Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko sedam godina. Sud je ocenio da su kašnjenja, uzrokovana neefikasnim postupanjem prvostepenog suda, dovela do nerazumno dugog trajanja postupka i dosudio naknadu štete.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-11218/2020
28.03.2024.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov, Miroslav Nikolić i dr Nataša Plavšić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Lj. O . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 28. marta 2024. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Lj. O. i utvrđuje d a je u parničnom postupku koji je vo đen pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 1962/19 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo Lj. O. na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Lj. O . iz Beograda je , 13. novembra 2020. godine, preko punomoćnika D . S, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv presude Drugog osnovnog suda u Beogradu P. 1962/19 od 20. februara 2020. godine i presude Višeg suda u Beogradu Gž. 13036/20 od 11. septembra 2020. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Podnositeljka ustavne žalbe je istovremeno istakla i povredu prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava , u parničnom postupku u kome su donete navedene presude.

Podnositeljka ustavne žalbe navodi da je predmetni parnični postupak trajao više od sedam godina i da je ovoliko dugo trajanje parnice nastalo kao posledica neefikasnog postupanja sudova, zbog čega smatra da je u konkretnom slučaju povređeno njeno pravo na suđenje u razumnom roku. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporene presude i utvrdi podnositeljki pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalb e povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Drugog osnovnog suda u Beogradu P. 1962/19, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilja Lj. O, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je 14. avgusta 2013. godine Prvom osnovnom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog D . „ A.“ Beograd, radi isplate duga. U tužbi je navedeno da je sada pok. suprug tužilje M.O, po osnovu ugovora o smeštaju, primljen 5. februara 2013. godine na čuvanje i negu kod tuženog, gde je proveo osam dana, pa da se tuženi neosnovano obogatio zadržavši celokupan iznos od 650 evra na ime mesečne naknade za boravak u domu. Predmet je zaveden pod brojem P. 33705/13.

Drugi osnovni sud u Beogradu je, nakon početka primene Zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštva iz 2013. godine, preuzeo prvostepenu nadležnost za postupanje u ovoj pravnoj stvari.

Prvostepeni sud je 21. februara 2017. godine doneo presudu P. 33705/13, kojom je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje.

Odlučujući o žalbi tužilje, Viši sud u Beogradu je 10. aprila 2019. godine doneo rešenje Gž. 7084/17, kojim je ukinuo prvostepenu presudu i vratio predmet Drugom osnovnom sudu u Beogradu na ponovno postupanje i odlučivanje. Drugostepeni sud je ocenio da postupajući prvostepeni sud nije ocenio da li je punovažna odredba člana 15. stav 3. ugovora o smeštaju, a što predstavlja prethodno pitanje za odlučivanje o tužbenom zahtevu tužilje.

Viši sud u Beogradu je 14. maja 2019. godine vratio Drugom osnovnom sudu u Beogradu spise predmeta, sa pismenim otpravcima navedenog drugostepenog rešenja. U ponovnom postupku, predmet je zaveden pod brojem P. 1962/19, a prvo ročište za glavnu raspravu je održano 16. oktobra 2019. godine.

Drugi osnovni sud u Beogradu je 20. februara 2020. godine doneo osporenu presudu P. 1962/19, kojom je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje. U obrazloženju osporene prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da iz izvedenih dokaza proizlazi da je tužiljin suprug, u svojstvu korisnika usluga, zaključio 5. februara 2013. godine sa tuženim ugovor o smeštaju; da je odredbom člana 8. tog ugovora predviđeno da se cena smeštaja, usluga, staranja i brige o korisniku plaća unapred za mesec dana, odmah po prijemu klijenta i zaključenju ugovora; da je odredbom člana 11. ugovora predviđena cena od 650 evra, a da je odredbom člana 15. ugovora predviđeno da se plaćena sredstva ne vraćaju uplatiocu ukoliko korisnik premine pre isteka meseca za koji je uplata izvršena; da je iz izvedenih dokaza utvrđeno da je tužilja, iako je njen suprug potpisao ugovor, smeštanjem supruga kod tuženog preuzela obavezu plaćanja smeštaja nastalog po osnovu navedenog ugovora, pa da su se korisnik i tuženi saglasili o svim bitnim elementima ugovora, u smislu odredaba člana 24. i člana 446. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima; da je tužilja bila upoznata sa odredbama ugovora, opštim uslovima koji su određeni od strane tuženog kao ugovorne strane, koji obavezuju drugu ugovornu stranu i koji uslovi su joj morali biti poznati u času zaključenja ugovora, jer nije bilo posebnih pogodbi između ugovornih strana; da je tužilji samim tim bila poznata i odredba člana 15. ugovora, kojom je ugovoreno da se plaćena sredstva ne vraćaju uplatiocu u slučaju da korisnik premine pre isteka meseca za koji je uplata izvršena, a koje uslove je tužilja prihvatila; da sud stoga nalazi da ne postoji obaveza na strani tuženog da vrati novac koji tužilja potražuje ovom tužbom; da je sud cenio navode tužilje da nije bila upoznata sa odredbom člana 15. predmetnog ugovora, ali je našao da nisu od uticaja na drugačiju odluku suda, imajući u vidu da je tužilja na pitanje o toj odredbi izbegla direktan odgovor, izjavivši da su joj ruke bile vezane zbog njenog zdravstvenog stanja i da zbog toga nije mogla da razmišlja o raskidu ugovora; da prvostepeni sud smatra i da odredbe opštih uslova ugovora nisu protivne cilju zaključenog ugovora, niti su nepravično odrazile interese obe ugovorne strane u trenutku zaključenja ugovora, već su predstavljale pravičan balans njihovih obaveza. Prvostepeni sud je 22. juna 2020. godine otpravio strankama primerke navedene presude.

Odlučujući o žalbi tužilje, Viši sud u Beogradu je osporenom presudom Gž. 13036/20 od 11. septembra 2020. godine odbio kao neosnovanu žalbu i potvrdio prvostepenu presudu, prihvatajući u celini pravno stanovište Drugog osnovnog suda u Beogradu prema kome odredba člana 15. ugovora o smeštaju nije protivna prinudnim propisima, savesnosti, poštenju i dobrim običajima.

Takođe, Ustavni sud je uvidom u spise predmeta utvrdio da je u prvostepenom postupku zakazano 15 ročišta za glavnu raspravu (25. novembra 2013, 13. marta, 7. maja, 15. septembra i 11. decembra 2014, 17. marta, 15. maja, 5. oktobra i 15. decembra 2015, 5. aprila i 3. oktobra 2016, 21. februara 2017, 16. oktobra, 12. decembra 2019. i 20. februara 2020. godine), od kojih je održano ukupno šest ročišta. Ročište zakazano za 25. novembar 2013. godine nije održano zbog toga što tužilji nije dostavljen odgovor na tužbu, ročišta zakazana za 13. mart 2014, 16. oktobra i 12. decembra 2019. godine nisu održana zbog neispunjenosti procesnih pretpostavki za njihovo održavanje, ročišta zakazana za 15. septembar i 11. decembar 2014. godine nisu održana zbog štrajka advokata, ročište zakazano za 15. maj 2015. godine nije održano zbog izmeštanja suda u drugu zgradu, dok ročišta zakazana za 5. april i 3. oktobar 2016. godine nisu održana zbog nedolaska svedoka.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu poziva podnositeljka ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13, 74/13, 55/14, 87/18 i 18/20), koji se primenjivao na predmetni parnični postupak, je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da presuda mora da se pisano izradi u roku od osam dana od dana objavljivanja i da u složenijim predmetima sud može da odloži pisanu izradu presude za još 15 dana (član 354. stav 1.); da je prvostepeni sud dužan da u roku od 30 dana od dana prijema rešenja drugostepenog suda održi ročište na kojem će se odrediti vremenski okvir za novu glavnu raspravu pred prvostepenim sudom (član 398. stav 1.).

5. Analizirajući dužinu trajanja postupka sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava kojom se jemči pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak pokrenut 14. avgusta 2013. godine, podnošenjem tužbe podnositeljke ustavne žalbe Prvom osnovnom sudu u Beogradu koji je tada bio mesno nadležan za odlučivanje i da je predmet pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Višeg suda u Beogradu Gž. 13036/20 od 11. septembra 2020. godine. Iz navedenog proizlazi da je ovaj obligaciono – pravni spor trajao više od sedam godina, što bi moglo da ukaže na činjenicu da ova parnica nije okončana u razumnom roku.

Ipak, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnositeljke ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnositeljku, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je zaključio da u ovom predmetu nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja bi se odrazila na dužinu trajanja parničnog postupka. Imajući u vidu da je podnositeljka ustavne žalbe podnela tužbu radi sticanja bez osnova, smatrajući da tuženi treba da joj vrati deo mesečne naknade po osnovu ugovora o smeštaju njenog pok. supruga srazmerno broju dana provedenih u prostorijama tuženog pre smrti, prvostepeni sud je, odlučujući o osnovanosti tužbenog zahteva podnositeljke, trebalo da utvrdi da li proizvodi pravno dejstvo ugovor o smeštaju, kojim je bilo predviđeno da će tuženi pružalac usluge imati pravo da zadrži ceo mesečni iznos na ime naknade za smeštaj ukoliko korisnik usluge premine pre isteka meseca.

Ustavni sud smatra da je podnositeljka ustavne žalbe imala legitiman interes da se ova parnica radi isplate duga okonča u što kraćem roku.

Ispitujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da su podnositeljka i njen punomoćnik preduzeli sve procesne mere kako bi se parnični postupak efikasno okončao.

Ipak, Ustavni sud nalazi da je nedelotvorno i neažurno postupanje Drugog osnovnog suda u Beogradu, koji je početkom 2014. godine preuzeo prvostepenu nadležnost za postupanje u ovoj pravnoj stvari, prvenstveno dovelo do nerazumno dugog trajanja predmetnog parničnog postupka. O neefikasnom postupanju prvostepenog suda govori činjenica da je taj sud u više navrata zakazivao ročišta za glavnu raspravu u neprihvatljivo dugim vremenskim razmacima. U navedenom kontekstu, Ustavni sud ukazuje da dva ročišta za glavnu raspravu nije održano zbog štrajka advokata, a da odgovornost Drugog osnovnog suda u Beogradu za prekomerno dugo trajanje parničnog postupka leži i u činjenici da u ovoj pravnoj stvari nije održano sedam ročišta za glavnu raspravu iz razloga koji se ne mogu pripisati u kri vicu podnositeljki ustavne žalbe. Ustavni sud je dalje utvrdio da je prvostepeni sud doneo presudu P. 33705/13 od 21. februara 2017. godine, kojom je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev podnositeljke ustavne žalbe, ne ocenjujući pravno dejstvo ugovora o smeštaju koji su zaključili suprug tužilje i tuženi, pa je rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 7084/17 od 10. aprila 2019. godine ukinuta navedena presuda i vraćen predmet Drugom osnovnom sudu u Beogradu na ponovno postupanje i odlučivanje, a što je sve dovelo do prolongiranog trajanja ove parnice. Ustavni sud je ocenio da se nedelotvorno postupanje prvostepenog suda ispoljilo i u daljem toku postupka, uzimajući u obzir da je Drugi osnovni sud u Beogradu tek nakon pet meseci od dana prijema drugostepenog ukidajućeg rešenja zakazao prvo ročište u ponovnom postupku, iako je, prema odredbi člana 398. stav 1. Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine, bio dužan da to učini u roku od 30 dana od dana prijema pomenutog rešenja. Na kraju, Ustavni sud je utvrdio se doprinos Drugog osnovnog suda u Beogradu dugom trajanju predmetnog parničnog postupka ogleda i u prekoračenju rokova za izradu pismenog otpravka osporene presude P. 1962/19 od 20. februara 2020. godine, u smislu odredbe člana 354. stav 1. Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine, uzimajući u obzir da je ista otpravljena parničnim strankama 22. juna 2020. godine.

Iz svih iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15 , 10/23 i 92/23), te je odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Ispitujući postojanje procesnih pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u delu u kome se osporavaju presuda Drugog osnovnog suda u Beogradu P. 1962/19 od 20. februara 2020. godine i presuda Višeg suda u Beogradu Gž. 13036/20 od 11. septembra 2020. godine, Ustavni sud je ocenio da podnositeljka u ustavnoj žalbi, osim iskazanog nezadovoljstva ishodom konkretnog parničnog postupka i ponovljenih navoda iz žalbe protiv prvostepene presude, nije navela ustavnopravne razloge koji bi opravdali tvrdnju da je osporenim presudama povređeno njeno pravo na pravično suđenje.

Ovo iz razloga što podnositeljka ustavne žalbe prvenstveno osporava navedene presude, u pogledu činjeničnog stanja utvrđenog tokom sprovedenog parničnog postupka, ocenu izvedenih dokaza od strane postupajućih sudova i pravni stav o punovažnosti ugovora o smeštaju, što ne predstavljaju ustavnopravne razloge zbog kojih se mogu pobijati osporene presude sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava. U tom kontekstu, Ustavni sud ukazuje da odlučujući o ustavnoj žalbi ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova u pogledu utvrđenih činjenica i primene materijalnog prava ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenim sudskim odlukama bilo očigledno proizvoljno, a što nije bilo reč u konkretnom slučaju.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu u ovom delu kao nedozvoljenu , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu i navode podnositeljke ustavne žalbe kojima ukazuje da je u osporenoj prvostepenoj presudi pogrešno označen datum donošenja iste, ali ih nije posebno cenio, kako zbog toga što su ti navodi mogli biti predmet posebnog zahteva upućenog Drugom osnovnom sudu u Beogradu radi ispravke presude, tako i zbog toga što tehničke greške prilikom izrade presude u redovnom sudskom postupku ne mogu imati težinu povrede ustavnog prava.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog učinjene povrede ustavnog prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti koje su od uticaja u ovoj ustavnopravnoj stvari. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka pretrpela zbog neažurnog postupanja sudova . Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je uzeo u obzir i noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine), kao i više presuda donetih nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti