Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 14 godina. Kao razlog je navedena neefikasnost prvostepenog suda, dok je kao satisfakcija određeno objavljivanje odluke.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić , Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Vidosava Rakića iz Užica, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 10. oktobra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Vidosava Rakića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Užicu u predmetu P . 297/01 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje .

2. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Vidosav Rakić iz Užica je 21. decembra 2009 . godine, preko punomoćnika Dragiše Todorovića, advokata iz Užica, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Užicu P. 297/01 od 22. juna 2009. godine i presude Okružnog suda u Užicu Gž. 1860/09 od 11. novembra 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 36. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava , u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Užicu u predmetu P. 297/01.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je 1995. godine podneo tužbu protiv tužene S. A , radi sticanja bez osnova. Dalje je naveo da je sud prihvatio nevalidnu finansijsku dokumentaciju koju je podnela tužena, što je uticalo da postupak traje petnaest godina i da osporene presude budu donete na štetu tužioca. Takođe je naveo da je sud bez ikakvog razloga odbio da sasluša svedoka koji je bio učesnik u spornom delu poslovanja sa tužiocem, čije svedočenje bi doprinelo donošenju presude u korist tužioca. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu navedenih Ustavom zajemčenih prava i poništi osporene presude.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Užicu P. 297/01 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavno sudskoj stvari :

Privatno preduzeće „Skadarlija“ iz Užica je 14. februara 1995. godine podnelo Opštinskom sudu u Užicu tužbu protiv tužene S. A, radi sticanja bez osnova. Predmet je zaveden pod brojem P. 287/95.

U toku postupka pred Opštinskim sudom u Užicu bilo je zakazano ukupno 40 ročišta za glavnu raspravu (16. marta, 10. aprila, 9. maja, 5. juna, 3. oktobra, 26. oktobra i 28. novembra 1995. godine, 25. juna, 4. septembra, 17. septembra, 30. oktobra i 20. novembra 1996. godine, 12. marta, 9. aprila i 15. maja 2001. godine, 9. aprila i 13. maja 2002. godine, 10. marta i 14. aprila 2003 . godine, 13. septembra i 26. oktobra 2004. godine, 17. aprila, 5. juna, 2. jula, 3. oktobra, 12. oktobra i 20. decembra 2007. godine, 13. februara, 19. marta, 15. aprila, 16. juna, 8. septembra, 15. oktobra, 19. novembra i 17. decembra 2008. godine, 2. februara, 14. aprila, 19. maja, 9. juna i 22. juna 2009. godine). Ročište za glavnu raspravu zakazano za 9. april 2002. godine nije održano, jer tuženi nije uredno pozvan.

Tužena je 16. marta 1995. godine podnela protivtužbu protiv tužioca.

Opštinski sud u Užicu je 20. novembra 1996. godine doneo rešenje P. 287/95, kojim je prekinuo postupak u ovoj pravnoj stvari zbog otvaranja stečajnog postupka nad tužiocem-protivtužen im.

Punomoćnik tužioca-protivtuženog je podneskom od 12. marta 1999 . godine predložio da se nastavi prekinuti parnični postupak, s obzirom na to da je rešenjem Privredenog suda u Užicu St. 564/95 od 16. juna 1998. godine zaključen stečajni postupak nad tužiocem-protivtuženim, te je kao pravni sledbenik tužioca označen Vidosav Rakić, ovde podnosilac ustavne žalbe.

Privredni sud u Užicu je dopisom od 9. septembra 1999. godine obavestio Opštinski sud u Užicu da je stečajni postupak nad privatnim preduzećem „Skadarlija“ zaključen rešenjem Privrednog suda u Užicu od 16. juna 1998. godine, te da je stečajni dužnik brisan iz sudskog registra 25. januara 1999. godine.

Nakon prijema dopisa Privrednog suda u Užicu od 9. septembra 1999. godine, postupajući sudija Opštinskog suda u Užicu je zakazao naredno ročište za glavnu rasp ravu za 12. mart 2001. godine. Predmet je zaveden pod brojem P. 297/01.

Opštinski sud u Užicu je 12. novembra 2004. godine doneo rešenje P. 297/01, kojim je odredio veštačenje od strane sudskog veštaka ekonomske struke.

Sudski veštak ekonomske struke je 15. februara 2007. godine dosta vio sudu pisani nalaz i mišljenje, a 8. februara i 10. juna 2008. godine dopunski nalaz i mišljenje.

Opštinski sud u Užicu je 22. juna 2009. godine doneo osporenu presudu P. 297/01, kojom je: u stavu prvom izreke usvojio tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog i obavezao tuženu-protivtužilju da tužiocu na ime sticanja bez osnova plati odgovarajući novčani iznos, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom; u stavu drugom izreke odbio preostali deo tužbenog zahteva tužioca-protivtuženog (preko dosuđenog pa do traženog iznosa ); u stavu trećem izreke usvojio protivtužbeni zahtev tužene-protivtužilje, te je obavezao tužioca-protivtuženog da tuž enoj po osnovu duga plati odgovarajući novčani iznos , sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom; u stavu četvrtom izreke odbio preostali deo protivtužbenog zahteva tužene-protivtužilje (preko dosuđenog pa do traženog iznosa); u stavu petom izreke odredio da svaka stranka snosi svoje troškove postupka. U obrazloženju osporene prvostepene presude sud je detaljno analizirao izvedene dokaze na osnovu kojih je utvrđeno činjenično stanje i dao razloge na kojima se zasniva ocena izvedenih dokaza i pravni stav u odnosu na primenu merodavnog prava.

Okružni sud u Užicu je 11. novembra 2009. godine, odlučujući o žalbama tužioca i tužene, doneo osporenu presudu Gž. 1860/09, kojom je odbio kao neosnovane žalbe stranaka i potvrdio presudu Opštinskog suda u Užicu P. 297/01 od 22. juna 2009. godine u st. 2, 3, 4. i 5. izreke.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, bitne su sledeće odredbe Ustava :

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je svakom pra vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 36. Ustava je utvrđeno: da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (stav 2.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 14. februara 1995. godine, podnoše njem tužbe Opštinskom sudu u Užicu, da je podnosilac ustavne žalbe kao pravni sledbenik tužioc a preuzeo postupak 12. marta 1999. godine, te da je postupak okončan presudom Okružnog sud a u Užicu Gž. 1860 /09 od 11. novembra 2009. godine. I ako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je postupak trajao 14 godina i osam meseci , s tim da je od trenutka kada je podnosilac ustavne žalbe stupio u parnicu postupak trajao deset godina i osam meseci . Navedeno trajanje postupka nesumnjivo ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, trajanje sudskog postupka više od 14 godina ne može biti opravdano nijednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće da utiču na njegovu dužinu. Ovo posebno ako se ima u vidu da podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, svojim ponašanjem nije u značajnijoj meri doprineo dugom trajanju ovog parničnog postupka.

Iz tih razloga, Ustavni sud je utvrdio da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Užicu u predmetu P. 297/01 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. sta v 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud u ovom delu usvojio ustavnu žalbu , saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke .

6. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kome je izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Užicu P. 297/01 od 22. juna 2009. godine i presude Okružnog suda u Užicu Gž. 1860/09 od 11. novembra 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je pitanje načina na koji se dokazni postupak sprovodi, kao i pitanje prihvatljivosti i ocene dokaza u nadležnosti redovnih sudova. Postupajući u parničnom postupku, u skladu sa načelom slobodne ocene dokaza, sud nije vezan, ograničen ili na bilo koji zakonom propisan način uslovljen posebnim dokaznim pravilima. U konkretnom slučaju, prvostepeni sud je sproveo dokazni postupak i utvrdio činjenično stanje na osnovu pismene dokumen tacije, iskaza tužioca i tužene i pet svedoka, kao i nalaza i mišljenja veštaka, te je izvedene dokaze cenio pojedinačno i u njihovoj međusobnoj vezi, nakon čega je svoju odluku i obrazložio, što su u osporenoj presudi prihvatio i drugostepeni sud. Ustavni sud naglašava da nije nadležan da ocenjuje dokaze predložene ili izvedene u sudskom postupku, niti da preispituje pravilnost zaključaka redovnih sudova o pojedinim izvedenim dokazima, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je dokazni postupak sproveden ili da su dokazi cenjeni na očiglednu štetu podnosioca ustavne žalbe. Po oceni Ustavnog suda, navodi ustavne žalbe i obrazloženje osporenih presuda ne daju osnov za zaključak da je dokazni postupak sproveden na očiglednu štetu podnosioca ustavne žalbe. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje , već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenih akata.

Ustavni sud je ocenio da se podnosilac ustavne žalbe samo formalno pozvao na povredu prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava, a da pri tom nije naveo nijedan razlog na kome zasniva svoje tvrdnje.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. ta čka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. S obzirom na to da podnosilac u ustavnoj žalbi nije postavio zahtev za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava, u ovom slučaju, ostvari objavljivanjem ove odluke u „Službenom glasniku Republike Srbije“ , saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu.

8. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08 - ispravka i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević