Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje skoro 11 godina. Nalaže nadležnom sudu da hitno okonča postupak i dodeljuje podnosiocu naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1100 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić, i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Sergeja Kostića, iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. juna 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Sergeja Kostića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Četvrtom opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 765/01, a sada se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 721/12, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razuzmnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Nalaže se Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve neophodne mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Sergej Kostić iz Beograda, je preko punomoćnika Milana Stevanovića, advokata iz Čačka, podneo 29. januara 2010. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, u parničnom postupku koji se vodio pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 765/01.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da osporeni parnični postupak traje duže od osam godina pred prvostepenim sudom, a da se radi o radnom sporu koji zahteva hitnost u rešavanju.

Podnosilac je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i naloži nadležnom sudu da preduzme sve mere da se osporeni postupak okonča, kao i da podnosiocu utvrdi pravo na naknadu štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Član 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11) sadrži odredbu koja je istovetna odredbi člana 170. Ustava a stavom 2. istog člana Zakona propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom prethodnom postupku uvidom u spise predmeta ranije Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 765/01 a sada Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 721/12, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovom ustavnosudskom sporu:

Podnosilac ustavne žalbe je 19. septembra 2001. godine podneo tužbu Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene Naftne industrije Srbije - NIS Naftagas, Novi Sad, radi naknade štete zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa. Po nalogu postupajućeg sudije od 17. decembra 2001. godine, tužba je uređena 28. decembra 2001. godine.

Prvo ročište za glavnu raspravu koje je bilo zakazano za 8. juli 2002. godine, nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a naredno ročište je održano 30. oktobra 2002. godine. Sledeće ročište zakazano za 30. januar 2003. godine nije održano zbog promene postupajućeg sudije, dok ročište zakazano za 20. mart 2003. godine nije održano zbog nedostatka procesnih pretpostavki. Sledećih pet ročišta je održano (16. maja 2003. godine, 28. februara 2005. godine, 22. aprila 2008. godine, 18. novembra 2008. godine i 30. novembra 2009. godine - kada je zaključena glavna rasprava). Za osam godina u predmetu je postupalo četvoro sudija.

Presudom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 765/01 od 30. novembra 2009. godine usvojen je tužbeni zahtev, pa je obavezan tuženi da tužiocu isplati taksativno određene novčane iznose na ime naknade štete u visini izgubljene zarade i toplog obroka, zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa, za period od 17. marta 1998. godine do 22. oktobra 2001. godine, na ime neisplaćenog regresa za godišnji odmor za period od 1998. do 2001. godine i na ime naknade za struju, kao i da mu naknadi troškove parničnog postupka. Odlučujući o žalbi tuženog protiv navedene prvostepene presude, presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 1. 2752/11 od 12. januara 2012. godine ukinuta je presuda Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 765/01 od 30. novembra 2009. godine i predmet je upućen Prvom osnovnom sudu u Beogradu na ponovno suđenje.

U nastavku postupka pred prvostepenim sudom predmet je dobio oznaku P1. 721/12. Ročište zakazano za 26. mart 2012. godine nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a sledeće ročište je održano 23. aprila 2012. godine, kada je naloženo izvođenje dokaza dopunskim veštačenjem. U predmetu još nije doneta nova prvostepena odluka.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe od značaja su sledeće odredbe Ustava i Zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.), kao i da će sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 434.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se, prema članu 506. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), takođe primenjuje u osporenom parničnom postupku, propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da predmet spora svestrano pretrese, da se postupak na odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja osporenog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je da teče 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen pet godina, tako da je za ocenu eventualnog postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku bitan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe sudu, 19. septembra 2001. godine.

Ocenjujući do sada sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, uvažavajući pri tome sudsku praksu i kriterijume Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, ovaj sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Naime, postupak pred prvostepenim sudom do donošenja prve prvostepene presude trajao je osam godina; od podnošenja tužbe do prvog ročišta za glavnu raspravu prošlo je deset meseci; od ročišta koje je održano 16. maja 2003. godine do prvog sledećeg zakazanog ročišta prošlo je skoro dve godine, a do narednog ročišta više od tri godine; drugostepeni sud je o žalbi tuženog protiv prvostepene presude odlučio posle tri godine, kada je ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio na ponovni postupak.

Po oceni Suda, iako se radi o parničnom predmetu koji je zahtevao izvođenje velikog broja dokaza i u kome su se smenjivale postupajuće sudije, neopravdano je da radni spor, koji je po svojoj prirodi hitnog karaktera, traje skoro 11 godina i da i dalje nije okončan.

Dakle, Ustavni sud nalazi da nadležni sudovi u osporenom postupku nisu preduzeli sve zakonske mere da se postupak efikasno okonča i da se o tužbenom zahtevu odluči bez nepotrebnog odugovlačenja, posebno imajući u vidu da se radi o radnom sporu u kome se mora hitno postupati.

Po oceni Suda predmet spora je bio od materijalnog značaja za podnosioca ustavne žalbe koji je tužbenim zahtevom tražio naknadu štete nastale zbog nezakonitog otkaza od strane poslodavca. Podnosilac nije doprineo dužem trajanju postupka jer se uredno odazivao na sva ročišta za glasnu raspravu i pri tome nije zloupotrebljavao svoja procesna ovlašćenja, a i blagovremeno je postupio po nalogu suda za uređenje tužbe.

Iz svega navedenog Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji se pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu vodio pod brojem P1. 765/01 a sada pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu pod brojem P1. 721/12 , te je , na osnovu člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu zbog povrede navedenog ustavnog prava, a u tački 2. izreke kao način otklanjanja štetnih posledica zbog povrede navedenog ustavnog prava naložio nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se postupak okončao u najkraćem roku.

Ustavni sud konstatuje da se odredba člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda sadržinski ne razlikuje od člana 32. stav 1. Ustava u pogledu garancija prava na suđenje u razumnom roku, pa je stoga povreda ovog prava cenjena samo u odnosu na odredbe Ustava.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1100 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visine nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenom treba da pruži odgovarajuće pravično zadovoljenje.

7. Na osnovu izloženog, člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9), Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), Ustavni sud je odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti