Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog nepristrasnosti sudije
Kratak pregled
Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđuje povredu prava na pravično suđenje i poništava presudu Vrhovnog kasacionog suda. Utvrđeno je da je predsednik revizijskog veća prethodno učestvovao u donošenju odluke Ustavnog suda u istoj stvari, što dovodi u sumnju nepristrasnost suda.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Nataša Plavšić i dr Vladan Petrov i dr Dragana Kolarić, članovi veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. „N.“ a.d. Novi Sad, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 10. jula 2025. godine, doneo je
O D L U K U
1. Usvaja se ustavna žalba D. „N.“ a.d. Novi Sad, i utvrđuje da je u postupku donošenja presude Vrhovnog kasacionog suda Rev1. 8/18 Prev. 353/19 od 11. jula 2019. godine, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
2. Poništava se presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev1. 8/18 Prev. 353/19 od 11. jula 2019. godine, u st. I i II izreke, i određuje da Vrhovni sud donese novu odluku o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 7741/12 od 18. decembra 2012. godine.
3. Odbacuje se predlog podnosioca ustavne žalbe za odlaganje izvršenja presude iz tačke 1.
O b r a z l o ž e nj e
1. D. „N.“ a.d. Novi Sada izjavilo je 23. januara 2020. godine ustavnu žalbu protiv presude navedene u tački 1. izreke, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na pravno sredstvo, kao i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i čl. 36. i 58. Ustava Republike Srbije.
Podnosilac ustavne žalbe, iznoseći činjenice koje su prethodile sudskom sporu u kome je doneta osporena presuda i detaljno obrazlažući parnični postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, pored ostalog, navodi: da je predsednik veća Vrhovnog kasacionog suda koje je donelo osporenu presudu, učestvovao i kao član Velikog veća Ustavnog suda prilikom donošenja Odluke Už-729/2014 od 23. juna 2016. godine, u čijem je postupku izvršenja doneta osporena presuda, usled čega je došlo do povrede prava na nepristrasan sud; da, u konkretnom slučaju, osporena revizijska presuda nije utemeljena na merodavnom materijalnom pravu i predstavlja izraz arbitrernog presuđenja; da podnosilac ustavne žalbe nije pasivno legitimisan po tužbi za predaju stvari, jer on nije držalac pokretnih stvari čiji se povraćaj traži; da osporena presuda nije obrazložena na način koji zadovoljava standarde pravičnog suđenja uspostavljene ustavno - sudskom praksom i praksom Evropskog suda za ljudska prava, budući da u toj presudi nisu navedeni zakonski propisi koji bi potkrepili argumentaciju za njeno donošenje, kao i zbog toga što se temelji na kontradiktornim i nelogičnim razlozima; da je revizijski sud, suprotno procesnom zakonu, izmenio činjenično stanje sadržano u drugostepenoj presudi; da je po istom pitanju u ovom postupku, Vrhovni kasacioni sud u svojoj presudi Prev. 163/2013 od 14. novembra 2013. godine prethodno doneo sasvim drugačiju odluku u odnosu na osporenu revizijsku presudu; da je po ključnom pitanju vlasništva nad predmetnim naftnim derivatima Privredni sud u Beogradu, koji je vodio stečajni postupak u predmetu St. 3046/2010, zauzeo potpuno drugačiji stav; da se osporenom revizijskom presudom predmetni naftni derivati oduzimaju podnosiocu ustavne žalbe čime se zadire u njegova imovinska prava stečena na osnovu zakona i sudskih odluka. Polazeći od navedenog, podnosilac predlaže da se utvrdi povreda označenih ustavnih prava, kao i da se poništi osporena revizijska presuda. Takođe, podnosilac predlaže i da se odloži izvršenje osporene presude do donošenja odluke Ustavnog suda.
„C.“, kao tužilac, u ovom ustavnosudskom postupku upoznat je sa sadržinom ustavne žalbe, imajući u vidu da je njegovom punomoćniku, aktima sekretara Ustavnog suda Su. 24/202/1 od 17. jula 2020. godine i Su. 24/230 od 31. avgusta 2020. godine, bio omogućen uvid u spise predmeta. Nakon izvršenog uvida, punomoćnik „C.“, se podneskom od 31. jula 2020. godine izjasnio o navodima podnosioca ustavne žalbe i okolnostima od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, pa ustavna žalba nije posebno slata imenovanom za potrebe primene pravnog stava Ustavnog suda od 30. oktobra 2008. godine, koji je dopunjen 26. decembra 2024. godine.
Punomoćnik „C.“, u navedenom podnesku je osporio sve navode ustavne žalbe, a naročito je ukazao da činjenica da je sudija dr Dragiša Slijepčević učestvovao, najpre, u postupku pred Ustavnim sudom, a potom i u veću Vrhovnog kasacionog suda koje je donelo osporenu presudu, ne može predstavljati razlog za isključenje sudije. Ovo stoga što su postupci koji se vode pred navedenim sudovima regulisani različitim propisima i što Ustavni sud svojom pozicijom ustanovljenom Ustavom nije instanciono viši sud u odnosu na Vrhovni kasacioni sud, pri čemu navedeni sudija nije učestvovao u donošenju odluka nižestepenih odluka. Predloženo je da Ustavni sud odbaci, odnosno odbije ustavnu žalbu i predlog za odlaganje izvršenja osporene presude.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporenu presudu, dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:
Presudom Privrednog suda u Novom Sadu (u daljem tekstu: Privredni sud) P. 4419/2010 od 3. marta 2012. godine, pored ostalog je u stavu III izreke, utvrđeno je da je tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, vlasnik, bez ikakvog tereta nafte (bliže opisanih derivata nafte u tom stavu presude) u količini od 4.000,00 mt koji nalaze u Rafineriji Novi Sad pod carinskim nadzorom po sledećim dokumentima C7-1652, 1633, 1680,1853 i 1850/05, što su tuženi dužni trpeti; stavom IV izreke obavezan je trećetuženi – P. „N.“ a. d. Novi Sad da tužiocu izdaju posed derivata nafte (bliže opisanih u tom stavu izreke) u količini od 4.000,00 mt, koji se nalaze u Rafineriji Novi Sad pod carinskim nadzorom pod sledećim dokumentima C7-1652,1633, 1680,1853 i 1850/05, a sve u roku od osam dana, pod pretnjom izvršenja; stavom X izreke je odlučeno o troškovima postupka. U obrazloženju prvostepene presude, pored ostalog, navedeno je: da je tužilac vlasnik predmetnih derivata, jer su ispunjena oba uslova iz člana 34. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa; da je prvi uslov zaključenje pravnog posla kojim se prenosi pravo svojine, a koji je ispunjen zaključenjem kupoprodajnih ugovora između tužioca i „T.“ d.o.o; da je drugi uslov predaja pokretnih stvari u državinu sticaoca, za šta je dovoljna i predaja isprava na osnovu koje sticalac može raspolagati tom stvari; da su te isprave u konkretnom slučaju fakture koje je „T.“ d.o.o. ispostavio tužiocu, izdajući mu pri tome i svu potrebnu dokumentaciju kako bi tužilac izvršio prijem robe - uredno popunjene jedinstvene carinske isprave, kao i izjave trećetuženog da se predmetna roba nalazi u njegovim rezervoarima.
Postupajući po žalbama tuženih, Privredni apelacioni sud je doneo presudu Pž. 7741/12 od 18. decembra 2012. godine, kojom je, pored ostalog, preinačio ožalbenu presudu Privrednog suda P. 4419/2010 od 3. marta 2012. godine u izreci pod III i IV, tako što je odbio kao neosnovane tužbene zahteve tužioca. U obrazloženju drugostepene presude, pored ostalog navedeno je: da je postupak započeo tužbom tužioca kojom je traženo da se utvrdi da je nedopušteno izvršenje u korist „U.“ a. d. po rešenju Trgovinskog suda u Novom Sadu I. 2717/06 od 2. juna 2008. godine na derivatima koji su precizirani i u količinama koje su navedene u izreci, kao i da se utvrdi da je nedopušteno izvršenje u korist tuženog drugog reda „N.“ a. d. Beograd na pokretnim stvarima tužioca, određenim rešenjem Trgovinskog suda u Novom Sadu I. 2286/06 od 25. maja 2006. godine, koje su pojedinačno navedene u označenim količinama iz izreke; da je predmet tužbenog zahteva bio zahtev da se utvrdi da je tužilac vlasnik navedenih derivata nafte preciziranih u tužbi, te da se obavežu tuženi trećeg i četvrtog reda da tužiocu izdaju u posed navedene derivate uz solidarnu naknadu troškova parničnog postupka; da je prvobitno označeni tuženi, pored prvotuženog „U.“ a.d. i drugotuženog „N.“ a.d, kao trećetuženi bio je označen „T.“ d.o.o, a kao četvrtotuženi „N.“; da je nad tuženim Preduzećem za uvoz, izvoz i usluge „T.“ d.o.o. otvoren postupak stečaja, koji se i dalje sprovodi; da je tužilac u odnosu na tuženog „T.“ d.o.o. povukao tužbu, što je i konstatovano pravnosnažnim rešenjem; da je trećetuženi „N.“ uložila kompenzacioni prigovor u vezi svog potraživanja po osnovu neplaćenih usluga skladištenja i ležarine, a pozivajući se na svoje zakonsko založno pravo na derivatima nafte, a umešač na strani tužioca „T.“ d.o.o. Beograd podneo je tužbu glavnog mešanja protiv tužioca i „N.“, tražeći da se utvrdi da je on vlasnik dela derivata nafte, te da se označeni tuženi obavežu da mu ih predaju; da su postupci izvršenja koji su otpočeti pred Privrednim sudom obustavljeni usled stečaja izvršnog dužnika, što je uslovilo i povlačenje tužbe tužioca u delu kojim je tražio da se utvrdi da je nedopušteno izvršenje u korist prvotuženog i drugotuženog, a na opredeljenim količinama naftnih derivata; da je predmet odlučivanja u toj presudi u odnosu na prvobitno označeni zahtev, ostao samo zahtev tužioca da se utvrdi da je vlasnik bez ikakvih tereta označenih naftnih derivata, te zahtev da se obaveže trećetuženi da tužiocu navedene derivate u označenim količinama preda u posed; da je postupajući po ovom zahtevu prvostepeni sud isti delimično usvojio, utvrđujući da je tuženi vlasnik određenih količina derivata nafte i obavezao trećetuženog da mu iste preda, dok je za količinu derivata za koje je utvrdio da tužilac nije platio cenu po ugovoru o kupoprodaji derivata nafte zaključenog sa „T.“ odbio tužbeni zahtev kao neosnovan, nalazeći da tužilac nema valjani osnov sticanja svojine na navedenim derivatima, jer nije izmirio svoje ugovorne obaveze, odnosno nije platio cenu; da je prvostepeni sud po izvedenom dokaznom postupku utvrdio da su tužilac i „T.“ d.o.o bili u međusobnom poslovnom odnosu po osnovu zaključenja četiri ugovora u periodu od septembra do decembra 2005. godine i to ugovor broj 05CT24 od 7. septembra 2005. godine, ugovor broj 05CT28 od 3. oktobra 2005. godine, sa aneksima od 1. do 4; ugovor broj 05CT31 od 9. novembra 2005. godine i ugovor broj 05CT32 od 23. decembra 2005. godine, a kojima je tužilac kupio od „T.“ d.o.o. opredeljene količine naftnih derivata za ugovorenu cenu; da je ukupno ugovoreno po osnovu sva četiri ugovora 22.727 tona naftnih derivata; da je ugovorom kao način isporuke robe predviđen utovarom u cisterne kupca - tužioca, uz naznaku da će roba biti isporučena i ocarinjena u korist kupca; da tužilac nije platio cenu ukupno ugovorene količine robe, već je plaćeni iznos, prema utvrđenju prvostepenog suda (ocenom nalaza veštaka) 8.602.558,82 USD; da je tuženi određene količine nafte na ugovorom predviđeni način isporučio tužiocu u količini od 3.682,52 tona, u ukupnoj vrednosti od 1.991.337.87 USD, dok preostale količine plaćene nafte nisu isporučene tužiocu, već su mu ispostavljene fakture da su određene količine definisanih naftnih derivata, koji su prema navedenim fakturama carinjeni i spremni za isporuku, te da se nalaze pod carinskim nadzorom u jasno opredeljenim i navedenim rezervoarima kod skladištara, kod kojeg je robu smestio prodavac „T.“, kao vlasnik; da je prvostepeni sud stanovišta da je na navedeni način, na osnovu predaje faktura tužiocu „T.“ d.o.o. kao prodavac predao naftne derivate u ukupnoj količini od 22.730,61 tona, u ukupnoj vrednosti od 9.847.232,08 USD kupcu - tužiocu, pa kako je tužilac platio 8.602.558,82 USD, to prvostepeni sud smatra da je na plaćenoj količini tužilac stekao pravo svojine; da je prvostepeni sud utvrdio da su „T.“ d.o.o. i „N.“ Novi Sad zaključili ugovor o uslužnoj preradi nafte 1. septembra 2005. godine, te da je tuženi trećeg reda kao naručilac obavezan da sve derivate nafte dobijene iz prerade izveze u periodu od oktobra do novembra meseca 2005. godine; da rafinerija prima naftu od naručioca, kao vlasnika iste, na preradu uz dokument koji dokazuje vlasništvo naručioca za ocarinjenu naftu; da naručilac ugovorom broj 45/541, odnosno aneksom I istog ugovora prenosi ovlašćenja na „N.“ a.d. da po izvršenoj preradi nafte po svom izboru izvrši prodaju naftnih derivata koji se nalaze pod carinskim nadzorom, a aneksom II naručilac - trećetuženi prenosi ovlašćenje na „N.“ a. d, da izvrši izvoz i prodaju derivata nafte koji se nalaze pod carinskim nadzorom; da prvostepeni sud utvrđuje da je na osnovu ugovora o uslužnoj delatnosti prerade nafte po izvoznom programu broj 45/541, zaključen između tuženog trećeg reda i tuženog četvrtog reda, uvezena sirova nafta od tužioca, a da je uvoznik bio trećetuženi, te da je od ukupno uvezene nafte u periodu od 19. novembra 2005. do 25. novembra 2005. godine od 39.585.15 kg prerađeno 35.994.182 kg, pri čemu je na zalihama ostalo neprerađeno 3.589.977 kg sirove nafte; da je prvostepeni sud, uvidom u rešenje Agencije za privredne registre br. 2367/05, utvrdio da je u Registar založnih prava na pokretnim stvarima i pravima 22. decembra 2005. godine upisano založno pravo založnog poverioca „H. B.“, sada prvotuženi „U.“ a. d. (s obzirom na promene naziva), prema zalogodavcu „T.“ d.o.o. gde ce založnim pravom obezbeđuje osnovni iznos potraživanja od 20.000.000,00 USD, kao i maksimalni iznos potraživanja u iznosu od 22.000.000,00 USD na dan dospelosti potraživanja 18. aprila 2006. godine; da su pokretne stvari koje su sredstvo obezbeđenja bezolovni benzin BMB-95 u količini od 7.895.425 litara dizel goriva ulja za loženje lako - ekstra lako D-2/L u količini od 8.705.882 litara, euro dizel NSD u količini od 6.009.615 litara, mazut i bitumen C težine 12.040 kg, kao i vakuum gasno ulje VGO težine 6.520.000 kg i sirova nafta u količini od 40 megatona; da prema utvrđenju prvostepenog suda rešenjem Agencije za privredne registre br. 1654/05 od 8. oktobra 2005. godine u Registar založnih prava na pokretnim stvarima upisano je založno pravo založnog poverioca „H.“ - drugotuženi prema zalogodavcu „T.“ d.o.o, ovde trećetuženi, gde se založnim pravom obezbeđuje iznos glavnog potraživanja od 12.600.000,00 USD, kao i maksimalni iznos obezbeđenog potraživanja u iznosu od 15.750.000,00 USD, a sve na dan dospelosti 30. novembar 2005. godine; da su predmet založnog prava označeni derivati nafte; da je ceneći sve izvedene dokaze i utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud utvrdio da je tužilac prodavcu „T.“ d.o.o. isplatio cenu u iznosu od 8.602.558,82 USD, te da mu je ukupno isporučeno 3.682.52 tona nafte ukupne vrednosti 1.991.337,87 USD; da je utvrđujući da li je tužilac postao vlasnik navedene robe - naftnih derivata, prvostepeni sud stanovišta da ugovor o kupoprodaji naftnih derivata zaključen između tužioca, kao kupca „T.“ d.o.o. predstavlja valjan pravni osnov sticanja svojine; da je u pogledu načina sticanja koji je uz pravni osnov uslov za sticanje svojine, s obzirom na to da se radi o pokretnim stvarima, prvostepeni sud utvrdio da je predajom faktura i izjava da se roba nalazi pod carinskim nadzorom „T.“ d.o.o, kao prodavac, predao isprave kojima tužilac može raspolagati navedenom robom, a što je, s obzirom na specifičnost robe, koja predstavlja stvari određene po rodu, ali individualizovane smeštanjem u određene kapacitete - rezervoare rafinerije, dovoljan i zakonom potreban uslov za sticanje prava svojine; da je imajući u vidu navedenu ocenu, prvostepeni sud i usvojio tužbeni zahtev u odnosu na plaćeni deo derivata nafte i utvrdio da je tužilac vlasnik derivata nafte, pa je naložio trećetuženom, kod koga se ista na skladištenju nalazi, da mu ih preda. Dalje je navedeno: da se ovakvo stanovište prvostepenog suda ne može prihvatiti, jer je po zahtevu za utvrđenje prava svojine isključivo pasivno legitimisan prethodni vlasnik koji je učesnik pravnog posla („T.“ d.o.o.); da kako je tužilac u odnosu na „T.“ d.o.o. povukao tužbu, te kako to lice više nije stranka u postupku, to je pogrešna ocena prvostepenog suda da nije osnovan prigovor nedostatka pasivne legitimacije na strani trećetuženog; da su u postupku stečaja nad „T.“ d.o.o. navedeni derivati nafte popisani kao deo stečajne mase, te da je u takvoj situaciji tužilac koji tvrdi da je vlasnik stvari mogao podneti zahtev za izlučenje ili tužbu kojom traži da utvrđenje prava svojine i izlučenje iz stečajne mase stečajnog dužnika, što dalje ukazuje da je kao tuženi pasivno legitimisan isključivo stečajni dužnik u čijoj stečajnoj masi se nalazi popisana stvar (naftni derivati); da je u pogledu odluke o zahtevu za predaju nafte, pravilan zaključak prvostepenog suda da je po zahtevu vlasnika za vraćanje i predaju nafte po reivindikacionoj tužbi pasivno legitimisan držalac nafte, a na osnovu člana 37. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa; da po takvom zahtevu sud prvo mora da kao prethodno pitanje razmotri da li je tužilac vlasnik derivata nafte, jer samo ukoliko dokaže da je vlasnik, uživa reivindikacionu zaštitu, odnosno može od držaoca tražiti predaju poseda derivata; da navedeno pitanje sud mora rešiti sa dejstvom samo u odnosu na tu parnicu; da drugostepeni sud prihvata stanovište prvostepenog suda da predmetni ugovor o kupoprodaji kao pravni posao predstavlja pravni osnov za sticanje prava svojine; da je utvrđeno da se radi o pokretnoj stvari, kao i da se radi o stvarima koje su određeno po rodu, ali koje su individualizovane, jer se nalaze u tačno određenim rezervoarima; da je međutim sporno da li je „T.“ d.o.o. predao tužiocu navedene prodate pokretne stvari u svojinu, jer je to način sticanja svojine; da je ugovorom, kao načinom sticanja, predviđena predaja isporukom u cisterne kupca, uz naglašavanje da uz isporuku roba mora biti i ocarinjena u korist kupca; da se predaja mogla ostvariti i predajom dokumenata na osnovu kojih bi kupac mogao raspolagati sa stvari; da je, međutim, pogrešno stanovište prvostepenog suda da su fakture koje „T.“ d.o.o. predao tužiocu, dovoljan dokument na osnovu kojeg bi tužilac mogao raspolagati robom kao da je njen vlasnik, odnosno da su to dokumenta čija bi predaja predstavljala način sticanja; da ni izjave da je određena roba pod carinskim nadzorom ne mogu dovesti do predaje stvari tužiocu; da tužiocu nisu predata dokumenata koja su dovoljna da bi on mogao raspolagati robom; da je prema ugovoru o uslužnoj preradi nafte zaključenom između trećetuženog i „T.“ d.o.o. a prema kome je „T.“ d.o.o. kao vlasnik predao naftu, odnosno uskladištio kod trećetuženog, izričito predviđeno da se prenos vlasništva nad derivatima nafte ne može izvršiti ukoliko novi vlasnik nije zaključio ugovor o uskladištenju derivata sa rafinerijom; da kako tužilac nije zaključio ugovor o uskladištenju, to bi svaki prenos vlasništva od strane rafinerija bio nedozvoljen, odnosno izričito isključen po ugovoru o uslužnoj preradi nafte; da je iz navedenih razloga, pri rešavanju prethodnog pitanja, nalazeći da tužilac nije stekao svojinu na derivatima nafte, jer mu isti nisu predati u državinu, drugostepeni sud preinačio odluku prvostepenog suda i odbio zahtev za obavezivanje trećetuženog kao skladištara za predaj nafte tužiocu, odnosno odbio zahtev za reivindikacionu zaštitu nalazeći da on nije vlasnik stvari čiju predaju traži.
Postupajući po reviziji tužioca, Vrhovni kasacioni sud je doneo presudu Prev. 163/2013 od 14. novembra 2013. godine kojom je odbio kao neosnovanu reviziju izjavljenu protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 7741/12 od 18. decembra 2012. godine, u delu kojim je pravnosnažno odbijen zahtev tužioca za utvrđenje prava vlasništva i predaju derivata nafte. U obrazloženju revizijske presude, pored ostalog je navedeno: da revizijski sud ne prihvata u reviziji tužioca izražene pravne stavove; da to zbog toga što je nad Preduzećem „T.“ d.o.o. otvoren postupak stečaja koji se i dalje sprovodi; da se pravo tužioca može ostvariti samo u stečajnom postupku; da kako je tužba povučena u odnosu na „T.“ d.o.o, to ne postoji pasivna legitimacija na strani trećetuženog „N.“ a.d. Novi Sad u pogledu dela tužbenog zahteva tužioca kojim je traženo utvrđenje prava svojine; da se zahtev za utvrđenje prava svojine mora usmeriti prema ranijem vlasniku stvari, odnosno licu sa kojim je zaključen ugovor koji je bio osnov za sticanje prava svojine; da je po osnovu ugovora o kupoprodaji isključivo pasivno legitimisan za odlučivanje o zahtevu za utvrđenje prava svojine bio ranije označeni tuženi „T.“ d.o.o (tužiočev prodavac), koji se nalazi u postupku stečaja; da tužilac svoje pravo iz odbijenog tužbenog zahteva crpi iz prava prethodnika (sada stečajnog dužnika) i može i mora ih ostvarivati samo u postupku stečaja i samo od stečajnog dužnika; da sledom rečenog, za odlučivanje o pravu na izlučenje naftnih derivata uopšte nije od značaja po kom je to pravu tužilac stekao pravo svojine na njima; da se ugovorena primena engleskog prava na sticanje svojine na naftnim derivatima ne proteže i na ostvarivanje tih prava u stečajnom postupku u kome se namiruju prava poverilaca stečajnog dužnika, i to samo od stečajnog dužnika; da predmetna tužba po svojoj pravnoj prirodi nije ni tužba za pobijanje pravnih radnji stečajnog dužnika, a i da jeste, njome bi kao tuženi morao biti obuhvaćen i stečajni dužnik; da se, međutim, tužilac opredelio da to pravo ostvari u ovom postupku, a ne i od stečajnog dužnika u stečajnom postupku; da su posledice takvog pravnog opredeljenja rezultirale odbijanjem tužbenog zahteva; da zbog toga ukazivanje u reviziji tužioca da je materijalno pravo pogrešno primenjeno, jer nižestepeni sudovi nisu cenili odredbu člana 18. Zakona o prodaji robe Engleske (Sale of goods act 1979), nije od uticaja na drugačije presuđenje, jer je u članu 175. Zakona o stečaju („Službeni glasnik PC“, broj 104/09) propisano da se na stečajni postupak i njegovo dejstvo primenjuje pravo države u kojoj je stečajni postupak pokrenut, ako tim zakonom nije drugačije određeno; da to znači da će se namirenje potraživanja poverilaca vršiti isključivo po pravilu lex fori, odnosno po pravu suda koji sprovodi stečajni postupak; da je samim tim irelevantno pozivanje revidenta na primenu stranog merodavnog prava za sticanje svojine, jer ce primenjuje Zakon o stečaju.
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu - zamenik predsednika Suda dr Goran P. Ilić, zamenik predsednika Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Milan Stanić, Predrag Ćetković, Bratislav Đokić, dr Dragan Stojanović, i mr Tomislav Stojković, kao članovi Veća, doneo je Odluku Už-729/2014 od 23. juna 2016. godine kojom je u stavu 1. izreke usvojena ustavna žalba podnosioca ustavne žalbe, „C.“, i utvrđeno je da je presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 7741/12 od 18. decembra 2012. godine i presudom Vrhovnog kasacionog suda Prev. 163/2013 od 14. novembra 2013. godine, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, dok je u stavu 2. izreke poništena presuda Vrhovnog kasacionog suda Prev. 163/2013 od 14. novembra 2013. godine i određeno da isti sud donese novu odluku o reviziji koju je podnosilac ustavne žalbe izjavio protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 7741/12 od 18. decembra 2012. godine. U obrazloženju ove odluke je pored ostalog, navedeno: da u situaciji kada je tužbeni zahtev usmeren protiv tuženog koji nije u stečaju, jer je tužba prema „T.“ d.o.o, u stečaju, povučena i to pravno lice nije stranka u postupku, Vrhovni kasacioni sud nije cenio mogućnost pružanja sudske zaštite podnosiocu ustavne žalbe na osnovu ugovorenog stranog prava, prema kome je podnosilac stekao pravo svojine samim zaključenjem ugovora, te se stoga dati razlozi u osporenoj revizijskoj presudi za primenu domaćeg prava, na osnovu člana 175. Zakona o stečaju, ne iskazuju kao ustavnopravno prihvatljivi, jer se iz relevantnih činjenica ne može izvesti zaključak o pravnoj utemeljenosti tako izraženog stava; da, drugostepeni sud, u suštini, ne daje uverljivo obrazloženje zbog čega smatra da predmetne fakture i carinske deklaracije ne predstavljaju isprave na osnovu kojih bi kupac mogao raspolagati sa stvari, a čija bi predaja značila način sticanja prava svojine saglasno odredbama člana 34. st. 1. i 2. ZOSPO, a to je od značaja posebno u situaciji kada je povodom istog pravnog pitanja, prvostepeni sud zauzeo drugačiji stav.
U postupku izvršenja navedene Odluke Ustavnog suda, Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija dr Dragiše Slijepčevića, kao predsednika veća, Branka Stanića i Tatjane Matković Stefanović, doneo je osporenu presudu Rev1. 8/18 Prev. 353/19 od 11. jula 2019. godine. U stavu I izreke je usvojena revizija tužioca „C.“ U stavu II izreke je preinačena presuda Privrednog apelacionog suda Pž. 7741/12 od 18. decembra 2012. godine u delu kojim je pravosnažno odbijen zahtev tužioca za utvrđenje prava vlasništva i predaju derivata nafte i presuđuje da se odbija kao neosnovana žalba tuženih i presuda Privrednog suda u Novom Sadu P. 4419/2010 od 3. marta 2012. godine se potvrđuje u stavovima trećem i četvrtom. U stavu III izreke odbijena je kao neosnovana revizija tužioca po tužbi glavnog mešanja „T.“ d.o.o. Beograd izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 1755/17 od 18. aprila 2018. godine. U stavu IV izreke odbijen je kao neosnovan zahtev prvotuženog i drugotuženog po tužbi za glavno mešanje za naknadu troškova revizijskog postupka. U obrazloženju osporene presude, pored ostalog, je navedeno: da se, prema oceni revizijskog suda, osnovano u reviziji tužioca ističe da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo zato što nije cenio na pravilan način odredbu člana 18. Zakona o prodaji robe Engleske; da je primena engleskog prava između ugovornih stranaka ugovorena u skladu sa ovlašćenjima iz člana 19. Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja; da je na osnovu zaključenog ugovora tužilac stekao pravo svojine na stvari, na osnovu izdatih isprava (računa i carinskih deklaracija), pa tužilac može raspolagati sa robom koju je stekao po ugovoru, što znači da ima pravo od svakog lica kod koga se njegova stvar nalazi da zahteva predaju stvari, u konkretnom slučaju direktno od trećetuženog „N.“, a sud je dužan pružiti sudsku zaštitu vlasniku stvari; da nije nužno da se u ovoj situaciji tužbom mora obuhvatiti raniji vlasnik stvari; da tužilac kao vlasnik stvari ne mora pravo na predaju stvari ostvariti samo u stečajnom postupku, jer predmetne stvari pripadaju njemu, one ne mogu predstavljati stečajnu masu, niti se nalaze kod stečajnog dužnika; da predaja tražena od trećetuženog ne remeti redosled namirenja poverilaca u stečajnom postupku, pa tužilac pravo na predaju stvari može ostvariti kroz parnični postupak kako je to i učinio.
Presudom Evropskog suda za ljudska prava „C.“ protiv Srbije, broj 3921/22 od 3. oktobra 2024. godine, konstatovano je da je postupak izvršenja presude Vrhovnog kasacionog suda Rev1. 8/18 Prev. 353/19 od 11. jula 2019. godine, donete u korist podnosioca predstavke, obustavljen do okončanja postupka pred Ustavnim sudom po ustavnoj žalbi izjavljenoj protiv te presude. Kako o ustavnoj žalbi nije odlučeno više od četiri i po godine (od 23. januara 2020. godine), Evropski sud za ljudska prava je zaključio da je povređena odredba člana 6. stav 1. Konvencije u vezi sa neizvršenjem odluke na domaćem nivou, jer reč o previše dugom periodu i da u ovom slučaju državni organi nisu uložili neophodne napore kako bi u potpunosti i blagovremeno izvršili svoju presudu u korist podnosioca predstavke. Evropski sud za ljudska prava je primetio da tužena država ima nedovršenu obavezu da izvrši odluku koja je ostala neizvršena. Evropski sud za ljudska prava je obavezao Republiku Srbiju da odgovarajućim sredstvima, u roku od tri meseca, obezbedi izvršenje predmetne odluke domaćeg suda, kao i da podnosiocu isplati iznos od 2.100 evra na ime nematerijalne štete i od 250 evra na ime troškova postupka.
4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 - Odluka US, 74/13 - Odluka US, 55/14 i 87/18) je propisano: da je sudija dužan da se uzdrži od suđenja ako postoje razlozi koji dovode u sumnju njegovu nepristrasnost (član 66.); da sudija ne može da vrši sudijsku dužnost (isključenje) ako: 1) je sam stranka, zakonski zastupnik ili punomoćnik stranke, ako je sa strankom u odnosu saovlašćenika, saobveznika ili regresnog obveznika ili ako je u istom predmetu saslušan kao svedok ili veštak, 2) je kao akcionar vlasnik više od 3% akcija u ukupnom kapitalu pravnog lica, član privrednog društva ili član zadruge ako je jedna od stranaka njegov poverilac ili dužnik, 3) mu je stranka ili zakonski zastupnik ili punomoćnik stranke srodnik po krvi u pravoj liniji, a u pobočnoj liniji do četvrtog stepena ili mu je supružnik, odnosno vanbračni partner, srodnik po tazbini do drugog stepena, bez obzira da li je brak prestao ili nije, 4) je staratelj, usvojitelj ili usvojenik stranke, njenog zakonskog zastupnika ili punomoćnika ili ako između njega i stranke, njenog zakonskog zastupnika ili punomoćnika stranke postoji zajedničko domaćinstvo, 5) između sudije i stranke teče neka druga parnica, 6) je u istom predmetu učestvovao u postupku medijacije ili u zaključenju sudskog poravnanja koje se pobija u parnici ili je doneo odluku koja se pobija ili je zastupao stranku kao advokat, 7) je u stečajnom postupku kao stečajni sudija ili član stečajnog veća doneo odluku povodom koje je došlo do spora (stav 1.); da sudija može da bude izuzet ako postoje okolnosti koje dovode u sumnju njegovu nepristrasnost (izuzeće) (član 67. stav 2.).
5. Razmatrajući najpre navode o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava vezane za postojanje pristrasnosti sudije dr Dragiše B. Slijepčevića, koji je bio predsednik veća Vrhovnog kasacionog suda koje je donelo osporenu presudu, Ustavni sud podseća da prema praksi Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: Evropski sud), pravo na nepristrasan sud podrazumeva odsustvo predrasuda ili unapred utvrđenog stava prema strankama, pri čemu se postojanje nepristrasnosti ceni primenom subjektivnog i objektivnog testa (videti presudu Evropskog suda u predmetu Piersack protiv Belgije od 1. oktobra 1985. godine, broj predstavke 8692/79, stav 30.). Testom subjektivne nepristrasnosti ispituje se ponašanje konkretnog sudije, odnosno postojanje ličnih predrasuda sudije koji je postupao/odlučivao u određenom predmetu, dok se testom objektivne nepristrasnosti utvrđuje da li je sud, između ostalog i svojim sastavom, pružio dovoljne garancije za isključenje opravdane sumnje u njegovu nepristrasnost (videti presude u predmetima Fey protiv Austrije, od 24. februara 1993. godine, broj predstavke 14396/88, stav 30. i Wettstein protiv Švajcarske, od 21. decembra 2000. godine, broj predstavke 33958/96, stav 42.). Pristrasnost suda postoji kada postupajući sudija ima različite procesne funkcije tokom postupka, kada se sastav sudijskog veća poklapa sa sastavom drugog veća koji je u učestvovao u istom postupku ili bio povezan sa predmetom spora, ili kada sud nije sastavljen od lica koja ispunjavaju zakonske uslove da budu sudije. Kroz test objektivne nepristrasnosti mora se utvrditi da li, nezavisno od ponašanja određenog sudije, postoje činjenice koje mogu dovesti u sumnju nepristrasnost suda. Tačka gledišta učesnika u postupku je važna, ali nije odlučujuća; ono što je odlučujuće je da li se neka bojazan u tom smislu može uzeti kao objektivno opravdana (videti presudu u predmetu Micallef protiv Malte, broj predstavke 17056/06, stav 96.). Takođe, prema praksi Evropskog suda, činjenica da je određeni sudija imao različite procesne uloge u pojedinim fazama postupka može u određenim okolnostima dovesti u pitanje nepristrasnost suda, što se ocenjuje u svakom konkretnom slučaju.
Podnosilac ustavne žalbe je doveo u pitanje nepristrasnost veća Vrhovnog kasacionog suda, zbog činjenice da je sudija Dragiše B. Slijepčević bio član Velikog veća Ustavnog suda, koje je povodom istog pravnog pitanja ranije donelo Odluku Už-729/2014 od 23. juna 2016. godine, a u čijem postupku izvršenja je doneta osporena presuda. Dakle, Ustavni sud je osnovanost navoda ustavne žalbe ispitivao primenom objektivnog testa.
Odredbama ZPP je uređen postupak isključenja, odnosno izuzeća postupajućeg sudije. Institut isključenja, odnosno izuzeća ima za svrhu da spreči mogućnost pristrasnog suđenja, jer sudija ne sme vršiti svoju funkciju kad postoji razlog koji ukazuje na takvu mogućnost. Razlozi izuzeća se mogu podeliti u dve grupe. U prvu grupu spadaju okolnosti navedene u samom ZPP (isključenje) i tada nema mesta ocenjivanju da li sudija treba da sudi, već je on po samom zakonu izuzet. Drugu grupu čine sve druge okolnosti koje objektivnost sudije dovode u sumnju i tada sud ceni da li sudija treba da bude izuzet.
Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud smatra da činjenica da je sudija dr Dragiša B. Slijepčević bio i član Velikog veća Ustavnog suda, koje je u istoj pravnoj stvari ranije donelo Odluku Už-729/2014 od 23. juna 2016. godine, nije bila razlog za njegovo isključenje iz postupka odlučivanja o reviziji tužioca (član 66. stav 1. tačka 6)), ali se radi o okolnosti koja je mogla dovesti u sumnju njegovu nepristrasnost. Kao što je već izneto, u takvom slučaju se ocena postojanja razloga za izuzeće vrši prema objektivnim merilima.
Ustavni sud podseća da je svojom Odlukom Už-729/2014 od 23. juna 2016. godine, u veću sastavljenom od sedam sudija (među kojima i tadašnji sudija dr Dragiša B. Slijepčević) i zamenika predsednika Suda, usvojena ustavna žalba Copechim Trading A.G. Trading Company for petroleum and Chemical Products i utvrđeno da je presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 7741/12 od 18. decembra 2012. godine i presudom Vrhovnog kasacionog suda Prev. 163/2013 od 14. novembra 2013. godine, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, dok je u stavu 2. izreke poništena presuda Vrhovnog kasacionog suda Prev. 163/2013 od 14. novembra 2013. godine i određeno da isti sud donese novu odluku o reviziji koju je podnosilac ustavne žalbe izjavio protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 7741/12 od 18. decembra 2012. godine. Ocene i stavovi zauzeti u toj odluci Ustavnog suda su nakon toga interpretirani i primenjeni u obrazloženju osporene revizijske presude.
Po nalaženju Ustavnog suda, okolnost da je sudija dr Dragiša B. Slijepčević bio član Velikog veća Ustavnog suda koje je donelo navedenu odluku čini objektivno opravdanom sumnju podnosioca ustavne žalbe da je mogao imati formiran stav o osnovanosti tužbenog zahteva usmerenog protiv podnosioca ustavne žalbe i pre nego što je presuda Privrednog apelacionog suda Pž. 7741/12 od 18. decembra 2012. godine postala predmet ocene po reviziji, pred većem Vrhovnog kasacionog suda čiji je predsednik, takođe, bio sudija dr Dragiša B. Slijepčević.
Ustavni sud podseća da navedena okolnost nije sama po sebi problematična u pogledu merituma stvari, zbog toga što je imperativnim odredbama člana 171. Ustava utvrđeno da je svako dužan da poštuje i izvršava odluku Ustavnog suda, te da Ustavni sud može odrediti način izvršenja svoje odluke, kao i da je odredbom člana 104. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15) propisana obaveza državnih i drugih organa da, u okviru svojih prava i dužnosti, izvršavaju odluke i rešenja Ustavnog suda. Ovo dalje znači da u situaciji kada je zbog utvrđene povrede prava na pravično suđenje poništena odluka Vrhovnog kasacionog suda i određeno donošenje nove odluke, izvršenje odluke Ustavnog suda ne podrazumeva samo formalno donošenje nove odluke od strane nadležnog suda, već i postupanje i odlučivanje tog suda u skladu sa ocenama i stavovima iznetim u Odluci Ustavnog suda koja se izvršava (videti Odluku Už-224/2013 od 6. juna 2013. godine).
Međutim, i pored opšteobaveznosti njegovih odluka, Ustavni sud smatra da činjenica da je sudija koji je obavljajući funkciju sudije Ustavnog suda, doneo odluku u istom predmetu, ukazuje da je imao dvostruku ulogu u de facto istom postupku koji je predmet ove ustavne žalbe, što je uticalo na to da se na strani podnosioca pojave objektivni razlozi koji mogu dovesti u sumnju nepristrasnost revizijskog suda u pogledu njegovog sastava. Drugim rečima, u konkretnom slučaju, ne može se govoriti o postojanju „udaljene“ veze postupajućeg sudije u revizijskom predmetu, zbog činjenice da je taj sudija, kao sudija Ustavnog suda, doneo odluku u istom predmetu. U tom pogledu čak i izgled može biti od važnosti ili, drugim rečima, „pravda se ne sme samo sprovoditi, već se mora i videti da je sprovedena” (videti presudu u predmetu De Cubber protiv Belgije, od 26. oktobra 1984. godine, broj predstavke 9186/80, stav 26.).
U vezi sa iznetim, Ustavni sud ukazuje i na relevantnu praksu Evropskog suda. Naime, u presudi Evropskog suda u predmetu Šorgić protiv Srbije, od 3. novembra 2011. godine, predstavka broj 34973/06, okolnost da je isti sudija učestvovao u donošenju odluke Okružnog suda, kojom je ukinuta prvostepena presuda i predmet vraćen na ponovni postupak, kao i odluke Vrhovnog suda, kojom je revizija podnosioca predstavke odbijena, pri čemu su se obe odluke odnosile na raskid (dela) predmetnog ugovora o doživotnom izdržavanju, ocenjena kao opravdana sumnja u odsustvo nepristrasnosti sudije, koja se može smatrati objektivno opravdanom (st. 69. i 70.). U presudi u predmetu Golubović protiv Hrvatske, od 27. novembra 2012. godine, broj predstavke 43947/10, okolnost da je isti sudija u dva odvojena, ali činjenično i pravno povezana postupka, prvo učestvovao u donošenju prvostepene presude koja je bila ukinuta, a zatim u drugom postupku u donošenju drugostepene presude, bila je dovoljna da Evropski sud utvrdi povredu prava na pravično suđenje. Evropski sud je ocenio da je bez uticaja okolnost da sudija nije učestvovao u donošenju odluke pobijane žalbom, budući da je već imao oblikovan stav o osnovanosti zahteva (stav 57.).
6. Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu, te utvrdio da je u postupku donošenja presude Vrhovnog kasacionog suda Rev1. 8/18 Prev. 353/19 od 11. jula 2019. godine, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na nepristrasan sud, kao element prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, dok je u tački 2. izreke poništio osporenu revizijsku presudu, u st. I i II izreke, i odlučio da Vrhovni sud ponovo odluči o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 7741/12 od 18. decembra 2012. godine.
Takođe, Ustavni sud ukazuje da ovom odlukom ne prejudicira odluku Vrhovnog suda o tome da li je predmetni tužbeni zahtev osnovan, budući da odluka o tome zavisi od odgovarajućih materijalnih propisa, kao i izvršenja prethodne odluke Ustavnog suda donetoj u istom predmetu. Pored toga, Ustavni sud ukazuje da nije od uticaja na drugačiju odluku izjašljenje trećeg lica na navode ustavne žalbe, budući da se utvrđena povreda tiče procesnih garancija iz člana 32. stav 1. Ustava.
7. Ustavni sud nije razmatrao ostale razloge koji se odnose na povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. Ustava, niti da li je došlo do povrede prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, kao i prava na imovinu, zajemčenih odredbama čl. 36. i 58. Ustava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na nepristrasan sud, kao element prava na pravično suđenje i odredio otklanjanje štetnih posledica poništajem osporenog akta.
8. Ustavni sud je, u skladu sa odredbama člana 56. stav 3. i člana 86. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 3. izreke odbacio predlog za odlaganje izvršenja osporenog akta jer je doneo konačnu odluku o ustavnoj žalbi.
9. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Snežana Marković, s.r.