Odluka Ustavnog suda o odbijanju žalbe zbog osude za klevetu

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu Slavke Bulajić, osuđene za klevetu. Sud je utvrdio da osporenim presudama nije povređeno pravo na slobodu izražavanja, jer je ograničenje bilo neophodno radi zaštite časti i ugleda drugog lica, uz pravičnu ravnotežu suprotstavljenih prava.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša B. Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Slavke Bulajić iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 13. juna 2012. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Slavke Bulajić izjavljena protiv presude Prvog opštinskog suda u Beogradu K. 1929/2007-06 od 18. septembra 200 8. godine i presude Okružnog suda u Beogradu Kž. 886/09 od 6. maja 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Slavka Bulajić iz Beograda je 18. juna 2009. godine i 31. jula 2009. godine, preko punomoćnika Anete B. Milovanović, advokata iz Beograda, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu, uređenu i dopunjenu 28. septembra 2009. godine, protiv presude Prvog opštinskog suda u Beogradu K. 1929/2007-06 od 18. septembra 2008. godine i presude Okružnog suda u Beogradu Kž. 886/09 od 6. maja 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i slobode mišljenja i izražavanja , zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 46. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U uređenoj i dopunjen oj ustavnoj žalbi od 28. septembra 2009. godine je, između ostalog, navedeno: da prilikom utvrđivanja krivičnopravne odgovornosti podnositeljke ustavne žalbe za krivično delo klevete iz člana 171. stav 2. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika, prvostepeni i drugostepeni sud nisu sporni odnos sagledali sa stanovišta pravila o slobodi mišljenja i izražavanja; da je po tim presudama stav nadležnih sudova da je podnositeljka, kao autor informacija, iznosila neistinite tvrdnje o privatnoj tužilji N.M; da sporni odnos nije sagledan ni sa stanovišta da li su iznete informacije bile usredsređene na pitanje od javnog interesa, sprečavanje urbanističkog bezakonja u Beogradu, izvršenog nad imovinom podnositeljke, ili na proizvoljan lični napad prema privatnoj tužilji; da je imala legitiman razlog da veruje, s obzirom na dokaze koje je pribavila od raznih državnih organa, da je privatna tužilja zajedno sa suprugom nelegalno izvršila nadogradnju tri sprata, te da njena izjava nije bezrazložni privatni napad upućen privatnoj tužilji. Podnositeljka smatra da joj je „krivičnom osudom povređeno pravo na slobodu mišljenja i izražavanja iz čana 46. stav 1. Ustava. Takođe ističe i povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, obrazlažući je time da su i u prvom i u drugom stepenu odlučivale bliske kolege privatne tužilje N.M. koja je sudija Okružnog suda u Beogradu, iz čega zaključuje da su nadležni sudovi osporene presude doneli „rukovodećeći se jedino i isključivo činjenicom da se radi o njihovoj koleginici“. Od Ustavnog suda traži da usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu označenih prava , poništi osporene presude i odredi da se uklone pravne posledice osude.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Privatna tužilja N.M. je 29. marta 2006. godine podnela Prvom opštinskom sudu u Beogradu privatnu krivičnu tužbu protiv okrivljene Slavke Bulajić, ovde podnositeljke ustavne žalbe, zbog krivičnog dela klevete iz člana 171. stav 2. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika.

Prvi opštinski sud u Beogradu je 18. septembra 2008. godine doneo osporenu presudu K. 1929/2007/06 kojom je podnositeljku ustavne žalbe oglasio krivom zbog izvršenja navedenog krivičnog dela, jer je „ u tekstu objavljenom u listu „Nedeljni telegraf“ broj 508 od 18. januara 2006. godine, na stran ama 42. i 43. pod naslovom „Sudija zida NA DIVLjE“, kao autor informacije, iznela neistinite tvrdnje da je oštećena N.M, zajedno sa suprugom M.M, na koga je prenela pravo investiranja, nelegalno izvršila nadogradnju tri sprata u ulici Kraljice N atalije broj 50“ i osudio je na novčanu kaznu u iznosu od 120.000,00 dinara.

U obrazloženju osporene prvostepene presude je, između ostalog, navedeno: da je sud utvrdio da je podnositeljka ustavne žalbe u spornom tekstu izjavila da je N.M. investitorska prava prenela na supruga M.M. i da su počeli da grade tri betonska sprata (jer sama podnositeljka u svojoj odbrani navodi da stoji iza svake reči navedene u tekstu, dok svedok navodi da su citati originalni, što uostalom ni podnositeljka ne spori); da je iz pismenih dokaza izvedenih u toku postupka, a naročito iz vlasničkog lista, svih rešenja Sekretarijata za imovinskopravne poslove i građevinsku inspekciju Odeljenja za inspekcijske poslove opštine Savski venac, Odeljenje za komunalno-stambene , imovinskopravne i građevinske poslove opštine Savski venac u Beogradu, te i tužbe koju je podnela sama podnositeljka, nesporno utvrđeno da je kompletna dokumentacija izdata na ime M.M, kao i da je tužba podneta protiv M.M; da je iz navedenog, po oceni prvostepenog suda, jasno da je podnositeljka iznosila neistinite tvrdnje da je privatna tužilja zajedno sa svojim suprugom M.M. nelegalno izvršila nadogradnju tri sprata u ulici N.f. broj 50; da podnositeljka nije umela da objasni na koji način je preneto pravo investiranja od strane privatne tužilje na njenog supruga, kao i da za naknadu štete nije tužila bračni par M, već samo M.M, zbog čega su potpuno bespredmetni navodi njene odbrane koji govore o bračnoj tekovini . Prema stavu prvostepenog suda, sve navedeno ukazuje da su tvrdnje podnositeljke ustavne žalbe suprotne postojećim činjenicama i da su zbog toga neistinite, kao i da je podnositeljka privatnu tužilju oklevetala kao sudiju Okružnog suda u Beogradu i stavila u kontekst urbanističkog bezakonja i zidanja „na divlje“, što objektivno ceneći, obzirom na profesiju tužilje kojom se bavi, kao i s obzirom na tvrdnje koje je podnositeljka iznela, može škoditi njenoj časti i ugledu . Prvostepeni sud je polazeći od navedenog činjeničnog stanja i ceneći psihički odnos podnositeljke prema učinjenom krivičnom delu, zaključio da se u radnjama podnositeljke stiču sva bitna obeležja krivičnog dela klevete, s obzirom na to da je za privatnu tužilju putem štampe iznosila neistine koje su štetile njenoj časti i ugledu. U obrazloženju osporene prvostepene presude je navedeno da je prilikom odlučivanja o vrsti i visini krivične sankcije, sud imao u vidu sve okolnosti, te je od olakšavajućih okolnosti na strani podnositeljke cenio njene porodične prilike i njen raniji život, dok otežavajuće okolnosti nije našao. Ceneći navedene okolnosti, a imajući u vidu zaštitu osnovnih društvenih vrednosti kao i krivicu podnositeljke, prvostepeni sud je podnositeljku ustavne žalbe osudio na novčanu kaznu u iznosu od 120.000,00 dinara, nalazeći da će se na taj način ostvariti svrha kažnjavanja.

Osporenom drugostepenom presudom Okružnog suda u Beogradu Kž. 886/09 od 16. maja 200 9. godine odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljene, ovde podnositeljke ustavne žalbe i potvrđena je presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu K. 1929/2007-06 od 18. septembra 2008. godine. U obrazloženju osporene drugostepene presude se, pored ostalog, navodi da je na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud pravilno primenio krivični zakon.

4. Odredbama Ustava, na čije povred e se poziva podnositeljka u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči sloboda mišljenja i izražavanja, kao i sloboda da se govorom, pisanjem, slikom ili na drugi način traže, primaju i šire obaveštenja i ideje (član 46. stav 1.).

Za donošenje odluke u ovoj pravnoj stvari od značaja su i odredbe člana 171. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05 i 107/05), kojima je propisano krivično delo klevete: ko za drugog iznosi ili pronosi štogod neistinito što može škoditi njegovoj časti ili ugledu, kazniće se novčanom kaznom od pedeset do dvesta dnevnih iznosa ili novčanom kaznom od sto hiljada do četristo hiljada dinara (stav 1.); ako je delo iz stava 1. ovog člana učinjeno putem štampe, radija, televizije ili sličnih sredstava ili na javnom skupu, učinilac će se kazniti novčanom kaznom (stav 2.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta citiranih odredaba Ustava i zakona, Ustavni sud je po sprovedenom postupku utvrdio da osporenim krivičnim presudama nisu povređena Ustavom zajemčena prava i slobode podnositeljke na koj e se u žalbi pozva la.

U vezi sa istaknutom povred om slobod e mišljenja i izražavanja , Ustavni sud je prilikom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, pošao od garancija koje Ustav predviđa u odredbi člana 46. stav 1. Ustava i konstatovao da Ustav svakom licu jemči slobodu mišljenja i izražavanja, kao i slobodu da se govorom, pisanjem, slikom ili na drugi način traže, primaju i šire obaveštenja i ideje. Međutim, ove slobode nisu apsolutne, budući da je Ustav u stavu 2. istog člana predvideo mogućnost njihovog ograničenja, i to pod sledećim uslovima: 1) da je takvo ograničenje izričito propisano zakonom; 2) da ograničenje mora služiti zaštiti taksativno nabrojanih prava drugih ili zaštiti vrednosti demokratskog društva, odnosno da je izvršeno sa legitimnim ciljem i 3) da je takva vrsta ograničenja neophodna i potrebna u demokratskom društvu. Drugim rečima, do ograničenja ostvarivanja navedenih sloboda koje ne predstavlja povredu istih, može doći jedino i samo zbog opravdane i neophodne potrebe zaštite nekog drugog prava ili javnog interesa.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je prethodno konstatovao da je, u konkretnom slučaju, osporenim presudama ograničena sloboda izražavanja podnositeljke ustavne žalbe. Međutim, pitanje je da li ta vrsta ograničenja predstavlja istovremeno i povredu (nedozvoljeno mešanje), odnosno da li su osporenim presudama ispunjeni napred navedeni uslovi za dozvoljeno ograničenje slobode izražavanja podnositeljke ustavne žalbe.

Ispitujući ispunjenost prvog uslova, Ustavni sud je utvrdio da je ograničenje slobode izražavanja podnositeljke bilo zasnovano na tumačenju i primeni navedenih odredaba Krivičnog zakonika, na koje su se sudovi i pozvali u osporenim presudama, a za koje je Ustavni sud ocenio da su dovoljno precizne i predvidljive kao krivičnopravne norme propisane zakonom .

Ocenjujući da li je navedeno mešanje u slobodu izražavanja podnositeljke bilo opravdano, jer je služilo zaštiti jednog ili više Ustavom utvrđenih prava ili interesa, Ustavni sud je utvrdio da su osporenim presudama sudovi ograničili slobodu izražavanja podnositeljke, pravdajući to zaštitom časti i ugleda drugog lica.

S tim u vezi, Ustavni sud je ocenio da zaštita časti i ugleda drugog lica, kao cilj ograničenja slobode izražavanja, predstavlja Ustavom dozvoljen osnov za takvo ograničenje. Takođe, Ustavni sud je ocenio da su u osporenim presudama sudovi dovoljno obrazložili zbog čega je ograničenj e slobode izražavanja podnositeljke ustavne žalbe bilo u funkciji zaštit e časti i ugleda drugog lica.

Prilikom ispitivanja trećeg uslova, Ustavni sud je primenjujući princip proporcionalnosti, ocenjivao da li je ovakvo mešanje u slobodu izražavanja podnositeljke, a radi zaštite časti i ugleda drugog lica, zaista bilo i neophodno u otvorenom i demokratskom društvu . Naime, u situaciji kada postoje dva ili više suprostavljenih prava ili interesa, čije uživanje je garantovano Ustavom, zadatak je redovnih sudova da , ceneći okolnosti konkretnog slučaja , uspostave ravnotežu između tih suprostavljenih prava, ili da , ukoliko daju prevagu jednom pravu nad drugim, svoju odluku detaljno obrazlože, posebno vodeći računa o značaju, sadržini i granicama tih prava.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud pre svega ukazuje da sloboda izražavanja i sloboda medija podrazumeva ju i dužnost da se javnosti pruže i saopšte, u dobroj nameri, informacije o svim pitanjima od javnog značaja, te da se time, između ostalog, obezbeđuju i informacije koje su bitne za formiranje stavova i mišljenja javnosti o idejama i ponašanju javnih ličnosti i političara, čak i kada to podrazumeva štetne izjave o pojedincima ( u tom smislu videti, između mnogih drugih, presudu Evropskog suda za ljudska prava, u predmetu „Filipović protiv Srbije“, br. 27935/05, 20. novembar 2007. godine, st. 53. do 56.). To istovremeno znači i da je granica prihvatljive kritike šira ukoliko se informacije saopštene javnosti odnose na političare ili javne ličnosti (Evropski sud za ljudska prava, slučaj „Lingens protiv Austrije“, br. 9815/82, 8. jul 1986, stav 42). S druge strane, sloboda izražavanja odnosi se na saoštavanje i širenje kako činjenica, tako i vrednosnih sudova, pri čemu činjenice podležu dokazivanju, a vrednosni sudovi i mišljenja ne (o razlici imeđu činjenica i mišljenja/vrednosnih sudova videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu „Jerusalem protiv Austrije“, br. 26958/95, 27. februara 2001. godine, st. 42 i 43).

U tom smislu, Ustavni sud konstatuje da je podnositeljka ustavne žalbe bila autor informacije koja je objavljena u lis tu „Nedeljni telegraf“ pod naslovom „Sudija gradi na divlje“. Meta kritike podnositeljke ustavne žalbe je bila privatna tužilja N.M, sudija Okružnog suda u Beogradu. Iz obrazloženja osporenih presuda nadležnih sudova proizlazi da podnositeljka ustavne žalbe nije dokazala da su njene tvrdnje istinite. Tačnije, redovni sudovi su u sprovedenom postupku utvrdili da je kompletna dokumentacija o nadogradnji izdata na ime supruga privatne tužilje, iz čega je zaključeno da je podnositeljka ustavne žalbe privatnu tužilju oklevetala kao sudiju Okružnog suda u Beogradu, stavljajući je u kontekst urbanističkog bezakonja i bespravne gradnje, što može štetiti njenoj časti i ugledu.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je utvrdio da su u osporenim presudama sudovi, u cilju uspostavljanja pravične ravnoteže između suprotstavljenih prava privatne tužilje i okrivljene (ovde podnositeljke ustavne žalbe), cenili okolnosti konkretnog slučaja i da su za svoju odluku dali relevantne i dovoljne razloge kada su utvrdili da je ugled sudije Okružnog suda bio ugrožen, odnosno da su navodi podnositeljke bil i prvenstveno usmeren i na moralnu diskvalifikaciju pripadnika pravosuđa, a ne kao doprinos javnoj diskusiji o vršenju sudijske funkcije.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je našao da je ograničenje slobode izražavanja podnositeljke bilo neophodno radi zaštite časti i ugleda drugog lica . Naime, Ustavni sud je ocenio da su sudovi u osporenim presudama detaljno obrazložili zbog čega su postojali opravdani razlozi da se ograniči sloboda izražavanja podnositeljke, posebno vodeći računa o značaju, sadržini i granicama prava oba lica. Takođe, Ustavni sud je ocenio da su nadležni sudovi adekvatno obrazložili i razloge koji su ih rukovodili prilikom odmeravanja visine pravnosnažno izrečene novčane kazne.

Kako je u osporenom krivičnom postupku uspostavljena pravična ravnoteža i proporcionalnost između dve suprotstavljene vrednosti - prava na slobodu izražavanja i zaštite časti i ugleda pojedinca, to, po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba nije osnovana.

U pogledu navoda o učinjenoj povredi prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, podnositeljka ističe da se ona sastoji u tome što su i u prvom i u drugom stepenu odlučivale bliske kolege privatne tužilje N.M. koja je u to vreme bila sudija Okružnog suda u Beogradu, iz čega zaključuje da su nadležni sudovi osporene presude doneli „rukovodećeći se jedino i isključivo činjenicom da se radi o njihovoj koleginici“.

Ustavni sud, nasuprot ovakvim navodima podnositeljke ustavne žalbe, ocenjuje da su osporene presude donete od strane nadležnih i propisno sastavljenih sudova, koji su u zakonito sprovedenom postupku utvrdili sve činjenice koje su bile od značaja za donošenje meritorne odluke, te su na tako utvrđeno činjenično stanje primenili odgovarajuće materijalno pravo i za to dali pravno utemeljena obrazloženja. Po oceni Ustavnog suda, navodi podnositeljke ustavne žalbe zapravo predstvaljaju izraz subjektivnog nezadovoljstva činjenicom da je nakon sprovedenog postupka osuđena i ne ukazuju da joj je osporenim presudama povređeno pravo na pravično suđenje.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je utvrdio da presudama Prvog opštinskog suda u Beogradu K. 1929 /2007-06 od 18. septembra 200 8. godine i Okružnog suda u Beogradu Kž. br. 886/09 od 6. maja 200 9. godine, podnositeljki ustavne žalbe nisu povređena prava zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 46. stav 1. Ustava, pa je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/2007 i 99/2011 ), ustavna žalba odbijena kao neosnovana.

6. Na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević