Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu zbog neizvršenja pravnosnažne sudske odluke

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu D. B. i utvrdio povredu prava na imovinu zbog dugotrajnog neizvršenja sudske odluke u postupku protiv dužnika sa državnim kapitalom. Utvrđeno je pravo podnosioca na naknadu materijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i Vesna Ilić Prelić , članovi Veća , u postupku po ustavnoj žalbi B . P . iz Leskovca , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. januara 2021. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba B . P . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 5545/15 povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1 .000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate . Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se ustavna žalba B . P . izjavljena protiv presude Osnovnog suda u Leskovcu P. 5545/15 od 30. maja 2017. godine i presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 4367/17 od 12. oktobra 2017. godine.

4. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. B. P . iz Leskovca podneo je Ustavnom sudu, 6. decembra 2017. godine, preko punomoćnika G. S, advokata iz Leskovca, ustavnu žalbu protiv presuda navedenih u tački 3. izreke, zbog povrede načela i prava utvrđenih odredbama čl. 21, 22, 32, 36. i 58. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku navedenom u tački 1. izreke, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Podnosilac istovremeno ističe povredu člana 6. stav 1. i čl. 13. i 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i člana 1. Protokola 1 i 12 uz Evropsku konvenciju. Kako su označenim odredbama Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i protokola uz ovu konvenciju garantovana prava čiju zaštitu pruža i Ustav Republike Srbije, to se ocena postojanja povrede ili uskraćivanja ovih prava vrši u odnosu na odgovarajuće odredbe Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da u konkretnom slučaju postupajući sudovi nisu preduzimali sve neophodne mere kako bi se osporeni postupak okončao u što je moguće kraćem roku i bez odugovlačenja. Takođe, osporava i presude Osnovnog suda u Leskovcu P. 5545/15 od 30. maja 2017. godine i Apelacionog suda u Nišu Gž. 4367/17 od 12. oktobra 2017. godine. Podnosilac predlaže da se utvrdi povreda označenih načela i prava, kao i da se poništi osporena drugostepena presuda. Ustavnom žalbom je tražena naknada nematerijalne i materijalne štete, kao i naknada za troškove sastava ustavne žalbe. Takođe je predloženo da Ustavni sud odloži izvršenje osporenih akata.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15) sadržinski je identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Leskovcu P. 5545/15 (ranije spis Opštinskog suda u Leskovcu P. 6445/03) i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac Lj. P . iz Leskovca podneo je 2. decembra 2003. godine tužbu Opštinskom sudu u Leskovcu protiv tuženog S . P . iz Leskovca , pravnog prethodnika ovde podnosioca ustavne žalbe, radi utvrđenja, povodom kojeg je formiran predmet P. 6445/03.

S. P . iz Leskovca podneo je 13. oktobra 2005. godine tužbu Opštinskom sudu u Leskovcu protiv tuženih Lj. P . i B . P, obojica iz Leskovca, radi utvrđenja, povodom kojeg je formiran predmet P. 5103/05.

Na ročištu održanom 26. septembra 2006. godine postupajući sudija je postupak u predmetu P. 5103/05 spojio sa postupkom u predmetu P. 6445 /03, radi jednovremenog odlučivanja.

Rešenjem Opštinskog suda u Leskovcu od 3. novembra 2006. godine nije prihvaćeno povlačenje tužbe tužioca Lj. P, zbog nedostaka pristanka tuženog S . P.

U sprovedenom postupku zakazano je ukupno 40 ročišta za glavnu raspravu, od kojih je 26 održano, na kojima je sproveden dokazni postupak saslušanjem parničnih stranaka i devet svedoka, kao i uviđajem na licu mesta i geodetskim veštačenjem koje je jednom dopunjeno . Ostalih 14 ročišta nije održano, i to dva na zahtev punomoćnika stranaka, dva na zahtev tuženog -protivtužioca, jedno zbog zahteva za izuzeće postupajućeg sudije, jedno zbog službene sprečenosti postupajućeg sudije, jedno zbog nedolaska uredno pozvanog veštaka, četiri zbog neuredne dostave po ziva strankama, i dva zbog štrajka advokata. T akođe 24. avgusta 2004. godine o dređeno je mirovanje postupka zbog nedolaska uredno pozvanog punomoćnika tužioca-protivtuženog. U periodu od 2. jula 2012. do 22. oktobra 2013. godine nije zakazano nijedno ročište za glavnu raspravu.

U periodu od 29. novembra 2006. do 9. novembra 2007. godine postupak je b io u prekidu zbog smrti tuženog-protivtužioca S. P . Rešenjem kojim je prekinut postupak određeno je da će se postupak nastaviti kada naslednici pok. S . preuzmu postupak ili kada ih sud na predlog protivne strane pozove da to učine . U tom periodu punomoćnik tužioca-protivtuženog je podneskom 5. decembra 2006 . godine predložio nastavak postupka tako što će sud pozvati B . P . kao jedinog zakonskog naslednika da stupi u parnicu na mesto svog oca.

Rešenjem Osnovnog suda u Leskovcu od 22. oktobra 2013. godine utvrđeno je da je tužba u toj pravnoj stvari povučena, zbog nedolaska uredno pozvanih stranaka. Punomoćnik tužioca -protivtuženog Lj. P . podneskom od 30. oktobra 2013. godine predložio je povraćaj u pređašnje stanje. Rešenjem Osnovnog suda u Leskovcu od 16. marta 2015. godine dozvoljen je povraćaj u pređašnje stanje i ukinuto je rešenje od 22. oktobra 2013. godine.

U toku postupka je, prvobitno, doneta presuda Opštinskog suda u Leskovcu P. 3351/07 od 12. februara 2009 . godine koja je ukinuta u stavovima prvom, trećem i četvrtom izreke rešenjem Okružnog suda u Leskovcu Gž . 1460/09 od 6. novembra 2009. godine, i u tom delu vraćena prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku je doneta ospore na presuda Osnovnog suda u Leskovcu P. 5545/15 od 30. maja 2017. godine koja je potvrđena osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 4367 /17 od 12. oktobra 2017. godine u stavovima četvrtom, petom i šestom izreke, dok je ukinuta u stavu prvom izreke i tužba tužioca-protivtuženog je odbačena, kao i u stavovima drugom i trećem izreke , bez vraćanja prvostepenom sudu na ponovni postupak.

4. Polazeći od toga da je ustavnom žalbom, pored ostalog, istaknuta povreda prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud najpre konstatuje da je ustavna žalba kao pravni institut za zaštitu ljudskih i manjinskih prava i sloboda ustanovljen Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, kada je i prvi put proklamovano pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje, te je stoga i Ustavni sud nadležan da ispituje povredu ovog prava u periodu nakon stupanja na snagu Ustava. Međutim, imajući u vidu da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak trajno okončava, stav Ustavnog suda je da se u pogledu ocene razumne dužine trajanja sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan stupanja na snagu Ustava .

Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe u delu kojim se povreda prava na suđenje u razumnom roku ističe u odnosu na osporeni parnični postupak, Ustavni sud je na osnovu prethodno iznetih činjenica i okolnosti utvrdio da je od podnošenja tužbe do donošenja presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 4367/17 od 12. oktobra 2017. godine kojom je pravnosnažno okončan predmetni postupak , proteklo 13 godina i 11 meseci.

Navedeno trajanje parničnog postupka izaziva sumnju da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Ipak, prilikom ocene da li se trajanje jednog postupka može smatrati razumnim ili ne, Ustavni sud je imao u vidu da je razumna dužina trajanja sudskog postupka relativna kategorija i da ne zavisi samo od vremena njegovog trajanja, već i od niza drugih činilaca koji u konkretnom slučaju utiču na dužinu postupka, a to su, pre svega, složenost činjeničnih i pravnih pitanja koja u toku postupka treba raspraviti, značaj prava za podnosioca ustavne žalbe, ponašanje podnosioca kao stranke u postupku i postupanje nadležnih sudova.

Ustavni sud je ocenio da se u predmetnom parničnom postupku postavila složena činjenična pitanja koja su zahtevala nešto obimniji dokazni postupak, a postupak je usložila i činjenica da je došlo i do spajanja dva postupka.

U pogledu ponašanja podnosioca ustavne žalbe i njegovog pravnog prethodnika, Ustavni sud je ocenio da su oni delimično doprineli dužini trajanja osporenog sudskog postupka, budući da dva ročišta nisu održana na zahtev njihovog punomoćnika i dva na zahtev stranaka, kao i da je bilo utvrđeno da je tužba u toj pravnoj stvari povučena zbog nedolaska uredno pozvanih stranaka, da bi kasnije došlo do povraćaja u pređašnje stanje i ukinuto rešenje kojom je utvrđeno da se tužba smatra povučenom, ali da to nije bilo od odlučnog značaja na trajanje postupka. Ustavni sud je zaključio da je podnosilac ustavne žalbe imao legitimni interes da se osporeni postupak okonča u razumnom roku.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova u ovom postupku, Ustavni sud je našao da je odlučujući doprinos dugom trajanju predmetnog parničnog postupka dao postupajući prvostepeni sud. Naime, U stavni sud je utvrdio da je druga prvostepena presuda doneta nakon sedam i p o godina od dana vraćanja prvostepenom sudu na ponovni postupak. U tom periodu, prvostepenom sudu je trebalo skoro godinu i po dana da nakon donošenja rešenja kojim se smatra da je tužba povučena, odluči o predlogu za povraćaj u pređašnje stanje. Pored toga, Ustavni sud je ocenio da prvostepeni sud nije preduzimao sve zakonom predviđene procesne mere koje su mu stajale na raspolaganju da se postupak efikasno sprovede i okonča, bez nepotrebnog odugovlačenja, budući da u periodu od 2. jula 2012. do 22. oktobra 2013. godine nije zakazano nijedno ročište za glavnu raspravu, kao i da četiri ročišta nisu održana zbog neuredne dostave poziva strankama, a jedno zbog službene sprečenosti postupajućeg sudije. Takođe se na teret prvostepenom sudu može staviti i činjenica da je prekid osporenog postupka zbog smrti pravnog predhodnika podnosioca ustavne žalbe trajao skoro godinu dana (od 29. novembra 2006. do 9. novembra 2007. godine), iako je rešenjem kojim je prekinut postupak određeno je „da će se postupak nastaviti kada naslednici pok. S. preuzmu postupak ili kada ih sud na predlog protivne str ane pozove da to učine“, a punom oćnik tužioca-protivtuženog podneskom 5. decembra 2006. godine, dakle samo nedelju dana od prekida postupka, predložio je nastavak postupka tako što će sud pozvati podnosioca ustavne žalbe kao jedinog zakonskog naslednika da st upi u parnicu na mesto svog oca. Međutim, u spisima predmeta nema dokaza da je sud tražio izjavu podnosioca o stupanju u parnicu na mesto svog pravnog prethodnika. Pri tome se ne može st aviti na teret sudu to što dva ročišta nisu održana zbog obustave rada advokata i jedno zbog zahteva za izuzeće postupajućeg sudije.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe u osporenom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je odlučio kao u tački 1. izreke.

5. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu, posebno imajući u vidu složenost postupka, doprinos podnosioca ustavne žalbe njegovom trajanju i dužinu trajanja postupka od momenta stupanja podnosioca u parnicu. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka pretrpela. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine), i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja suda.

6. Polazeći od zahteva koji je u ustavnoj žalbi istaknut, Ustavni sud je našao da je zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku podnosilac zahtevao naknadu materijalne štete. Međutim, Ustavni sud je konstatovao da podnosilac uz ustavnu žalbu nije dostavio dokaze o postojanju štete, njenoj visini, niti o jasnoj uzročnoj vezi između eventualne štete i radnje državnog organa kojom je ta šteta prouzrokovana, odnosno između neblagovremenog postupanja suda i eventualne materijalne šete , te je rešio kao u tački 4. izreke, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

7. Analizirajući navode i razloge ustavne žalbe koji se odnose na osporene presude Osnovnog suda u Leskovcu P. 5545/15 od 30. maja 2017. godine i Apelacionog suda u Nišu Gž. 4367 /17 od 12. oktobra 2017. godine, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenih načela i prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenih akata. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u tom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u tački 3. izreke.

Ustavni sud konstatuje da je, imajući u vidu da je Ustavni sud odbacio ustavnu žalbu u odnosu na osporene presude, predlog podnosioca za odlaganje izvršenja tih presuda, bespredmetan .

8. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

9. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46 tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu zbog neizvršenja pravnosnažne sudske odluke

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti