavanju svedoka zbog neopravdanog izostanka sa ročišta, kao i činjenicu da je svedok u jednom periodu bio bolestan i da je kasnije preminuo, Ustavni sud nalazi da se, u okolnostima konkretnog slučaja, duže trajanje postupka uslovljeno nedolaskom svedoka na ročišta ne može staviti na teret sudu.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je utvrdio da je u osporenom parničnom postupku podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpel a zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve činjenice od značaja u ovom ustavnosudskom sporu , a posebno dužinu trajanja postupka, imajući pri tome u vidu da su postojale i određene okolnosti koje su uticale na duže trajanje postupka , a koje se ne mogu staviti na teret sudu. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka pretrpel a. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine, i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava , Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpel a zbog neefikasnog postupanja sudova.

7. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kome su osporene presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 5034/16 od 22. juna 2017. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7055/17 od 18. jula 2018. godine sa stanovišta povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud ukazuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova. Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i načina na koji su sudovi primenili materijalno pravo, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje sudova u osporenim sudskim odlukama bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnositeljke o proizvoljnoj i arbitrernoj primeni prava ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, zahteva da kao instancioni sud oceni zakonitost sudskih odluka donetih u predmetnom parničnom postupku.

S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje dokaze izvedene u postupku pred redovnim sudom i da preispituje pravilnost zaključaka suda o pojedinim izvedenim dokazima, niti pak da ocenjuje pravilnost drugih činjeničnih i pravnih zaključaka suda, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno, a što ovde nije slučaj.

Ispitujući navode podnositeljke ustavne žalbe kojim a ukazuje na propust Apelacionog suda u Beogradu da obrazloži osporenu presudu u pogledu odlučnih činjenica i materijalnog prava , Ustavni sud ukazuje da pravo na obrazloženu sudsku odluku podrazumeva obavezu suda da navede jasne, dovoljne i razumljive razloge na kojima zasniva svoju odluku, pri čemu ovakva obaveza ne znači da je sud dužan da u odluci daje detaljne odgovore na sva postavljena pitanja i iznete argumente. Mera u kojoj postoji obaveza davanja obrazloženja zavisi od prirode odluke i uslovljena je okolnostima konkretnog slučaja. Polazeći od iznetog, a na osnovu uvida u osporenu drugostepenu presudu donet u u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je ocenio da je Apelacioni sud u Beogradu u svojoj odluci razmotri o pitanja koja su bila bitna u konkretnom slučaju , odnosno koja su bil a od uticaja na odluk u o predmetnom tužbenom zahtevu, kao i da je izneo dovoljne i jasne razloge na kojima zasniva svoju odluku.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti