Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku zbog uznemiravanja svojine. Povreda je nastala zbog neaktivnosti drugostepenog suda, koji o žalbi nije odlučivao skoro dve godine, što je dovelo do ukupnog trajanja postupka od preko devet godina.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Slobodana Milenkovića iz Leskovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 20. aprila 2011. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Slobodana Milenkovića i utvrđuje da je u drugostepenom postupku koji se vodio pred Okružnim sudom u Leskovcu po žalbi na presudu Opštinskog suda u Leskovcu P. 2552/01 od 3. decembra 2007. godine, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odbacuje se ustavna žalba Slobodana Milenkovića izjavljena protiv rešenja Okružnog suda u Leskovcu Kv. 121/03 od 3. septembra 2003. godine, rešenja Okružnog suda u Leskovcu Kv. 30/07 od 19. februara 2007. godine, rešenja Okružnog suda u Leskovcu Kv. 108/07 od 18. decembra 2007. godine, rešenja Okružnog suda u Leskovcu Kv. 22/08 od 6. februara 2008. godine, rešenja Okružnog suda u Leskovcu Kv. 78/08 od 5. novembra 2008. godine i rešenja Vrhovnog suda Srbije Kž. II 2930/08 od 28. novembra 2008. godine.

3. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Slobodan Milenković iz Leskovca je 22. septembra 2008. godine podneo ustavnu žalbu, uređenu 24. oktobra 2009. godine i dopunjenu 4. novembra 2010. godine, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu iz člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodio pred Okružnim sudom u Leskovcu po žalbi na presudu Opštinskog suda u Leskovcu P. 2552/01 od 3. decembra 2007. godine. Ustavna žalba je podneta i protiv rešenja Okružnog suda u Leskovcu Kv. 121/03 od 3. septembra 2003. godine, rešenja Vrhovnog suda Srbije Kž. II 1575/03 od 2. oktobra 2003. godine, rešenja Okružnog suda u Leskovcu Kv. 30/07 od 19. februara 2007. godine, rešenja Okružnog suda u Leskovcu Kv. 108/07 od 18. decembra 2007. godine, rešenja Okružnog suda u Leskovcu Kv. 22/08 od 6. februara 2008. godine, rešenja Okružnog suda u Leskovcu Kv. 78/08 od 5. novembra 2008. godine i rešenja Vrhovnog suda Srbije Kž. II 2930/08 od 28. novembra 2008. godine.

Podnosilac u ustavnoj žalbi navodi da je suvlasnik parcele i da je zbog uznemiravanja svojine zatražio zaštitu od Opštinskog suda u Leskovcu u parničnom i krivičnom postupku. Parnični postupak je vođen u predmetu P. 2552/01 i 3. decembra 2007. godine je doneta prvostepena presuda, protiv koje je podnosilac izjavio žalbu 18. januara 2008. godine. Smatra da je razuman rok za donošenje odluke o žalbi istekao, jer su spisi predmeta dostavljeni ranijem Okružnom sudu u Leskovcu na odlučivanje 21. marta 2008. godine, a da je drugostepena presuda doneta tek 14. septembra 2010. godine od strane Apelacionog suda u Nišu i da mu je stoga povređeno pravo na suđenje u razumnom roku i pravo na mirno uživanje svojine. Krivični postupak je vođen po njegovoj privatnoj tužbi u predmetu K. 622/01 i pravnosnažno je okončan donošenjem presude Okružnog suda u Leskovcu Kž. 498/02 od 15. avgusta 2002. godine, kojom je prvostepena presuda Opštinskog suda u Leskovcu potvrđena. Podnosilac ustavne žalbe je zatim podneo više zahteva za sprovođenje istrage protiv postupajućih sudija i predsednika sudova, ali istraga nije sprovedena, jer je Okružni sud u Leskovcu našao da nema mesta sprovođenju iste. Potom je tražio ponavljanje krivičnih postupaka, ali su nadležni sudovi takve njegove zahteve odbacivali kao nedozvoljene. Podnosilac ustavne žalbe iz tog razloga smatra da su mu povređena navedena ustavna prava. Predložio je da Ustavni sud poništi osporene sudske odluke. Naknadu nematerijalne štete nije tražio.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Prema članu 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“', broj 109/07), ustavna žalba može se izjaviti protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva ili je zakonom isključeno pravo na njihovu sudsku zaštitu (stav 1.), a ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku (stav 2.).

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

A) Činjenice i okolnosti vezane za parnični postupak

Podnosilac ustavne žalbe je sa još dva lica 13. jula 2001. godine Opštinskom sudu u Leskovcu podneo tužbu protiv tuženih M.S. i V.S. zbog uznemiravanja prava svojine.

Presudom Opštinskog suda u Leskovcu P. 2552/01 od 3. decembra 2007. godine odbijen je tužbeni zahtev tužilaca kao neosnovan.

Podnosilac ustavne žalbe je 18. januara 2008. godine izjavio žalbu protiv navedene presude Okružnom sudu u Leskovcu.

Spisi predmeta Opštinskog suda u Leskovcu su sa izjavljenom žalbom dostavljeni Okružnom sudu u Leskovcu na odlučivanje 21. marta 2008. godine.

Nakon uspostavljanja nove mreže sudova, spisi predmeta Opštinskog suda u Leskovcu ustupljeni su 25. januara 2010. godine Apelacionom sudu u Nišu kao nadležnom drugostepenom sudu.

Apelacioni sud u Nišu je 14. septembra 2010. godine doneo presudu Gž. 1385/10 kojom je, pored ostalog, odbio kao neosnovanu žalbu tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe i potvrdio presudu Opštinskog suda u Leskovcu P. 2552/01 od 3. decembra 2007. godine.

B) Činjenice i okolnosti vezane za krivični postupak

Po privatnoj tužbi podnosioca ustavne žalbe vođen je krivični postupak pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu K. 622/01 protiv V.S. i M.S. zbog više krivičnih dela. Presudom Opštinskog suda u Leskovcu K. 622/01 od 27. marta 2002. godine okrivljeni su oslobođeni od optužbi, a ta presuda je potvrđena presudom Okružnog suda u Leskovcu Kž. 498/02.

Nezadovoljan ishodom krivičnog postupka, podnosilac ustavne žalbe je protiv sudije koja je sudila u prvom stepenu i sudije koji je bio sudija izvestilac u drugom stepenu podneo krivičnu prijavu Okružnom javnom tužilaštvu u Leskovcu. Nakon odbačaja krivične prijave, podnosilac ustavne žalbe je preduzeo krivično gonjenje i 13. avgusta 2003. godine podneo zahtev za sprovođenje istrage protiv G.S. i N.S. zbog krivičnog dela kršenje zakona od strane sudije iz člana 243. Krivičnog zakona Republike Srbije. Osporenim rešenjem Okružnog suda u Leskovcu Kv. 121/03 od 3. septembra 2003. godine, koje je potvrđeno rešenjem Vrhovnog suda Srbije Kž. II 1575/03 od 2. oktobra 2003. godine, odlučeno je da nema mesta sprovođenju istrage protiv osumnjičenih za navedena krivična dela.

Podnosilac ustavne žalbe podneo je krivičnu prijavu i protiv sudije M.J. koji je postupao u parničnom predmetu Opštinskog suda u Leskovcu P. 2552/01, predsednika Opštinskog suda u Leskovcu N.S. i protiv V.S. i M.S, tuženih u navedenom parničnom postupku. Okružno javno tužilaštvo u Leskovcu je krivičnu prijavu odbacilo, te je podnosilac ustavne žalbe preduzeo krivično gonjenje podnošenjem zahteva za sprovođenje istrage protiv M.J, N.S, M.S. i V.S, i to protiv M.J, zbog krivičnog dela kršenje zakona od strane sudije, javnog tužioca ili njegovog zamenika iz člana 360. Krivičnog zakonika, protiv N.S. zbog krivičnog dela zloupotreba službenog položaja iz člana 359. Krivičnog zakonika i krivičnog dela kršenje zakona od strane sudije, javnog tužioca ili njegovog zamenika iz člana 360. Krivičnog zakonika i protiv M.S. i V.S, zbog krivičnog dela kršenje zakona od strane sudije, javnog tužioca ili njegovog zamenika u podstrekavanju iz člana 360. u vezi sa članom 34. Krivičnog zakonika. Osporenim rešenjem Okružnog suda u Leskovcu Kv. 30/07 od 19. februara 2007. godine, koje je potvrđeno rešenjem Vrhovnog suda Srbije Kž. II 426/07 od 11. aprila 2007. godine, odlučeno je da nema mesta sprovođenju istrage protiv osumnjičenih za navedena krivična dela. Nakon pravnosnažnog okončanja ovog postupka, podnosilac ustavne žalbe je podneo zahtev za ponavljanje postupka u predmetu Okružnog suda u Leskovcu Kv. 30/07, koji je odbačen kao nedozvoljen osporenim rešenjem Okružnog suda u Leskovcu Kv. 108/07 od 18. decembra 2007. godine.

Podnosilac ustavne žalbe je potom podneo krivičnu prijavu protiv predsednika Okružnog suda u Leskovcu. Okružno javno tužilaštvo u Leskovcu je krivičnu prijavu odbacilo, te je podnosilac ustavne žalbe preduzeo krivično gonjenje podnošenjem zahteva za sprovođenje istrage protiv J.I, zbog krivičnog dela kršenje zakona od strane sudije, javnog tužioca ili njegovog zamenika iz člana 360. Krivičnog zakonika i krivičnog dela falsifikovanje službene isprave iz člana 357. stav 1. Krivičnog zakonika. Osporenim rešenjem Okružnog suda u Leskovcu Kv. 22/08 od 6. februara 2008. godine, koje je potvrđeno rešenjem Vrhovnog suda Srbije Kž. II 525/08 od 5. marta 2008. godine, odlučeno je da nema mesta sprovođenju istrage protiv osumnjičenog za navedena krivična dela. Nakon pravnosnažnog okončanja ovog postupka, podnosilac ustavne žalbe je podneo zahtev za ponavljanje postupka u predmetu Okružnog suda u Leskovcu Kv. 22/08 i Kv. 108/07, koji je odbačen kao nedozvoljen osporenim rešenjem Okružnog suda u Leskovcu Kv. 78/08 od 5. novembra 2008. godine, a koje rešenje je Vrhovni sud Srbije osporenim rešenjem Kž. II 2930/08 od 28. novembra 2008. godine potvrdio.

4. Prema odredbi člana 32. stav 1. Ustava, svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Članom 58. Ustava utvrđeno je: da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1.); da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2.); da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine (stav 3.); da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (stav 4.).

5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je period ocene razumnosti dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda počeo 8. novembra 2006. godine stupanjem na snagu Ustava Republike Srbije, kojim se ustanovljava ustavna žalba kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih ili manjinskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, imajući u vidu da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu i nedeljivu celinu, koji započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je stao na stanovište da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja parničnog postupka u konkretnom slučaju mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen više od pet godina, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku bitan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe Opštinskom sudu u Leskovcu 13. jula 2001. godine, pa do 14. septembra 2010. godine kada je doneta presuda Apelacionog suda u Nišu Gž. 1385/10, kojom je pravnosnažno okončan predmetni parnični postupak.

Kada je reč o dužini trajanja sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak ukupno trajao preko devet godina.

Pri utvrđivanju razumnog vremenskog trajanja sudskog postupka, mora se poći od činjenice da postupak zavisi od niza činilaca koji se procenjuju u svakom pojedinačnom slučaju. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u određenom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj raspravljanog prava za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu vremenskog trajanja parničnog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, a krećući se u granicama postavljenog zahteva u kome je navedeno da se osporava dužina trajanja postupka po žalbi, Ustavni sud je iz priložene dokumentacije zaključio da u ovom parničnom predmetu nije bilo naročito složenih pravnih i činjeničnih pitanja koja bi zahtevala obiman i dugotrajan postupak.

Ustavni sud je ocenio da je podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac nije mogao doprineti dužini trajanja postupka pred drugostepenim sudom.

Osnovni razlog dugom vremenskom trajanju parničnog postupka je neažurno postupanje drugostepenog suda koji nije odlučio o žalbama tužioca u razumnom roku. Naime, spisi predmeta Opštinskog suda u Leskovcu su sa izjavljenom žalbom dostavljeni Okružnom sudu u Leskovcu na odlučivanje 21. marta 2008. godine. Do uspostavljanja nove mreže sudova 1. januara 2010. godine, Okružni sud u Leskovcu nije preduzeo nikakve radnje u ovom postupku. Apelacionom sudu u Nišu su 25. januara 2010. godine dostavljeni spisi predmeta iz Okružnog suda u Leskovcu i o žalbi na presudu Opštinskog suda u Leskovcu je odlučeno 14. septembra 2010. godine, donošenjem presude Gž. 1385/10. Ustavni sud nalazi da je period potpune neaktivnosti Okružnog suda u Leskovcu u periodu od jedne godine i devet meseci za odlučivanje drugostepenog suda o žalbi, predugačak i ničim opravdan. Praksa Evropskog suda za ljudska prava je sličnog stanovišta (videti presudu u predmetu Jelavić-Mitrović protiv Hrvatske od 13. januara 2005. godine, stav 28, presudu u predmetu Markoski protiv Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije od 2. novembra 2006. godine, stav 38.). Ustavni sud, takođe, ukazuje i na presudu Evropskog suda u predmetu Plazonić protiv Hrvatske od 6. marta 2008. godine, st. 60-63.) u kome je kritikovan stav Ustavnog suda Hrvatske, koji nije našao povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupcima u kojima su sudovi bili neaktivni ukupno godinu i po u jednom, i preko dve godine u drugom, a radilo se o postupcima koji nisu bili složeni.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog drugostepenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku. Ustavni sud je zaključio da je neažurno postupanje ranijeg Okružnog suda u Leskovcu u najvećoj meri dovelo do toga da je parnični postupak trajao duže od devet godina, pri čemu je sam žalbeni postupak trajao više od dve i po godine. Imajući u vidu da je Ustavni sud utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku pred drugostepenim sudom, Sud nije posebno cenio postupanje prvostepenog suda.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je ocenio da se pravično zadovoljenje u ovom slučaju ostvari objavljivanjem odluke Ustavnog suda u „Službenom glasniku Republike Srbije“, budući da podnosilac ustavne žalbe nije podneo zahtev za naknadu štete u smislu člana 89. st. 1. do 3. Zakona o Ustavnom sudu, i odlučio kao u tački 3. izreke.

U pogledu istaknute povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe nije naveo bilo kakve ustavnopravne razloge, zbog čega je Sud u ovom delu ustavnu žalbu odbacio na osnovu odredbe člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Razmatrajući ustavnu žalbu izjavljenu protiv više rešenja Okružnog suda u Leskovcu (Kv. 121/03 od 3. septembra 2003. godine, Kv. 30/07 od 19. februara 2007. godine, Kv. 108/07 od 18. decembra 2007. godine, Kv. 22/08 od 6. februara 2008. godine, Kv. 78/08 od 5. novembra 2008. godine) i rešenja Vrhovnog suda Srbije Kž. II 2930/08 od 28. novembra 2008. godine, Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, utvrdio da je ustavna žalba podneta, u suštini, zbog toga što je podnosilac ustavne žalbe nezadovoljan odlukama navedenih sudova, jer lica protiv kojih je podnosio zahteve za sprovođenje istrage nisu krivično gonjena. Polazeći od navedenog, Ustavni sud ističe da oštećeni kao tužilac nema ni Ustavom, ni zakonom garantovano pravo da će se protiv prijavljenog lica pokrenuti istraga, da će se protiv njega voditi krivični postupak, niti da će lice koje je okrivljeno biti i osuđeno, odnosno da će mu biti izrečena određena krivična sankcija.

Stoga je Ustavni sud u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje i odlučio kao u tački 2. izreke.

8. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević