Prestanak prava zakupa na stanu zbog nekorišćenja dužeg od četiri godine

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu i potvrdio da je Vrhovni sud Srbije ustavnopravno prihvatljivo primenio zakon kada je utvrdio prestanak prava zakupa na stanu. Nekorišćenje stana duže od 13 godina, bez preduzimanja pravnih radnji, dovodi do prestanka prava po sili zakona.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Faika Ramadanovića iz Beča, Republika Austrija, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 22. decembra 2011. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Faika Ramadanovića izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 2053/08 od 28. novembra 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Faik Ramadanović iz Beča, Republika Austrija, je 19. juna 2009. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 2053/08 od 28. novembra 2008. godine, zbog povrede prava i načela iz člana 18. stav 2, člana 21. stav 2, člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je podnosilac ustavne žalbe “lice muslimanske nacionalnosti sa prebivalištem u Malom Zvorniku i da je nakon izbijanja građanskog rata u Bosni i Hercegovini prisilno doveden i fizički zlostavljan u navedenoj republici, pa je zbog straha za svoj život i život svoje porodice iz opravdanih razloga napustio stan na kome je imao stanarsko pravo, sa namerom da se vrati u njega po prestanku pretnji“; da je pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Loznici P. 1929/93 od 7. novembra 1994. godine raskinut ugovor o korišćenju stana koji je zaključen između podnosioca ustavne žalbe i Javnog komunalnog preduzeća “Drina“ iz Malog Zvornika, te je podnosilac obavezan da preda tužiocu stan ispražnjen od svih lica i stvari; da podnosiocu ustavne žalbe nije bilo omogućeno da učestvuje u ovoj parnici i da mu nikada nije bila uručena presuda i da je, stoga, on podneo predlog za ponavljanje postupka; da je presudom Opštinskog suda u Loznici P. 1515/05 od 27. decembra 2007. godine usvojen predlog podnosioca za ponavljanje postupka, stavljena van snage presuda istog suda P. 1929/93 od 7. novembra 1994. godine i odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da se otkaže navedeni ugovor o korišćenju stana; da je Okružni sud u Šapcu odbio žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu, pravilno nalazeći da nekorišćenje stana iz objektivnih razloga od strane zakupca u periodu dužem od jedne godine ne predstavlja razlog za otkaz ugovora o korišćenju stana; da je tužilac izjavio reviziju iz razloga zbog kojih se po zakonu ne može izjaviti vanredni pravni lek; da je Vrhovni sud Srbije, odlučujući o reviziji tužioca, doneo osporenu presudu kojom je preinačio prvostepenu i drugostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev tužioca, ističući “da je zakonodavac objektivnim rokom omeđio vremenski period nekorišćenja stana i da nakon proteka tog perioda zakupac gubi pravo da koristi stan u društvenoj svojini“; da je osporena presuda Vrhovnog suda Srbije u suprotnosti sa odredbama Zakona o stanovanju, pa podnosilac ustavne žalbe smatra da je revizijskom presudom povređeno njegovo pravo na pravično suđenje i pravo na imovinu; da je revizijski sud doneo različite odluke u istim činjeničnim i pravnim situacijama i da je u drugim predmetima zauzeo stav da “lica muslimanske nacionalnosti imaju pravo zakupa stana, koji su privremeno napustili iz bezbednosnih razloga“, te podnosilac ustavne žalbe smatra da je osporenom presudom povređeno i njegovo pravo na jednaku zaštitu prava; da podnosiocu ustavne žalbe u postupku po reviziji nije omogućena jednaka zakonska zaštita, bez diskriminacije, imajući u vidu da je drugim licima pružena zaštita njihovog stanarskog prava. Podnosilac ustavne žalbe predlaže da Ustavni sud usvoji žalbu i poništi osporenu revizijsku presudu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Loznici P. 1515/05, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilac Fabrika glinice “Birač“ iz Zvornika, Republika Bosna i Hercegovina, je 22. septembra 1993. godine podnela Opštinskom sudu u Loznici tužbu protiv tuženog Faika Ramadanovića, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi raskida ugovora o korišćenju stana br. 03-151 od 9. marta 1992. godine, koji je zaključen između tuženog i Javnog komunalnog preduzeća “Drina“ iz Malog Zvornika.

Opštinski sud u Loznici je 7. novembra 1994. godine doneo presudu P. 1929/93, kojom je: u stavu prvom izreke raskinuo navedeni ugovor o korišćenju stana; u stavu drugom izreke obavezao tuženog da preda stan tužiocu ispražnjen od svih lica i stvari; u stavu trećem izreke odlučio da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka. Imajući u vidu da tuženi nije podneo žalbu u zakonom propisanom roku, prvostepena presuda je postala pravnosnažna.

Tuženi je 13. juna 2005. godine podneo prvostepenom sudu predlog za ponavljanje parničnog postupka, ističući da u ovoj parnici nije zastupan u skladu sa odgovarajućim odredbama Zakona o parničnom postupku.

Opštinski sud u Loznici je 27. decembra 2007. godine doneo presudu P. 1515/05, kojom je: u stavu prvom izreke dozvolio ponavljanje postupka u ovoj pravnoj stvari, pa je stavio van snage presudu istog suda P. 1929/93 od 7. novembra 1994. godine; u stavu drugom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da se otkaže navedeni ugovor o korišćenju stana; u stavu trećem izreke obavezao tužioca da naknadi tuženom troškove parničnog postupka. U obrazloženju prvostepene presude je, pored ostalog, istaknuto: da je na osnovu sprovedenog dokaznog postupka sud utvrdio da je rešenjem tužioca br. 48/4 od 15. avgusta 1989. godine dodeljen tuženom na korišćenje dvosoban stan u Malom Zvorniku, te da je tuženi 2. marta 1992. godine zaključio sa Javnim komunalnim preduzećem “Drina“ ugovor o korišćenju navedenog stana; da je tuženi sa suprugom i dvoje dece koristio stan do maja 1992. godine, kada je sa porodicom otišao u Suboticu, gde je preko Crvenog krsta dobio pasoš i posle tri dana otišao u Beč, gde i danas živi, te da nakon napuštanja navedenog stana nije više dolazio u Mali Zvornik i da je čuo da druga porodica koristi stan, u šta se uverila njegova supruga 2004. godine; da je tuženi naveo da su ga naoružana lica u maskirnim uniformama kao pripadnika muslimanske nacionalnosti poveli u Štab teritorijalne odbrane u Zvorniku u maju 1992. godine i da su ga fizički zlostavljali, nakon čega su ga pustili kući; da su navode tuženog potvrdili svedoci R.L, R.V i Lj.P. i da su oni dodali da je tuženi bio veoma uplašen kritičnom prilikom; da je sud na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja zaključio da je tuženi imao opravdani strah za svoju bezbednost i bezbednost svoje porodice, zbog čega je bio prinuđen da napusti Mali Zvornik; da je imajući u vidu opravdane razloge zbog kojih tuženi sa porodicom nije koristio stan, sud ocenio da se nisu stekli uslovi za otkaz ugovora o korišćenju stana, u smislu odredbe člana 35. stav 1. tačka 6. Zakona o stanovanju.

Odlučujući o žalbama tužioca i umešača u ovoj pravnoj stvari, Okružni sud u Šapcu je presudom Gž. 562/08 od 7. aprila 2008. godine odbio žalbe kao neosnovane i potvrdio prvostepenu presudu, prihvatajući u celini obrazloženje Opštinskog suda u Loznici.

Odlučujući o reviziji tužioca, Vrhovni sud Srbije je 28. novembra 2008. godine doneo osporenu presudu Rev. 2053/08, kojom je: u stavu prvom izreke preinačio prvostepenu i drugostepenu presudu, tako što je usvojio tužbeni zahtev tužioca da se otkaže navedeni ugovor o korišćenju stana, te je obavezao tuženog da preda tužiocu na slobodno raspolaganje stan u Malom Zvorniku; u stavu drugom izreke odbio kao neosnovanu reviziju u preostalom delu. U obrazloženju osporene revizijske presude je navedeno: da u postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti; da je pogrešan pravni zaključak nižestepenih sudova o neosnovanosti tužbenog zahteva tužioca i da prema članu 35. stav 1. tačka 6. Zakona o stanovanju zakupodavac može dati otkaz ugovora o zakupu stana ako zakupac stana i članovi njegovog porodičnog domaćinstva ne koriste stan duže od jedne godine, a najduže četiri godine, a zakupac se ne sporazume sa zakupodavcem o načinu korišćenja stana za to vreme; da iz činjeničnog stanja nesumnjivo proizlazi da je tuženi sa članovima porodičnog domaćinstva napustio predmetni stan u maju 1992. godine i da je prvu radnju u pogledu zaštite svojih prava na stanu preduzeo tek 2005. godine podnošenjem predloga za ponavljanje postupka; da tuženi punih 13 godina nije preduzeo nijednu radnju u cilju zaštite svojih prava pred nadležnim organima Republike Srbije, posebno imajući u vidu činjenicu da Republika Srbija nije učestvovala u oružanim sukobima, niti je na njenoj teritoriji bilo proglašeno ratno stanje, izuzev perioda NATO agresije 1999. godine i da su sve državne institucije funkcionisale u spornom periodu vremena; da je odredbom člana 35. stav 1. tačka 6. Zakona o stanovanju propisan početni rok – jedna godina kao minimum za ostvarivanje razloga za traženje raskida ugovora o zakupu stana i da je utvrđena gornja granica od četiri godine; da utvrđivanjem gornje granice zakupac gubi pravo da po osnovu zaključenog ugovora o zakupu koristi stan u društvenoj svojini, odnosno da zakupodavac posle isteka perioda od četiri godine može osnovano zahtevati raskid ugovora o zakupu; da je zakonodavac objektivnim rokom omeđio vremenski period nekorišćenja stana i da se on ne može produžavati po bilo kom osnovu, a posebno ne subjektivnim razlozima zakupca kao što je u ovom slučaju.
4. Ustavni sud je izvršio uvid u rešenje Vrhovnog suda Srbije Rev. 3160/02 od 4. decembra 2002. godine i presudu Vrhovnog suda Srbije Rev. 1856/07 od 4. oktobra 2007. godine, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Vrhovni sud Srbije je 4. decembra 2002. godine doneo rešenje Rev. 3160/02, kojim je usvojio reviziju tužilje Munavere Batanović iz Malog Zvornika, pa je ukinuo presudu Opštinskog suda u Loznici P. 2000/2000 od 24. aprila 2001. godine i presudu Okružnog suda u Šapcu Gž. 1252/01 od 22. novembra 2001. godine i vratio predmet prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje. U obrazloženju revizijskog rešenja je navedeno: da je prvostepenom presudom odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se utvrdi da je ona nosilac prava korišćenja stana u Malom Zvorniku, a po osnovu ugovora o korišćenju stana zaključenim između SIZ stanovanja Mali Zvornik i tužilje br. 14/6 od 27. januara 1992. godine, kao i zahtev da se poništi odluka DMB “Holding kompanija“ iz Beograda od 4. maja 1993. godine, kojom je dodeljen navedeni stan prvotuženom Mitru Grujiću; da je drugostepenom presudom odbijena žalba tužilje i potvrđena prvostepena presuda, te da je Vrhovni sud našao da je osnovana revizija izjavljena protiv drugostepene presude; da je, prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja bila nosilac stanarskog prava na stanu u Malom Zvorniku i da je navedeni stan koristila sa suprugom i decom do juna 1992. godine, kada su svi napustili stan i otišli u Austriju, zbog izbijanja rata u Bosni i pretnji od paravojnih formacija; da je u aprilu 1993. godine nosilac prava raspolaganja, umešač na strani drugotuženog, dodelio sporni stan prvotuženom Mitru Grujiću koji i danas nesmetano koristi stan sa svojom porodicom, a 2000. godine je zaključio ugovor o otkupu stana; da su nižestepeni sudovi na osnovu navedenih činjenica izveli zaključak da je ugovor o zakupu predmetnog društvenog stana prestao, s obzirom na to da tužilja sa članovima porodičnog domaćinstva ne koristi stan duže od četiri godine, te da Vrhovni sud smatra da je takvo pravno stanovište za sada preuranjeno; da iz sadržine spisa predmeta proizlazi da je tužilja sa porodicom napustila stan zbog pretnji koje su bile upućene njenom sinu i ostalim članovima domaćinstva, a da je u stan dovela svoju svekrvu, koja je inače bila stambeno obezbeđena i nije bila član domaćinstva; da je radi pravilne primene materijalnog prava potrebno sa sigurnošću utvrditi da li je tužilja napuštanjem stana u junu 1992. godine na nesumnjiv način manifestovala volju da ne želi više da ga koristi.

Vrhovni sud Srbije je 4. oktobra 2007. godine doneo presudu Rev. 1856/07, kojom je odbio kao neosnovane revizije tuženih Privrednog društva “Drinsko – limske hidroelektrane“ d.o.o. Bajina Bašta – Hidroelektrana “Zvornik“ iz Malog Zvornika i Milojka Bojića izjavljene protiv presude Okružnog suda u Šapcu Gž1. 52/07 od 28. marta 2007. godine. U obrazloženju revizijske presude je istaknuto: da je prvostepenom presudom usvojen tužbeni zahtev tužioca Fehima Pašića i utvrđeno da su ništavi odluka Komisije za standard prvotuženog od 26. avgusta 1993. godine o davanju drugotuženom u zakup dvosobnog stana u Malom Zvorniku, ugovor o zakupu stana od 29. jula 1993. godine zaključen između tuženih i ugovor o otkupu stana zaključen između tuženih i overen pred Opštinskim sudom u Loznici 16. decembra 1993. godine, te je obavezan drugotuženi da preda tužiocu u državinu navedeni stan; da su drugostepenom presudom odbijene žalbe tuženih i potvrđena prvostepena presuda; da je Vrhovni sud ispitao pobijanu drugostepenu presudu, u smislu člana 399. Zakona o parničnom postupku, te je našao da su neosnovane revizije tuženih; da je prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac bio radnik prvotuženog i da je odlukom direktora prvotuženog od 15. septembra 1992. godine tužiocu prestao radni odnos zbog neopravdanog izostanka sa posla počevši od 31. avgusta 1992. godine; da je pismenim podneskom od 17. februara 1993. godine tužilac obavešten da mu je otkazan ugovor o korišćenju spornog stana, nakon čega je 23. juna 1993. godine Komisija za standard prvotuženog dodelila sporni stan u zakup drugotuženom; da su nakon toga tuženi zaključili ugovor o zakupu, odnosno ugovor o otkupu spornog stana; da je pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Loznici P. 2101/05 od 9. novembra 2005. godine utvrđeno da je tužilac Fehim Pašić po osnovu ugovora o korišćenju stana zaključenog sa SIZ stanovanja Mali Zvornik nosilac prava trajnog korišćenja spornog stana, a odbijen je kao neosnovan protivtužbeni zahtev ovde prvotuženog da se utvrdi da je prestao navedeni ugovor o korišćenju stana; da su nižestepeni sudovi kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja pravilno primenili materijalno pravo kada su poništili kao nezakonite ugovor o zakupu i ugovor o otkupu spornog stana, koji su zaključeni između tuženih; da je ranijom pravnosnažnom presudom utvrđeno da je tužilac nosilac prava trajnog korišćenja spornog stana po osnovu ugovora o korišćenju stana od 24. marta 1980. godine i da je odbijen kao neosnovan protivtužbeni zahtev za utvrđenje da je tužiocu prestao ugovor o korišćenju spornog stana, jer nisu bili ispunjeni uslovi za prestanak prava korišćenja u smislu člana 35. stav 6. Zakona o stanovanju, budući da tužilac nije napustio stan iz neopravdanog razloga i sa namerom da prestane da ga koristi, niti je rešio stambeno pitanje na drugi način; da prvotuženi nije otkazao tužiocu ugovor o korišćenju spornog stana sudskim putem, već pismenim podneskom, a zatim je stan dodelio na korišćenje drugotuženom, koji je nakon toga stan i otkupio; da je pravilan zaključak nižestepenih sudova da je prvotuženi na navedeni način nezakonito raspolagao stanom na kome tužilac ima pravo korišćenja odnosno zakupa na neodređeno vreme, pa su stoga pobijana odluka i ugovori poništeni kao nezakoniti, u smislu odredbe člana 103. Zakona o obligacionim odnosima.

5. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, je utvrđeno: da se Ustavom jemče, i kao takva, neposredno primenjuju ljudska i manjinska prava zajemčena opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim me đunarodnim ugovorima i zakonima, te da se zakonom može propisati način ostvarivanja ovih prava samo ako je to Ustavom izričito predviđeno ili ako je to neophodno za ostvarenje pojedinog prava zbog njegove prirode, pri čemu zakon ni u kom slučaju ne sme da ut iče na suštinu zajemčenog prava (član 18. stav 2.); da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, te da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta, kao i da se ne smatraju diskriminacijom posebne mere koje Republika Srbija može uvesti radi postizanja pune ravnopravnosti lica ili grupe lica koja su suštinski u nejednakom položaju sa ostalim građanima (član 21.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Odredbama Zakona o stanovanju (“Službeni glasnik RS“, br. 50/92, 76/92, 84/92, 33/93, 46/94, 47/94, 49/95, 16/97, 46/98 i 26/01), koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, je propisano: da ugovor o zakupu društvenog stana, pored ostalog, prestaje ako zakupac sa članovima porodičnog domaćinstva ne koristi stan duže od četiri godine (član 33. tačka 6.); da zakupodavac može dati otkaz ugovora o zakupu stana, pored ostalog, ako zakupac stana i članovi njegovog porodičnog domaćinstva ne koriste stan duže od jedne, a najduže četiri godine, a zakupac se ne sporazume sa zakupodavcem o načinu korišćenja stana za to vreme (član 35. stav 1. tačka 6.).

6. S obzirom na to da se odredbom člana 18. stav 2. Ustava ne garantuje neko ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda, Ustavni sud je razmatrao ustavnu žalbu sa stanovišta drugih odredaba Ustava kojima se jemče prava i načela, na čiju se povredu u žalbi ukazuje.

Podnosilac ustavne žalbe smatra da je osporenom revizijskom presudom povređeno njegovo pravo na pravično suđenje, jer je Vrhovni sud Srbije zanemario okolnost da podnosilac nije koristio stan na kome je imao pravo zakupa iz razloga koji se ne mogu pripisati u krivicu njemu ili članovima njegovog porodičnog domaćinstva, te da, u tom smislu, ne postoje zakonski uslovi za otkaz ugovora o zakupu stana i pored toga što on nije koristio stan u periodu dužem od četiri godine.

Ocenjujući navode o povredi prava na pravično suđenje u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je ispitivao da li je Vrhovni sud Srbije proizvoljno primeni o materi jalno pravo na štetu podnosioca ustavne žalbe. S tim u vezi, Ustavni sud je ocenio da nekorišćenje stana od strane zakupca (u periodu dužem od jedne godine, a manjem od četiri godine) usled postojanja objektivnih okolnosti poput opravdanog straha zakupca za njegov život i život članova njegovog porodičnog domaćinstva, ne može predstavljati opravdani razlog za otkaz ugovora o zakupu stana u društvenoj svojini, u smislu odredbe člana 35. stav 1. tačka 6. Zakona o stanovanju. S druge strane, Ustavni sud je konstatovao da je odredbom člana 33. tačka 6. Zakona o stanovanju propisano da prestaje ugovor o zakupu stana u društvenoj svojini ukoliko zakupac sa članovima porodičnog domaćinstva ne koristi stan duže od četiri godine. U takvoj specifičnoj pravnoj situaciji zakupac je dužan da po prestanku navedenih opravdanih razloga hitno preduzme određene radnje u cilju zaštite subjektivnih prava, odnosno da ispolji nameru da koristi stan, jer će u suprotnom slučaju prestati ugovor o zakupu po sili zakona. Polazeći od iznetog, a imajući u vidu da je u predmetnom parničnom postupku nesumnjivo utvrđeno da je podnosilac ustavne žalbe sa članovima porodičnog domaćinstva napustio stan u maju 1992. godine i da je bio objektivno sprečen da koristi stan u kratkom vremenskom periodu, te da je on tek 2005. godine preduzeo određene procesne radnje radi zaštite svojih povređenih građanskih prava, Ustavni sud nalazi da je Vrhovni sud Srbije izveo ustavnopravno prihvatljiv zaključak kada je ocenio da je podnosiocu prestalo pravo zakupa na predmetnom stanu.

Razmatrajući ostale navode podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje u ovom parničnom postupku, Ustavni sud je utvrdio da je tužilac izjavio reviziju iz razloga propisanih zakonom i da je Vrhovni sud Srbije naveo odredbe propisa na kojima je zasnovao svoj pravni stav u ovoj pravnoj stvari, te da se osporena revizijska presuda zasniva na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju materijalnog prava. Isticanje pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja kao jedan od razloga za izjavljivanje revizije, po oceni Ustavnog suda, nema pravno dejstvo na dozvoljenost navedenog vanrednog pravnog leka, s obzirom na to da je tužilac podneo reviziju iz Zakonom o parničnom postupku dozvoljenih razloga – pogrešne primen e materijalnog prava i bitne povrede odredaba parničnog postupka. Uzimajući u obzir sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da osporenom revizijskom presudom nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje.

Ispitujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je našao da najpre treba ispitati da li postoji identitet činjeničnog i pravnog stanja u parničnom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe i parnicama u kojima su donete revizijske odluke na koje se poziva podnosilac.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da su Opštinski sud u Loznici i Okružni sud u Šapcu u parničnom postupku u kome je doneto rešenje Vrhovnog suda Srbije Rev. 3160/02 od 4. decembra 2002. godine zauzeli pravno stanovište da je prestao ugovor o zakupu stana, s obzirom na to da tužilja M.B. i članovi njenog porodičnog domaćinstva nisu koristili stan duže od četiri godine, ne utvrđujući činjenice da li su postojali opravdani razlozi zbog kojih je tužilja napustila stan i da li je ona na nesumnjiv način manifestovala volju da ne želi više da ga koristi, a što je sve imalo za pravnu posledicu ukidanje nižestepenih presuda i vraćanje predmeta prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje. Isti prvostepeni i drugostepeni sud su u predmetu u kome je doneta presuda Vrhovnog suda Srbije Rev. 1856/07 od 4. oktobra 2007. godine utvrdili da tužilac F.P. ima pravo zakupa na spornom stanu i da su, u tom kontekstu, ništavi ugovor o zakupu i otkupu stana koji su zaključili prvotuženi i drugotuženi, te je sud najviše pravne instance zauzeo isto pravno stanovište, odbijajući kao neosnovanu reviziju tuženih. Postupajući sudovi su zauzeli navedeni pravni stav, jer je pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Loznici P. 2601/05 od 9. novembra 2005. godine usvojen tužbeni zahtev istog tužioca, kojim je tražio da se utvrdi da on ima pravo zakupa na spornom stanu, a u obrazloženju navedene presude je istaknuto: da je tužilac napustio stan iz opravdanih razloga, jer je to učinio u strahu za sopstveni život i život članova svoje porodice, te da je otkaz ugovora o zakupu stana neosnovan i nezakonit; da je tužiocu otkazan ugovor o zakupu stana bez opravdanog razloga, u smislu odredbe člana 35. stav 6. Zakona o stanovanju, te da na osnovu toga nije prestalo njegovo pravo zakupa na spornom stanu; da rok iz navedene zakonske odredbe nije i rok za podnošenje tužbe kojom je tužilac trebao tražiti pravnu zaštitu i da taj rok nije propisan, ali nije ni neograničen, već mora biti razuman; da je imajući u vidu okolnosti pod kojima je tužilac napustio stan i njegove ozbiljne zdravstvene probleme koje je imao nakon prestanka tih okolnosti, sud našao da je tužilac podneo tužbu u razumnom roku.

Polazeći od iznetog, a uzimajući u obzir da su postupajući sudovi u parničnom postupku povodom koga je podneta ustavna žalba nesumnjivo utvrdili da je podnosilac napustio sporni stan u maju 1992. godine iz opravdanih razloga koji nisu dugo trajali, te da se on pasivno ponašao i da više od 13 godina nije preduzeo nijednu radnju u cilju ishodovanja zaštite svojih ranije stečenih stambenih prava na stanu, a što za pravnu posledicu ima prestanak njegovog prava zakupa na stanu, Ustavni sud je ocenio da u navedena tri predmeta ne postoji identitet činjeničnog i pravnog stanja kao nužna pretpostavka za utvrđivanje povrede prava podnosioca na jednaku zaštitu prava. Iz iznetih razloga, Ustavni sud je zak ljučio da osporenom revizijskom presudom, u konkretnom slučaju, n ije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na jednaku zaštitu prava zajemčeno članom 36. stav 1. Ustava.

Razmatrajući povredu načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud je zaključio da su neosnovane tvrdnje podnosioca ustavne žalbe da je u post upku po reviziji na bilo koji način diskriminisan. Naime, u ustavnoj žalbi nisu pruženi ustavnopravno prihvatljivi argumenti i dokazi koji bi ukazali da je podnosiocu ustavne žalbe zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda načela zabrane diskriminacije.

Ispitujući navode ustavne žalbe o povredi prava iz člana 58. Ustava, Ustavni sud je najpre konstatovao da rešavanje imovinskih sporova pred sudovima u parničnom postupku nužno ima za posledicu donošenje nepovoljne odluke za jednu od stranaka u sporu. Međutim, činjenica da je jedna stranka u imovinskoj parnici bila neuspešna, sama po sebi, nije dovoljna da bi se utvrdila povreda njenog Ustavom zajemčenog prava na imovinu. Mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, koje se jemči odredbom člana 58. stav 1. Ustava, prvenstveno se odnosi na akte javne vlasti, odnosno mere koje preduzima država u cilju ograničenja ili oduzimanja imovine nekog lica. Za razliku od sporova koji se vode zbog mešanja države u nečiju imovinu, u imovinskim sporovima između fizičkih i pravnih lica, kao što je u ovom slučaju parnični postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, povreda imovinskih prava koja nesporno spadaju u domen građanskih prava prvenstveno treba da bude sagledana u odnosu na garancije koje jemči član 32. stav 1. Ustava. Polazeći od iznetog, a imajući u vidu da je prethodno Ustavni sud zaključio da osporenom revizijskom presudom nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, to nema osnova ni za tvrdnju da je podnosiocu povređeno njegovo pravo na imovinu.

S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, broj 109/07).

7. Sledom rečenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević