Povreda prava na jednaku zaštitu zbog neujednačene sudske prakse

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio žalbu M. T. zbog povrede prava na jednaku zaštitu prava. Utvrđeno je da je Apelacioni sud u Beogradu zauzimao različite stavove o zastarelosti potraživanja u identičnim predmetima protiv Grada Beograda, dovodeći podnosioca u nejednak položaj.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-11232/2017
11.12.2025.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Vladan Petrov, Miroslav Nikolić, Tatjana Đurkić i dr Tijana Šurlan, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. T. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. decembra 2025. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. T. izjavljena protiv stava drugog izreke presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7173/16 od 22. juna 2017. godine i utvrđuje da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na jednaku zaštitu prava, zajemčeno odredbom člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odbija se kao neosnovan zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. T. iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 8. decembra 2017. godine, preko punomoćnika Đ. P, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7173/16 od 22. juna 2017. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Obrazlažući navode na kojima zasniva tvrdnju o povredi prava na jednaku zaštitu prava, podnosilac ističe da je Apelacioni sud u Beogradu, različitim odlučivanjem o osnovanosti prigovora zastarelosti u postupcima po istovrsnim tužbama za naknadu štete, a što je rezultiralo donošenjem različitih odluka po podnetim tužbama, stvorio stanje pravne nesigurnosti, a njega doveo u bitno različit položaj od onoga u kome su se nalazili tužioci čiji su tužbeni zahtevi usvojeni. Povredu prava na pravično suđenje podnosilac, pre svega, zasniva na tvrdnji o proizvoljnoj primeni materijalnog prava i propustu suda da obrazloži sudsku odluku.

Pored toga, podnosilac je naveo da je protiv osporene presude izjavio i reviziju, kao vanredni pravni lek. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporenu presudu u stavu drugom izreke i da obaveže Republiku Srbiju da mu naknadi nematerijalnu štetu zbog povrede Ustavom zajemčenih prava, kao i da mu naknadi troškove na ime sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i pribavljenu tokom postupka, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7173/16 od 22. juna 2017. godine, u stavu prvom izreke, potvrđena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 67377/10 od 4. aprila 2013. godine, ispravljena rešenjem tog suda od 3. septembra 2014. godine, u delu stava prvog izreke kojim je obavezan tuženi da tužiocu na ime naknade materijalne štete zbog izgubljene zarade isplati određen novčani iznos za period od februara 2007. godine do marta 2008. godine, kao i u stavu četvrtom izreke, te je u ovom delu odbijena kao neosnovana žalba tuženog. Osporenim stavom drugim izreke drugostepene presude preinačena je prvostepena presuda u preostalom delu stava prvog izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime naknade materijalne štete zbog izgubljene zarade za period od februara 2005. godine zaključno sa januarom 2007. godine isplati određen novčani iznos, sa opredeljenom zakonskom zateznom kamatom. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da prema utvrđenom činjeničnom stanju sledi da je tužilac 10. juna 2003. godine podneo nadležnom organu Grada Beograda prijavu za obavljanje taksi prevoza; da je nadležni organ tuženog najpre 21. februara 2005. godine obavestio tužioca da ispunjava uslove za obavljanje ove delatnosti, ali da se zbog nedostatka slobodnih mesta ne može upisati u registar, da bi potom rešenjem od 30. januara 2006. godine utvrdio da tužilac ne ispunjava uslove propisane članom 8. stav 1. tačka 8. Odluke o auto-taksi prevozu („Službeni list Grada Beograda“, br. 12/02 i 5/03); da je protiv ovog rešenja tužilac izjavio žalbu, koja je rešenjem nadležnog drugostepenog organa od 1. novembra 2006. godine odbijena kao neosnovana; da je presudom Upravnog suda U. 2273/06 od 15. marta 2007. godine poništeno navedeno drugostepeno rešenje, a nakon čega je rešenjem nadležnog prvostepenog organa tuženog od 18. jula 2007. godine ponovo utvrđeno da tužilac ne ispunjava uslove propisane tada važećom Odlukom o auto-taksi prevozu; da nakon što je Upravni sud presudom U. 2560/07 od 31. januara 2008. godine poništio novo drugostepeno rešenje, tuženi je rešenjem od 27. februara 2008. godine dao saglasnost tužiocu za obavljanje delatnosti auto-taksi prevoza; da je na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno prvostepeni sud zaključio da je tužni postupao nepravilno tako što o zahtevu tužioca nije odlučio niti u propisanim, niti u primerenim rokovima, čime je tužiocu naneo štetu u vidu izgubljene koristi za period od podnošenja prijave do upisa u registar; da je prvostepeni sud, pravilnom primenom čl. 172, 185. i 189. Zakona o obligacionim odnosima, utvrdio da je tuženi odgovoran za štetu koju je u vidu izgubljene zarade pretrpeo tužilac; da se, međutim, osnovano žalbom tuženog pobija odluka prvostepenog suda o istaknutom prigovoru zastarelosti zbog pogrešne primene materijalnog prava; da je prvostepeni sud, odlučujući o prigovoru zastarelosti, zaključio da rok iz člana 376. Zakona o obligacionim odnosima počinje da teče tek od dana donošenja rešenja kojim je tužiocu data saglasnost za obavljanje auto-taksi prevoza, tj. od 27. februara 2008. godine, jer je od tog trenutka tužilac saznao za obim štete koju je pretrpeo; da suprotno zaključku prvostepenog suda, trenutak kada tužilac saznaje za štetu nije trenutak kada mu je data saglasnost za obavljanje delatnosti, već trenutak objavljivanja Odluke Ustavnog suda IU-53/2004 od 29. septembra 2005. godine (kojom je utvrđeno da predmetne odredbe Odluke o auto-taksi prevozu nisu u saglasnosti sa Ustavom i zakonom), odnosno 21. oktobar 2005. godine; da kako je tužilac 20. aprila 2006. godine podneo zahtev za izmenu pojedinačnog akta u smislu člana 57. Zakona o Ustavnom sudu i pravnom dejstvu njegovih odluka, to je najkasnije tada saznao za Odluku Ustavnog suda i od tada počinje da teče rok zastarelosti iz člana 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima; da kako je tužba u ovoj parnici podneta 23. marta 2010. godine, to su zastarela sva mesečna potraživanja naknade štete zaključno sa januarom 2007. godine; da činjenica kada je tužilac saznao za obim štete koju trpi je bez uticaja na drugačije utvrđenje početka roka zastarelosti, jer ova šteta nastaje sukcesivno (svakog meseca) i sa svakim pojedinačnim izostankom zarade tužilac saznaje za njenu štetu i njen obim.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 355/21 od 24. februara 2021. godine odbačena je revizija tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7173/16 od 22. juna 2017. godine.

4. Odredbama Ustava, na čije povrede ukazuje podnosilac ustavne žalbe, zajemčena su: pravo na pravično suđenje (član 32. stav 1.) i pravo na jednaku zaštitu prava (član 36. stav 1.). Odredbom člana 36. stav 1. Ustava utvrđeno je da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na jednaku zaštitu prava, Ustavni sud, pre svega, ukazuje da je prema stavu Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP), jedan od osnovnih aspekata vladavine prava poštovanje načela pravne sigurnosti koje podrazumeva da svako lice može osnovano očekivati da će nadležni sud u bitno istovrsnim činjeničnim i pravnim situacijama postupati na isti način. Postojanje različitih odluka suda poslednje instance u istovetnim slučajevima može dovesti do povrede pomenutog načela u odsustvu mehanizma koji bi osigurao jednoobraznost u odlučivanju (videti presudu ESLjP Beian protiv Rumunije, broj 30658/05, od 6. decembra 2007. godine, st. 36-39.). Ipak, zahtev pravne sigurnosti dopušta određena odstupanja u tumačenju koja se prihvataju kao sastavni deo svakog pravosudnog sistema. U vezi s tim, ESLjP je izneo stav da mogućnost donošenja različitih odluka je svojstvena karakteristika svakog pravosudnog sistema zasnovanog na mreži osnovnih i žalbenih sudova sa ovlašćenjima u okviru njihove teritorijalne nadležnosti. Takvo odstupanje može da nastupi i u okviru istog suda. To se, samo po sebi, ne može smatrati suprotnim Konvenciji (videti presude Santos Pinto protiv Portugalije, broj 39005/04, od 20. maj 2008. godine, stav 41, i Tudor Tudor protiv Rumunije, broj 21911/03, od 24. mart 2009. godine, stav 29.). Pored toga, ESLjP je istakao da je jedan od kriterijuma kojima se taj sud rukovodi prilikom ocene da li su protivrečne odluke domaćih sudova, koji su odlučivali u poslednjoj instanci, dovele do povrede načela pravne sigurnosti, postojanje „dubokih i dugotrajnih razlika“ u sudskoj praksi domaćih sudova (videti presudu Stanković i Trajković protiv Srbije, br. 37194/08 i 37260/08, od 22. decembra 2015. godine, stav 40.).

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud najpre konstatuje da je osporenim stavom drugim izreke presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7173/16 od 22. juna 2017. godine pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe kojim je tražio da mu tuženi Grad Beograd na ime naknade materijalne štete u vidu izgubljene zarade zbog nemogućnosti obavljanja delatnosti auto-taksi prevoza u periodu od februara 2005. godine do januara 2007. godine isplati određeni novčani iznos, sa obrazloženjem da je, u konkretnom slučaju, predmetno potraživanje tužioca zastarelo. Naime, po oceni drugostepenog suda, početak roka zastarelosti se ne računa od dana kada je tužiocu data saglasnost za obavljanje delatnosti auto-taksi prevoza, već od trenutka objavljivanja Odluke Ustavnog suda IU-53/2004 od 29. septembra 2005. godine - 21. oktobar 2005. godine.

Razmatrajući odluke Apelacionog suda u Beogradu, koje je podnosilac ustavne žalbe dostavio kao dokaz različitog postupanja, Ustavni sud je utvrdio da su presudama istog suda Gž. 4399/15 od 2. septembra 2015. godine, Gž. 8109/2015 od 20. januara 2016. godine, Gž. 657/15 od 8. februara 2016. godine, Gž. 3408/16 od 18. maja 2016. godine i Gž. 862/16 od 25. maja 2016. godine pravnosnažno usvojeni zahtevi tužilaca i obavezan tuženi Grad Beograd da tužiocima na ime naknade materijalne štete u vidu izgubljene zarade zbog nemogućnosti obavljanja delatnosti auto-taksi prevoza isplati određene novčane iznose. Drugostepeni sud je u tim presudama ocenio da je pravilan zaključak prvostepenog suda da potraživanja tužilaca nisu zastarela, u smislu odredbe člana 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, imajući u vidu da su tužioci tužbe podneli tokom 2010. i 2011. godine, a da su pravo da zahtevaju ispunjenje obaveze tuženog imali tek nakon što im je rešenjem tuženog (sva su doneta tokom 2008. godine) data saglasnost za obavljanje auto-taksi prevoza. Dakle, Apelacioni sud u Beogradu je, u gotovo identičnim činjeničnim i pravnim situacijama, u postupcima u kome je procesni položaj tuženog imalo isto lice, doneo različite odluke o osnovanosti tužbenog zahteva za naknadu materijalne štete, prethodno ocenivši da nije osnovan prigovor zastarelosti potraživanja, i to iz razloga što je drugačije utvrdio početak roka zastarelosti.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je zaključio da je Apelacioni sud u Beogradu, donošenjem različitih odluka kojima je pravnosnažno odlučeno o tužbenim zahtevima za naknadu štete u suštinski istovetnim činjeničnim i pravnim situacijama, podnosioca ustavne žalbe doveo u bitno različit položaj u odnosu na tužioce čiji su tužbeni zahtevi usvojeni. Stoga je Ustavni sud usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), te je odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Ocenjujući razloge i navode ustavne žalbe u odnosu na istaknutu povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je ustavna žalba izuzetno i posebno pravno sredstvo kojim se ispituje postojanje povrede ili uskraćivanja označenog Ustavom zajemčenog prava ili slobode, a ne pravno sredstvo kojim se u redovnom postupku ispituje zakonitost pojedinačnih akata, u konkretnom slučaju sudske presude. Stoga Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da postupa kao instancioni sud, već se navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuje tvrdnja o njegovoj povredi ili uskraćivanju.

Polazeći od iznetog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, zahteva da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenog akta. Vezano za tvrdnje o propustu drugostepenog suda da obrazloži osporenu odluku, Ustavni sud ukazuje da pravo na obrazloženu sudsku odluku podrazumeva obavezu suda da navede jasne, dovoljne i razumljive razloge na kojima zasniva svoju odluku, pri čemu ovakva obaveza ne znači da je sud dužan da u odluci daje detaljne odgovore na sva postavljena pitanja i iznete argumente. Mera u kojoj postoji obaveza davanja obrazloženja zavisi od prirode odluke i uslovljena je okolnostima konkretnog slučaja. Polazeći od navedenog, a na osnovu uvida u osporenu drugostepenu presudu, Ustavni sud je ocenio da je Apelacioni sud u Beogradu razmotrio pitanja koja su bila bitna u konkretnom slučaju i koja su bila od uticaja na odluku.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Što se tiče zahteva podnosioca za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je, u smislu odredaba člana 89. st. 2. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, našao da je donošenje odluke kojom je utvrđena povreda prava na jednaku zaštitu prava, u okolnostima konkretnog slučaja, dovoljno da se postigne pravično zadovoljenje za podnosioca ustavne žalbe, iz kog razloga je odbio kao neosnovan zahtev za naknadu štete, odlučujući kao u tački 2. izreke. Ustavni sud je takav stav zauzeo povodom većeg broja ustavnih žalbi izjavljenih od strane istog punomoćnika u bitno sličnim činjeničnim i pravnim situacijama (vid. Odluke: Už-8979/2014 od 30. juna 2016. godine, Už-8847/2014 od 9. novembra 2016. godine i Už-8222/2014 od 18. oktobra 2018. godine).

8. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, a da u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.). Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 3. izreke.

9. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Povreda prava na jednaku zaštitu zbog neujednačene sudske prakse

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti