Odbijanje ustavne žalbe zbog zakonitog prestanka radnog odnosa na određeno vreme

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije, nalazeći da nije povređeno pravo na rad. Radni odnos podnositeljke, zasnovan na određeno vreme radi stručnog osposobljavanja, zakonito je prestao istekom ugovorenog roka od 24 meseca.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1124/2008
20.04.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Vesne Stanić iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 20. aprila 2011. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Vesne Stanić izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. II 311/08 od 26. juna 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Vesna Stanić iz Beograda je 26. septembra 2008. godine podnela ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. II 311/08 od 26. juna 2008. godine, zbog povrede prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 36. Ustava Republike Srbije i povrede prava na rad zajemčenog odredbama člana 60. Ustava.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je podnositeljka radila u Trgovinskom sudu u Beogradu do 12. jula 2002. godine, kada je „isterana, bez rešenja o prestanku radnog odnosa koje sadrži razloge prestanka radnog odnosa, obrazloženja i pouke o pravnom leku, te je na taj način podnositeljki onemogućeno da koristi pravo na žalbu, odnosno drugo pravno sredstvo, jer takav akt ne postoji i niti se može tražiti njegovo poništenje“. Predloženo je da Sud poništi osporenu presudu Vrhovnog suda Srbije Rev. II 311/08 od 26. juna 2008. godine.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbama člana 36. Ustava je utvrđeno: da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (stav 2.).

Odredbama člana 60. Ustava je utvrđeno: da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom (stav 1); da svako ima pravo na slobodan izbor rada (stav 2.); da su svima, pod jednakim uslovima, dostupna sve radna mesta (stav 3.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se niko tih prava ne može odreći (stav 4.); da se ženama, omladini i invalidima omogućuje posebna zaštita na radu i posebni uslovi rada, u skladu sa zakonom (stav 5.).

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, kao i spise predmeta Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 2316/04 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 2316/04 od 28. oktobra 2005. godine u stavu prvom izreke odbijen je tužbeni zahtev tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, kojim je tražila da se utvrdi da joj je radni odnos u Trgovinskom sudu u Beogradu prestao nezakonito, te da se obaveže tužena Republika Srbija – Ministarstvo pravde da joj isplati na ime neisplaćenih zarada, bolovanja i izgubljenih zarada za period od 3. aprila 2002. godine pa do 1. februara 2004. godine iznos od 435.000 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, na ime naknade štete (po različitim osnovima) iznos od 270.000 dinara i na ime doprinosa za obavezno socijalno osiguranje iznos od 450.000 dinara za period od 3. aprila 2002. godine pa do 1. februara 2004. godine, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. Stavom drugim izreke presude odbijen je predlog za određivanje privremene mere prema tuženoj, dok je stavom trećim odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove.

Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. I 1369/06 od 6. septembra 2007. godine u stavu prvom izreke odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena je presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 2316/04 od 28. oktobra 2005. godine, u delu u kome je odbijen tužiljin zahtev za utvrđenje da joj je nezakonito prestao radni odnos u Trgovinskom sudu u Beogradu, dok je u preostalom delu prvostepena presuda ukinuta i predmet vraćen na ponovno suđenje.

Protiv navedene drugostepene presude tužilja je izjavila reviziju, koju je Vrhovni sud Srbije osporenom presudom Rev. II 311/08 od 26. juna 2008. godine odbio kao neosnovanu. U obrazloženju osporene revizijske presude je, pored ostalog, navedeno da je rešenjem predsednika Privrednog suda u Beogradu od 31. marta 2000. godine tužilja primljena u radni odnos na određeno vreme u trajanju od 24 meseca, počev od 3. aprila 2000. godine, radi stručnog osposobljavanja i sticanja uslova za polaganje pravosudnog ispita, a za navedeni period je sredstva za zaradu tužilje obezbedio Republički zavod za tržište rada. Po isteku vremena za koji je zasnovala radni odnos, tužilja je pismeno obaveštena da joj je radni odnos prestao sa 3. aprilom 2002. godine. U januaru 2002. godine, tužilja je stekla uslov za polaganje pravosudnog ispita i izašla na ispit, ali je iz tri predmeta upućena na naknadno polaganje, nakon čega je 5. jula 2002. godine položila pravosudni ispit. Po isteku njenog pripravničkog staža, Trgovinski sud u Beogradu je 14. maja 2002. godine raspisao oglas za prijem u radni odnos sudijskog pomoćnika, za koji tužilja nije ispunjavala uslove, s obzirom na to da u to vreme nije imala položen pravosudni ispit. Isti oglas je raspisan i 1. decembra 2003. godine na kome tužilja nije učestvovala. Vrhovni sud Srbije je kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, našao da su nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se utvrdi da joj je nezakonito prestao radni odnos u Trgovinskom sudu u Beogradu. Dalje je navedeno da radni odnos koji je zasnovan na određeno vreme, čije je trajanje unapred određeno, po zakonu prestaje istekom roka na koji je zasnovan, pa su nižestepeni sudovi pravilno zaključili da je, u datoj situaciji, istekom roka od 24 meseca tužilji prestao radni odnos 3. aprila 2002. godine, o čemu je pismeno obaveštena.

4. Zakonom o sudovima ("Službeni glasnik RS", br. 46/91, 60/91, 18/92 i 71/92) bilo je propisano: da za sudijskog pripravnika može biti primljen diplomirani pravnik koji ispunjava opšte uslove za sticanje svojstva radnika u državnim organima, kao i da se pripravnik prima na određeno vreme a najduže tri godine (član 61. st. 1. i 2.); da se na zaposlene u sudovima, ukoliko ovim ili drugim zakonom, nije drukčije predviđeno, primenjuju odredbe posebnih propisa kojima su utvrđeni položaj, prava i obaveze zaposlenih u državnim organima (član 64.).

Zakonom o uređenju sudova ("Službeni glasnik RS", broj 63/01) bilo je propisano: da sudijski pomoćnici stiču sledeća zvanja: sudijski saradnik, viši sudijski saradnik i sudski savetnik, kao i da zvanje sudijskog saradnika može steći onaj ko ima položeni pravosudni ispit, a zvanje višeg sudijskog saradnika onaj ko posle položenog pravosudnog ispita ima najmanje dve godine radnog iskustva u pravnoj struci (član 56. st. 1. i 2.).

Zakonom o radnim odnosima u državnim organima ("Službeni glasnik RS", br. 48/91, 66/91, 44/98, 49/99, 34/01, 39/02, 49/05 i 79/05) bilo je propisano: da se ovim zakonom uređuju se prava, obaveze i odgovornosti iz radnih odnosa lica zaposlenih u ministarstvima, posebnim organizacijama, sudovima, javnim tužilaštvima, javnom pravobranilaštvu, organima za prekršaje i u službama Narodne skupštine, predsednika Republike, Vlade i Ustavnog suda koji se primaju u radni odnos odlukom funkcionera koji rukovode ovim organima i službama (u daljem tekstu: zaposleni u državnim organima), određena prava predsednika Republike i određena prava, obaveze i odgovornosti lica koja bira Narodna skupština (u daljem tekstu: izabrana lica) i lica koja postavlja Vlada, odnosno drugi nadležni organ (u daljem tekstu: postavljena lica), kao i da se na zaposlene u državnim organima i izabrana odnosno postavljena lica primenjuju propisi o radnim odnosima u pogledu onih prava, obaveza i odgovornosti koja zakonom nisu posebno uređena (član 1. st. 1. i 3.).

Zakonom o radnim odnosima ("Službeni glasnik RS", br. 55/96, 28/01 i 43/01) bilo je propisano: da se radni odnos može zasnovati na neodređeno ili određeno vreme (član 3. stav 1.); da zaposlenom koji je zasnovao radni odnos na određeno vreme, prestaje radni odnos danom izvršenja posla, istekom određenog roka ili danom povratka odsutnog zaposlenog (član 13. stav 2.).

5. Razmatrajući najpre razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta istaknute povrede Ustavom zajemčenog prava na rad, Ustavni sud je utvrdio da osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. II 311/08 od 26. juna 2008. godine nije povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe garantovano odredbama člana 60. Ustava.

Ustavni sud je ocenio da je osporena presuda doneta od strane zakonom i Ustavom ustanovljenog suda, koji je postupao po tužbenom zahtevu podnositeljke, a u granicama svoje nadležnosti i u postupku sprovedenom u skladu sa zakonskim odredbama. Ustavni sud je utvrdio da se osporena presuda zasniva na prihvatljivoj primeni merodavnog materijalnog prava i da je Vrhovni sud Srbije dao jasne razloge zbog kojih smatra da je podnositeljki ustavne žalbe zakonito prestao radni odnos, ističući, pri tome, da radni odnos koji je zasnovan na određeno vreme, čije je trajanje unapred određeno, po zakonu prestaje istekom roka na koji je zasnovan, pa je tako i istekom roka od 24 meseca podnositeljki ustavne žalbe prestao radni odnos 3. aprila 2002. godine. Suprotna tvrdnja podnositeljke ustavne žalbe je izraz njene subjektivne ocene o pogrešnoj primeni merodavnog prava, a ne i dokaz o učinjenoj povredi Ustavom zajemčenog prava na rad.

Takođe, Ustavni sud nalazi da podnositeljki ustavne žalbe nije povređeno pravo na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava, jer se ni iz osporenih akata, niti iz drugih dokaza priloženih uz ustavnu žalbu takav zaključak ne može izvesti. Naime, Ustavni sud konstatuje da je uslov koji mora postojati da bi se mogla utvrditi povreda prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava, postojanje različitih odluka kod iste činjenične i pravne situacije.

Podnositeljka povredu prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, zasniva na činjenici da Trgovinski sud u Beogradu nije doneo posebno rešenje o prestanku njenog radnog odnosa koje trebalo da sadrži razloge prestanka radnog odnosa, obrazloženje i pouku o pravnom leku. Međutim, Ustavni sud konstatuje da je podnositeljka imala zakonsko pravo da pokrene parnični postupak radi utvrđenja da joj je radni odnos prestao nezakonito, što je ona i učinila. Takođe, Ustavni sud nalazi da je podnositeljka izjavila žalbu protiv prvostepene presude, a o kojoj je doneta osporena drugostepena presuda. Štaviše, podnositeljka je imala i pravo na podnošenje revizije, o kojoj je u trećem stepenu odlučio Vrhovni sud Srbije donoseći osporenu presudu Rev. II 311/08 od 26. juna 2008. godine. Ustavni sud konstatuje da na opisani način podnositeljki nije povređeno pravo na pravno sredstvo, jer je o njenom tužbenom zahtevu raspravljano u tri stepena, čime je zadovoljeno navedeno Ustavom zajemčeno pravo.

6. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ustavnu žalbu izjavljenu protiv osporene presude Vrhovnog suda Srbije Rev. II 311/08 od 26. juna 2008. godine u celini odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07).

Na osnovu izloženog i odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno je kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Odbijanje ustavne žalbe zbog zakonitog prestanka radnog odnosa na određeno vreme

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti